Ptica
Prsti
fudbal
nebo
ručak
mačka
Zvuk zvečke prolete kroz selo prolazeći izmedju kuća i okućnica pa sve do drugog kraja sela. Tamo je igralište, zapravo livada Ostoje Sretenovog koju je ustupio deci I selu. Nekako je teška bila za obradu ta zemlja. Sve što je pokušao na njoj da uzgaja nije uspevalo ma koliko se trudio, djubrio, obradjivao, menjao kulture. Onda reši da je da selu na korišćenje. Kaže, samo mu se kazuje jer njegovi preci tu uzgajaše svašta i beše to dobra zemlja. Kad je on preuzeo domaćinstvo kao rukom odneta ode njena blagorodnost ali su zato ostale njive rodnije nego pre. Napraviše seljaci golove a Ostoja još i kupi fudbalsku loptu ponešen radošću detinjom. Igrao se tu
fudbal naveliko i maštalo se, naravno, o karijerama, slavi, sportu…ljubavi se prve radjale. Livadu hraniše ti snovi…vazda zelena od detinjeg snevanja.
Kako je zvuk doleteo do šarene livade tako lopta presta da se kotrlja. Ognjen je uze u ruke da je ponese kući jer je to njegovo zaduženje I svi potrčaše do stare šljive, I dečaci I devojčice koje su gledale mušku igru i čavrljale veselo.
Deda Pera je sedeo na klupi sklopljenih očiju I ledja naslonjenih na stablo čekajući da čuje graju koja će mu doći u susret. Odmarao je prosto ne misleći ni o čemu…samo se prepustio trenutku osećajući sunce…slušajući prirodu.
Posedaše zadihana lica na klupu, pa ispred klupe…opkoli mladost starost. A starost, oči ne otvara…..ma ne mrda uopšte….
prsti upleteni leže na stomaku …telo zavaljeno…opušteno lice mirom unutrašnjim zrači a bore….e, one su zaspale.
Deca ga gledaju….čekaju….ni da progovore, ni da ne progovore…
Nenad, mali dečak od nekih 6-7 godina, vrcave pameti i jako, jako nestašan prvi prozbori tiho, jedva čujno…”izgleda k’o mrtav”
Strah odjednom udje u dečije okice…strah što ućitkuje reči.
Deda Pera sluša tu tišinu I samo čuje kako im mala srca dobuju…vrag odneo šalu…pa oni se plaše…je l’ ti Petre svraka popila mozak pod stare dane, prekoreva sam sebe starina I bi mu krivo što je dečije dušice uznemirio.....otvori jedno oko, bore se probudiše i odmah šeretski počeše da igraju. Odgovriše im istog momenta osmesi silnog olakšanja na malim lišcima ali nekako nesigurni….
Osećao je taj nespokoj….kao izigrano poverenje. “Kako sad da im vratim spokoj? Jao Petre, ič ne misliš” luda glavo, “pa oni ne znaju šta je smrt i briga…zar ti da gi to pokazuješ pre života….koje sad da praim?”
Odnekud svojim gipkim nečujnim hodom na klupu skoči velika žuta
mačka. Mali Laza raširi okice od iznenadjenja i za tren oka se ugura izmedju dede I mačke
“Vidite, moja Žutka me pratila čak do ovde. Stomak joj je veliki mora da je za ručak imala neki svoj ulov.”
“E, vidiš Lazo to je priroda…taj njen
ručak i ta njena ljubav prema tebi. I sad će tako sita da drema ovdena s nas. Će prede jer je zadovoljna…duša gu mačeća sita s ljubav I poverenje a stomak s ranu. Vidite kako je to jednostavno u prirodi…samo treba da znaete da vidite a kad vidite onda će znaete I da osećate …jer deco, priroda sve priča….ta vala nikad usta ne zatvara …skoro pa ko naša Bisa hahaha”
Smeh se detinji podiže visoko…čak do vrha stare šljive jer Bisa je tu, sa njima…devojčica koja zaista priča najviše od sve dece, zapravo ona stalno nešto pita….mala znatiželjna plavojka ….dobra dušica koja se i sad smeje deda Perinoj šali na njen račun.
“Kako to priroda priča” morala je da pita….to je jednostavno jače od nje I to izazva ponovo salvu smeha na šta Žujka otvori oči I kao za tren da je prestala da prede.
“Kako…eve, s-g ću vi pokažem. Svi da uradite kao ja…lepo sedite, da vi je udobno….ajde, namešćajte se…opustite telo…ič ne mislite, glavu ispraznite…udahnite i izdahnite duboko…..čuo se zajednički udah I izdah….e, sad, slušajte…strpljivi budite…će dodju reči do vas…će čujete šta priroda govori…..eve, vetrić s’g priča…šapuće šljivi kako je putovao a ona mu odgovara s liske što šuštu…baš o nama priča kako gu je lepo što ovako deca sedu ispod njene granjke….to se oni tako razgovarau dok vetar ne ode dalje jer je on najveći putnik od svih putnika…I najveća pričalica. A sad priča pčela…mnogo su vredne pčele…a s kim priča? Sas ovaj žuti maslačak što ga nabrala Jela usput…širom mu otvoren cvet pa njih dvoje pričaju li pričaju. I polja pričaju…govore seljaku šta im treba, voda, djubrivo, da l’ oće vazduk da dobiju pa im treba okopavanje, friziranje…kako mislite da vaši očevi i dedovi znaju kad šta treba njivi kad one ne bi pričale? I zemlja govori….a li pogledaš u njuma cel jedan svet vidiš…samo po nju nešto lazi, gamiže el gu preleće. I
nebo stalno zbori nešto…kad je raspoloženo onda je svetlo, plavo…kad je umorno onda je sivo a kad se naljuti onda pocrni….a tek oblaci što su pričljivi….vazda nešto šušore medj sobom I s ptice se razgovaraju…kad vidiš pticu kako poleće ka oblaku da znaeš da to ona ide na posedak. I ptice su pričalice…dživdžani na primer su I svadjalice hahaha čas se sporečkaju…gugutke su mirne I sanjalice…samo guguču nežno, onako s pun, grlen glas…I mačke…eve Žujka, ubi se pričajući nam kako gu je lepo i kako uživa….a ker, e, on je posebna priča…to je bre ko polučovek…s oči mož da priča.
I tako deco…priroda priča po vazdan…će naučite da vidite i čujete s dušu i da se odmorite od ljudi i od brigu slušaući priče i to pametne a onda vam se snaga odmori od tu milimu i sam sebe bolje čuješ, bolje vidiš i sebe i druge i razumeš da je sve tako jednostavno u prirodi….al to posle svatiš.
Nego…čuste li vi išta od ovoga što pričah?
“Jesmo, jesmo…..uglas odgovaraju mališani I svak priča šta je čuo i video.
“hahahaah e, sad podsećate na dživdžane. Sutra će pričamo dalje….s’g okasnismo pa” zadovoljan što je vratio spokoj malenim dušama deda Pera stavi kačket na glavu, bore smejalice plešu I uspeše da sakriju bol u krstima pri ustajanju.
Noć se upravo sprema da poljubi dan za laku noć….
”Vreme je da podjemo kući deco….ajde, će ve traže roditelji….će vam brinu majke…nećemo to, je’l da?”
“Nećemo deda Pero” dečiji glasovi zagrliše krošnju stare šljive za laku noć.
orah
sredina
sarme
čamac
sreća
I opet pokušaj aforizma:
