Igra - sastavi priču

[lanavi]

Sreća neizmerna
Lepota duše je uvek i lepota uma svepostojećeg
Krotkost strpljenja
Bisernost mesečine

oko
filozof
ljubav
kamen
albatros
bataljon
brat

Znas li sta mi je rekao jedan filozof? “ Lepota duse je uvek i lepota uma svepostojeceg”. Nije li to obicna distorzija misli rodjena iz zelje za postojanjem savrsenstva? Bila bi sreca neizmerna da je dusa ogledalo uma ili um senka duse. Tada bi na prvi pogled mogli prepoznati ruznocu i poslati je izvan vidokruga sopstvenog oka. Ali oko je varljivo. Ono pulsira u ritmu ocekivanja…da je necije veliko znanje isto sto i ljubav prema bliznjem, da je krotkost strpljenja isto sto i umerenost saznajnih principa, da je ljubav sestra i um brat a rodjeni od istih roditelja i uvek na preplitajucim putevima. Oko ne vidi da uvek postoji neki kamen, velik kao zrno peska, kao oblutak sa obale, ili stenovito velik. On je taj koji se iz uma kotrlja, zulja, udara, ostavljajuci oziljke na dusi. Ni bisernost mesecine sto obasjava najtoplijie dusevne porive ne moze da obuzda bataljon razumnosti koja marsira ka bojnom polju. Negde u plovidbi po cvrstom, nebeskom ili vodenom putu, ako mu zasmeta, ubice i albatrosa, ne znajuci da ce mu time sreca okrenuti ledja. Tako ce um ostati sam. Bez duse. I one, iako idealisticne ali mozda nekako, nekada, moguce slike o nerazdvojivosti lepota.


duboko
razocarenje
kada umre
nestanem
ne zivim a da to znam

 

[andrvor]

duboko
razocarenje
kada umre
nestanem
ne zivim a da to znam

I tako, ne živim a da to znam - odnosno žmurim i pravim se da ne čujem iako se kezim sve vreme.
Doduše, stvari budu komplikovane kada umre i poslednje razočarenje - yebi ga, posle toga ti ostane samo blag osmeh na licu jer da bi se razočarao, treba i da veruješ u nešto.



A negde duboko se i dalje nadaš da ćeš imati snage da ponovo budeš budala...
Nažalost to bude sve ređe i kada ta poslednja zabluda kaže :"ćao, odo da me nema - da nestanem zauvek", znaš da ćeš biti utoliko prazniji a svet oko tebe manji...

Piter Grin
Druga obala
Umorna pesma
Poznate stvari
Platan

 

[lanavi]

Piter Grin
Druga obala
Umorna pesma
Poznate stvari
Platan

Sutra sam doneo odluku koja me spopala od nekog davnog juce. Od zivotne je nevaznosti ali vec osecam da mi je donela naziranje pocetka jednog kraja. Zgadile su mi se vec poznate stvari. Nepromenjeni polozaj u snu, razdeljak na desnoj strani glave, zickanje cigareta ciji dim i ukus mrzim iz dna duse, dodirivanje jezikom napukle sestice desno, posleponocno osluskivanje uzbudjenja iz komsijske spavace sobe, lizanje gorkog taloga kafe, premeravanje zenskih pozadina, brojanje drveca na obali reke, opstipaciju koju gusim suvim sljivama, trazenje smisla u neizgovorenim recima, cekanje novog godisnjeg doba, smejanje, pevusenje, dremanje, pishanje, vucaranje…do tacke i nazad. Zelim na drugu obalu. Kroz mulj i talase. Neplivacki sigurno do cilja. A mozda je i platan, ovaj ispred kuce, sasvim dovoljan. Piter Grin bi o tome mogao da napise jednu dobru pesmu, jedan fini nezni bluz. Sizofrena umorna pesma o jednoj omci oko jedne odluke. Njihanje utrosenih s(h)tihova na blagom povetarcu.


kada mislis
svejedno
objasnjenje
hrabrivoje
kreshendo

 

[sunasceJeca]

kada mislis
svejedno
objasnjenje
hrabrivoje
kreshendo

" Kada misliš..., kada, kada, kada...Hoću da mi kažeš kada? " "Šta kada? " "Kada vrla gospođice, mislite da vratite sebe, što su Vas drugi uzeli na pozajmicu? " "Ne mislim, da sebe, nikada više vratim nikome..." "Molim?" "Da, da...dobro ste čuli. NIkada i nikome više. " "Hoćete reći, da..da..čekajte, ajmo polako, ispočetka. " "Nema tu šta, ispočetka, rekoh Vam već...nikada i nikome...Više. Niti na razumevanje. Niti na posluženje. Niti na kopiranje, niti na kloniranje. Niti na ništa. Na ništa što svestan um može da smisli, zamisli, proizvede i stvori. " "Pa, dobro...makar malkice, makar malo, makar neka bude ona reč "svejedno" U Vašem prekrasno tužnom glasu..." "E, i to svejedno baš, možeš da nađeš ...znaš i sma, gde već..." "Ali, čekajte, stanite, nemojmo da brzamo, i sami znate ishitrenost odluka, ume da boli, ume da cepa, ume da ume, da Vas posle nekako, pa...ono...kako da kažem..." "Kaži, kaži, izusti pokvareni stvore, pre nego ti iščupan taj pogani jezik, androidu jedan.." " Pa, ono...da Vas...nema... " "Pa, tako kaži, maku mu staru..." "I šta ćemo sad? " "Ništa, Hrabrivoje..., od sada te prekršatavm, da ne bude pokrštavam...u Tugivoja..." "A, ha, ha..." "Je li, da je baš smešno, zar ne? " " O, jeste, jeste, da. " "Pa, da...znam. Tako sam i htela. " Krešendo uveliko dostiže vrhunac...Pam, para, tu, tu...tra la la...Fiju.....

