Званично, највећи концентрациони логор на територији Независне државе Хрватске формиран је 21. августа 1941, у околини истоименог градића. Усташе су га уништиле у априлу 1945. године. Био је стратиште за Србе, Јевреје, Роме, али и за комунисте, као и њихове помагаче.
Његово постојање наводи се у бројним анализама фашистичких злочина и дефинитивно ће остати упамћен као пример бестијалности и погубности фашистичке политике.
Центар „Симон Визентал” у Лос Анђелесу наводи да је у Јасеновцу убијено око 600.000 људи у бројним масовним ликвидацијама, наводи Антић, преноси „Блиц”.
„Нема сумње да је Јасеновац био највећи логор на подручју Балкана”, констатује Чедомир Антић.
Документација показује да је логор био огромних димензија, односно да је био у питању читав комплекс, састављен из пет мањих логора и крематоријума.
Јасеновац премашује сваки од 70 концентрационих логора колико их је постојало на подручју Југославије, па и логор Бањица, у ком је било готово 100.000 затвореника, наводи Антић.
„Број страдалих у Јасеновцу креће се и до 700.000 људи, а готово 90 одсто страдалих били су неспорно Срби”, каже Антић.
Фрапантно звуче извештаји немачких генерала, у којима се помиње да је број жртава православне вере у Јасеновцу мери стотинама хиљада живота.
„Након изградње споменика ‘Камени цвет‘ - који је по мени неукусан и непримерен Јасеновцу - хрватска јавност почела је да умањује жртве. На крају су прихватили број који се креће од 20.000 до 60.000 жртава, али велика већина и даље не верује да је ово био геноцид”, каже Антић.
Логор је осмислио његов први управник Вјекослав Макс Лубурић, који је по оснивању НДХ био усташки добровољац.
Лубурић је на месту управника концентрационих логора у НДХ наследио Мију Бабића.
Од краја Другог светског рата, Лубурић је побегао из Хрватске, а у емиграцији је основао терористичку организацију.
Да је фашистичка политика подразумевала и геноцид према Србима доказује, како каже Антић, и доношење расних закона из 1941. године, који су се, осим на Јевреје и Роме, делимично односили и на Србе.
Ови закони, које је потписао Анте Павелић и који су били познати и као Нирнбершки закони, донети су одмах у првим месецима након формирања НДХ. Њима је легализовано хапшење Срба, Јевреја и Рома, који су третирани као нижа раса, што, како додаје Антић, потврђује фашистички карактер НДХ.
Јавност у Хрватској често логор у Јасеновцу жели да представи као радни а не логор смрти.
Ипак, како подсећа историчар Антић, државна комисија Југославије, у којој је било и Хрвата, утврдила је још 1946. да је логор био злочиначки, те да је у њему страдало између 500.000 и 600.000 људи.
„Према једној анкети, чак 40 одсто грађана Хрватске верује да су злочини према Србима били последица сепаратистичке политике Срба. Тај став је бесмислен и непристојан”, сматра Антић.
Историчар наводи и да Јосип Броз Тито никада није посетио Јасеновац.
„Јосип Броз никада није био у Јасеновцу. Он је потискивао истину о логору, јер је имао отпор према злочинима које су, како се тада говорило, починили југословенски грађани против југословенских грађана”, каже историчар.
Последице таквог размишљања данас се виде и у Србу, на обележавању устанка, где хрватски екстремисти не дозвољавају да се у чисто српском крају обележи почетак отпора геноциду, наглашава овај историчар.
