IN MEMORIAM

kad sam proslog proleca slikala ovu sliku pomislila sam da cu uvek da je secam ovakve
najsmejane i srecne
23kc86d.jpg

2hxuj2g.jpg
28hfr54.jpg
 
Poslednja izmena:
ššššš.....:zag:
sećaćeš je se baš takve i smejaćeš se, a onda ćeš zaplakati....da li od sreće što si je takvu imala, ili od tuge što je više nemaš.....ne znam ni sama...ja se i sad i smejem i plačem....slike još ne smem da gledam a Mrki i Mara uskoro pune dve godine....tuga je kao reka....mora da teče...neke brzo projure, neke sporo teku, a neke teku dok i mi tečemo...važi za sve vrste tuga, pa i kereće
 
Čini ti se da ćeš da je zaboraviš, ona je deo tebe dok si živa. Pre neki dan na ulici pomazim jednog malog čupavog mešanca i uhvatim sebe kako upoređujem njegovo krzno sa Gizmovim i uočavam razliku, još uvek se, posle toliko godina, sećam teksture njegovog krzna. I njegovih izraza lica u raznim situacijama. I raznih dogodovština... Zvuči kao kliše, ali oni ostaju u našim srcima i to nikad i ništa ne može da nam oduzme. :zag:

A sećam se i Blondinog divnog, mekanog krzna, i balavljenja kad je mazim, i zelenih očiju, i sećam se Džindžera na grudima, baš negde preko srca i pluća, i na ramenu oklembešenog i kako mi atakuje na tanjir... I sećam se one kvržice od one lomljene kosti što je nakrivo srasla.
 
:eek: Postalo me strah da gledam ovu temu. :sad2: Sad ovog mog grdim, debeo je kao prase a kuka da je gladan. Žao mi je, Kajo, a ako je ikakva uteha, barem sa njim imate završnicu, nije nestao kao Maja. :zag:
 
Gubitak ljubimaca dugo boli.Bar sam ja tako preživljavala.Čak i kada sam posle kraćeg vremena uzela drugo,dugo sam u njemu tražila sličnostu.I puno sam ih nalazila.Uzajamno smo ,kroz pruženu ljubav jedno drugo pripitomili.I vremenom tuga je postala sećanje a sva nova ljubav se prenela na Medu.To je moj sadašnji pas.Tako da savetujem isto što su i meni ,brzo se opredeliti i uzeti novog kučnog ljubimca.:)
 
Upravo je poginuo moj mačak, Dobrica Ristić, ispred moje kuće.

Zgazila su ga kola dok sam ja bio na akva-parku.

Našao sam ga mrtvog i ukočenog ispod prozora. Najpre sam mislio da spava od toplote, pošto je imao običaj da spava ovih dana popodne, ali kada sam mu prišao video sam da je mrtav.

Par sati sam utonuo u sebe, ili sam se drao po kući. Onda sam odlučio da ga sahranim u dvorištu. Nisam imao lopatu. Zato sam ga samo prekrio busenovima trave.

Tek kada sam ga držao mrtvog u rukama (još je bio topao), i kada sam ga nosio na sahranu u dvorište sa druge strane kuće, i kada sam mu pipnuo stomačić po kome sam ga svaki dan milovao i što je najviše voleo i uvek bi počeo da prede, tek tada, počeo sam da plačem. To je bilo malopre.

Bio je samo nekoliko meseci star, a kod mene je bio samo mesec dana, a opet ne znam nijednu od bar 15 mačaka koje sam imao u životu a da sam je toliko voleo kao Dobricu Ristića.

To je jedina moja mačka koja je imala i ime i prezime.

Dobrica je bilo ime zato što je bio dobar, nikada se nije grebao i ujedao - nikada pre nisam video takvu mačku, posebno ne tako mladu, jer se one uvek grebu i ujedaju.

Ristić sam mu dao prezime zato što kada je prvi put izleteo iz kuće odmah se popeo na vrh drveta u dvorištu - bio je avanturista. (Te stoga Ristić, skraćeno od Avanturistić).