"Zar ti nemaš osećaj, kao da je neko umro? "

"Ne, što...A, Vi? "

"Da. "

"Pa, hajde, recite mi onda, ne časite časa nijednog. Ko Vam je taj neko? "

"Hm..Taj neko..taj neko...Sam ja. "





Kafa nepopijena
Kose rasute po jastuku
Tupoća pogleda
Koliko je more duboko i veliko, toliko je praznina sada mala

 

[meseceva rosa]

"
Kafa nepopijena
Kose rasute po jastuku
Tupoća pogleda
Koliko je more duboko i veliko, toliko je praznina sada mala

Sta znaci sto stalno ponavljas isto
koliko je more duboko i veliko,
toliko je praznina sada mala,
to nista ne znaci jer praznina je praznina
i kad neko ode ostane ona tupoca pogleda
kojom ronimo dugo posle, ne pomazu nam ni kompasi
ni to sto dobro poznajemo mape duse.
Kad se praznina uvuce sve unisti, i sve je bespovratno.
Sve ja to razumem, ne moras da vices,
govorila mu je, sve ja to razumem,
samo ne prihvatam tvoj dozivljaj moje praznine,
ja je poznajem bolje od tebe,
a miris njene kose rasute po jastuku
budio je u njemu zelju da zavuce svoje ruke
u tu divotu, da zamrsi svaku kovrdju,
ali ljutnja je preovladala.
Ustao je, posmatrao je ispod oka nervozno setajuci,
a kad je otisao nije cak ni vratima zalupio.
Na stolu ostala otvorena knjiga, njegove beleske,
i neispijena kafa.
Nista od toga ona nije primetila, ni da vise nije tu.
Njene zamucene oci nista nisu videle, odavno ona
u sebi luta pustarama bezvremnskim.


Mira Jovanović




izgleda mu
neprekidni zubor reke
odjek nije isti kao u vodi
cas se blizi

 

[Bettencourt]

Crvenilo se pojavilo na mjestima gdje sam nanio afteršejv; izgleda da mu je rok trajanja odavno istekao. Nisam se trudio da naknadno provjeravam, flašicu u stilu Džabara zafrljačih ka korpi i pogodih. Umih se i pogledah u ogledalo, koje otkri da situacija nije toliko tragična. Šeretski prođoh rukom kroz kosu i namignuh: đe si, macane. Čas se bliži, vakat mi je kretati.

Katarina je stajala na trgu, ispod sata. Tu su se ljudi inače tradicionalno sastajali; on je bio vječni podsjećaj na zemljotres. Meni se zemljotres odvijao u trbuhu dok sam posmatrao njenu vrckavu figuru kako se premješta sa noge na nogu dok me čeka. “Sa srca dva, voljela je Kaća”, mumlao sam u nekom pokušaju pjevanja da me niko ne čuje. Pola sata ranije, dok sam se tuširao, pjevao sam tu pjesmu, ali njen odjek sada, nije bio isti kao onaj pod vodom.

Poljubila me strasno i nevino u isti čas, hej, jesam li ti nedostajala, ti meni jesi. Šetao sam obodom Popokatepetla, gubeći razum od blizine i vreline lave, kao i svaki put kada sam bio blizu nje. Ja nisam levat ni gik; nisam čak ni smotan. Mrzim duge telefonske razgovore, gledanje zvijezda, gugutanje slatkastih nadimaka. Mrzim njanjavost svake vrste i slabosti proistekle od leptirića i ostalih pizdarija. Ja sam prost svat - volim krv i znoj, pivo i fudbal sa momcima, Stalonea i Švarcija. Ne polažem oružje tako lako i ne dozvoljavam neprijatelju da pređe preko mojih palisada bez strašnih žrtava. Osim kad je Kaća u pitanju; ona je Nebeski Šetač koji je našao slabu tačku na mojoj Zvijezdi smrti.

Uzela me za ruku i povela u noć. Oko nas se čulo brujanje neprekidnih kolona auta kao neprekidni žubor neke rijeke za koju niko ne zna gdje počinje ni gdje završava. Možda su automobili naša rijeka, pomislih, njihove sirene naši vrapci i slavuji, čađave gradske fasade krošnje našeg drveća; ali naša ljubav zbog toga nije manje lijepa. Je li tako, Kaća?

Jbg, zaboravih riječi:

uzalud
ždralovi
sloboda
čežnja
sjetiti se
trajati

 

[Kasvataja]

Uzalud je sanjala o boljim danima. Shvatila je da ih nece doziveti. Cak su joj se i oni mrski,davno prosli cinili ispunjenijim, bezbriznijim, lepsim od ovih koji su se smenjivali brzinom svetlosti.. Vreme je pregazilo. Bore su napravile duboke brazde na nekada lepom licu. Oci bez sjaja tupo su gledale u pozuteli plakat na zidu. “Zdralovi lete” .Koliko li je samo puta odgledala taj film ? Zivela je sama u velikoj kuci, kuci bez prozora, duse, topline . Toliko toga joj je nedostajalo. Nedostajala joj je i sloboda ,koju nikada nije uspela da definise. Zivela je naizgled u slobodi a vapila je za njom. Zelela je da se oslobodi od same sebe, od sopstvenih “kocnica”, svega onoga sto je sprecavalo da oseti pravu draz slobode. Nikada nije uspela.Postala je samoj sebi robinja, zatvorena izmedju zidina. Ceznja je razdirala. Ne ona ceznja za necim sto je proslo, ceznja za bivsim ljubavnikom, vec ceznja da se za necim cezne. Pokusavala je da se seti neceg lepog, neceg sto bi je bar za trenutak ispunilo…Bilo je tesko setiti se. Uspomene je zakopala duboko , tako da su joj se parcijalno javljale samo u snovima, stvarajuci jos vecu konfuziju. Na javi je pretresala detalje, pokusavala da ih slozi u neku celinu, pricu. Sve je to jako uznemiravalo. Cesto je razmisljala o kraju zivota. Videla je sebe na podu, staricu koja nepomicno lezi nedeljama. Naslove u novinama kako su je postar ili komsije slucajno pronasli ….Trazila je smisao njenog postojanja, odgovor na pitanje: “Koliko ce agonija jos trajati?”… Sobu je ispunio mrak. Lagano je ustala sa stolice i krenula ka krevetu, ona sa svojom senkom. Pokrila se preko glave , sto je cinila jos dok je bila dete. Zamislila je istu zelju kao i svake veceri , da ne doceka “novi” dan.

Umor
Zalost
Muskarac
Rikverc
Sanjam

 

[MathPhysics]

Jutro je opet svanulo.

Razmičem zavese. Nežna svetlost uleće u moj stan. Preda mnom skoro pusta ulica. Usamljeni muškarac pevuši neku odvratnu pesmu. Deluje kao beskućnik.

I ja sam usamljen poput njega. Imam ove plave zidove umesto njegovog neba. Slabašno osvetljenje zamenjuje njegove zvezde. Mi smo skoro isti zapravo, mi imamo sve, ali nemamo ništa. Sve smo izgubili, svega smo gladni, i sve nam izmiče. Oboje patimo, ali on peva.

Spremam doručak i razmišljam o našim sudbinama. Poluprazni frižider je loš sagovornik, ali ipak izdaje poneki zvuk. Prijatno je kada čovek nije sasvim sam. Ubeđen sam da bi i te mašine mnogo toga htele da kažu da znaju ljudski jezik. Verovatno bi sve otišle u vazduh kada bi znale šta mi imamo da im kažemo.

