IVO АНДРИЋ — nacionalnost & припадност

[sumljiv_tip]

I na ovom primjeru Andrića, ali i na drugim primjerima (ne znam Stulic) nisam vidio neko preveliko protivljenje, cini mi se da ono ide u najgoroj varijanti linijom, dobro izabrao si biti Srbin ko ti hebe mater, ni ne treba nam takav poluHrvat, dok je u Srbiji reakcija rekao bi jaca kao i potreba da se dokaze da je taj covjek do tog trenutka (kao i njegovi preci) bio Srbin, naravno sve u svrhu legitimacije i dobijanja internih dozvola za neka buduca razracunavanja.

Volim ga umerenost izbija iz coveka

 

[brundoje]

Reagirao sam na tvoju tvrdnju da su Hrvati napravili taj rascijep, sto mozda je tocno, ali se pri toj tvrdnji zanemarijemo da se racijep mogao dogoditi i kao reakcija, recimo na pokusaj apsorpcije. Zanimljivo je da su Hrvati u manje od jednog stoljeca od inicijatora juznoslavenske ideje postali alergicnu na istu, kao i da su mnoge juznoslavenske institucije osnovali upravo Hrvati (na pamet mi bez guglanja odmah padaju Akademija i recimo nogometni savez) i to prije nego je nastala moguce i sama ideja, ali svakako prije nego je nastala sama mogucnost zajednicke drzave

Mnogo interesantnih mesta i u startu oprosti što zbog trenutnog nedostatka vremena neću na sve dati osvrt. Na samom početku moram da se ogradim da nažalost nisam "umereni Srbin", čisto preventive radi, kako te ne bih neprijatno iznenadio nekim budućim porukama. Umerenije možda delujem jer šire posmatram neke stvari i što zbog toga često sa "svojima" ulazim u sukobe.

Ovo o čemu pišeš je i predmet mog interesovanja i jedini zaključak do kog sam došao u prošlosti je taj da je srpsku državotvornu ideju upropastilo to što ona nije sprovođena iz Novog Sada, nego iz Beograda, iz one Srbije čiji narod jeste vredan, pošten i nepokoran i koji zaista daje vojnike i generale za primer, ali čija je državotvorna politika uska i bez vizije i koja se nije oslobodila tog istorijskog nasleđa da je lokalna vlast koja je samo smenila tursku. Takva država, despotska, Miloševog tipa, može biti primamljiva ostalim Srbima iz okruženja iz sentimentalnih razloga, ali je nešto što ne može da obezbedi lojalnost drugih, na takav način i takvim pristupom. Ovde se prvo proglasila Jugoslavija i ujedinjenje, pa su tek onda krenuli da se upoznaju Hrvati i saznaju njihove stvarne želje, umesto da redosled bude obrnut. I zato smo tim saznanjima neprestano i iznova šokirani, evo čak i sad nakon 100 godina. Nešto je tu i dodatno krupno smrdelo u samoj srži kada je, na primer, od jedne Dalmacije koja je 1918. bila spremna da se izdvoji iz Hrvatske ako bi Zagreb bio protiv ujedinjenja sa Srbijom, za samo 20 godina došlo do toga da ona postane jedno od najjačih ustaških uporišta, a nakon 40 godina SFRJ, hrvatska regija u kojoj bilo kakva Jugoslavija ikada u budućnosti nema nikakve šanse.

Od kontra-primera Andriću mi ne padaju na pamet neki adekvatni, osim možda Borojevića, ali i njegovo hrvatstvo je hrvatstvo 19. i ranog 20. veka, a izvori o tome posredni. Ne osporavam ga time kao Hrvata, nego samo kažem da bi bilo dobro da imamo npr. nekog pravoslavca iz BiH koji se u mladosti pisao kao Srbin, a zatim preselio u Zagreb, tamo preživeo i Kraljevinu i NDH i Republiku i sve to vreme deklarisao kao Hrvat. Mislim da oko takve ličnosti ne bi bilo spora i takođe mislim da bi oko takve ličnosti Srbi radili isto što i Hrvati oko Andrića, isticali njegovo srpsko poreklo i da je po rođenju bio Srbin. Možda bi i prilepili i ono "pokatoličeni"

 

[NickFreak]

Mnogo interesantnih mesta i u startu oprosti što zbog trenutnog nedostatka vremena neću na sve dati osvrt. Na samom početku moram da se ogradim da nažalost nisam "umereni Srbin", čisto preventive radi, kako te ne bih neprijatno iznenadio nekim budućim porukama. Umerenije možda delujem jer šire posmatram neke stvari i što zbog toga često sa "svojima" ulazim u sukobe.

Ovo o čemu pišeš je i predmet mog interesovanja i jedini zaključak do kog sam došao u prošlosti je taj da je srpsku državotvornu ideju upropastilo to što ona nije sprovođena iz Novog Sada, nego iz Beograda, iz one Srbije čiji narod jeste vredan, pošten i nepokoran i koji zaista daje vojnike i generale za primer, ali čija je državotvorna politika uska i bez vizije i koja se nije oslobodila tog istorijskog nasleđa da je lokalna vlast koja je samo smenila tursku. Takva država, despotska, Miloševog tipa, može biti primamljiva ostalim Srbima iz okruženja iz sentimentalnih razloga, ali je nešto što ne može da obezbedi lojalnost drugih, na takav način i takvim pristupom. Ovde se prvo proglasila Jugoslavija i ujedinjenje, pa su tek onda krenuli da se upoznaju Hrvati i saznaju njihove stvarne želje, umesto da redosled bude obrnut. I zato smo tim saznanjima neprestano i iznova šokirani, evo čak i sad nakon 100 godina. Nešto je tu i dodatno krupno smrdelo u samoj srži kada je, na primer, od jedne Dalmacije koja je 1918. bila spremna da se izdvoji iz Hrvatske ako bi Zagreb bio protiv ujedinjenja sa Srbijom, za samo 20 godina došlo do toga da ona postane jedno od najjačih ustaških uporišta, a nakon 40 godina SFRJ, hrvatska regija u kojoj bilo kakva Jugoslavija ikada u budućnosti nema nikakve šanse.

