gost 434892
Veoma poznat
- Poruka
- 12.912
Хвала на поређењу
али, кад погледаш има тај "западни штокавски" мало неког утицаја ових несрпских говора. Разлукује се ипак од источнохерцеговачког. Да ђи је то само до диалектарног континуума?
-
- Popularno:
- Koja jedina evropska zemlja nikada nije...
- Deda Gorana Ivaniševića bio Srbin i...
- Dejan Medaković, lik i delo
- Ko angazuje robijase i osudjivana lica...
- Radikalizacija protesta
- Preminuo čuveni reditelj Dejvid Linč:...
- Molba za studente - šarajte malo
- Jel ovo u toku obojena revolucija u...
- Kako se zovu ovakve konstrukcije...
- Biramo najmoćnijeg Vučićevog pokemona...
Istorijat uvođenja paradigme jedinstvenog "srpskohrvatskog" kao štokavskog, čakavskog i kajkavskog - jezička podela između Srba, Hrvata i Slovenaca
- Začetnik teme Mrkalj
- Datum pokretanja
али, кад погледаш има тај "западни штокавски" мало неког утицаја ових несрпских говора. Разлукује се ипак од источнохерцеговачког. Да ђи је то само до диалектарног континуума?gost 434892
Veoma poznat
- Poruka
- 12.912
Ја сам читао да је ПТ дијалект стао са развојем негде још у 14. веку?
gost 434892
Veoma poznat
- Poruka
- 12.912
Чакавски дакако постоји, о овом осталом сада причамо
gost 434892
Veoma poznat
- Poruka
- 12.912
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.755
Koji? Moraš tačno da definišeš šta pod tim pojmom misliš i usput ćeš sebi odgovoriti na postavljena pitanja. Sve o tome što te zanima možeš da pročitaš u moja dva posta i naročito kao odličan kondenzat, u jednom postu Kežual Obzervera.
I sasvim mi je jasno zašto postavljaš ta pitanja, ali prave odgovore još uvek nećeš naći u našoj dijalektologiji jer se još uvek nije oslobodila velikohrvatskog brozoslavenskog zagrljaja. Zato se koncentriši na ovo što ja podvlačim, pa sa tim na umu čitaj dijalektološke preglede, npr. Stevanovića: https://govori.tripod.com/karta.htm
Na ovoj temi koju sam otvorio ja, govori se o pojmu "zapadna štokavština" pod kojim su, kao jednom lažnom paradigmom, hrvatski jezikoslovci za vreme Velikohrvatske Brozoslavije uspeli da prošvercuju sve govore katoličkih štokavaca sa ciljem njihovog priključenja dela štokavice hrvatskom jeziku i narodu.
A srpski lingvisti su to naprosto prihvatili u dobu "serbokroatizma" ne videći ili ne želeći da vide šta se iza brda valja ili kako kaže sam Brozović ne mogavši ili ne smejući da im se suprotstave.
Dalibor Brozović: "Profesore, mi Hrvati pričamo i pišemo mnogo toga što nema nikakve veze sa naukom, da bi to ipak na kraju postala ,nauka'. Tražimo mnogo da bi dobili malo, ali malo pomalo dobijamo na kraju sve, čak i više od toga. Šta možete, profesore, vi Srbi ste stvarali svoju državu na jedan način a mi na drugi. Vi na bojnom polju lijući krv, a mi u mirnodopsko vreme, uz pomoć vaše krvi. Tako je to, kolega, zahvaljujući vašim srpskim političarima i naučnicima koji neće, ne mogu ili ne smeju da nam se do kraja suprotstave. Oni, i jedni i drugi, smatraju da su postigli uspeh ako ne ispunimo sve ono što smo tražili, a ne vide, ili neće da vide, da smo mi ipak nešto dobili."