Od kada sam ga uzeo sa ulice, ispred jedne kladionice, toliko sam ga hranio da se utrostučio za mesec dana.

Mislio sam o njegovoj budućnosti svaki dan. Puštao sam ga u dvorište, znajući za rizik, ali uostalom sam je hteo da izlazi a uvek bi se vraćao posle tri sata.

Ubiće me osećaj krivice.

Ima li ko slično iskustvo ?

Ne znam kako da prebolim ovo...
 
Kako vidiš, dragi pesniče, svi smo to prošli. Prelistaj ovu temu, iste su reči utehe za sve nas koji izgubimo dlakavog ili pernatog člana porodice. Imao si najbolju nameru i da ga tad nisi uzeo sa ulice, verovatno ne bi ni toliko poživeo.
 
LJILJA MMM:
Rayela....zakaži termin kod veta. Znam šta ti Pas govori. On ŽELI da ode, zna da mu je kraj...oseća. Nervozan je jer ne želi da ugine u stanu. Pas to nikada ne radi. zato ide i traži mesto, ali ga ne nalazi. Tako je i moja Maza. To je totalna demencija. Pusti ga da ode kao dostojanstven Pas :heart:

Moj Meš je isto govorio....ali ga nisam slušala jer je bio mlad pas.....jer smo trebali tog dana da idemo na operaciju koju je vet hteo besplatno da mu uradi ne bi li mu olakšao muke....i.....stalno je tražio da ide napolje a jedva se držao na nogama....i ...umro je meni i ćeri na rukama dok smo polazili kod veta na operaciju....i....ne mogu sebi da oprostim što ga nisam poslušala....a govorio mi je.....
Kliknite za proširenje...

Mnogo mi znače ove tvoje reči u ovom momentu.

Danas je otišla moja mala duša...moja najbolja prijateljica, moje zlato i moj izvor najveće radosti i neizmerne, jedine nesebične ljubavi .

Otkazivali su joj bubrezi, jetra, pluća...tumor.

Poslednje tri noći nismo uopšte spavale, ona od bolova i patnje , ja pokušavajući na sve moguće načine da pomognem . Infuzije, injekcije, gomile lekova , a ništa ne pomaže. Povraćanje i nemogućnost čak i vodu da joj dam na špric kako sam jedino i uspevala par dana pre toga ...izblendana supica koju odmah izbaci, pirinčanu vodu isto, nema šta nisam pokušavala dodatno ustvari mučeći nju , a i sebe dok mi je srce pucalo gledajući najdraže čupavo stvorenje u neizmernim patnjama.

Kada zajauče od bolova gledala je da se zavlači po ćoškovima , da uranja glavicu čak i iza frižidera i komoda gde nije uspevala da se cela uvuče.

Posle svih mogućih analiza i ultra zvuka veterinar mi je otvoreno rekao da mogu da dobijem još koji dan ali da dobro razmislim, prelomim i sama odlučim šta je najbolje prvenstveno za nju.

To prelamanje mozga je najteža odluka u mom životu i uopšte ne preterujem kada to kažem jer je trebalo izvagati između dve stvari :

Ko meni daje za pravo da se igram Boga i odlučujem kada je vreme za kraj voljenog bića?

Da li je moja sebičnost da je što duže zadržim pored sebe vredna te patnje i njenih jauka od bolova ?

Slomila sam se. Isplakala sam sve suze ovog sveta ali sam mojoj čupavoj dušici , mojoj Mini podarila odmor od muka i patnje.

Mene patnja tek stiže jer sam još uvek sva obamrla, utrnula, skamenjena.

Ne znam kako ću preživeti ovu prvu noć dok je u mojoj sobi još uvek njena korpa sa čistom posteljinicom koju je obožavala, a nemam snage , fizičke snage da išta sklanjam još uvek.

Moj najdraži anđeo je odlepršao sa svojim drugarima anđelima koji će je nadalje čuvati umesto mene.

