Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Poplava na rubu horizonta


Kako se Filip slatko smejao, kada su mu dozvolili da obuce, po prvi put, odelo velikog Napoleona na sebe. Bese to ona prva, jos neiskrivljena radost, koja zatice one izabrane, ciste duse, na kraju domasaja cula. Svi zubi su se videli, male bore oko ociju, i N.B.: caklile su se, nego sta, nego su se caklile; dva zivahna oka: dete, blazeno dete, u sred velikog petka. Sluzile su se vrsne slastice Marine iz B-a, divne zene sa opustosenom prosloscu. No, zasto sada o proslosti, mislio je Filip, citajuci moje, a i (sve mi se cini) Marinine misli. Marina je, da dodam, moja supruga. Upoznali smo se tokom koncerta Edvina Kremera, u sali kamerne filharmonije Svetosavskog obzorja. Divan koncert, i prva - oh, prva! - jos nepodrovana i zdrava ljubav, ostavise na mene dojam svemocnog kormilara. Soba u kojoj vodismo ljubav,bila je te veceri moj brod, moje begstvo, moja pritoka, moj obzir prema njoj. Iz tog nepomucenog osecaja, iznikao je moj sin Filip, moja zenica, moj decko. Kako se samo smejao, kako li se samo obradovao, dok smo setali pristanistem. Marina je oduvek volela i cenila dobru setnju, ja sam, pak, vise uzivao u voznji na biciklu. Kada su me pitali odakle mi ideja da pesake treba gaziti (prljavi islednici, ni dan danas ne mogu da im oprostim pedanteriju kojom su me odgurali na marginu) odgovorio sam, vrlo prosto i sazeto, misleci da prostota i sazetost govore za sebe:"Od Marine." Povrh toga, valjalo je razjasniti nesto mutne, i misteriozne okolnosti, pod kojima je ona izgubila zivot. Secam se upitnog pogleda mog advokata, koji se sjajno provodio, misleci da ga ja vucem za nos :"Biciklom? Pregazio si je biciklom?". A i sta je u svemu tome cudno. Bicikl ima tockove, sve sto ima tockove, ima i mogucnost gazenja, zar ne? Onako, teoretski, po sluhu receno. Bilo kako mu drago, Filipa je ovaj dogadjaj ostavio pomalo priglupim; za svoje godina ponasao se iznimno despotski, trazio je svaku priliku da mi turi neku verbalnu bedastocu pod nos. Docnije, kada vec bejah izopsten iz drustva, Filip mi je pisao:

"Tata, Napoleon je poplavio horizont!"

Ja sam odgovorio:

"Shvati to kako hoces."


*******************************

OOOJ Dimitrije, iskoristio sam tvoju poslednju recenicu kao "kljucnu rec", ne mogu bez zadatka da pisem.
 
Ko_vidi?:
Poplava na rubu horizonta


Kako se Filip slatko smejao, kada su mu dozvolili da obuce, po prvi put, odelo velikog Napoleona na sebe. Bese to ona prva, jos neiskrivljena radost, koja zatice one izabrane, ciste duse, na kraju domasaja cula. Svi zubi su se videli, male bore oko ociju, i N.B.: caklile su se, nego sta, nego su se caklile; dva zivahna oka: dete, blazeno dete, u sred velikog petka. Sluzile su se vrsne slastice Marine iz B-a, divne zene sa opustosenom prosloscu. No, zasto sada o proslosti, mislio je Filip, citajuci moje, a i (sve mi se cini) Marinine misli. Marina je, da dodam, moja supruga. Upoznali smo se tokom koncerta Edvina Kremera, u sali kamerne filharmonije Svetosavskog obzorja. Divan koncert, i prva - oh, prva! - jos nepodrovana i zdrava ljubav, ostavise na mene dojam svemocnog kormilara. Soba u kojoj vodismo ljubav,bila je te veceri moj brod, moje begstvo, moja pritoka, moj obzir prema njoj. Iz tog nepomucenog osecaja, iznikao je moj sin Filip, moja zenica, moj decko. Kako se samo smejao, kako li se samo obradovao, dok smo setali pristanistem. Marina je oduvek volela i cenila dobru setnju, ja sam, pak, vise uzivao u voznji na biciklu. Kada su me pitali odakle mi ideja da pesake treba gaziti (prljavi islednici, ni dan danas ne mogu da im oprostim pedanteriju kojom su me odgurali na marginu) odgovorio sam, vrlo prosto i sazeto, misleci da prostota i sazetost govore za sebe:"Od Marine." Povrh toga, valjalo je razjasniti nesto mutne, i misteriozne okolnosti, pod kojima je ona izgubila zivot. Secam se upitnog pogleda mog advokata, koji se sjajno provodio, misleci da ga ja vucem za nos :"Biciklom? Pregazio si je biciklom?". A i sta je u svemu tome cudno. Bicikl ima tockove, sve sto ima tockove, ima i mogucnost gazenja, zar ne? Onako, teoretski, po sluhu receno. Bilo kako mu drago, Filipa je ovaj dogadjaj ostavio pomalo priglupim; za svoje godina ponasao se iznimno despotski, trazio je svaku priliku da mi turi neku verbalnu bedastocu pod nos. Docnije, kada vec bejah izopsten iz drustva, Filip mi je pisao:

"Tata, Napoleon je poplavio horizont!"