Ili u naučnom časopisu to isto iskazuje kao uputstvo naslednicima, na ovaj način:
Očito je da je bilo važno odabrati onu taktiku koja nosi najbolje plodove, koju je najteže prozreti, koja najviše suzuje protivničko manevarsko polje, koja je najmanje opterećena suvišnim rizicima. Valjalo se uporno boriti, a pri tome ne dopustiti protivniku da onemogući tu borbu, da njezine nositelje onesposobi, izbaci iz stroja. U konkretnome pak smislu to je izgledalo, u najkraćim crtama, otprilike ovako:
- nakon svaka dva koraka naprijed slijedi jedan korak natrag prije nego što se protivnik snađe i udari; kada se on jednom sabere, nema smisla udarati, jer je već učinjen korak natrag i na nekoga tko je već na toj novoj poziciji, nije dovoljno opravdan preoštar napadaj koliko se god ni ta nova pozicija protivniku ne sviđala.
- unose se nova, moderna, "napredna" općelingvistička teorijska shvaćanja; ona se čine neutralna, ali kada se jednom te ideje prihvate i "odobre" onda se iziđe s njihovim konzekvencijama pozitivnima i korisnima za hrvatske težnje, a za jači otpor i protivljenje tada je već kasno."
Dalibor Brozović: Uloga časopisa Jezik u hrvatskome jezikoslovlju, Jezik, XLIV/2, Zagreb 1996, str. 42-53
1. Dobio si1. I dalje nema reference na Belićev rad pre 1958. Ajde, trgni se malo.
2. Belić je bio predsednik SNU od 1937-1941. i od 1945-1947. Ko mi o sramoti priča - bolje se sakrij u mišju rupu.
3. Radove koji uvode pojam ZAPADNE ŠTOKAVŠTINE u dijalektologiju premijerno objavljuju Hrvati 1956.; Pominješ 1985? - Lupetaš kao hrvatska povijest, štono reč Džon van Antverp Fajn:
https://books.google.rs/books?id=1OI8AQAAIAAJ&dq="zapadna štokavština"&source=gbs_book_other_versions
https://books.google.rs/books?newbks=1&newbks_redir=0&id=1p5iAAAAMAAJ&dq="zapadna+štokavština"&focus=searchwithinvolume&q=zapadnoštokavski
2. https://en.wikipedia.org/wiki/Serbian_Academy_of_Sciences_and_Arts#List_of_presidents (isto i na srpskoj Wikipediji - od 1937. do 1960., najduži predsjednik SANU u povijesti)
3. To nisu radovi koji uvode pojam zapadne štokavštine u dijalektologiju jer se zapadni štokavski, kao što si osobno posvjedočio citiranjem rada iz 19. stoljeća, uveo davno prije 1956. godine
Belić od samog početka 20. stoljeća piše o zapadnom štokavskom, ali tada ne još u obliku zasebnog narječja. Zapadni štokavski se kao takav spominje još u 19. stoljeću, ali on se tada shvaćao kao geografska odrednica i samo kao dijalekt/govori jednog i jedinstvenog štokavskog narječja. Pod zapadni štokavski se uže podrazumijevalo ikavski i šćakavski govori štokavskog narječja/jezika. Podjela po izgovoru yat je još imala ekavski i (i)jekavski štokavske poddijalekte. Tako se površno shvaćalo i kategoriziralo jer dijalektologija još nije bila dovoljno razvijena.
Ono što ti nikako da si utuviš u glavu i treba ti crtati je kako je već tada postalo jasno kako je zapadni štokavski drugačiji i arhaičniji od istočnog štokavskog. Između zapadne i istočne štokavštine postoje nepremostive razlike, stare i važne izoglose, od kojih samo kao glavne karakteristike imamo ikavizam, šćakavizam, troakcetni sustav dok u istočnom štokavskom pravi ikavizam ne postoji, imamo štakavizam kao i u bugarskom te dvoakcetni sustav. To u potpunosti odbacuje i negira početnu ideju o jednom i jedinstvenom štokavskom narječju/jeziku.
Te razlike su tako stare da neke datiraju još u vrijeme 7.-9. st. te važne da zapadni štokavski kao ikavski poddijalekt jednog štokavskog narječja/jezika nije se mogao razviti kao poddijalekt. Te karakteristike poddijalekta nisu mogle nastati kao inovacija ili kao ostaci od jednog štokavskog narječja/jezika. Zato kao jedina moguća opcija je ono o čemu su pisali Rešetar i Belić – kako zapadni štokavski, naročito ikavski, predstavlja poštokavljeni čakavski ikavski. Kako su svi ili većinom zapadni štokavci ili barem samo oni šćakavci ili barem samo oni ikavci ili šćakavski ikavci što je opet većina govornika – poštokavljeni čakavci ikavci.