Od kontra-primera Andriću mi ne padaju na pamet neki adekvatni, osim možda Borojevića, ali i njegovo hrvatstvo je hrvatstvo 19. i ranog 20. veka, a izvori o tome posredni. Ne osporavam ga time kao Hrvata, nego samo kažem da bi bilo dobro da imamo npr. nekog pravoslavca iz BiH koji se u mladosti pisao kao Srbin, a zatim preselio u Zagreb, tamo preživeo i Kraljevinu i NDH i Republiku i sve to vreme deklarisao kao Hrvat. Mislim da oko takve ličnosti ne bi bilo spora i takođe mislim da bi oko takve ličnosti Srbi radili isto što i Hrvati oko Andrića, isticali njegovo srpsko poreklo i da je po rođenju bio Srbin. Možda bi i prilepili i ono "pokatoličeni"

Пиши бре још човече у овом чемеру твоји постови су умиријући парви одмор и мелем за душу од свега овога о чему дискутујемо.

 

[risoh]

Прилино је глупо, да не употребим неку примјеренију ријеч, на птф историја тему отворити и насловити "Иво Андрић - националност и припадност", слиједеће можемо очекивати тему "Змај од Шипова - националност и припадност". Мислим, може се и о томе шупљирати, како каже изрека једног народног мудраца из Первана Горњег "паметан човјек се лати тастатуре када има шта да напише, књишки мољац не попушта тастатуру јер мора нешто да напише", али би форумаши требали мало држати и до нивоа птф историја.
Посебно што је о народности Иве Андића већ било ријечи на више тема (и на теми који сам отворио такође смо имали ничим изазвана оспоравања) , и ту је форумаш Sabasius написао што је требало. Човјек је оно како се изјашњава, ако не знамо како се неко изјашњавао, ако није остао писани траг или глас, онда можемо потражити помоћ кроз алтернативне начине, у овом случају знамо, Иво се изјашњавао Србином и ту прича завршава.
То што је некад неком приликом нешто рекао или написао не мора пуно значити, људи свашта кажу или напишу.

Но разлог што сам "бануо" на тему је ничим изазвано сугерисање како се Иво Андрић посрбио.
Прво, испод границе доброг укуса је неком приписивати да се "посрбио" и такве малициозне прозивке о посрбицама имамо често кроз монтенегринску, неоусташку и бошњачку пропаганду.
Друго, то да се "посрбио", ма шта то значило, је апсолутно немогуће, преплитање у потрази за идентитетом, што некад води у конвертитство, су својствене недовршеним људима, не и мислећим, а Иво Андрић је био мислећи човјек пар екселанс и свакако није заслужио да га стављамо у исту причу са којекаквим преливодама, опортунистима и иним јазавцима, то су једноставно речено различити свијетови.

Baš me zanima, da li postoje rasprave na mađarskim istorijskim forumima ala Petefi Šandor(Aleksandar Petrović) nacionalna pripadnost ili na forumu.hr Josif Runjanin hrvatski ili srpski "glazbenik", ili golman Subašić Srbin ili Hrvat pravoslavac?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Baš me zanima, da li postoje rasprave na mađarskim istorijskim forumima ala Petefi Šandor(Aleksandar Petrović) nacionalna pripadnost ili na forumu.hr Josif Runjanin hrvatski ili srpski "glazbenik", ili golman Subašić Srbin ili Hrvat pravoslavac?

Naravno. Gomila, samo guglaj vezano za Runjanina.

 

[risoh]

, na primer, od jedne Dalmacije koja je 1918. bila spremna da se izdvoji iz Hrvatske ako bi Zagreb bio protiv ujedinjenja sa Srbijom, za samo 20 godina došlo do toga da ona postane jedno od najjačih ustaških uporišta,

Dalmacija, a naročito njihova inteligencija je bila projugoslovenska, a najčešće i prosrpska.
Oni su dobrim delom 20ih glasali za stranke iz Beograda, a ne iz Zagreba.
Tako recimo Pašićevi radikali dobijaju Cavtat, Korčulu, neka mesta na Hvaru, Visu, čak i u Splitu najobrazovaniji (lekari, advokati) glasaju za njih. Tu su još bile demokrate, i Zemljoradnička stranka. Čak je i Ljotić imao odbor u Splitu.
Razlog za nestanak ovog raspoloženja je žestoka presija katoličkog klera i političkog Zagreba, kroz Stjepana Radića i njegovu Hrvatsku seljačku stranku.
Mada se i u imenu te stranke vidi ko su do tada bili Hrvati.
Jednostavno ljude koji su podržavali Beograd su uništavali, bilo je čak i selidba splitske i dalmatinske inteligencije ka Bg-u (oni i danas vole da navrate do Bg), do fizičkih likvidacija.
Zagreb i crkveni kler su dobro videli da BG kao centar pušta korene, i ako ga ne iščupaju, gotovi su.
Verovatno je i Andrić bio svedok toga, pa je rekao, e nećete, od sada sam Srbin.
Ja čak mislim da bi uz malo mudrosti i shvatanje grešaka u istoriji ovo mogli preokrenuti u svoju korist.

Od kontra-primera Andriću mi ne padaju na pamet neki adekvatni, osim možda Borojevića, ali i njegovo hrvatstvo je hrvatstvo 19. i ranog 20. veka, a izvori o tome posredni. Ne osporavam ga time kao Hrvata, nego samo kažem da bi bilo dobro da imamo npr. nekog pravoslavca iz BiH koji se u mladosti pisao kao Srbin, a zatim preselio u Zagreb, tamo preživeo i Kraljevinu i NDH i Republiku i sve to vreme deklarisao kao Hrvat. Mislim da oko takve ličnosti ne bi bilo spora i takođe mislim da bi oko takve ličnosti Srbi radili isto što i Hrvati oko Andrića, isticali njegovo srpsko poreklo i da je po rođenju bio Srbin. Možda bi i prilepili i ono "pokatoličeni"

Ima. Josif Runjanin, kompozitor hrvatske himne "Lijepa naša".

 

[risoh]

Naravno. Gomila, samo guglaj vezano za Runjanina.

I šta kažu Runjanin - Srbin ili Hrvat?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

I šta kažu Runjanin - Srbin ili Hrvat?

E, baš treba da nas interesuje na Krsti šta konkretno kaže koji anonimaš po tamo nekim drugim forumima..?

Ima. Josif Runjanin, kompozitor hrvatske himne "Lijepa naša".

Pa to nije kontrapimer. To je bio i ostao čisti Srbin; umro u Novom Sadu.