Moja mala , čupava dušica je konačno našla svoj mir , a u mom srcu će ostati zauvek.
 
Rebecca, izvini, sad sam ugrabila više od par minuta da budem ovde.

Dušo, sva moja 3 MMM su na napustila za nešto više od godine. Posle 16 godina sam išla prvi put sama da zaključam kapiju. Sve znam o toj tuzi i o odlukama. Da nije bilo mojih prijatelja sa F odeljenja, ne bih podnela. Oni su danju i noću bilu uz mene, što ovde, što telefonom.
Neće vremenom biti lakše, ali će biti drugačije. Naučićeš da presečeš tugu kad naiđe.
Sada ti je mnogo teško. Treba vremena da tuga iscuri.
Nisam htela drugo štene. Ej, ja, koja sam se borila sa mojim Macom da uzmemo Mazu....ja, koja bez psa nisam skoro nigde išla.....nisam htela novo štene. Maca me je ubedio, njegova ljubav me je ubedila. Stigao je Mrki, za posle nedelju dana i Mara. I oni jesu bili lek. Ljudi ili odmah uzmu novo štene ili nikada više ne uzmu psa.
Nešto se mislim, moja draga prijateljica Mari je u pravu.....ljubav se množi deljenjem.

za tebe, i jednu neverovatnu ljubav :heart:
 
Sa onima koji odu i ostave nas ovde gde jesmo ode i jedan deo nas , ali i ovde ostaje deo njih kroz nasa lepa secanja i nezaboravne trenutke i ako nista drugo - podelimo i te ostatke lepih osecanja sa drugima i to bas tim - mnozenjem ljubavi .
Budi jaka Rebeca i bas u ime tih lepih trenutaka i secanja pronadji nacina i motiva da svoja osecanja i lepe emocije umnozis i podelis sa nekim ko na to ceka .
A uvek ima neko ko na to ceka medju malim cetvoronoscima i ne samo medju njima .
:cmok:
 
Hvala vam dragi ljudi na svim ovim rečima utehe, znače mi naročito što sam od ove teme bežala sve do poslednjeg časa kada je bilo i gotovo. Bojala sam se da nešto ne izbaksuziram i kako kliknem na ovaj pdf i ova tema mi iskoči tako sam bežala odavde glavom bez obzira i praktično nespremna dočekala ovaj rastanak sa najdražim mi bićem s kojim sam živela skoro punih 15 godina .

Raspadam se.

Nijedan sekund mi ne izlazi iz misli , njena izmučena faca od poslednjih dana patnje i bola , ono malo telešce obešeno preko mog levog ramena , sa puno poverenja smeštena njuškica uz moj vrat ...a tako mi je i otišla, čvrsto pribijena uz mene je dobila injekciju i zaspala zauvek.

Svaki ćošak u stanu, parku, ulici, kraju gde živim , me podseća na nju ...

Uredno spremljena ćebencad, dušek i korpa, kaputići , četke i makazice...lekovi , vitamini , suplementi i šamponi , sve što je u roku trajanja pakujem i čekam da mi dođe brat iz NS koji je tamo veterinar i kojeg sam zamolila da to preuzme i podeli svojim siromašnijim pacijentima i onima kojima je potrebno jer sama da odem tamo ne mogu i da hoću jer nisam još uvek ni za čije društvo pa ni njegovih klinaca. Jednostavno ne mogu.

Gomila suve hrane, poslastica i konzervi koje sam joj skoro donela iz Nemačke , puna putna torba je spremljena jednoj baki iz komšiluka koja se brine o njenom drugaru Gariši kao i zamrznute činijice koje sam njoj spremala u zamrzivač i to mu svaki dan sama odnosim dok me sve veća panika hvata kako im se nazire kraj jer to će onda biti i konačno.

Interesantan je taj njihov odnos, drugarstvo : poslednjih dana kada je Mini već bilo veoma loše odnosila sam je u parkić da obavi šta treba i Gara bi samo na brzinu prišao, pognuo glavu i odlazio sneveselo da legne za razliku od do tada kada su se obavezno njuškama pozdravljali i veselo kretali u akrobacije i igru.