To nebi bio problem da se ikavizam i šćakavizam itd. nisu oduvijek od jezikoslovaca poistovjećivali s čakavskim narječjem/jezikom donekle i kajkavskim narječjem/jezikom (što je opravdano jer ondje dolazi do još veće izražene razvijenosti i arhaičnosti). To nebi bio problem da se čakavski smatrao izvornim i jedinim govorom Hrvata – jer to je uz izvedeni zaključak kako su zapadni štokavci poštokavljeni čakavci – zapravo dovodi do jasnog i jedinog novog zaključka kako se čakavski ikavski govorio sve do Drine (i Slavoniji), a Hrvati živjeli na cijelom prostoru Bosne i Hercegovine i šire!
I što onda čini srpski lingvist Belić, a prihvaćaju svi naročito antihrvatski nastrojeni hrvatski vukovski minimalisti? Smišlja se argumentacija kako bi se dečakaviziralo i dehrvatiziralo ikavizam i šćakavizam! Belić čak tvrdi kako se ikavizam razvijo u Bosni i otud proširio u svim smjerovima, uključujući na jugu i zapadu gdje čakavski govori tek time postaju ikavski. Tako i zato se izmislilo etnički neutralno četvrto srpskohrvatsko narječje - zapadnoštokavsko narječje. Srbima je trebalo ne samo treće, čakavsko narječje kako bi se dalo neke povijesnojezične ostatke Hrvatima, nego i četvrto narječje jer je jedno i jedinstveno štokavsko kao takvo neobranjivo i ide na ruku Hrvatima po pitanju Bosne i Hercegovine! Narječje o kojem svi eminentni hrvatski i srpski jezikoslovci su pričali kao neodvojivom od čakavskog i čakavski činilo samo perifernu arhaičnu zonu na obali – sve samo da se ne zaključuje kako je zapravo zapadnoštokavski derivacija od čakavskog i dokaz širenja čakavskih Hrvata i granica Hrvatske kneževine/kraljevstva od obale do unutrašnjosti zapadnog Balkana. Zapadni štokavci, naročito šćakavski ikvaci, su od nedvosmislenih povijesnih Hrvata postali neki neodređeni i Bošnjaci ili Srbi.
Ti uporno tvrdiš kako je zapadni štokavski hrvatska podvala i kako kao narječje ne postoji. Odlično! Sam sebi zabijaš autogol. Slažeš se kako se čakavski govorio i Hrvati živjeli na cijelom prostoru Bosne i Hercegovine i kako su svi ili većina zapadnih štokavaca štokavizirani čakavci Hrvati.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.755
Prestani se praviti glup. Dobio si referencu s nazivima Belićevih radova.
Prestani se ponašati kao malo durljivo derište - ne, čekaj, zato si "Mrki"
(Update: Mrkalj si je izbrisao poruku, a odnosilo se na "2. https://en.wikipedia.org/wiki/Serbian_Academy_of_Sciences_and_Arts#List_of_presidents (isto i na srpskoj Wikipediji - od 1937. do 1960., najduži predsjednik SANU u povijesti)").
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.755
Не подмећи којешта, то ти нисам тражио. Дај референцу на било који рад српских сколара пре 1958. који третира појам западне штокавштине.
Што се Белићевог председниковања тиче, направио сам превид. Био је председних САНУ од 1947-1960, а председник СКА од 1937-1941 и од 1945-1947.
Што се још боље уклапа у моју тезу да је имао снагу Брозовог политичког координатора 1958. када је верификовао став хрватсих дијалектолога по питању њиховог патента "западне штокавштине" коју помињу у 2. и 7. броју Hrvatskog dijalektološkog zbornika из 1956. Оно што си ти нашао на Hrčku је први број тог Зборника iz 1956.