 

[risoh]

To je nešto drugačije od, recimo, Meše Selimovića. Mešino Srpstvo je vrlo čvrsto utemeljeno u ustaškim klanjima, odnosno Jasenovcu. Osrbljenje Andrića je nesumnjivo starije od Selimovićevog i nešto drugačijeg konteksta, iako su konačni rezultati isti (preseljenje u Beograd i potpuna srbizacija). Za Mešu Srpstvo je bilo, praktično izraz inata; solidarnost sa žrtvama iz Drugog svetskog rata, ali koja nije uključivala odbacivanje bosanskih Muslimana kao nešto (potpuno) strano. U Andrićevom slučaju, on je na neki način postao za svoje izdajnik — stranac, protivnik ne zgrožen zločinima koji su počinili pripadnici njegovog naroda, već neko ko je u još uvek relativno srednjim godinama (30-e i 40-e) dovršavao formiranje svoje ličnosti.

Selimovićevo srpstvo ima još jednu, po meni najznačajniju potvrdu kada se preselio iz Sarajeva u Beograd početkom 70ih, a to nije bilo tek tako jer je eto Bg veći ili je tu imao više prijatelja.
Pravi razlog je Selimićevo odbijanje da se nacionalno izjasni kao Musliman, jer su od 1971. Muslimani postali nacija pa je tako nastalo ono čuveno musliman sa velikim M. On to nije hteo, jer je znao ko je i šta je, a to mu čaršija nije oprostila.
Još je zanimljivije kako se sve to odvijalo u doba navodno velikog i nikad jačeg bratstva i jedinstva.

 

[risoh]

The plot thickens, znaci "srbovao" je i pre Beograda. Sto je zanimljivo ipak je to vreme uspona hrvatskog nacionalizma u BiH i vec se uoblicava nacionalni mit po kome je Bosna nekakva drevna hrvatska zemlja. Mozda njegovo srpstvo treba traziti u njegovoj percepciji istorije Bosne, koja se sigurno poprilicno razlikovala od prostog katolickog puka i svestenstva RKC.

Jeste. Negde sam pročitao da je probijanje Solunskog fronta i oslobođenje Srbije dočekao noseći srpsku zastavu po Zagrebu.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ima. Josif Runjanin, kompozitor hrvatske himne "Lijepa naša".

Pogledaj ovo ludilo:

Tijekom tih seoba jedna je obitelj vlaško-cincarskoga podrijetla iz sela Runjanin pored Loznice u Srbiji izbjegla tijekom XVIII. stoljeća u Habsburšku Monarhiju. Konačno se nastanila u Srijemu i potom u Vinkovcima, gdje je 1821. godine rođen i u pravoslavnoj crkvi kršten Josif Runjanin (1821.—1878.), u hrvatskoj javnosti poznat kao Josip Runjanin. On je 1838. godine otišao u vojsku i time započeo časničku karijeru u kojoj je napredovao do čina podpukovnika. Kao kadet je službovao u Glini pod komandom pukovnika glinskoga garnizona Josipa Jelačića (1801.—1859.). Jelačić je bio u Glini od 1841. do 1848. godine kada je bio imenovan hrvatskim banom. Runjanin je njemu u čast uglazbio pjesmu Ljubimo te, naša diko, koju je napisao Ivan Trnski (1819.—1910.) 1844. godine. Njezin tekst glasi:

»Ljubimo te, naša diko, jer si glavar srcem, blag, jer si s našeg roda niko, svima mio, svima drag, zato na tvoj mili glas, eto svuda, eto nas: il u vatru il u boj, dušom tielom svak je tvoj! Vjeran miloj otačbini, ljubiš rod svoj, ljubiš nas; ne daš da nam otmu ini — pradjedova pravi glas; Za sirotu krajišnika — ti bi dao život svoj; ti ga braniš mučenika; jer po krvi brat je tvoj; Ljubav želiš, želiš slogu, — da ne dieli zakon nas; da po
jednom vječnom Bogu — za nas svane srećni čas!« (Klaić 1893: 15—16) (podcrtavanje moje, M. G.)

Josip Runjanin u hrvatskoj je javnosti poznatiji po tom što je 1846. napisao melodiju za pjesmu Horvatska domovina Antuna Mihanovića koja je objavljena u 10. broju časopisa Danice Horvatske, Slavonske i Dalmatinske. Taj njegov rad opisan je na mrežnim stranicama Srpskoga nacionalnoga vijeća pod rubrikom Znameniti Srbi ovako:

»Budući da je bio oduševljen zvučnošću i skladnošću teksta Antuna Mihanovića, Runjanin ga je odlučio uglazbiti, a pri tome su mu pomogli ostali posjetitelji kuće [Peleš]. Pjesmu su ubrzo prihvatili i puk i vojnici, i često se pjevala po mnogim gostionicama Vojne krajine. Dopala se i pukovniku Josipu Jelačiću, koji je u to doba također bio u Glini, pa ju je dao svom kapelniku Josipu Wendlu da je prilagodi za marš. Pjesma se proširila Hrvatskom tek nakon što ju je preradio skladatelj Vatroslav Lichtenegger i 1861. tiskao u Sbirci različitih četveropjevah mužkoga sbora.«[1]
...................
Pojedini srpski autori često spominju da je Josip Runjanin bio »Srbin«. Pod tom pretpostavkom uvršten je i među »znamenite Srbe« na mrežnim stranicama Srpskoga narodnoga vijeća.

Kao dokaz da je Runjanin navodno bio »Srbin«, uzima se to što je bio pravoslavac, što je kršten s imenom Josif, i što mu je obitelj bila podrijetlom iz Srbije.

Nema podatka o tom da bi Josip Runjanin ikada igdje ikomu rekao ili napisao da je Srbin. S druge strane, više toga nedvojbeno upućuje na to da je sam sebe smatrao Hrvatom. Tu svoju etničku samoidentifikaciju mogao je usvojiti kao časnik u Vojnoj krajini, u kojoj je vojnički suživot »na braniku Hrvatske« pogodovao na jednoj razini oblikovanju svijesti o hrvatskom zajedništvu tamošnjih pravoslavaca i katolika, no moguće je i to, vidjeli smo, da su već njegovi predci iz Srbije u Hrvatsku došli kao nositelji etnonima Hrvat. Tomu u prilog ide svjedočanstvo Runjaninove kćeri Wilhelmine Runjanin koja je za svoje pretke i s otčeve strane tvrdila da su se smatrali Hrvatima.