Šteta što mi je auto na popravci. Sad bih otišao nekud daleko. Doduše, ni kada je auto tu ne stignemo daleko. Uvek ponestane volje ili benzina. Inače, ako niste znali, taj auto je najbolji sagovornik od svih ovih mehaničkih sprava. Zna ponekad da se izdere na mene. Ubeđen sam da je to znak ljubavi. Niko me nije tako voleo pre tog automobila. Ja sam mu loše uzvratio. Bio sam prilično pijan pre par dana... Krenuo u rikverc i zakucao ga u kuću. Prava žalost... Ali dešava se... Svet ima mnogo strana, teško da će pijan čovek sve da ih zapamti.

A moram da pijem. Inače osetim umor od života. Znate, prosto morate da pijete kada ste sami.... To je neka vrsta intime. Počinjete da primećujete stvari koje vam inače izmiču... Verujte mi, zabavno je. Život je dosadan bez alkohola. Šteta što nisam bogat. Kupio bih sebi celu pivaru i lokao pivo do kraja života. A vi biste mi zavideli. Ovako ja zavidim ljudima koji imaju svoje pivare. Iako te ljude nikako ne shvatam. Zašto bi prodavali taj alkohol ako sami mogu da ga popiju? Ko bi svoju sreću rasprodavao?

Hoću nečiju reč. Uključujem svoj stari telvizor. Lik sa ulice ima ružan glas. Ljudi su savršeni na TV-u. Imaju šta da kažu, deluju srećno, iako nisu pijani. Uživo nikad nisam sreo takva stvorenja. Lepo je znati da ih ima. Tih voditelja, pevačica, bogataša, državnika... Ljudi koji vole život.

Izlet u bolji svet prekida smrad krompira. Bio bi i takav ukusniji da ga ne jedem sam. Krompir je ćutljiviji i od frižidera, koliko god da ga pržite. Navikao je da bude usamljen. Ja još nisam... Iako sam u stvari krompir koji govori i pije.

Nisam pojeo sve. Ispijam do kraja svoju flašu rakije. Sreća se razbistrila preda mnom. Sanjam neke lepše gradove, neke srećnije ljude, neke smislenije sudbine. Šteta što mi je to bila poslednja flaša, mogao bih i do raja da svratim kad bih imao još jednu. Deluje neverovatno, ali pakao i raj odvajaju dve flaše.

Onaj beskućnik je i dalje tu. Prestao je da peva. Sigurno je gladan. Silazim niz stepenice, nosim mu ostatak hrane i malo hleba. Srećem komšinicu, divna žena. Izjavio sam joj ljubav već desetak puta. Možda će mi jednom i poverovati. Možda i ja poverujem...

Beskućnik sa oduševljenjem dočekuje hranu. Voleo bih da mu dam nešto vrednije. Iako savršeno znam da nikada nisam imao ukusniji obrok od tog njegovog. Taj čovek ceni sitnice, taj čovek želi da peva. Taj čovek ne zna mnogo pesma i ima odvratan glas i ume da jede.

Taj čovek zaslužuje život. A ja zaslužujem svoju praznu flašu.

Godine
Razmak
Rupa
Pesma
Led

 

[Kasvataja]

“ Pritisle godine…” Cula je deo razgovora koji su bucno vodile dve starije zene . Pokusavala je da se skoncentrise na tekst iz novina, koji je vec po treci put pokusavala da procita. Glasovi sa ulice ulazili su u mali sobicak u potkrovlju, poprilicno ruinirane kucice. Taj sobicak je bio njen svet, njeno utociste. "Cardak ni na nebu ni na zemlji" , a ona kao nesrecna princeza iz bajke. Bila je veoma zanimljive spoljasnosti. Izgledala je dosta mladje iako je vec usla u petu deceniju zivota. Crvenokosa sa kovrdzama koje su delovale kao razbacani federi. Oci kao u srne i razmak izmedju dva gornja prednja zuba cinili su je neodoljivo sarmantnom. Kao mlada devojka lomila je srca mladicima. Nije to cinila svesno. Mnogi su zeleli da budu u njenoj blizini ali se nije obazirala na to.Nije bila opterecena svojim izgledom. Znala je da ta “ fasada” propada sa godinama kao uostalom i njena krhka dusa. Zivela je u nekom svom svetu. Mastom se branila od surovosti koja je napadala sa svih strana. Cesto nije mogla da razgranici da li joj se nesto stvarno dogodilo ili je sve produkt njene bujne maste. Secanje joj je bilo puno rupa. Bila je majstor za potiskivanje uspomena na ruzne dogadjaje. Potisnula bi to negde duboko u mracnom delu mozga i zatvorila u neku od “fioka”. Nije zelela da zivi ovakvim zivotom. Htela je da promeni nesto, trazila nekakve znakove, signale koji bi je kao putokazi usmerili na pravi put. Uzalud. Koliko god se trudila, proslost je svojim ostrim , prljavim kandzama vracala na pocetak . Nije je ostavljala na miru.Vracala je u ruzno detinjstvo, u jezive noci, u predvorje pakla. Branila se slabasnim rucicama ali su njegove ruke bile snaznije, bezobrazno su je dirale svuda po telu...Plakala je, suze su kao potoci izvirale iz okica kao u srne. Cutala je. Nije smela nikome da kaze, bilo je sramota. Znala je da nije uradila nista lose ali osecaj krivice je razdirao . Razdire je i posle toliko godina. Boze! Bila je malo, nemocno , uplaseno dete....Hodala je ulicama , lepotica sa crvenom, kovrdzavom kosom , opasana nevidljivim zidom. Zaklela se da nikome vise nece dozvoliti da je povredi. Sedela je zavaljena u fotelji slusajuci muziku. Jos jedna poznata pesma.Ustala je , uzela led iz frizidera i stavila u casu s picem. Naslonila se na sims od prozora. Lagano je ispijala pice posmatrajuci ljude koji su prolazili ulicom, svako sa svojim uspomenama.