Poslednja izmena:
Još je Vuk podijelio štokavski na zapadni (ikavski), južni (jekavski), istočni (ekavski). O tome zapadnom štokavskom govoru Belić i svi pričamo cijelo vrijeme
https://www.google.com/search?q=западни+штокавски&sca_esv=563020551&biw=1528&bih=750&source=lnt&tbs=cdr:1,cd_min:1800,cd_max:1958&tbm=bks
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.755
Kakva epska budalaština.Još je Vuk podijelio štokavski na zapadni (ikavski), južni (jekavski), istočni (ekavski). O tome zapadnom štokavskom govoru Belić i svi pričamo cijelo vrijeme
Hrvatska patent-podvala "zapadne štokavštine" nikakve veze nema sa izgovorom refleksa jata.
Dobro, znači - ništa.
- Poruka
- 13.834
1. Dobio si
2. https://en.wikipedia.org/wiki/Serbian_Academy_of_Sciences_and_Arts#List_of_presidents (isto i na srpskoj Wikipediji - od 1937. do 1960., najduži predsjednik SANU u povijesti)
3. To nisu radovi koji uvode pojam zapadne štokavštine u dijalektologiju jer se zapadni štokavski, kao što si osobno posvjedočio citiranjem rada iz 19. stoljeća, uveo davno prije 1956. godine
Belić od samog početka 20. stoljeća piše o zapadnom štokavskom, ali tada ne još u obliku zasebnog narječja. Zapadni štokavski se kao takav spominje još u 19. stoljeću, ali on se tada shvaćao kao geografska odrednica i samo kao dijalekt/govori jednog i jedinstvenog štokavskog narječja. Pod zapadni štokavski se uže podrazumijevalo ikavski i šćakavski govori štokavskog narječja/jezika. Podjela po izgovoru yat je još imala ekavski i (i)jekavski štokavske poddijalekte. Tako se površno shvaćalo i kategoriziralo jer dijalektologija još nije bila dovoljno razvijena.
Ono što ti nikako da si utuviš u glavu i treba ti crtati je kako je već tada postalo jasno kako je zapadni štokavski drugačiji i arhaičniji od istočnog štokavskog. Između zapadne i istočne štokavštine postoje nepremostive razlike, stare i važne izoglose, od kojih samo kao glavne karakteristike imamo ikavizam, šćakavizam, troakcetni sustav dok u istočnom štokavskom pravi ikavizam ne postoji, imamo štakavizam kao i u bugarskom te dvoakcetni sustav. To u potpunosti odbacuje i negira početnu ideju o jednom i jedinstvenom štokavskom narječju/jeziku.
Te razlike su tako stare da neke datiraju još u vrijeme 7.-9. st. te važne da zapadni štokavski kao ikavski poddijalekt jednog štokavskog narječja/jezika nije se mogao razviti kao poddijalekt. Te karakteristike poddijalekta nisu mogle nastati kao inovacija ili kao ostaci od jednog štokavskog narječja/jezika. Zato kao jedina moguća opcija je ono o čemu su pisali Rešetar i Belić – kako zapadni štokavski, naročito ikavski, predstavlja poštokavljeni čakavski ikavski. Kako su svi ili većinom zapadni štokavci ili barem samo oni šćakavci ili barem samo oni ikavci ili šćakavski ikavci što je opet većina govornika – poštokavljeni čakavci ikavci.
To nebi bio problem da se ikavizam i šćakavizam itd. nisu oduvijek od jezikoslovaca poistovjećivali s čakavskim narječjem/jezikom donekle i kajkavskim narječjem/jezikom (što je opravdano jer ondje dolazi do još veće izražene razvijenosti i arhaičnosti). To nebi bio problem da se čakavski smatrao izvornim i jedinim govorom Hrvata – jer to je uz izvedeni zaključak kako su zapadni štokavci poštokavljeni čakavci – zapravo dovodi do jasnog i jedinog novog zaključka kako se čakavski ikavski govorio sve do Drine (i Slavoniji), a Hrvati živjeli na cijelom prostoru Bosne i Hercegovine i šire!