I njemu je sve bilo jasno...i svima...samo meni nije i nisam to htela da prihvatim. Samo da je nije bolelo, samo da se nije mučila.

Ne bi mi bila teška ni njena starost, ni nemoć , ništa mi ne bi bilo teško niti mi je bilo ali gledati tu patnju i bol je bilo nemoguće.

I još uvek se pitam da li sam ispravno postupila...možda dijaliza...možda jači lekovi, a koji ?...možda ? Da li će to ikada da me oslobodi, to pitanje možda i da li sam smela da odlučim to što jesam ?!

Juče sam se umalo onesvestila na ulici, skoro sam prestala da jedem , obaveze svela na minimum moranja, a grč , kamen u stomaku se ne pomera, bol ne jenjava.

I ne, nisam spremna još na deljenje...nikada ni probleme nisam umela da delim ni sa kim već sam o istima pričala tek kada ih sama izgutam, rešim kakav god ishod bio . Jedino mi malo smeta što se moji ponašaju prema meni kao prema bolesniku , sve na prstima i okolo naokolo ali mi je smetalo i mamino plakanje na sav glas onaj dan kada je Mina otišla, a ja nisam mogla.

Bilo bi mi mnogo lakše da mogu da plačem , urlam , nekako razbijem ovaj grč stomaka, vilice, celog tela ma nikad i ne prestala kad počnem.

Hvala vam još jednom, lakše je kad znam da sve znate i razumete, sve ste na sebi osetili :heart:
 
Rebecca...šššššš....mora da teče dušo i ne zavrći slavinu.
Pogledaj kako je Gara to prihvatio na sasvim prirodan način. Kada smo Meša uneli u kola da krenemo kod veterinara na besplatnu operaciju, izdahnuo je u kolima jer nije hteo da legne na zadnje sedište nego da sedne kao pravi Pas, kao uvek što je radio. Nismo ni videli da je kraj kapijice došla mala Snupika, naša komšinica jazavičar koja je obožavala Meša i sa kojom se on rado igrao. Stala je da zavija.....tužno......znala je i ispraćala je svog druga.
Kada se Mazi bližio kraj, Meš i Maša su se sklanjali....tiho.....poslednjeg dana, kada joj je bilo zaista loše oboje su se sakrili. Sutradan su je oboje tiho ispratili na put. Stajali su na tremu dok je ona odlazila do svoje ruže, mesta koje je mnogo ranije odredila.
Kasnije mi je sve postalo jasno.
Učimo od životinja.....uči i ti :heart:
 
LJILJA MMM:
Rebecca...šššššš....mora da teče dušo i ne zavrći slavinu.
Pogledaj kako je Gara to prihvatio na sasvim prirodan način. Kada smo Meša uneli u kola da krenemo kod veterinara na besplatnu operaciju, izdahnuo je u kolima jer nije hteo da legne na zadnje sedište nego da sedne kao pravi Pas, kao uvek što je radio. Nismo ni videli da je kraj kapijice došla mala Snupika, naša komšinica jazavičar koja je obožavala Meša i sa kojom se on rado igrao. Stala je da zavija.....tužno......znala je i ispraćala je svog druga.
Kada se Mazi bližio kraj, Meš i Maša su se sklanjali....tiho.....poslednjeg dana, kada joj je bilo zaista loše oboje su se sakrili. Sutradan su je oboje tiho ispratili na put. Stajali su na tremu dok je ona odlazila do svoje ruže, mesta koje je mnogo ranije odredila.
Kasnije mi je sve postalo jasno.
Učimo od životinja.....uči i ti :heart:
Kliknite za proširenje...