Ja sam odgovorio:

"Shvati to kako hoces."


*******************************

OOOJ Dimitrije, iskoristio sam tvoju poslednju recenicu kao "kljucnu rec", ne mogu bez zadatka da pisem.
Kliknite za proširenje...

heheheheheeee....Fantastično !... :-D
 
Ubica vechno spava iza zastora
iza mojih kapaka
dan predugachak i nebo visoko
svaki trenutak u njemu zna provaliju
da veshto sakrije
sudari se znaju nekad desiti
iz sasvim dalekih traka
granice nisu tachno postavljene
i nije sigurno nishta
kao mahnit shto se od hordi
brani samo shakama
vechno tragajuci, vechno beznadezno
u kraj uprti zeljni pogledi
srece srece, cvile tuzni
zabave zabave, deru se gordi
a smeje se samo jedan Hegemon
smeje se kada bi znao da postoji
sve se okrece, sve se okrece
u bunilu vichu groznichavi
za shta da se uhvatimo?
dok propadaju u nishta
dok propadaju u nishta

noc

sam

prolaznici

miris

secanje
 
Bez nekog posebnog razloga, nisam se probudila u svom krevetu. Bez osecaja za vreme i iskorenjenog poimanja prostora, lezala sam u tudjoj spavacoj sobi, ckiljeci kroz trepavice jer mi smeta podignuta roletna. On zna da to ne volim, on bi je spustio... Bila sam besna na sebe sto je to misao sa kojom se budim. Znaci, otpisujem ovaj dan. Propao je cim se budim sa njegovim likom u svesti. Bilo mi je lepo sinoc. Neuspelo primoravam sebe da ne mislim na navike, njegove, koje vise nemaju smisla, i moje, koje moraju da se promene. Da, bilo mi je lepo sinoc, posle duzeg vremena. Posle osam meseci ponovo ne spavam u svom stanu i ustajuci gazim hladan parket jer moje papuce nisu tu negde. Vrata sobe su tek pritvorena. Mirise kafa. Cuje se Basement Jaxx ... Koja ironija! Goog luck in your new bed... Mislim o necemu drugom... Pokusavam. Motam film, zelim da razmisljam o prosloj noci, o tome kako nisam spavala sve do svitanja, kako sam pohodila tudji krevet i tudje snove Secanje je cudna stvar. Uvek neocekivano i pod obavezno nezeljeno iz secanja izlazi ono najbolnije i duboko ukorenjeno, probudjeno racju koja asocira ili voljenim, poznatim mirisom, obicnom slikom... I uvek se setim psihologije i lekcije o emocionalnom uslovljavanju. I sve me to asocira na belo, na cistu posteljinu, na ustirkane navlake za jorgane pod kojima sam samo sa njim spavala. Proklete asocijacije i prokleto secanje. Tudji glas me zove, ocekuje u dnevnoj sobi ovako rascupanu i bosu. Zeli da popije prvu jutarnju kafu sa mnom, nije ga briga sto nemam svoju cetkicu za zube, tudje oci gledace kako se smesim novom, toboze divnom danu, misleci da sam srecna. Ma i jesam! Ponovo psihologija, lekcija odbrambeni mehanizam. Ulazim u dnevnu sobu, menjam pesmu na plejeru. Neke stvari se nikada nece promeniti, ovog trenutka znam to, i pri tom mislim na apsolutnu neucivost samovoljne inicijative u odnosu na zelje nekog drugog. Od srca zelim da se nasmejem ovom coveku koji ne zna nista o meni, osim toga kako zatvaram oci dok naizgled uzivam i kako guzvam carsave. Na trenutak pomislim kako je onaj koji me celu zna, noc proveo sam, sa cigarom medju prstima, sedeci na klupi u parku, kao kada smo bili klinci, onako na naslonu, gledajuci u noge prolaznicima. Na licu mi zatitra bolan osmeh, satkan vise od tuge nego od radosti. Dobro jutro, lepotice... I poljubac pada na moj obraz. Sta zelis za dorucak?


vizit-karta
staklena tegla
opiljci
prazni diskovi
 
Branka je devojka koja je zivela u jednoj trosnoj kuci na periferiji grada. Trosna kuca se nije uklapala u skoro podignuto naselje, i ja sam se pitao zasto jedna devojka zeli da zivi na obronku, kada je u centru izvesno zanimljivije. Razlog se osvetlio na zapanjujuci nacin, no, o tome, nesto docnije.