I što onda čini srpski lingvist Belić, a prihvaćaju svi naročito antihrvatski nastrojeni hrvatski vukovski minimalisti? Smišlja se argumentacija kako bi se dečakaviziralo i dehrvatiziralo ikavizam i šćakavizam! Belić čak tvrdi kako se ikavizam razvijo u Bosni i otud proširio u svim smjerovima, uključujući na jugu i zapadu gdje čakavski govori tek time postaju ikavski. Tako i zato se izmislilo etnički neutralno četvrto srpskohrvatsko narječje - zapadnoštokavsko narječje. Srbima je trebalo ne samo treće, čakavsko narječje kako bi se dalo neke povijesnojezične ostatke Hrvatima, nego i četvrto narječje jer je jedno i jedinstveno štokavsko kao takvo neobranjivo i ide na ruku Hrvatima po pitanju Bosne i Hercegovine! Narječje o kojem svi eminentni hrvatski i srpski jezikoslovci su pričali kao neodvojivom od čakavskog i čakavski činilo samo perifernu arhaičnu zonu na obali – sve samo da se ne zaključuje kako je zapravo zapadnoštokavski derivacija od čakavskog i dokaz širenja čakavskih Hrvata i granica Hrvatske kneževine/kraljevstva od obale do unutrašnjosti zapadnog Balkana. Zapadni štokavci, naročito šćakavski ikvaci, su od nedvosmislenih povijesnih Hrvata postali neki neodređeni i Bošnjaci ili Srbi.
Ti uporno tvrdiš kako je zapadni štokavski hrvatska podvala i kako kao narječje ne postoji. Odlično! Sam sebi zabijaš autogol. Slažeš se kako se čakavski govorio i Hrvati živjeli na cijelom prostoru Bosne i Hercegovine i kako su svi ili većina zapadnih štokavaca štokavizirani čakavci Hrvati.
Nema smisla ulaziti u njeke trajnije rasprave i s obrazovanijim svetosavcima, a nekmoli s propagandistima trećeligaških izdanja toga svjetonazora.
Problem sa srpskim jezikom je što je zbog povijesnih razloga normiran na vrlo atipičan način, odbacivanjem ruskoga i cksl koji su mu- napose ruski- ušli u gramatku i osnovni ustroj kao alien, a onda je političkim zahvatom izgrađivan na pučkoj osnovici bez ikakve vlastite pisane kulture, a kasnije dotjerivan po tuđim, hrvatskim ili katoličkim uzorima (do kraja Karadžićeva života i u doba Daničića). Kasniji srpski beogradskoga stila, Belića, Pere Todorovića, Jovanovića, Ristića, Nedića, Skerlića.... zapravo je praktički drugi jezik od Karadžićeva iz 1850ih (iako je naravno zadržao isti pravopis i osnovnu gramatiku).
Jezici "prekinutoga kontinuiteta", kao slovenski i češki, njekako su uspjeli povezati 19. i 16. st. u dosta glavnih crta,no srpski to nije imao.
Ono što mu je bio plus u odnosu na hrvatski je stalnost srpskoga imena kao amalgama vjerskog i narodnog, što se proteglo od srednjega vijeka do 19. st., dok se hrvatsko ime sužavalo i širilo pod utjecajem mnogih kulturnih struja, u najpoznatijim oblicima kao slovinsko i ilirsko, obuhvaćajući isti korpus- katolike iz NDH i dodirnih krajeva u Ugarskoj, Austriji, Italiji i Boki, pa se hrvatstvo i po imenu, a ne samo po sadržaju, jače afirmiralo tekar u 19. st. izvan područja inteligencije, klera i aristokracije.
Nije nješto novo da se jezici oblikuju na sličnim govornim osnovama, no srpski je slučaj specifičan zbog nepostojanja razvijene pisane kulture na skoro istom jeziku kakav im je postao u 19. st., dok je drugi narod- kako god se zvao- imao pisane kulture za izvoz na praktički tom jeziku, ali uz niz bogatih i nješto drugačijih nijansi, a kamoli bliski pisani i govorni idiomi toga drugoga, katoličkoga naroda koji nije imao srpske povijesne ni narodne tradicije, a niti osjećaj te pripadnosti. Srbi su izgradili u 19. st. identitet preko tradicija (slava, dušanizam, gusle i Kosovo,..), no nisu mogli privući bliskojezične katolike koji su ih uvijek smatrali strancima, sa svim njihovim tradicijama.