Wilhelmina Runjanin starost je doživjela u Grazu, gdje je nakon smrti svoje 96-ogodišnje bake po majčinoj strani pala u bijedu i neimaštinu. (Baka joj je bila nositeljicom vojne mirovine.) Saznavši za tešku materijalnu situaciju u kojoj se je našla 69-godišnja Wilhelmina, trgovac Ivan Movre iz Koprivnice pokrenuo je njoj u korist humanitarnu akciju među hrvatskim domoljubima. To je ponukalo slovenskoga novinara Antona Kosija da usput u Grazu posjeti i
razgovara s Wilhelminom Runjanin (Kosi 1936). Wilhelmina mu je ispričala da je njezina majka bila Otilija Peraković, kći umirovljenoga časnika. S njezinim otcem Josipom Runjaninom vjenčala se je 1864. godine. Njezin djed po otčevoj strani bio je također časnik, kapetan inženjerije. Iz Mitrovice je njezina majka u nekom trenutku otišla svojim roditeljima u Graz zbog operacije, gdje je ubrzo i umrla. Wilhelminu je nakon majčine smrti odgajala baka u Grazu. Kad je njezin otac Josip bio umro, imala je deset godina. Kaže da se dobro sjeća kako je znao lijepo pjevati i svirati na citri i gitari, te da je svirao i flautu. U razgovoru s novinarom Wilhelmina je nazvala sramotom to što je živeći u tuđini zaboravila hrvatski. To joj teško pada jer da su svi njezini predci s otčeve i majčine strane bili Hrvati i jer su u obitelji i u tuđini govorili hrvatski (Kosi 1936). Na isti je način Wilhelmina Runjanin i 1921. godine nacionalno opredjeljenje njezina otca opisala podmaršalu Karlu pl. Matasiću Blagajskomu:

»Prema svjedočenju podmaršala Karla pl. Matasića Blagajskog, na njegov ›upit o narodnosti njena oca‹, Wilhelmina mu je, uz začuđeni pogled, odgovorila ›Pa moj je otac Hrvat‹. (›Mein Vater ist doch ein Kroat‹).« (Tomašek 1991)


[1] https://snv.hr/znameniti-srbi-u-hrvatskoj/josif-runjanin . Pristupljeno 15. IV. 2019.

https://miportal.hr/2020/08/07/8743/

Da podvučem, ovo, za šta dugujemo @Urvan Hroboatos na razotkrivanju ovog aspekta mitomanije u kroatistici, doktor je nauka i
univerzitetski profesor.

On ne zna ništa o Runjaninu; nije sakupio podatke koji su bili objavljeni i javnosti itekako poznati; ne samo ne da ne zna o Runjaninu, već Mario Grčević nema pojma ni ko su Runjaninovi roditelji (sic!). Ali zato zna da su Runjani Hrvati, i to tako što je Runjanin ili Vlah koji je u Vojnoj krajini izgradio hrvatsku nacionalnu svest, ili originalni staroraški Hrvat, poreklom od Crvenih Hrvata Dukljaninove Hrvatske koji su zbog srbizacije Nemanjića...izbegli iz Duklje u srce države Nemanjića.

 

[risoh]

Da podvučem, ovo, za šta dugujemo @Urvan Hroboatos na razotkrivanju ovog aspekta mitomanije u kroatistici, doktor je nauka i
univerzitetski profesor.

What?!
Univerzitetski profesor čega? Gde?

Nije to ništa novo. Postoji ta teza kod njih da Srbi sa područja Krajine nisu etnički Srbi, već Vlasi koje je Srpska pravoslavna crkva posrbila, tako da su tek tada počeli da se smatraju Srbima. To danas deluje suludo, ali 90ih godina ova teorija je bila apsolutni medijski, društveni, naučni i medijski narativ. Danas su malo ublažili taj stav, verovatno jer su Srbe sveli na 3%.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

What?!
Univerzitetski profesor čega? Gde?

Nije to ništa novo. Postoji ta teza kod njih da Srbi sa područja Krajine nisu etnički Srbi, već Vlasi koje je Srpska pravoslavna crkva posrbila, tako da su tek tada počeli da se smatraju Srbima. To danas deluje suludo, ali 90ih godina ova teorija je bila apsolutni medijski, društveni, naučni i medijski narativ. Danas su malo ublažili taj stav, verovatno jer su Srbe sveli na 3%.

Mario Grcevic, a ne forumaš taj.

 

[NickFreak]

What?!
Univerzitetski profesor čega? Gde?

Nije to ništa novo. Postoji ta teza kod njih da Srbi sa područja Krajine nisu etnički Srbi, već Vlasi koje je Srpska pravoslavna crkva posrbila, tako da su tek tada počeli da se smatraju Srbima. To danas deluje suludo, ali 90ih godina ova teorija je bila apsolutni medijski, društveni, naučni i medijski narativ. Danas su malo ublažili taj stav, verovatno jer su Srbe sveli na 3%.

То је мало старији наратив од Анте Старчевића које је псмину славено-сербску називао влашким свињама. Онда је поставио теорију о Хуверу и Бугарима чији етнички простор су пресекли Срби. (Овде можда грешим можда Павелић причликом гостовања вмро Бугарска)
Затим толико наивно изгледа та превара да се иза Славен и Срб крије једно исто роб. Нисам видео да је то робовско име ни накога прешло у историји можда на Дукљу и Македонију.
Од славних херватских породица је ставио и Немањиће као Хервате који су владали славено-сербском пасмином.
Он је био утемељивач антагониза који је постојао али не у академском облику одбијен је био на универзитету у Београду.
Међутим он се сматра оцем хрватске нације. Покушавају да га рехабилитују на разне начине али то код мене не пролази. Познавао је историју као и политику.
Свакако би му било паметније да им као Власима а не влашким свињама наметне хрватски идентитет али му статус Срба у Угарској то није вероватно дозвољавао.

Суштина је врло прагматична Србија и Црна Гора су руски сателити са опасном мањином у хабзбуршком царству. Идеја југословенства није била више привлачна под руским утицајем већ ако ни постаојала то би требало бити под утицајем Беча и Загреба као центра.
Ако посматрамо историју задњих 100 година долазимо до закључка да се Рим данас најближе вратио својим историјским границама са тренутним превирањем у Црној Гори која не само што трпи ционистичке ударе црвеног храватства већ је владајућа елита то прихватила.Питаву доктрину.
Претпостављам да ће са Косовом и Албанијом ићи много лакше попут арапског пролећа.
Такве границе су баш постојале у време Константина Бодина Петра који се још прогласио бугарским царем.
То су биле древне територије на које римска црква некад полагала право.