Ti si jedna jako mudra žena...i fina i ljubazna i gde si se samo krila sve ove godine mog bitisanja ovde ...i tvoje reči su mi mnogo pomogle i pomažu , zaista :zag:

Napokon sam počela da plačem , reka je najzad krenula ...i malo malo pa se zaplačem na poznati miris , golicanje kose po vratu , a ruka mi mahinalno krene prema levom ramenu gde je moje srculence poslednji put ostavilo svoj trag...i ne smeta mi i ne tangira me usputni pogled nekoga u bus-u, na ulici, na poslu.
Sve to je deo tog nekog procesa tuge, to mi je jasno .

Kada se Mina oštenila sa tri godine ( išla sam sve knjiški , vet rekao da je to za njeno zdravlje i parila sam je iako nevoljno ) dobila je predivne tri pufnice , inače je ši cu u pitanju. Bili su kod mene prva dva meseca , a kako se dešavalo da neko od njih ispadne iz korpe i otkotrlja se ispod kreveta moja maza me po nekoliko puta noću budila da ih ja dohvatim i vratim u korpu tako da sam na posao odlazila zombirana ali mi ni to nije smetalo...ljubav je to.:heart:
Mališani su fino udomljeni, jedan je ubrzo otišao u Ameriku , druga devojčica u Nemačku , a treća kravica ( bila je prošarana kao kravica iz reklame za čokoladu Milku) je bila malo potupava ali najslađa. Poslednja je naučila da piš piš ide na novine, a ne pored , jedina nije umela da se izvuče iz nekog budžaka sama već smo je svi "spašavali" i od nje smo se najteže i rastali.
Čak je mama predložila da je zadržimo i zamalo i nismo ali...

Mina je bila mali ljubomorko. Iako su njene bebe bile u pitanju i kako i ti kažeš od životinja treba da učimo , to sam prvi put kod nje i videla , toliko brige, pažnje, nežnosti, strpljenja prema tim malim lopticama , naprosto nisam verovala da je to ona, moja beba u stanju i nemali broj puta kada vidim kako se neke žene ponašaju prema svojoj deci sam otvoreno govorila da treba malo pažljivije da uče i posmatraju životinje i njihov odnos prema nemoćnoj mladunčadi.

Kada bih uzela neko od njih da ugnjavim i izmazim, Mina se povlačila , stavljala glavicu na šapice i toliko me potresao taj prizor da sam ga istog momenta puštala iz ruku i posvećivala se njoj, mojoj jedinici , najvoljenijoj.
I to je bilo presudno zašto nismo zadržali i malu kravicu već i nju poklonili jednoj porodici sa malom devojčicom koja se zaljubila u nju...nažalost nismo ostali u kontaktu sa tom porodicom, a prve dve su se do skoro redovno javljale iz inostranstva , slikama i dogodovštinama malih vragolana.

Nisam spremna na novog psa i ne znam da li ću ikada više biti. Niko ne može da zauzme njeno mesto u mom srcu , a trenutno osećam kao da bih nju izdala kada bi neko novi ušao u naš život. Za sada je tako.

Svakodnevno srećem njene male drugare u šetnji sa kolegama kučkarima iz kraja sa kojima smo se družili i to su sada tužni susreti, kao da nam je svima malo neprijatno iako se lepo pozdravimo ali još nisam u stanju da se upuštam u neke duže priče...biće i toga vremenom.

Hvala ti od srca :heart:

Bakonja , znaš i ti :zag:
 
Koliko ne volim ou temu, toliko znam da nam treba... svima.
Ako ništa drugo... bar se razumemo.
Svaki taj rastanak je težak... najveća većina nas zna i koliko... kao što zna i da nova ljubav ne menja staru, niti je na bilo koji način izneveri... samo oplemeni i obogati život, učini ga lepšim i sadržajnijim ... kao i svaka ljubav.
 
