Posle Maksa Vebera je bilo celog niza društvenih teorija koje (pored nekih neospornoh međusobnih sličnosti) imaju zajedničko i to da niti jedna nije uspela da predvodi bilo koju društvenu pojavu koja je postala očigledna tek posle postavljanja date teorije. Da ne skrećem sa teme, pomenuću marksizam, i ultramodernu social construct theory. Čak ni pozitivizam koji na svaki način prihvata i ohrabruje primenu naučnog metoda u društvenim naukama nije uspeo da se izbori sa konstruktovizmom i ‘usavršenim teorijama’ baziranim na ideologiji, kao što je već pomenuta ‘social construct theory’ - to je sada tako šik da se i po koja feministkinja koja izrazi bilo kakvu sumnju u ispravnost ‘teorije’ javno progoni i ‘razobličava’ u i akademskoj sredini i po medijima kao i svaki ‘patrijarhalni konzervativac ogrezao u mračnjaštvu Srednjeg veka’: Moj jedini komentar je da se baš sve nabrojane društvene teorije (kao i još mnoge druge, nastale i uglavnom napuštene u međuvremenu) međusobno temeljno isklljučuju, tj ukoliko bi bilo koja od njih bila ispravna/tačna ostale moraju da budu potpuno odvojene od stvarnosti. A kad se nešto konstruiše na osnovu ideološkog konsenzusa bez obzira na unutrašnju konzistenciju tu ne pomaže ni polivalentna logika - niti je ispravno, niti može da se bilo kako dotera da odgovara stvarnosti.
Isto važi i za Maksa Vebera i za fon Herdera: obojica mogu da se posmatraju isključivo u istorijskom kontekstu vremena u kome su stvarali. Primena bilo koje od tih (dokazano zastarelih) teorija na sadašnju situaciju nije ni kafanska filozofija nego najobičnije bacanje prašine u oči: iznosim tvrdnju X i “dokazujem je” pozivanjem na neko Y. Non sequitur.