Међутим иако сам ја пацифиста и нисам у неком хејтерском фазону али Јасеновац само што није поновљен да није било добро наоружане војске Републике Српске и активности капетана Драгана добили смо бљесак и олују.

Дакле не смем випе бити простодушан и наиван.
Имамо један "косовски мит" који је слободарски није шовинистички настројен већ вапај за слободо м и очувањем духовних вредности
на супрот миту Анте Старчевића о Србима као влашким свињама где некад каже боље је и преклати влашку свињу који говори о робовској пасмини славено-српској.

Врло непоштео устројство националних митова тј. пропаганде.
Нешто слично хришћанском ако те неко удари ти му окрени други образ и јеврејски око за око зуб за зуб.
Мени се чини да ови агресивни добијају битке како на политичком тако и на научном плану.
Док код Срба постоји тај научни космополитски југословенски престиж око кога су паукови одавно исплели мреже.

Наравно да смо ми и Хрвати један или два најближа народа на свету. Политички и идеолошки два најудаљенија народа на свету где чак један једе други антагон је.

Делом што наша СПЦ није јавно признала Србе као муслимане и католике а већински као православце веч је направила јеврејство Срба православаца.

 

[risoh]

То је мало старији наратив од Анте Старчевића које је псмину славено-сербску називао влашким свињама. Онда је поставио теорију о Хуверу и Бугарима чији етнички простор су пресекли Срби. (Овде можда грешим можда Павелић причликом гостовања вмро Бугарска)
Затим толико наивно изгледа та превара да се иза Славен и Срб крије једно исто роб. Нисам видео да је то робовско име ни накога прешло у историји можда на Дукљу и Македонију.
Од славних херватских породица је ставио и Немањиће као Хервате који су владали славено-сербском пасмином.
Он је био утемељивач антагониза који је постојао али не у академском облику одбијен је био на универзитету у Београду.
Међутим он се сматра оцем хрватске нације. Покушавају да га рехабилитују на разне начине али то код мене не пролази. Познавао је историју као и политику.
Свакако би му било паметније да им као Власима а не влашким свињама наметне хрватски идентитет али му статус Срба у Угарској то није вероватно дозвољавао.

Суштина је врло прагматична Србија и Црна Гора су руски сателити са опасном мањином у хабзбуршком царству. Идеја југословенства није била више привлачна под руским утицајем већ ако ни постаојала то би требало бити под утицајем Беча и Загреба као центра.
Ако посматрамо историју задњих 100 година долазимо до закључка да се Рим данас најближе вратио својим историјским границама са тренутним превирањем у Црној Гори која не само што трпи ционистичке ударе црвеног храватства већ је владајућа елита то прихватила.Питаву доктрину.
Претпостављам да ће са Косовом и Албанијом ићи много лакше попут арапског пролећа.
Такве границе су баш постојале у време Константина Бодина Петра који се још прогласио бугарским царем.
То су биле древне територије на које римска црква некад полагала право.

Међутим иако сам ја пацифиста и нисам у неком хејтерском фазону али Јасеновац само што није поновљен да није било добро наоружане војске Републике Српске и активности капетана Драгана добили смо бљесак и олују.

Дакле не смем випе бити простодушан и наиван.
Имамо један "косовски мит" који је слободарски није шовинистички настројен већ вапај за слободо м и очувањем духовних вредности
на супрот миту Анте Старчевића о Србима као влашким свињама где некад каже боље је и преклати влашку свињу који говори о робовској пасмини славено-српској.

Врло непоштео устројство националних митова тј. пропаганде.
Нешто слично хришћанском ако те неко удари ти му окрени други образ и јеврејски око за око зуб за зуб.
Мени се чини да ови агресивни добијају битке како на политичком тако и на научном плану.
Док код Срба постоји тај научни космополитски југословенски престиж око кога су паукови одавно исплели мреже.

Наравно да смо ми и Хрвати један или два најближа народа на свету. Политички и идеолошки два најудаљенија народа на свету где чак један једе други антагон је.

Делом што наша СПЦ није јавно признала Србе као муслимане и католике а већински као православце веч је направила јеврејство Срба православаца.

Ante Starčević je koliko god to možda čudno zvučalo jedna suštinski tužna ličnost. Njegova majka se zvala Milica, pravoslavna Srpkinja, a otac Jakov, po svemu sudeći konvertit, što znači da je jedan etnički Srbin tvorac najmonstruoznijih reči o Srbima.
Međutim, mislim da smo nesvesno na neki način "krivi" za to. Naime, on je konkurisao za predavača mudroslovlja na beogradskom liceju kao Ličanin. Ima negde njegovo pismo na ćirilici, da bi bio odbijen. Da stvar bude gora pre toga je takođe odbijen u zagrebačkoj pravoslavnoj gimnaziji. Što ipak znači da je on po svemu sudeći gajio neke osećaje ka srpskoj strani. Izgleda da su profesori bg Liceja uradili isto što i profesori u Beču kada Hitlera nisu primili na likovnu akademiju.
To je dinarski zapaljivi mentalitet, i da je primljen u Beogradu verovatno bi bio najveći Srbin. Šteta
Iako sigurno gori u devetom krugu pakla, s pravom.

Nego, jeste li čuli za don Jerka Grškovića?

 

[NickFreak]

Ante Starčević je koliko god to možda čudno zvučalo jedna suštinski tužna ličnost. Njegova majka se zvala Milica, pravoslavna Srpkinja, a otac Jakov, po svemu sudeći konvertit, što znači da je jedan etnički Srbin tvorac najmonstruoznijih reči o Srbima.
Međutim, mislim da smo nesvesno na neki način "krivi" za to. Naime, on je konkurisao za predavača mudroslovlja na beogradskom liceju kao Ličanin. Ima negde njegovo pismo na ćirilici, da bi bio odbijen. Da stvar bude gora pre toga je takođe odbijen u zagrebačkoj pravoslavnoj gimnaziji. Što ipak znači da je on po svemu sudeći gajio neke osećaje ka srpskoj strani. Izgleda da su profesori bg Liceja uradili isto što i profesori u Beču kada Hitlera nisu primili na likovnu akademiju.
To je dinarski zapaljivi mentalitet, i da je primljen u Beogradu verovatno bi bio najveći Srbin. Šteta
Iako sigurno gori u devetom krugu pakla, s pravom.