Slavistika im je podjarila ambicije i pretvorila ih u patologije svojim herderovskim konstrukcijama, a sam Herder je bio, uza sve zasluge, smušenjak u tom pitanju. Ako je jezik, govorni jezik, pravi označitelj naroda, onda to ima smisla za jasno inojezične skupine- no za bliskojezične dovodi do kaosa. Za Nijemce, npr., do tenzija s Nizozemcima, a dijelom i Dancima, dok bi Švicarci, germanofoni, mogli ispasti iz njemačke zajednice kad bi htjeli- a pokazalo se da su kultura i povijesni identitet jači od Herderovih zamisli i za same Nijemce, a posebice susjedne narode. Stoga je kao na južnoslavenskom području paralelogram više sila, u kom je dijalektologija dobila bizarno važnu ulogu, iako je i bez nje očito da narodi koji nemaju identitetsku krizu, kao Slovenci, uza sva lutanja, ne odlaze u nacionalne patologije- za razliku od Srba i Bugara, svaki od tih naroda na svoj način.
Srpsko je lupetanje o štokavštini- a koja bi se mogla, kao narječje, podpuno odbaciti ili presložiti na njeki način posve drugačiji- samo posljedak želje da se ima tuđe, u ovom slučaju hrvatsko, jer bi to imalo iznimne i identitetske, ali vjerojatno više i materijalne i geopolitičke probitke- a toga nema niti će biti. Svakom je jasno da i obrazovani Srbi nemaju pojma o hrvatskoj pisanoj- i drugoj- kulturi i da ju nalaze odioznom, jer to je za njih u konačnici, nješto visceralno odbojno- Latini su stare varalice.
Jedino su pojedinci kao Miodrag Popović, na strupnju znanja koji im je bio na raspolaganju, realno ocrtali opsege i dodire tih kultura i jezika (kog je on držao jednim jezikom s varijantama), budući da su itekako znali vlastitu jezičnu povijest, a nisu bili opsjednuti nacionalnim megalomanijama.
Poslednja izmena:
Карлос Шакал
Primećen član
- Poruka
- 800
Пре него што се расправа даље настави, треба разјаснити неке ствари :
1. Хрватски идентитет је дефинисан тек у другој половини 19ог века, са писанијима Старчевића и сличних.
Према томе, писати о "хрватској књижевности" пре појаве хрватског (ид)ентитета је не само анахронизам и непрецизност већ и брутална пропагандна лаж и безобзирна клептоманија.
Поготово што многи од ових писаца уопште нису (јужно)словенске народности, на пример Марулус и Луцијус, који су Млечићи, а овај први је своја дела углавном и писао на латинском и ондашњем италијанском језику.
Дела ових писаца су трећеразредне имитације културних трендова са Запада, без икакве уметничке вредности.
Наравно и без икаквог утицаја на каснију српску уметничку књижевност. Просто речено, ови ликови су писали јефтине кичерајске глупости које су биле неинтересантне било коме међу Србима. А осим тога дела на народном језику су им била писана чакавицом.
2. Говорити такође о некаквом књижевно-језичком "континуитету" међу писцима као што су Марулус, Марин Држић, Дивковић, Рељковић, Врамец, Белостенец и Шеноа је лоша шала. У питању су различити историјски периоди, различити стилови, различита поднебља и сензибилитети па чак и различити језици, Једино што је наведенима заједничко је то што су римокатолици.
3. Црквенословенски улази међу Србе тек другом половином 18-ога века, пре тога је међу Србима доминантан био старосрпски језик и то у своја два стила :
А) Високи црквени стил којим се служио тадашњи српски духовни сталеж.
Б) Дворски стил, којим се служио ратнички сталеж за писање повеља, закона и у дипломатији. Овај стил је био нешто нижи, са елементима народног језика.
Духовни сталеж се служио високим стилом за општење са Богом, јер се сматрало да језик којим на пијаци купујеш чварке и краставце, не може служити за изображавање теолошко-филозофских и сложених догматских коцепата. Тако су у српски народни језик ушле речи као што су васкрсеније, добродетељ, благоугодије, суштаство итд.
