diktator
zima
provalija
metafora
Dođu oni trenuci kada čoveku više nije ni bitno šta je bilo i šta dolazi, šta je uradio i šta tek treba da mu se desi, trenuci kada čitav svet počne da postaje mračan, siv i dosadan, i kada svaki treptaj vremena bude nalik na onaj koji je već prošao i kada više i ne znaš šta je danas, šta je juče, a šta sutra. Jednostavno se sve razlije u jednu sliku bez glavnog motiva, kao da čovek zađe pred neku
provaliju i posmatra je, u isto vreme i obazriv i nezainteresovan, ne znajući ni šta traži ni gde će to "nešto" naći. Sve bude pukim postojanjem, koje postane univerzalna
metafora za sve što mu sudbina uništi ili pruži. Eto, tako to biva kada čoveka ponesu ambicije, kada pomisli da će svet biti njegov, a ne svačiji, da će pokoriti vrhove, a ne samo da ih gleda, da će život zaista dati sve što je on od istog poželeo, i da će u lutanju po toj mračnoj pustinji zaista baš pred njim uvek biti oaza. Mislio je kako će biti iznad svih,
diktator, veliki, cenjen i poštovan, a ništa od toga se nije ostvarilo, od oaza nije bilo ni traga i morao se pomiriti sa nekoliko kapljica vode koje bi se povremeno kao niotkud pojavile, a život, taj čudni život, nastavljao je da teče tamo gde on nije želeo da zalazi. Jednostavno se sve otrglo kontroli i svi neostvareni snovi su odjednom počeli zajednički da pritiskaju i pobođuju emocije nezadovoljstva i neispunjenosti. Niti je on postao osvajač, niti je svet koji je hteo pokoriti bio zaista onakav kakvim mu je nekada delovao. I čim su talasi počeli da ga zapljuskuju, čim se mrak nadavio iznad njega svojim širokim krilima, čim je postojanje počelo da prima oblike koje on nije tražio i čim je ona misaona
zima sa svojim hladom ušla u njega, taj čovek se počeo izvijati, lagano gubeći deo po deo od svojih ambicija, sve više stapao sa ostatkom sveta i sve manje želeo da ga menja znajući da ni sebe više ne može promeniti...
Staza
Daleko
Svetlost
Sneg
Prazno
))))))))))))))))))))