Nego, jeste li čuli za don Jerka Grškovića?

Не?

 

[risoh]

Не?

Nije SPC kriva zato što katolici nisu Srbi. Dugo sam razmišljao i razmišljam o tome. I
Ja to vidimo ovako. Smatram da je do podele istog etnosa došlo negde još tokom XVI veka na području današnje Dalmacije pod uticajem Venecije. Međutim kao i uvek taj odnos nije automatski bio loš, ali vrlo brzo je došlo do razmimoilaženja po verskoj liniji i prvih sukoba i žrtava koji su u ime Venecije pokrenuli novopečeni katolici, i to je ostavilo dubok trag kod pravoslavnog stanovništva. Kako je vreme prolazilo ti sukobi se nisu smanjivali, naprotiv. To je najverovatnije toliko ušlo u krv pravoslavnim da se to generacijski prenosilo. Tako da je samo stanovništvo automatski svemu što je katoličanstvo poistovetili znak lošeg.
SPC kakva god da je ne može nekom katoliku zabraniti da se izjasni kao Srbin.
Drugo, ni katolici se nisu nešto pretrgli da ginu za srpstvo. Oni su jednostavno menjali identitet. Kada su Hrvati glavni oni su Hrvati, kada su to Srbi onda su Srbi katolici, onda Jugosloveni.
Iako je bilo dosta katoličkog sveštenstva u Dubrovniku koje je bilo srpski orijentisano mođutim oni su potpuno uništeni od hrvatkog klera.

I da, don Gršković.
Pročitajte ovaj članak, i dajte mi neki komentar, mišljenje.
http://www.politika.co.rs/sr/clanak...Vrbniku-2019-posledica-zahteva-iz-1943-godine

 

[sumljiv_tip]

Nije SPC kriva zato što katolici nisu Srbi. Dugo sam razmišljao i razmišljam o tome. I
Ja to vidimo ovako. Smatram da je do podele istog etnosa došlo negde još tokom XVI veka na području današnje Dalmacije pod uticajem Venecije. Međutim kao i uvek taj odnos nije automatski bio loš, ali vrlo brzo je došlo do razmimoilaženja po verskoj liniji i prvih sukoba i žrtava koji su u ime Venecije pokrenuli novopečeni katolici, i to je ostavilo dubok trag kod pravoslavnog stanovništva. Kako je vreme prolazilo ti sukobi se nisu smanjivali, naprotiv. To je najverovatnije toliko ušlo u krv pravoslavnim da se to generacijski prenosilo. Tako da je samo stanovništvo automatski svemu što je katoličanstvo poistovetili znak lošeg.
SPC kakva god da je ne može nekom katoliku zabraniti da se izjasni kao Srbin.
Drugo, ni katolici se nisu nešto pretrgli da ginu za srpstvo. Oni su jednostavno menjali identitet. Kada su Hrvati glavni oni su Hrvati, kada su to Srbi onda su Srbi katolici, onda Jugosloveni.
Iako je bilo dosta katoličkog sveštenstva u Dubrovniku koje je bilo srpski orijentisano mođutim oni su potpuno uništeni od hrvatkog klera.

I da, don Gršković.
Pročitajte ovaj članak, i dajte mi neki komentar, mišljenje.
http://www.politika.co.rs/sr/clanak...Vrbniku-2019-posledica-zahteva-iz-1943-godine

Znam za ove cetnike sa Krka, ali nisam znao da su trazili da u slucaju federalizacije pripadnu Srbiji. Msm da to nije nista cudno, tek su formiranjem Republike Hrvatske povezani svi zaostali repovi hrvatske nacije. Neki su se cak vukli do devedesetih, tipa ljudi po Slavoniji koji su se prevashodno osecali kao Sokci.

 

[NickFreak]

Nije SPC kriva zato što katolici nisu Srbi. Dugo sam razmišljao i razmišljam o tome. I
Ja to vidimo ovako. Smatram da je do podele istog etnosa došlo negde još tokom XVI veka na području današnje Dalmacije pod uticajem Venecije. Međutim kao i uvek taj odnos nije automatski bio loš, ali vrlo brzo je došlo do razmimoilaženja po verskoj liniji i prvih sukoba i žrtava koji su u ime Venecije pokrenuli novopečeni katolici, i to je ostavilo dubok trag kod pravoslavnog stanovništva. Kako je vreme prolazilo ti sukobi se nisu smanjivali, naprotiv. To je najverovatnije toliko ušlo u krv pravoslavnim da se to generacijski prenosilo. Tako da je samo stanovništvo automatski svemu što je katoličanstvo poistovetili znak lošeg.
SPC kakva god da je ne može nekom katoliku zabraniti da se izjasni kao Srbin.
Drugo, ni katolici se nisu nešto pretrgli da ginu za srpstvo. Oni su jednostavno menjali identitet. Kada su Hrvati glavni oni su Hrvati, kada su to Srbi onda su Srbi katolici, onda Jugosloveni.
Iako je bilo dosta katoličkog sveštenstva u Dubrovniku koje je bilo srpski orijentisano mođutim oni su potpuno uništeni od hrvatkog klera.

I da, don Gršković.
Pročitajte ovaj članak, i dajte mi neki komentar, mišljenje.
http://www.politika.co.rs/sr/clanak...Vrbniku-2019-posledica-zahteva-iz-1943-godine

Matica Srpska , Srba katolika je ugasena tek 1912. Tako smo otpisali i Gundulica i mnoge velikane koji su snazno lobirali za srpski sa svoj jezik zvali srpskohrvatskim za razliku od Hrvata koji koriste hrvatskosrpski pak su Austijanci jezik zapisali na popisu srpskohrvatskim Hrvati ovde govore o snaznom lobiranju Srba katolika.
Ko Ћоровића имашш детаљно колико је струја Срба мухамеданаца постала јака на турском двору и да су снажно лобирали за српске интересе те су наша црквена лица могли слободно путовати било где без исправа и нико их није спречавао на територији Турске.

Због нашег јеврејства на пример Зукорлић када је говорио у емисији са Шешељем је говорио мало сте затворени и тешко прихватате појединце туђе вере као своје , мало се хтео је рећи зајебани.

Сходно овоме муслимани се у Црној Гори изјашњавају као Црногорци и нико им то не оспорава.