Njen prozor je nadgledao fabriku palidrvaca, tacnije - skladiste fabrike palidrvaca, i njegovo sivo i neugledno dvoriste. kada bi se olaktila o sto, i povila graciozni vrat prema napred, mogla je nosom da dodirne staklo, toliko mala je bila njena soba za izdavanje. Od vrata do prozora vecito su je delila cetiri koraka. Kada bi otvorila prozor, mogla je da cuje zvuke masina, i ponekad (samo ako se trudila da ga razazna) i zvonki smeh njenog momka.

Jedno prepodne, u gradskom parku, o prazniku, sastase se Branka i Ivan, oboje svezi i pametni, nasmejani i blazeni. Igor rece "Branka, imam jednu ideju. Od mog kreveta do mojih omiljenih knjiga na polici, deli me sedam koraka. Tebe cetiri. Kada bismo samo nasli nacin da od njih napravimo jedanaest..." Branka je izvukla duge ruke iz dzepova, zagledala su u svoje prste i pocela da broji. Redom: palac, kaziprst, srednji, domali i mali prst. Kada je stigla do izrecenog broja, rece "Da. Znas da te volim, znas da te zelim. Hocu da zivim sa tobom, da svice i zalazi sa nama".

Seldece sedmice pogledali su stan, cije prednosti im je sa umesnoscu predocio, zaposlen u firmi "bolji stan", Jovan F. Ivan i Branka su se osmehivali jedno drugom, Igor je nesvesno klimao glavo, ponavljajuci "da, da... vrlo lepo. Da, da, vrlo lepo." Odista! Stan bese vrlo lep; Arhaicna vrata, mat staklo na vratima kupatila, i gipsani ukrasi na zidovima i plafonu su delovali magicno, dok su se senke Fikusa duzile po parketu (ne luminatu, draga gospodo). "Uzecemo" rekose Branka i Ivan, padajuci u zagrljaj jedno drugom, a na iznimno zadovoljstvo Jovana F., koji ce moci da obavesti firmu o kapitalnom uspehu, i opravdati svoju poziciju u firmi.

Branka je, nedugo posle tihog useljenja, pocela da volontira u zavodu za zastitu zivotinja. Radila je na primanju zaboravljenih i napustenih, pitajuci se o hali u kojoj se zivot zauvek gasio uspavljivanjem, ili spaljivanjem.

Igor je cuo od radnika koji je opsluzivao pokretnu traku, na kojoj su se kotrljala palidrvca u perpetualnoj upornosti, da svaka zena ima ljubavnika, inace sveta ne bi bilo. Zene vole ovo i ono, rece, a ponajvise - da se zabave dok muz radi. Igor i Branka su se gledali preko stola cudno, Branka je postajala sve tuznija, Igor je postajao sve ljuci.

Jedno prepodne, nedeljno prepodne, Igor je otrcao na kraj grada, seo pored kontejnera i zaplakao. "Samo djubre u zivotu, cime sam to zasluzio". Reka rece "vatra ne sme da splasne."

Tu noc, Igor se probudio, nagorela vizit-karta je drhtala u njegovoj ruci. "Jovan F." bljesnu u tami, Branka je jos spavala. Iz dzepa, Igor izvuce jedanest palidrvaca. Fosfor osvetli tamnu noc, Igor zaskripa arhaicnim vratima. "Branka, draga, pripremi se da vidis svog boga". Vrata zaskripase, stana nestade. U staklenoj tegli, Igor sacuva poslednji opusak; na dnu lezase opiljci, da ga podsete na Branku i "Bolji stan". Pogleda ka nebeskom svodu, i rece: "prazni diskovi, veceras ste vi moja adresa!"

Dok je u snu gorela, Branka pomisli "Svi ti psi, nestaju spaljeni. Koki bi bilo da su psi ljudi, a ljudi psi? kako bi se osecali ljudi da ih spaljuju psi?"



Atini
Zagrebu
Beogradom
Carigrad
 
Putovanja...da li ja samo stajem kod izlaza pitajuci se da li da ostanem...lutam tako...bezim...nalazeci zadovoljstvo u bolu...Kazite da sam kao Dorian Gray, ali nije mi vazno...meni se tako svidja...Evropske metropole...sjaj bljestavih neonskih reklama...ulaznica za pakao...Bila sam u Atini, Londonu, Madridu, Zagrebu, Rimu...ali meni je ipak najdrazi pocetak...Vracam se polako...Secanja...Lome mi dusu, kidaju mozak...i mozdane vijuge polako trunu...Miris Knez Mihajlove para mi nozdrve, nadima grudi...osecam srce da mi bridi...hodam Beogradom, lagano, kao da stojim...sve je tu u meni i klizi mi kroz zdrelo...hranim se svojom zeljom, svojim snom...Da to je moj "Carigrad", moj Beograd...ovde pripadam, koreni su mi tu...ali nestalna je moja dusa...ne mogu si pomoci...
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top