RebeccaBg , zelim Ti da ovaj fizicki , ali samo fizicki rastanak sa tim malim bicem , predje u novu ljubav koja je nicim nece optereti , jer to zasluzuje i ona prethodna i Ti i novi ljubimac koji sasvim sigurno ulazi u Kucu ispunjenu Ljubavlju i siguran sam da ce znati i da je uzvrati na nacin kako to izgleda samo oni znaju - bez ogranicenja i bez vidljivih materijalnih interesa u svakom trenutku zajednice sa njima .
Oni su na to uvek spremni , budi i Ti kao i svi oni koji to zele i vole .
Negde neko maleno i za ljubavlju jos ne ispunjeno srce ceka na Tebe , a da to verovatno ni Ti , a ni ono jos ne znate jedni za druge ...
Nadjite se sto pre i prepoznajte .
:cmok:
 
.
bakonja:
RebeccaBg , zelim Ti da ovaj fizicki , ali samo fizicki rastanak sa tim malim bicem , predje u novu ljubav koja je nicim nece optereti , jer to zasluzuje i ona prethodna i Ti i novi ljubimac koji sasvim sigurno ulazi u Kucu ispunjenu Ljubavlju i siguran sam da ce znati i da je uzvrati na nacin kako to izgleda samo oni znaju - bez ogranicenja i bez vidljivih materijalnih interesa u svakom trenutku zajednice sa njima .
Oni su na to uvek spremni , budi i Ti kao i svi oni koji to zele i vole .
Negde neko maleno i za ljubavlju jos ne ispunjeno srce ceka na Tebe , a da to verovatno ni Ti , a ni ono jos ne znate jedni za druge ...
Nadjite se sto pre i prepoznajte .
:cmok:
Kliknite za proširenje...

Hvala Ti , mislim da još nije vreme , još boli i još je sveže, a sve podseća na nju, ljubav :heart:

I ona mi je došla slučajno i tada sam rekla " Ne, nikad više ljubimca , ja taj bol rastanka ne mogu , nemam snage , neću ".
A desilo se niz spleta okolnosti, mom bratu tada studentu završne godine veterine ujutro trebalo da bane gazdarica po kiriju , a baksuz nije dozvoljavao ljubimce u stanu, ja taman prodala stan i kupila kuću sa dvorištem i on mi se najavi s molbom da donese pufnicu samo na tu noć , a sutra popodne ionako ide kući u NS pa će da je uzme.

Pristanem ja na "samo tu noć" , dolazi on sa tadašnjom devojkom, oboje pokisli k'o miševi , a njemu u jakni u nedrima mali anđeo u plavoj benkici , samo joj okice frckaju, a malecka da stane u šaku.
Namestim joj krevetac u kutiji od cipela ( ja nosim 37, možeš misliti kolicka je bila kad je stao i džemper i njoj još komotno) i negde u sred noći se probudim ne mogu da dišem , nešto mi zapušilo nos...kad ona , popela se na krevet, nemam pojma kako , zalegla preko moje face , raskucila se na leđa sa sve četiri u vis i to je bilo to : LJUBAV i gotovo.
Naravno da sam mu poželela srećan put i poručila da ne mora da dolazi jer je pufnica našla svoj novi dom i nema šanse da je dam ikom više. Moja Mina!:heart:

Evo jedan tekstić, pozajmila sa zida tog mog brata , neko od pacijenata mu ostavio :

"Čoveče moj, vidim da plačeš jer je došlo vreme mog odlaska. Nemoj, molim te. Hoću da ti objasnim nekoliko stvari. Ti si tužan, jer me nema a ja sam presrećan, jer sam te sreo. Koliko ovakvih kao ja umire dnevno, bez da upoznaju nekog posebnog? Životinje često požive dugo samo zahvaljujući sreći! Samo mi odbačeni znamo šta je hladnoća, žeđ, opasnost, glad. Moramo da se pobrinemo kako pronaći nešto za jelo, gde ćemo provesti noć ušuškano i bezbedno. Svakoga dana viđamo mnoga lica ljudi, koji nas i ne primećuju...ponekad ni mi njih ne gledamo dok nas ne primete sami i sažale se. Ponekad nas zadesi velika sreća, pa se među tim ljudima nađe anđeo i uzme nas. A ponekad dođe grupa anđela, organizovana. A postoje i anđeli koji šalju pomoć izdaleka. I onda se sve menja. Odvedu nas kod drugih anđela, mnogo pametnih, koji znaju mnogo i leče nas. Izaberu jednu čudnu reč, koju izgovore svaki put, kad nas dovezu kod njih. Mislim da to zovu "ime" i onda se mi osećamo posebnima, prestajemo da budemo anonimni, samo jedni između mnogih. I onda...upoznamo šta znači kuća! Da li ste svesni, koliko nam to znači?! Ne moramo više ničeg da se plašimo, nema više gladi, hladnoće, bola i opasnosti. Da samo možete da shvatite koliko nas to usrećuje! Za nas je svaki dom kao palata! Više nas ne brine da li pada kiša, sneg...da li će kola proći pokraj nas polako ili namerno brzo i nauditi nam, povrediti nas! A najvažnije...nismo više sami, jer nijedna životinja ne voli samoću, šta bismo mogli više od toga da poželimo?