Римокатолицима је у исто време и у исту сврху служио латински, док им је старословенски био забрањен.
4. Римокатолицима је римска црква забрањивала народну културу, народне песме, јер су им биле "сумњиве", "паганске" и сл.
Српска народна уметност је напротив одјекнула Европом, па и инспирисала генерације европских писаца, од Пушкина и Шевченка, до Гетеа и браће Грим. Можда је чак и утицала на појаву романтизма у уметичкој књижевности.
"Хрватска" уметничка књижевност није имала утицаја ни на кога.
1. Хрватски идентитет је дефинисан тек у другој половини 19ог века, са писанијима Старчевића и сличних.
Према томе, писати о "хрватској књижевности" пре појаве хрватског (ид)ентитета је не само анахронизам и непрецизност већ и брутална пропагандна лаж и безобзирна клептоманија.
Поготово што многи од ових писаца уопште нису (јужно)словенске народности, на пример Марулус и Луцијус, који су Млечићи, а овај први је своја дела углавном и писао на латинском и ондашњем италијанском језику.
Дела ових писаца су трећеразредне имитације културних трендова са Запада, без икакве уметничке вредности.
Наравно и без икаквог утицаја на каснију српску уметничку књижевност. Просто речено, ови ликови су писали јефтине кичерајске глупости које су биле неинтересантне било коме међу Србима. А осим тога дела на народном језику су им била писана чакавицом.
2. Говорити такође о некаквом књижевно-језичком "континуитету" међу писцима као што су Марулус, Марин Држић, Дивковић, Рељковић, Врамец, Белостенец и Шеноа је лоша шала. У питању су различити историјски периоди, различити стилови, различита поднебља и сензибилитети па чак и различити језици, Једино што је наведенима заједничко је то што су римокатолици.
3. Црквенословенски улази међу Србе тек другом половином 18-ога века, пре тога је међу Србима доминантан био старосрпски језик и то у своја два стила :
А) Високи црквени стил којим се служио тадашњи српски духовни сталеж.
Б) Дворски стил, којим се служио ратнички сталеж за писање повеља, закона и у дипломатији. Овај стил је био нешто нижи, са елементима народног језика.
Духовни сталеж се служио високим стилом за општење са Богом, јер се сматрало да језик којим на пијаци купујеш чварке и краставце, не може служити за изображавање теолошко-филозофских и сложених догматских коцепата. Тако су у српски народни језик ушле речи као што су васкрсеније, добродетељ, благоугодије, суштаство итд.
Римокатолицима је у исто време и у исту сврху служио латински, док им је старословенски био забрањен.
4. Римокатолицима је римска црква забрањивала народну културу, народне песме, јер су им биле "сумњиве", "паганске" и сл.
Српска народна уметност је напротив одјекнула Европом, па и инспирисала генерације европских писаца, од Пушкина и Шевченка, до Гетеа и браће Грим. Можда је чак и утицала на појаву романтизма у уметичкој књижевности.
"Хрватска" уметничка књижевност није имала утицаја ни на кога.
Kao što je bilo rečeno na drugoj temi o Dubrovačkoj književnosti, "renesansa je došla iz pravoslavne kulture", "Srbi imali ne samo renesansu nego i daleko prije ostatka Europe", nego sada je srpska narodna književnost za koju nitko nije znao do pojave Vuka koji krade i prepisuje na srpski i hrvatske usmene pjesme i bile sasvim nebitne u širem europskom umjetničkom kontekstu, "utjecala na pojavu romantizma u književnosti" i "odjeknula Europom i inspirirala generacije europskih pisaca od Puškina do Ševčenka od Goethea do braće Grimm".
Što ćemo sljedeće čuti? Kako su Srbi napisali Bibliju? Deretić je lijepo rekao kako je Isus Krist pričao srpski i to je opšte poznato!
Poslednja izmena:
- Poruka
- 13.834
Ovo je toliko promašeno i pogrješno da bi trebale tone crnila da se sve komentira.