Prijatelj
Put
Senka
Kuca
Merdevine

 

[Lord_of_the_board]

Bilo je vec skoro dva sata ujutro, a u seoskoj kafani je i dalje odzvanjala pjesma i veselje.Prijatelj je dobio sina, ne desava se to svaki dan! Ali vec je bilo vrijeme da se krene kuci, i drustvo se polako razilazilo. Novopecenog tatu su odnijeli kuci jer nije bio sposoban da ga sopstvene noge odnesu. Dusan se vracao sam. Mjesec mu je osvjetljavao put i od drveca pravio raznorazne sjenke koje su ga pomalo i plasile. Jeste, bio je vec momak od skoro 22 godine ali opet... Slusao je razne price o vilama, prikazivanju duhova i drugim avetima. A da dodje kuci, mora proci bas kraj groblja. Uh! Trudio se da ne razmislja o tome i pjevusio je da razbije strah. Priblizavao se groblju, hodajuci ubrzanim korakom i sa rukama u dzepovima, kad odjednom, zacu se nekakav cudan zvuk. Noge su mu se presjekle i stao je ukopan. Tisina. Ponovo je krenuo, kad se zacu nesto kao koraci iza njega i cudno sustanje. Htio se okrenuti, ali nije smio. Rekli su mu kad se prikaze avet da se ne smijes okretati ili da ga pokusas ubosti nozem jer se noz u tebe zabije. Poceo je sve brze hodati i krstio se citavim putem, ali ga je avet i dalje pratio. Cuo je korake i zvukove koje je proizvodilo to prikazanje. Napokon je stigao do prvih kuca i uletio je u komsijino dvoriste i popeo se meredevinama u stalu i legao na sijeno. Nije smio dalje. Ucutio se ne bi li vidio aveta. '' Mozda je djavo ili nekakav duh.'' pomislio je. ''Juce je sahranjen pokojni Toma, mozda je cak i on.'' I ugledao ga je! Ali ne pokojnog Tomu ili nekakvog djavla. To je bila krmaca od komsije Milana! Roktala je i trckarala za Dusanom sve dok se ovaj nije sakrio. Poceo se toliko smijati da je rukom morao prigusiti smijeh.
'' E moj Dusane, jesi prava momcina! Prase te uspjelo prestrasiti! '' rekao je sam sebi smijuci se. Polako je sisao sa stale, otjerao krmacu i nastavio putem ne vjerujuci sta mu se desilo! Stavio je ruke u dzepove i poceo pjevusiti! Mjesecina mu je i dalje pokazivala put do kuce.


Ograda
Hotel
Kisa
Taksi
More

 

[Kasvataja]

Ograda od terase se opasno klimala pod pritiskom njenog tela. .Hotel u kojem je odsela bio je idealno mesto za snimanje "horor" filmova. Sve je bilo suprotno od onoga sto je ocekivala. Ruzne tapete na zidovima , draperi izbledeli od sunca , pod koji je vibrirao dok se kretala po sobi…Strasno! Borila se godinama sa depresijom, a ovo mesto je bilo kao stvoreno da se ona jos vise produbi. Vreme kao da se solidarisalo sa ruznim okruzenjem. Kisa je padala danima, pravi potop. Izasla je iz hotela i pozvala taksi. “Bar je taksista lep.” Pomislila je dok je posmatrala njegovo lice u retrovizoru. “ Gde zelite da idete?” Upitao je dubokim glasom. “ Na more. Zelim da vidim more, zato sam i dosla ovde.” Taksista je mrmljao nesto o losem vremenu. Klimala je glavom, a nije ni slusala sta joj govori. “More!” Uzviknula je kada je ugledala pravu, sivu liniju u daljini. Izasla je iz taksija i posla prema plazi. Kapi kise su joj kvasile lice, telo. Uskoro je bila mokra do gole koze. Potrcala je do mora preko pescane plaze. Nikoga nije bilo u blizini. Osecala se kao ptica koja je upravo izletela iz kaveza. Sama na prostranoj plazi, ispod sivog neba, pored sivog mora. Sloboda. Trcala je kao pomahnitala po mokrom pesku, bezeci od morskih talasa. Osecala je ogromnu moc prirode. Sve joj je delovalo nestvarno. Cak se kroz oblake neocekivano provukao zrak sunca , bas kao sto se provlaci nada posle nekakve nesrece. Ispruzila je ruke prema nebu , posmatrajuci neverovatan prizor. Kontrast izmedju svetla i tame. Jedan zracak sunca joj je ulepsao dan, zivot. “Koliko je malo potrebno…! “Vikala je na sav glas dok su joj se suze slivale niz obraze. Letovanje se zavrsilo. Vratila se u svoj mali grad, uljuljkan izmedju sumovitih planina. Nikada nije sebi uspela da objasni sta joj se tog dana dogodilo na plazi. Sta je to, sto joj je vratilo ljubav, veru i nadu.

Dan
Vrbe
Ulica
Njive
San

 

[binarna]

Dan
Vrbe
Ulica
Njive
San

Glavna ulica tog seoca djelovala je tako malena da nikako nije mogao pojmiti da je to mjesto gdje ona zivi.
Prepoznao je Crkvu sa slike koju mu je poslala. Lijepa neka gradjevina.
Vrata su zakljucana,a bas se htio pomoliti. Zadnji put je molio u crkvi prije deset godina, kad onako pijan, lud i nabrijan nije mogao utonuti u san pa je otisao na misu da zaspe od dosade.
"A jest izabrala i dan za sastanak. Neki je dernek ovde, dan Svetog Petra i Pavla. Sad ce me jos gnjaviti da joj kupim secernu vunu."- razmisljao je poluglasno.
Poprilicno je uzbudjen. Dopisuje se sa ovom djevojkom vec pola godina i jako je lijepa na slikama. O ljepoti njihovih razgovora ne treba ni govoriti.
Ozednio je cekajuci svoju misticnu damu. Kupio je limenku fante i to je bila najhladnija fanta koju je popio u zivotu. Cudio se njenoj hladnoci toliko da nije ni vidio da je ispred njega zelena klupa preko koje je umalo pao. Neki djecaci su mu se smijali. Postidio se.
To su samo djeca, ali bas mu je bilo krivo sto mu se rugaju.Toliko mu je bilo krivo da je poceo zamisljati raznorazne nebuloze.
Sta ako ona ovo vidi? Hoce li se okrenuti i otici? Hoce li je izgubiti zbog te vrazje klupe i zloceste djece?
A vozio se satima samo da je vidi. Vec mjesecima je skupljao lovu i hrabrost za ovo. Pozelio je da je sad kod prijatelja u stanu.
Izgubio je hrabrost, cucnuo je ispod vrbe pretvarajuci se da tipka po mobitelu, a bila mu je muka.
Povracalo mu se i od Natase, i od prehladne fante i sve ove guzve ovde, a pogotovo od mirisa pecenih pljeskavica.
Pokusao ju je nazvati na telefon, ali bio je iskljucen. Nije se zabrinuo zbog toga. Nazvat ce ona za jedno pola sata, vjerovatno joj je i mobitel toliko uzbudjen da se ugasio.
Krenuo je u setnju u pravcu njive, tamo moze povracati u miru.
A moze i zaspati. I pjevati. I pricati sa sobom na glas. Sacekat ce je tamo, mirnije je.
Natasa je stvarno vidjela njegovu nespretnu akrobaciju na klupi i djecu kako mu se rugaju.
Istog trena je ugasila telefon jer joj to nije bilo seksi.
Okrenula se na svojoj blatnjavoj peti i otisla samoj sebi kupiti secernu vunu.


