O Bugarskoj ekspanzionističkoj verskoj organizaciji Egzarhiji i njenom delovanju koje je bilo sve samo ne religijskog karaktera su napisani tomovi i tomovi knjiga. Na srpskoj Vikipediji postoji samo jedan nevelik članak koji pominje Egzarhiju i njeno prvenstveno političko i velikobugarsko ekspanzionističko delovanje. Da je nad Grupom za Istoriju Filozofskog Fakulteta BU izvršena neophodna detitoizacija u srpskoj istoriografiji bi se Egzarhija izučavala kao ideološko krilo vrhovističkog VMRO iz Sofije. Delovanje SPC i celog niza njenih predstavnika i da ne pominjem. Odsustvo svake reakcije od strane tadašnjeg Mitropolita SPC Mihaila Jovanovića je bilo ekvivalent pasivnog tolerisanja hopotetičkog proglašenja jednostrane crkvene unije kompletne SPC sa Rimom mimo njega - Katolička crkva je inače sama početkom devedesetih odustala od crkvene unije kao od sredstva za rešavanja problema nastalih Velikim raskolom iz 1054. uviđajući kolike štete to nanosi i baš zbog iskustava da je svaka ubija zakonomerno za posledicu imala još veće udaljavanje crkava.
Бугарска егзархија (
буг. Българска екзархия) је била
бугарска национална
[1][2]црква, основана
1870. године.
[3][2] Створена је неканонским путем, вољом турских власти, без сагласности
Цариградске патријаршије, те је стога
1872. године на помесном сабору у
Цариграду проглашена расколничком организацијом. Налазила се у
расколу све до
1945. године када се “измирила” са Цариградском патријаршијом, добивши признање
аутокефалности. Бугарска егзархија је
1953. године уздигнута на степен патријаршије и од тада је позната под називом
Бугарска православна црква, који носи и данас.
__________
Приликом стварања Бугарске егзархије, турски султан је у ферману од 28. фебруара1870. године поименично назначио епархије које је требало пренети у њену надлежност. Поред епархија на бугарском етничком подручју, у султански ферман су уврштене и епархије на српском етничком подручју (
Нишке епархије и
Нишавске (Пиротске) епархије). Бугарски егзархисти су имали претензије и на
Рашко-призренску епархију, али нису успели да их остваре. Међутим, егзархисти су успели да поставе своје владике у
Македонији (
Скопљу,
Битољу и
Охриду). Тиме је на поменутим просторима, поред канонских епархија Цариградске патријаршије створена мрежа неканонских егзархијских епархија, а православно становништво се поделило на "патријаршисте" и "егзархисте".
[4]