Valjda bi veće budalaštine izvalili jedino onaj Damjanović, Šarić, te Slaviša rrrrrrovski.
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 96.565
Aleksandar Belić je štokavski dijalekat delio na tri celine (nikakve veze nemaju sa tim Tito, komunisti ili šta već):
* zetsko-bosanska tj. zapadna
* centralna (dva poddijalekta, šumadijski i sremski)
* istočna tj. kosovsko-resavska
Milan Rešetar je štokavicu podelio u dve osnovne grupe:
1) zapadnoštokavski govori
* zetsko-bosanska tj. zapadna
* centralna (dva poddijalekta, šumadijski i sremski)
* istočna tj. kosovsko-resavska
Milan Rešetar je štokavicu podelio u dve osnovne grupe:
1) zapadnoštokavski govori
1. severozapadnoštokavski (hercegovačko-sremski)
A) dalmatinsko-hrvatski
B) hercegovačko-bosanski
a) hercegovačko-jekavski
b) bosansko-ikavski
C) sremsko-šumadijski (Belić podelio na poddijalekte
a) sremski
b) šumadijski (kasnije prozvan kanovački))
2. južnozapadnoštokavski (tj. zetski)
2) istočnoštokavski (kosovsko-resavski)
Poslednja izmena:
Ijekavica
Ekavica
Prizrensko-južnomoravski i torlački
i ikavica, zapravo, zapadni je oduvijek kategoriziran kao ikavski jer je (i)jekavica oduvijek u manjini. Drugačija, starija i češća podjela je bila po izgovoru yata, zapadni štokavski (ikavica), južni štokavski (ijekavica) i istočni štokavski (ekavica).
Gde je u manjini ijekavica u odbosu na ikavicu, ijekavica se priča u većini BIH (istočnohercegovački i istočnobosanski) i dobrim delom u Hrvatskoj (takođe istočnohercegovački).
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 96.565
Ijekavica je anomalija, specifična vrlo za jedno usko područje, centrirano sa Hercegovinom. Za razliku od ekavskog i ikavskog refleksa jata, koji su prilično prirodne pojave na širokom prostoru, sa oazama i različitim ekavizmima i ikavizmima (bez obzira na to što je više ikavsko zapadno, a više ekavsko istočno područje) ijekavizama ima isključivo tamo gde su ih fizički donele migracije. Srpski ekavski književi . Ijekavski tj. jekavski refleks jata se javlja i poslednji; to je vrlo specifična pojava kod nas izolovana na jednom području, zbog čega postoje teze da je nastala vrlo specifično pod uticajem Vlaha.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.755
Tako je. Hvala ti što si neznalici objasnio umesto mene.
Do velikohrvatskog brozoslavenskog projekta "zapadna štokavština" iz 1956. štokavica nije imala konfesionalnu podelu. Patentiranjem "zapadne štokavštine" sa ciljem istorijske dodele dela štokavice Hrvatima, štokavica doživljava konfesionalnu podelu na koju naši dijalektolozi nakon političke odluke i Belićevog odobrenja, nasedaju.
Veliko neznanje i nerazumevanje povezano sa izmišljotinama. Da li je cilj ovih nebuloza antisrpska ili antinaučna propagandna aktivnost?
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.755
Truća čovek nelingvističke koještarije iz druge polovine 19. veka - napravio je miks stavova Ante Starčevića i Stojana Novakovića o ijekavici. I to bukvalno, bez trunke razumevanja.
Svi izgovorno zahtevniji vokalni obrasci iz staroslovenskog - jusovi, jerovi, jat i sl. na različitim slovenskim područjima doživeli su različita (ili ista) "pojednostavljenja". Jat je bio najlabilniji jer je već u doba kad je grafijski stanardizovan, u IX. veku, bio aproksimativni rezultat umekšanog konsonanta za kojim sledi tvrdi poluglas. Zato je doživeo toliko različitih refleksa, od kojih su najpoznatiji jekavski, jakavski, ikavski i ekavski.
Tako jekavski refleks jata ne srećemo "kao anomaliju na uskom području Hercegovine", već se javlja i u ruskom i u slovačkom i u čekom i u poljskom jeziku.
Slične teme