Seljanka
Teretana
Dorucak
Graciozno
Tlak

 

[Kasvataja]

Ej! Aj, probaj majke ti da pises nogama. Hocu da vidim tvoj nogopis? Ti stvarno neinspirativno delujes na mene. Ti si kao leptir bez boja. Mlatis bezbojnim krilima i ostavljas negativan utisak, samo stvaras promaju. Hladis.Ti si cudo prirode. Matrix ti nije ravan. Ti i tvoji vizuelni efekti...popni se na luster! Pricas tu nekakve gluposti, o tajnim svetovima, cudesnim silama...Plasis me. Dosta mi je tvojih prica o energetskim vampirima, grani koja se racva na nevidjen nacin. Umes li ti normalno da razmisljas i razgovaras? Bolje da mi pricas o receptima za torte i kolace nego te satanisticke gluposti. Do pre nekoliko godina si izgarala od romantike. Pisala si pesme, svuda si crtala srca i cvetice, a na sta sada licis? Saberi se malo . Stalno ides iz krajnosi u krajnost. Priblizi se bar malcice sredini pa da uskladimo talasne duzine. Ajde! Budi ona stara. Nedostajes mi. Ja samo hocu da bude kao nekada, da mi se vratis. Gde si se izgubila?

Zvono
Glasovi
Nikada
Ekseri
Kolica

 

[Bettencourt]

Iznenadilo me što vidim eksere kao zadanu riječ, jer sam malo prije toga čitao kako mali Deni preporučuje OFM-u malo "eksera" da sredi psihu. Inače, za malog Denija još nije jasno da li je zaista srpsko-švedski srednjoškolac iz Štokholma, ili sredovječni trol sa Mejdana. Meni to nikada nije bilo pretjerano važno, sama ideja "pravih" i "lažnih" identiteta na netu je poprilično klimava.

Često nam je pričao o tih godinu dana koje je proveo ovamo kod nas. Nije baš sjajno poznavao jezik, i to ga je znalo dovesti u neugodne situacije. Jednom su ga u školi sahvatali neki opasni momci u "keš, kolica, šmekerica" fazonu, pribili uza zid, i počeli da ostvaruju nešto što im je vjerovatno ličilo na interkulturalnu saradnju. Mali Deni je, bar prema sopstvenom opisu, androgini plavušan, štrkljav i tanan, baš kao onaj dječarac iz "Let the Right One In", stvoren za vršnjačko maltretiranje. Jedan od opasnih momaka ga je, kaže, tako opaučio preko uveta, da sljedećih pet minuta nije mogao da razazna ništa konkretno, već samo gomilu glasova stopljenu u amalgam beskrajnog užasa. "Tog puta me spasilo zvono", rekao je, "ali sam znao da nije gotovo, da je daleko od gotovog".

robustan
pod(j)ela
tetkica
trp(j)eti
humka

 

[Kasvataja]

Robustan, dlakavi dvometras pridje neznoj, mrsavoj devojci. Gledala ga je preplaseno. Osecala je lupanje srca u grlu i neprijatno pistanje u usima. Drhtala je od straha. Uhvatio je grubo za ruku i poceo da je vuce niz hodnik. Vazio je za glavnog kavgadziju u skoli. Bio je sin lokalnog funkcionera. Bog i batina za ostale. Oni, koji su se sticajem okolnosti u tom trenutku zatekli u hodniku pravili su se da se nista neobicno ne desava. Cudna je psihologija palanke. Svi se uglavnom poznaju . Zna se ko su “nasi” , a ko su “njihovi”. “Njihovi” maltretiraju “nase”, a “nasi” iako u vecini nemaju petlju da se suprotstave manjini. Dovukao je devojku do ulaznih vrata od skole. Podela trebovane robe je bila u toku. Tetkica je pazljivo redjala sredstva za higijenu na pomocna kolica od kojih nije bilo moguce doci do ulaznih vrata. Besno je odgurnuo kolica i zenu. Roba je popadala , prasak se razleteo na sve strane. Zena se nekako sabrala i pogledala besno u mladica. Uradila je nesto sto je odavno prizeljkivala .Dohvatila je metlu i drskom ga svom snagom raspalila po nogama.Svega joj je bilo dosta. Ostalo joj je jos nekoliko meseci do penzije. Smucili su joj se “tatini sinovi” cije je bahato ponasanje posmatrala ceo radni vek. Nije vise mogla trpeti nepravdu i izivljavanje, kao ni kukavicluk osoblja skole. Svi su se pretvorili u plasljive zeceve. Bilo im je lakse da zatvaraju oci pred nasiljem nego li da mu se suprotstave. Dvometras je zgrabio tetkicu za vrat . Otimala se dok je mogla, dok joj nije ponestalo snage. Telo je tupo udarilo o pod. Tisinu je narusio vrisak jedne ucenice.Ubrzo su se zacule sirene , odnekud se stvorila grupa znatizeljnih ljudi. Kao na filmu. Mladic je zurio u nepomicno telo na podu. Ona devojka koju je do pre nekoliko trenutaka vukao po hodniku glasno je plakala pokrivsi rukama lice. Skola je ozivela. Carsija je ozivela. Senzacija. Srednjoskolac ubio tetkicu u skoli. Razne organizazije za ono i ovo, lokalni politicari, razna udruzenja su se pred svim vrstama medija utrkivali ko ce pre dovesti do okoncanja ovakvih i slicnih situacija. Jedna starija gospodja je gledajuci naslove u novinama, onako u prolazu prokomentarisala: “ Svako cudo tri dana.” Bila je u pravu. Pricalo se i prepricavalo i na kraju je sve palo u zaborav. Uskoro niko vise nije ni pominjao taj dogadjaj. Ostala je samo humka ukrasena cvecem.