Сасвим је друго када ја кажем или ту или Муфтија Београдски да постоје Срби муслимани!
Сасвим би било другачије на почетку ових ратова да је Патријар Павле рекао Срби муслимани и Срби католици су наша браћа друге вере ми не можемо негирати процесе и бреме историје које нам се догодило.
Не Павле било који , питање да ли би имали ова однос са Санџаком и како би изгледали ратови у Хрватској.и Босни.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

The plot thickens, znaci "srbovao" je i pre Beograda. Sto je zanimljivo ipak je to vreme uspona hrvatskog nacionalizma u BiH i vec se uoblicava nacionalni mit po kome je Bosna nekakva drevna hrvatska zemlja. Mozda njegovo srpstvo treba traziti u njegovoj percepciji istorije Bosne, koja se sigurno poprilicno razlikovala od prostog katolickog puka i svestenstva RKC.

Pregledao sam Andrićevu privatnu prepisku. Ona donosi baš dosta interesantnih podataka, ali i potencijalni uvid u moguće uzroke Andrićevog postepenog distanciranje od Hrvatstva. Govorimo ovde, dakle, od Ivi Adriću u razdoblju pre stvaranja jugoslovenske državne zajednice.

U tom razdoblju, Andrić se nesporno osećao kao Hrvat. Osim od Zemaljske vlade BiH u Sarajevu, tražio je i uzimaju stipendije od Hrvatskog kulturnog društva „Napredak“; glavne institucije za kulturni razvoj Hrvata u Bosni i Hercegovini, koja je tada imala svoju sarajevsku ispostavu. Učestvovao je u izradi hrvatske antologije lirike, pisao za Maticu hrvatsku i pisao za časopis Hrvatski pokret, glasilo Hrvatske ujedinjene samostalne stranke i prema Srbima istupao takođe kao Hrvat. Hrvatsku je smatrao svojom Mati, najčešće je nazivao Gospođicom, a Srbiju u jednom pismu naziva sestrom njegove Gospođice.

Ono što je, takođe, evidentno, jeste da je Andrić bio zgrožen Zagrebom. On piše o Zagrebu na posve negativan način uz sve najgore asocijacije; u nekom momentu deluje da je oboleo i od depresije zbog Zagreba. Andrić Zagreb opisuje kao nekoga koga ne mrzi, već kao bolesnika koji viče da je zdrav ne znajući da je bolestan, a kojeg sažaljevaš. Generalno, iz prepiske se vidi da je pre dolaska u Beograd, bio izuzetno nesrećan čovek; i pored lošeg iskustva u Hrvatskoj. Još za život u bosanskom Višegradu kaže 1912. godine sledeće:

„Živim u ovom gnezdu žalosnom, težak od prošlosti, zabrinut radi budućnosti. Živim u odsutnosti duha i lepote, s ljudima koji me ne vole i koje mrzim. Nedostojan život!“​

U jednom pismu od decembra 1912. godine upućenom Vojku Durbešiću, Andrić naziva Croatiju svojom „glupom gazdaricom“. On tvrdi da nije siguran je li baš Hrvatska „najmizernija zemlja u Evropi“, ali zna da je Zagreb „najbednije mesto u Hrvatskoj“. Za Zagreb kaže da je „crvotočni i alkoholični grad“ u kojem se ne može pronaći smisao i u kojem „masna jela uspavljuju duh“ i „vino oči vara“. Tvrdi da čovek posle jedne godine provedene u Zagrebu gubi čovečju prirodu i postaje zver koju on imenuje bestia zagrabiensis, a ukoliko ostane u njemu dve godine onda postane i špijun, kaže Andrić. On je preklinjao da ti njegovi redovi nikada posle smrti ne budu objavljeni (nije mu se obistinila želja, ali deluje da se u zrelim danima više nije stideo tog stava) jerbo kaže da strahuje da ukoliko se pročuje ovo što piše, nikada mu neće biti podignut spomenik u Zagrebu i u istorijama hrvatske književnosti biće upamćen kao pesimistični mentalni bolesnik.

Ivo u svojoj dokumentaciji (1913) zapisuje vapaje za Hrvatskom. Plače za starom, nekadašnjom Hrvatskom, lepom, koje više nema. Hrvatsku proglašava „pokojnom“, opisuje je kao san o nekim starim vremenima i priznaje da je shvatio da se nikada neće vratiti staroj lepoti. On opisuje da je prepun ljubavi, ali da je okružen mržnjom; mržnjom svih s kojima dolazi u dodir; mržnjom malih, sitnih nepoznatih duša, podmuklih ljudi s kojima je odrastao i koji mu pišu prostačka pisma i truju život, žena koje su pokušale da ga uvuku u krevet a on ih odbio i onda širile gnusne laži o njemu ko vid kazne, kao i devojki koje je ostavio i koje mu se u snu vraćaju kako mu pljuju u lice.

Andrićev "hrvatski nacionalizam" (Andrić je u mladosti bio i hrvatski nacionalist!) nije bio savremeni hrvatski nacionalizam, gde kao ključne elemente izdvajam odnos prema Srbima i srpstvu, nego je to bio hrvatski slobodarski pokret i ideja isključivo i kontekstu oslobođenja od Austrije i jačih veza sa ostalim Slovenima u Austrougarskoj. Da nije tako, Andrić ne bi tek tako začas od "hrvatskog nacionalista" postao član Mlade Bosne, te se povezao sa tadašnjim katoličkim jugoslovenskim Srbima jadranskog primorja.

Postavljam pismo koje je @brundoje spomenuo u celosti (6. oktobar 1913):

Kazališna kavana 6. X​

Vojko, moj dragi prijatelju, više je nučno nego umjesno da ovaj čas pišem. Pisati valja. Vožnja u vagonu, znana, sa svim tvrdinama klupa kr. ug. železnica i svim mirisima i nemirisnim razgovorima. Jedanaest puta sam se pokajao đto sam pođao. Kako sam imao krivo! Kad smo prešli Dravu počelo je svitati, velika hrvatska ravnica, tavno nebo s tonom u ljubičasto i na njemu crveni oblaci. Bakami oblaci, kao zastave bune, kao pretnje, kao obećanja, kao nagovijest dana velikih dela, kao pozdravi, ko njih vidi sanja kratki san u hrvatsko jutro. Po dolovima zaostale krpe belog dima izgledale su kao trag samivenih baterija, sve se je znalo, doći će maljeve trupe i preći će u zaletu sve te ravnice, (ja sam celo jutro zarumevao crvene oblake) i sve ćemo zauzeti, blagi, a neumoljivi doći ćemo konačno i pod Beč, oborićemo Banckreanerske Bude i rastjerati kopiladiju švapsku. Weiskirchnera žemo obesiti, a Perkestorfera postaviti načelnikom urednika Zeita pozvaće gl. komandant na tej; ali možemo i njih obesiti, vež kako želiš. - No docnije je udarila glupa kiša i saprala mi avaj - baterije i pogasila oblake.​