Znam da si tužan zbog našeg rastanka ali ja sada moram poći. Hoću da te zamolim, da ne kriviš sebe za bilo šta. Čuo sam te kako si kroz plač rekao, da si možda mogao za mene učiniti više. Ne govori tako, za mene si učinio mnogo! Bez tebe nikada ne bih saznao sve ono lepo, što danas odnosim sa sobom. Treba da znaš, mi, životinje, živimo sadašnjost intenzivno i da smo mnogo mudre: uživamo u svakoj sitnici, svakog dana posebno i zaboravljamo ružnu prošlost veoma brzo. Naš život počinje kada upoznamo ljubav, tu istu ljubav koju si mi pružio ti - moj dvonogi anđele bez krila! Znaj, ako nađeš životinju koja ima neko ozbiljno stanje i ima još samo malo vemena na ovome svetu...učinićeš veliko delo ispraćajući je pri odlasku. Kao što ti rekoh, niko od nas ne želi da bude sam, ponajmanje kada shvatimo da se primaklo vreme odlaska. Znaj da nam je važno ko nas mazi i drži nam šapu, da možemo mirno da odemo.
Molim te, ne plači više. Ja sam srećan. Poneću sa sobom uspomenu na ime koje si mi dao, na toplinu tvog doma koji je postao i moj dom. Poneću sa sobom i zvuk tvog glasa kojim si mi govorio, mada nisam uvek razumeo šta mi pričaš. U svom srcu poneću sa sobom svaku tvoju nežnost i dodir. Sve što si za mene učinio mnogo mi znači i hvala ti neizmerno. Ne umem to da ti kažem ali sigurno si u mojim očima video svu moju zahvalnost.

Hoću da te zamolim, učini mi dve usluge... Umij lice i počni da se smeškaš. prisećaj se našeg lepog zajedničkog života, svih nestašluka kojima sam te nasmejavao. Prisećaj se, kao ja, svih onih trenutaka koje smo delili. I nemoj nikada reći, kako nećeš više nikada uzeti drugu životinju, jer te moj odlazak toliko pogodio! Bez tebe ja nikada ne bih imao ovako lep život! Molim te, ne čini to! Ima mnogo takvih kao ja, koji čekaju takve kao što si ti! Pruži im to, što si pružio meni, potrebno im je, kao što je i meni bilo potrebno. Ne suzdržavaj ljubav u sebi zbog straha od ponovnog gubitka. Prihvati moj savet i neguj tu dobrotu u sebi, dobrotu koju deliš sa nama, shvati da si anđeo nama životinjama i da bez ljudi kao što si ti, nama bi život bio težak. Nastavi sa svojim plemenitim zadatkom, sada je na meni red, da budem tvoj anđeo. Pratiću te izdaleka na tom putu, dok budeš pomagao ovakvima kao što sam bio ja. Svim životinjama koje su ovde sa mnom pričaću o tebi, reći ću im šta si sve učinio za mene, pokazaću im te ponosno i reći: "on je moja porodica". Moj prvi zadatak ovde je, da ti pomognem da ne budeš tužan. Večeras, kad pogledaš u nebo i vidiš da ti je namignula zvezda...znaj da te gledam, da ti šaljem znak da sam dobro i da ti šaljem zahvalnost za svu pruženu ljubav. Pozdravljam te sada, ali ne kažem "zbogom"...Postoji poseban raj, nagrada za ljude kao što si ti...tu ćemo se ponovo sresti. Čekaću te verno...!" (Tekst preuzet i preveden sa engl. od Refugio San Francisko de Asis Animal Shelter)
 