Sandale
Reka
Poljana
Pokosena
Septembar

 

[Sojo]

Au, koliko dugo nisam ovuda prolazio.
Polako promiču kesteni kraj puta, lutalica garonja prati me u stopu razvalio ralje i juriša na prednju gumu.
Oprezno prilazim "ležećem policajcu" novokomponovano ga zovu (grbavi uspornik) pazeći da ne oštetim (prometalo) ha.
Usporeno skoro korakom gmizi (prometalo) a sa lijeve strane šator do šatora, ah, sajmeni dan, rekoh.
Desno ugledah rupu da se uvučem i parkiram, kraj mene ljulka se tetkica, Bože, ženščina ko grom.
Iz prozirne kese vire sandale a lijevu ruku uvukla u džep džisa što na butinama puca od jedrine.
Kinez razvukao čadore, a rijeka ljudi rastura robu na gomilama.
Piskavi glas zvoni i para uši.
Tli pala ćalapa, dobla loba, loba, loba, supel loba, hi, hi hi...
Desno pokošena poljana miriše otava, septembar je zadnje vrijeme za kosidbu.
A hvalospjev grmi, loba, loba, plava loba, suppppel loba...
Na kraju ulice kesa i plavi džins zamaknuše iza ćoška.
Osta zapanjen, učinilo mi se odnekud mi poznata.

riba
knjiga
pile
žandar
leptir

 

[aleksa ndar]

Riba je bas bila ukusna - rece David veselo zeni koja mu uzvrati prijatnim osmjehom.
I Vi, gospodjo Marija, kazete da ovdje zivite sami vec trideset godina.
Da, tako je, ovdje sam dosla sa dvadeset tri godine, i od tad zivim ovdje daleko od ljudi, sama, ali tako sam izabrala. I vjerujte, ne nedostaje mi nista, mozda samo knjiga, njih sam jako volila, ali nisu mogle da me zadrze, a opet nisu mogle dovoljno da me odvoje od onog sto nisam zelila da gledam.
Izvinite sto vas pitam, ali sta vam se desilo, da li vas je neko povrijedio na neki ruzan nacin ...
Marija ga je prekinula, jer je vidjela na sta je mislio, ali isto tako da mu je tesko prevaliti preko jezika : Ne nije to sto mislite, jednostavno, nisam mogla da gledam ljudske postupke, ponasanje, a niko se nije nasao tu da dijeli sa mnom stavove, poglede, da razmislja na slican nacin, a majka i otac su mi umrli te se nije nasao niko da me zadrzi u ovoj mojoj ... pustolovini. Marija uz zadnju rijec rasiri ruke i nasmija se ...
Da, razumijem ... ali ljudima su potrebni drugi ljudi ...
Razumijem i ja vas, ali ja sam izracunala i ... hajde pustimo sada to ... Vi, osjecate se dobro, mozete da nastavite put ?
Smetam vam ? rece David uz zadirkujuci osmijeh .
Ne, ne ostanite ovdje koliko zelite, ali kako kazete, ljudima su potrebni drugi ljudi - odgovori mu ona na isti nacin.
Pa i vi ste koliko vidim covjek - sada vec trijumfalno izusti David.
Da, jesam, ali meni ljudi nisu potrebni. rece Marija ,rijecima koje su pokazivale da ne zeli vise da se igra, zeleci da on shvati kako ona vise ne pati od ljubaznosti prema drugima.
Izvinjavam se, rece David pokazujucu da je shvatio, ali da vas pitam, da li sam ja jedini zandar koji je prezivjeo ...
Nazalost, vi ste jedini koji je ostao u zivotu ... jos jednog covjeka sam pokusala spasiti, jer je bio ziv poslije pada, ali nisam uspjela, ali taj covjek nije umro od posledica nesrece, njemu je bio zaboden noz u prsa, evo pogledajte. Marija iz dzepa izvadi preklopni noz.
David se sada zamisli, u glavi su mu se nizale slike, to je trajalo par minuta onda progovori : ''Mogu li i ja ostati ovdje na ostrvu, vjerujte mi sada imam isti razlog kao i vi, ja ...
Leptir u njenim rukama je nasao put do njegovih prsa ne dopustivsi mu da dovrsi.
Nije stigao da je upita zasto, rekla mu je sama : Nisu mene samo ljudi otjerali sto su cinili zlo, nego zato sto bih i ja njima...

knjiga
zivot
mrak
nebo

 

[Sojo]

Riba je bas bila ukusna - rece David veselo zeni koja mu uzvrati prijatnim osmjehom.
I Vi, gospodjo Marija, kazete da ovdje zivite sami vec trideset godina.
Da, tako je, ovdje sam dosla sa dvadeset tri godine, i od tad zivim ovdje daleko od ljudi, sama, ali tako sam izabrala. I vjerujte, ne nedostaje mi nista, mozda samo knjiga, njih sam jako volila, ali nisu mogle da me zadrze, a opet nisu mogle dovoljno da me odvoje od onog sto nisam zelila da gledam.
Izvinite sto vas pitam, ali sta vam se desilo, da li vas je neko povrijedio na neki ruzan nacin ...
Marija ga je prekinula, jer je vidjela na sta je mislio, ali isto tako da mu je tesko prevaliti preko jezika : Ne nije to sto mislite, jednostavno, nisam mogla da gledam ljudske postupke, ponasanje, a niko se nije nasao tu da dijeli sa mnom stavove, poglede, da razmislja na slican nacin, a majka i otac su mi umrli te se nije nasao niko da me zadrzi u ovoj mojoj ... pustolovini. Marija uz zadnju rijec rasiri ruke i nasmija se ...
Da, razumijem ... ali ljudima su potrebni drugi ljudi ...
Razumijem i ja vas, ali ja sam izracunala i ... hajde pustimo sada to ... Vi, osjecate se dobro, mozete da nastavite put ?
Smetam vam ? rece David uz zadirkujuci osmijeh .
Ne, ne ostanite ovdje koliko zelite, ali kako kazete, ljudima su potrebni drugi ljudi - odgovori mu ona na isti nacin.
Pa i vi ste koliko vidim covjek - sada vec trijumfalno izusti David.
Da, jesam, ali meni ljudi nisu potrebni. rece Marija ,rijecima koje su pokazivale da ne zeli vise da se igra, zeleci da on shvati kako ona vise ne pati od ljubaznosti prema drugima.
Izvinjavam se, rece David pokazujucu da je shvatio, ali da vas pitam, da li sam ja jedini zandar koji je prezivjeo ...
Nazalost, vi ste jedini koji je ostao u zivotu ... jos jednog covjeka sam pokusala spasiti, jer je bio ziv poslije pada, ali nisam uspjela, ali taj covjek nije umro od posledica nesrece, njemu je bio zaboden noz u prsa, evo pogledajte. Marija iz dzepa izvadi preklopni noz.
David se sada zamisli, u glavi su mu se nizale slike, to je trajalo par minuta onda progovori : ''Mogu li i ja ostati ovdje na ostrvu, vjerujte mi sada imam isti razlog kao i vi, ja ...
Leptir u njenim rukama je nasao put do njegovih prsa ne dopustivsi mu da dovrsi.
Nije stigao da je upita zasto, rekla mu je sama : Nisu mene samo ljudi otjerali sto su cinili zlo, nego zato sto bih i ja njima...

knjiga
zivot
mrak
nebo

Dobra priča, podsjeća me na glavnog lika (Marija) od Dončevića...!