U Zgb. došao sam i kisnuo sam po žalosno poznatom parku. Ipak je to - sunac mu majčino - žalosno da jednog hrv. pjesnika i nacionalistu njegov glavni grad dočekuje u - pissoir. Ali dobro je nama veselnicima: radosno nas dočeka baba u pissoiru i umijemo se tu i očešljamo, kao da žemo na juternju i obavimo još važnih poslova, a sve za petak. Pa kavana i kelneri! Ko sme da se tuži na život, pitam ja; Bog, koji se je pobrinuo za pissoire i kavane i automatske buffete brinuće se i za petake.​

Fuć su baterije. Radi nacionalista moram dići ruke od nacionalizma, ne znam hoće li nacionalizam moći taj gubitak preživjeti. Zagreb izgleda kao popišan akvarel, ljudi su dosadni kao menza ili kao popodne. Bog me kažnjava maglom; i ovde je magla, saznanje: moj će život do dvadeset i pete godine biti u magli!!​

U 5 sati sam pozvan kod Dr. Dimovića na čaj, biže i conte Ivo Vojnović, još ne znam hoću li otići; stvari mi još nisu stigle, zgužvan sam i neveseo. Očekujem Križanića najdulje oko prekosutra. ​

Već sam morao upotrebljavati bijeg u biblioteku, uspijeva, o novoj biblioteci drugi put. Vrlo je hladno, ustav se nigdje ne osjeća.​

Piši mi o svemu što bi me moglo interesovati i budi zdrav i dobar.​

Tvoj Ivan ​

Zagrepčani su dosadni kao menza ili popodne. Zagreb izgleda kao popišani akvarel koji jednog hrvatskog rodoljuba i pisca kao što je on dočekuje kao baba u pisoaru. On shvata da će biti čovek koji je protraćio 25 godina u magli.

Andrićeva dekroatizacija, po svemu sudeći, sinonimna je sa begom od nesrećnog, mračnog i turobnog, depresivnog života. Posebno izvesni prezir (nikako mržnja) koju je razvio prema Zagrebu, glavnom gradu Hrvatske, koji gotovo da ni najmanje ne štedi.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Sinulo mi je nešto što ne znam je li nekome možda još palo na pamet.

Andrić je veliki deo života, iz ovog ili onog razloga, Hrvatsku zvao Gospođicom. Da li možda ovde, barem u tragovima, nalaze inspiracije u kojima bi Rajka Radaković trebalo da bude — personifikacija Hrvatske? Pisana i to u vreme Drugog svetskog rata i ustaških zločina; objavljena u direktnom poraću, 1945. godine.

Ona nije uopšte ni u mislima učestvovala u sudbini svojih sugrađana, ni onih koji su zbog svog srpskog porekla ili svojih uverenja bili podvrgnuti od prvog dana progonima svake vrste, ni onih drugih koji su otvoreno ili prećutno bili na strani državne vlasti i koji su sada uviđali da ta lojalnost ne traži samo bučne najave i manifestacije, nego i žrtve i u krvi i u novcu i u imanju. Uopšte, za Gospođicu je sve ovo što se dešavalo, ovde i po širokom svetu, bilo tuđe, daleko i nestvarno. Politički sukobi i prelomi od opšteg značaja, velike bitke na istoku i zapadu Evrope, sve su to za nju bili samo krupni naslovi na prvoj strani dnevnih listova. Sve je to stajalo po strani kao tamne nejasne mase između kojih je ona hladno i oprezno birala čistine i nalazila puteve za svoje interese.

 

[sumljiv_tip]

Sinulo mi je nešto što ne znam je li nekome možda još palo na pamet.

Andrić je veliki deo života, iz ovog ili onog razloga, Hrvatsku zvao Gospođicom. Da li možda ovde, barem u tragovima, nalaze inspiracije u kojima bi Rajka Radaković trebalo da bude — personifikacija Hrvatske? Pisana i to u vreme Drugog svetskog rata i ustaških zločina; objavljena u direktnom poraću, 1945. godine.

Ona nije uopšte ni u mislima učestvovala u sudbini svojih sugrađana, ni onih koji su zbog svog srpskog porekla ili svojih uverenja bili podvrgnuti od prvog dana progonima svake vrste, ni onih drugih koji su otvoreno ili prećutno bili na strani državne vlasti i koji su sada uviđali da ta lojalnost ne traži samo bučne najave i manifestacije, nego i žrtve i u krvi i u novcu i u imanju. Uopšte, za Gospođicu je sve ovo što se dešavalo, ovde i po širokom svetu, bilo tuđe, daleko i nestvarno. Politički sukobi i prelomi od opšteg značaja, velike bitke na istoku i zapadu Evrope, sve su to za nju bili samo krupni naslovi na prvoj strani dnevnih listova. Sve je to stajalo po strani kao tamne nejasne mase između kojih je ona hladno i oprezno birala čistine i nalazila puteve za svoje interese.

Pa mozda, mada je malo far fetched

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Pa mozda, mada je malo far fetched

Jesi li pročitao pažljivo, još jednom, citat koji sam izdvojio (od reči do reči)?

 

[sumljiv_tip]

Jesi li pročitao pažljivo, još jednom, citat koji sam izdvojio (od reči do reči)?

Jesam, nego sam zaboravio o cemu se tacno u"Gospodjici" radi. Sad kas sam procitao fabulu, mogu da ti kazem da ti mozda imas revolucionalno tumacenje tog dela i da treba da napises clanak neki o tome i objavis ga negde.

 

[ВераС]

Обавезно мора то да објави! Наравно, ако је аутентично тумачење.
Нисам била одушевљена кад сам је пре неколико година прочитала, али сад ми изгледа много разумљивије. Морам и желим поново да је прочитам. Сад ми је још дражи као књижевник!
Зар није и Виктор Новак у току Другог светског рата одлучио да постане православни Србин? Рекла бих да Ивин случај није усамљен.