Poslednja izmena:
Moj najsatriji macak MEKANI ima 10 godina, i on je prvi macak koji je dosao da zivi sa mnom,on je jos ziv. U medjuvrremenu je on nakon 2 godine napravio u komsiluku sina koji je bio identican njemu i dobio je ime MAKANI,usvojili smo ga zavoleli jer je bio mazan,umiljat,svastojed ( MEKANI je iskljucivo mesojed ),nakon godinu ipo dana je dobio sugarca i nije mu bilo spasa,dobio je vakcinu borili smo se i on je ispustio dusu nakon 3 dana. Sahranili smo ga na skriveno mesto u sumi,sa suzama,duuuuuuuuugo nisam mogla da ga prebolim, nakon 2 meseca jedna maca u komsiluku je omacila decu od mog pokojnog MAKANOG,jednog sam usvojila nazvala ga MIRKO NEMIRKO jer je bio jako sasav,nemiran blesav,uz njega su se prislepala i druga dva njegova rodjena brata koja nisam mogla da odbacim jedan se zvao DJOLE a drugi SASHA SHANA ( jedan je bio crno beli DJOLE,a drugi sav zelen SASHA SHANA ),Djole se nakon pola godine negde otrovao i na mukama je umro,izbacivao je otrov ali kasno. Kad su napunili 2 godine MIRKO NEMIRKO i SASHA SHANA su se bili navadili da idu u setnju km od kuce, jednom SASHA SHANA nije dosao kuci mesec dana i mi smo se jeli od muke trazili ga,a kad je dosao nakon mesec dana skakali smo od srece. Kad je imao 2,5 godine SASHA SHANA je netragom nestao,samo je otisao i nikad se vise nije vratio tako da sad nakon godinu 2 godine mi ne znamo da li je negde ziv ili je uginuo. MIRKO NEMIRKO je bio dobar do 18. februara 2015.god. Imao je 3 godine kad je jednog jutra dosao doruckovao,malo spavao i negde u podne otisao i i on je kao brat SASHA SHANA netragom nestao. 16 meseci je proslo otkako sam ja mog jedinstvenog debelog tigra izgubila i jos me boli. Volela sam ga ne mogu opisati koliko. MIKO MIRKO NEMIRKO moj falis mi strasno. :sad2: :besna: :andjeo::maca::mace::cry::cry::rida::rida::rida::amen: MIRKO NEMIRKO slikano u januaru 2015.
Mirko (02).jpg
MIRKO NEMIRKO poslednja slika nastala tog dana kada je nestao 18 februara 2015.
Mirko.jpg


- - - - - - - - - -

MIRKO NEMIRKO imao je samo 3 godine kad je nestao...
Mirko (01).jpg
Mirko (00).jpg
 
Kako samo boli kad izgubis voljenog prijatelja,kucnog ljubimca. Juce sam nakon tronedeljne borbe za zivot izgubila u nepovrat svog desetogodisnjeg mezimca MEKANOG,u svojih deset godina nesretnik je sahranio sina pre 6 godina,unuka pre 16 meseci,a sad je i sam pokleknuo pred prokletom sepsom. Nije bilo leka,samo patnja. Dusa me moja boli,jako mi nedostajes Meki moj Sunce moje :besna: " Nema vise druga mog,moga druga odanog,nema vise uzeo ga Bog,s kim da tugu podelim... " Bio si unikatan,najstariji u sokaku,jedini poslusni macak,pouzdani,nezan... Tesko cu preboleti ...Pusta kuca bez tebe Mome moj...
Mekika (20).jpg
Mek (15).jpeg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top