A đe je "dijete" od kvočke (pile)...?

 

[Kasvataja]

Da. To je ona knjiga o kojoj sam ti pricao...."Zivot ti je kao mesanje po kontejneru. Nikada ne znas na sta ces naleteti..." Taj citat mi se nekako dopao. Knjiga ti je o zivotu. Malo je konfuzna ali nema veze, razumeces je. U njoj se smenjuju mrak i svetlost, tuga i radost, nada i beznadje. Procitaj je, veoma je interesantna. Znas, citao sam je jednom u parku, lezeci u hladovini drveta. Citam je, pa bacim pogled u nebo. Ono plavo , prosarano oblacima , raznih oblika i nijansi. Razmisljao sam o svemu sto sam procitao, analizirao...Secanja su me ometala. U glavi mi, ja i moja sestra, detinjstvo. Lezimo na travi jedno pored drugog, drzimo se za ruke i gledamo u oblake . Na sta nas podsecaju, na konja, ovcicu....Obuzela me tuga, neopisiva tuga. Zatvorio sam knjigu, polozio je na grudi. Po ne znam koji put sam pozeleo da saznam - gde je? Da li jos uvek trazi utehu u alkoholu? Da li je uopste ziva ili je pronasla ljubav koju je trazila celog zivota? Mozda se sada sa nekim drugim drzi za ruke i posmatra oblake, razmisljajuci o meni.

Cigla
Pelene
Zaljubljena
Ponos
Rana

 

[Sojo]

Septembarsko jutro, subota, pred samu zoru oživjelo gradilište u ulici Zoltana Srbislavljevića.
Oveća grupa radnika izvlači se iz izlupanog crvenog stojadina, razvezujuje se užad na nosaču gdje su lopate i dobro umotan ražanj.
Pred garažom parkiran kombi, gomile šljunka, cement, miješalice za beton, daske i gvožđe, pravo gradilište.
Na gajbama od piva raspoređeni u polukrug sjedi grupa ko od brda odvaljenih srednjeviječnih muškaraca.
Pijuckaju šljivu, kao da gunđaju, psuju povjetarac što baš k njima nanosi dim.

Ejj, Mile makni se sa tim janjetom, kanda ti je žena noćeske legla na svitnjak, a, ha ha, vid' ga kako zapleće nogama ko preb'jen ćeno*...
J, jj, je, ebi eb' ga... šta s'... na, navaljo... aa! Ka, kas, kk, kasnimo... Jo, jo, jovu... s, s, smo... jj, jedva... pro, pp,
probud'li. V, vidim... d,d, dimi se,... dd, dobro... jj...je... dd, da ste... zz, za, aza, založ'li... va, va, a-vatru.
Iz garaže dovikuje gazdarica Janja Miljkanova, sad će kafa, samo da voda uskuha!
Misliš kava aha, e, nije tebe Miljkan noćeske kuva a, ha, pogospon'li se zaborav'li svoj divan. Aj, pali taj rešo, kroz zube progunđa brko Stole.

Začu se vrisak preko puta, istrča polugola tetkica poče da kune i psuje.

Sram vas bilo, što ne gradite tamo na onim poljanama gdje vam je poklonio Šešelj, ebo vas on, ovdje ste došli aaa!!
Zagalamili ko na vašaru, upalili tu mešalicu ne date ljudima da odmaraju !

A Đuro prilupi vrata stojadina, pokaza rukom na kapiju odkud je "tetka" izašla pa dreknu:

ebo tebe onaj Pajcić, i šepavi, debeli krmak, znadeš, imaš li ti čoeka aa !!!
U ovo doba, rano u zoru mi prilježemo, mislim ko ima na koga, aha ha,ha ha...

Zaveži Đuro! Neko se javi, eba te ponos, śutra ćete biti komšije!

Ebo vas Šešelj, bagro dođoška !

Tetka primir-de se mogla b' ne'ot'ce pasti cigla, a, ha, a ako te Stole propušti kros-šake bi'ćeš mekša od kuđelje, a ha ha haaa...


Mile će: tt, tetka, do, dob, dd, dobra ti ta... a, pi, pp, pi, pidž, piđa, eb-ga mislim s,spavaćica, a ha ha haaa...
Ti k, k kao da s, si... lj, ljubo, ljubomorna, a,... za, zav, zavidna... zalju u. za, zaljubljeena te, tet, tetkice, a ha ha...
A, aa, ajd a, amo na ku, ku, na jednu ku...kuvanu vru, vruću...

Nasta muk i grobna tišina.
Preko puta na balkonu ljuljkaju se pelene, ispod kanapa proviri do pasa gola snaša.
Jo, joj... da m, m- je... da da se... on, onđe... za, zav, zavučem,... a uuu mm, mjesec...da, dana
...ne, neb'... jo, joj...za, aza, zarasla... a, ra, rana...

Idemo, Miljkane pali miješalicu!!!

ćeno* (pas, ker, džukela)

Čempres
Jupiter
Štuka
Krpa
Limar

 

[fitolend]

Udario je grom. Cele noći besnela je oluja, čas jače, onda se utiša, pa opet svom snagom. Ne mogu da spavam. Gledam kroz, kišom, umiven prozor u mračno nebo, u mračnu površinu grada. Nakon udara groma i praska koji mi još odzvanja u ušima, nestalo je struje i ceo kvart potonuo je u mrak, kvart je sada ličio na crnu rupu, na crnu mrlju, na prazninu. Negde u daljini povremeno je još sevalo. Zureći u tminu noći i kvarta koji je spavao, primetih neka zalutala plamička svetlosti. Da li se to pipci munja igraju sa mojim čulom ili su ljudi koji ne spavaju, koji su se probudili, upalili sveće, pa sada kao i ja, zure u mrak.Kada udaljena munja sine i osvetli ceo kvart, ceo grad, nastaje čudnovata igra senki, koja ne prestaje sa nestankom munje, već se nastavlja koji tren i nakon nje. Odnekud mi je ova igra senki postala poznata, kao da sam je već vide, već doživeo. Počeh da razmišljam o tim davnim potisnutim slikama, sećanjima.Da, slike su bile jasne, sve jasnije i prepoznatljive.
Beč, odmah nakon drugog svetskog rata i film „ Treći čovek“ Snimanje filma krenulo je samo koji mesec nakon kraja rata. Sve ruševine su autentične, nije bila potrebna nova scenografija. Čak i u mizascenu, kada se vide ljudi kako prolaze uskim putem kroz ruševine, neko sa čudnim, sklepanim kolicima ili nešto slično, jesu autentični žitelji Beča. Nije bilo posebno plaćenih statista. Po priči, koja je postala legenda, o snimanju filma, bečlije nisu ni znali da se u njihovom gradu snima film. Kome je u takvim sudbonosnim trenucima, ophrvan glađu, strahom za goli život palo na pamet da razmišlja o ljudima, za koje se nije znalo odakle su, ko su, sa čudnim rekvizitima. Svako je gledao svoj posao, pogleda uprtog u zemlju, niko nije želeo da svojom znatiželjom napravi sebi problem. Čak i deca nisu pravila graju i viku, sve posmatrajući sa strane.Grad podeljen na četri dela, između sila pobednica živeo je tiho. Film me je oduševio; i muzikom, koja je postala besmrtna, fotografijom, radnjom i čudesnim likovima koji su se savršeno uklopili u celokupnu ideju filma. Trgoh se, vratih se od nekud. Možda iz Beča. Još vlada tama i u stanu i u kvartu. I u daljini se smirilo. Tišina. Čujem kako dišem, čujem otkucaje srca. Otvaram prozor i udišem svež, čist vazduh.
Zazvonio je telefon, zvuk zvona me udari. Ko me to usred noći zove? Podigoh slušalicu, ni reči ne rekoh.Ti, to si bila ti. Ne možeš da spavaš, probudila si se od grmljavine, od bliskog udara groma, uplašena, sklupčala si se, pokrila glavu i ćutala i čekala da sve prođe; htela si da čuješ nečiji glas, da se smiriš, da se osećaš sigurna, zaštićena. Ali, kako si se baš mene setila, iako sam želeo, i nadao se da ćeš me pozvati, jednog dana pozvati i reći da želiš susret, kako si baš noćas želela da čuješ moj glas, zašto si u meni osetila sigurnost, osetila zaštitu, da li se osetila talase koji ispunjavaju tvoju dušu, čujem ti glas, slušam reči koje izgovaraš i vidim tvoje usne, vidim tvoj jezik i tvoje zube,vidim tvoje srce. Da li se to zove ljubav?



Čempres
Jupiter
Štuka
Krpa
Limar [/FONT]

 

[Sojo]

Čempres
Jupiter
Štuka
Krpa
Limar

Hajd vidi pravila.......?

 

[Kasvataja]

"Cempres ti se osusio ispred kuce, a lepo sam ti rekla da ga redovno zalivas. Lansiracu te na Jupiter mrcino matora. Ne sme covek od kuce da se odvoji ni dva sata, a kamo li dve nedelje! Samo znas za ribolov i za nista drugo.Od ovih tvojih stuka mi je vise muka. Na usi ce poceti da mi izlaze. Nemam gde da ih skladistim, vise nema mesta u zamrzivacu .Pocece peraja da nam rastu. Tretiras me tu kao da sam neka krpa, sluzavka. Nemam pametnija posla od ciscenja ribe. Pola reke si izpraznio. Kako sam ja bila blesava kao mlada.Sta li sam videla na tebi? Lepo me onaj limar prosio, a ja budala ...Ti i niko vise. Sad sedi tu glupaco i cisti krljusti po kuci !"

Brda
Dim
Breza
Sator
Usamljeni

 

[Sojo]

Brda su krila užarenu loptu a rumene krpe svojim sjajem vukle su crtu horizonta iznad njiva i šumaraka. Svu tu idilu kvario je
gust, crn dim, praveći čudnovate figure ko iz grotla Popekatepetla. Pogled zaklanja breza i veliki crveni šator, neki stranci
založili vatru, vrište, urliču kao drogirani. Govedari se dozivaju, viču, tjeraju stoku na pojilo.
Lijenim koracima utabanom stazom vuku se krave, volovi i junad. Na kraju pašnjaka usamljeni dva šarena bika
ukrstili rogove mjere snagu. Iz daleka piskav ženski glas prolama dolinom...

O, Anđooo, uzmi dugačku motku, paz' se ćeri, rasćeraj bikove i goni kući, čekam te ođe kod Jovanove đetel'ne !
Anđoo, es me čulaa !

kuća
kondukter
žaba
frula
sito

 

[Kasvataja]

Kuca pusta, oronula. Trosni, ispucali zidovi obrasli u brsljan . U dvoristu ispred kuce nekada je bilo veoma zivo. Sve se orilo od veselih decjih glasova. U kuci je nakada davno ziveo Mitar , kondukter na zeleznici sa svojom zenom Stanom i njihovo petoro dece. Stana se razbolela posle petog porodjaja i ubrzo se oprostila od ovog sveta. Mitar je doveo svoju staru majku iz obliznjeg sela da brine o njegovim sirocicima. Majka iako stara, bila je izuzetno vitalna i jaka zena. Trudila se svim silama da deci ublazi nedostatak majke.Vaspitavala ih je kao sto je i svoju decu, strogo ali pravedno. Tolerisala je decje nestasluke , dvoriste puno zaba iz obliznje mocvare, polomljeno posudje, sitne svadje....Volela ih je nesebicno, svim srcem. Deca su rasla, porasla. Neko je zavrsio skole, neko se dao na zanat. Jedan po jedan napustali su kucu u kojoj su se rodili. Frula koju je svirao najstariji Mitrov sin se sve redje cula . Ostali su u kuci sami, Mitar i njegova majka. Starica je sve vise kopnila .Mitar je nasao jednog dana na stolici, pored sporeta. Njene bezivotne oci bile su uprte u prozor, kao da je ocekivale nekoga.To je bio poslednji put da su se svi okupili. Sahranili su je na obliznjem groblju, pored njihove majke.Deca su svako za svojim obavezama sve redje posecivala oca. Mitar se propio. Cesto su ga dovodili pijanog kuci .Nalazili su ga kako lezi na ulici, u jarku pored puta... Komsije su pomagale koliko su mogle. "Otisao " je i Mitar. Ostala je prazna , napustena kuca. Kuca koja je kao i druge kuce imala nekakvu svoju pricu. Ostalo je prazno dvoriste uraslo u visoku travu i zardjalo sito na zidu pored podrumskih vrata.

Svetlost
Nada
Smrt
Voleti
Izgubiti