Igra - sastavi priču

[smilingSun]

Dan drugi
Jutro, sivo, tiho i vlazno. Opet pocinje istom rutinom, i tako nastavlja dan u nedogled. Zasto se uopste budim, zasto otvaram oci, sve je tako uhodano i unaprijed razradjeno, znam sve napamet. Nekad mi tako padne na pamet pa sebi obecam da cu preskociti sledeci krug...sad vec znam odakle ta rutina dolazi, znam kako se kidaju okovi...a onda, poslije sam lijena...ne mogu, dosadno mi je da bilo sta mijenjam.

Dan treci
Uvijek se nesto desava. Mala vjeverica skakuce na drvetu uz ogradu, šušti vjetar, rosu isušuje dnevno sunce i upija zemlja. Sve je promjena. Tolikom brzinom stvari se mijenjaju...kad pomislim na to osjetim kako sve huči od silne brzine mijenjenja i odjednom me je strah.

Dan cetvrti
Meditacija nad pojedinim rijecima stvori blistanje. Ljubim te trenutke i njihovu neponovljivost.

Posoljeni zrak
Limun
Talas
Sito

 

[LJILJA MMM]

Posoljeni zrak
Limun
Talas
Sito

“Mile, brzo dodji….brzo”
Mile, omaleni šestogodišnjak, ridje kovrdžave kose hitro pritrčava starijem bratu Pavlu.
“Šta je bilo…..šta”
“Vidiš onaj zrak sunca kako prolazi kroz razmak izmedju dasaka….tamo bre Mile ne ovamo da gledaš” okreće Miletu glavu u drugom pravcu pokazujući na drvenu šupu.
“Aaaaa……vidim….izmedju dasaka prolazi……lep je Pavle..kao zlato.idemo”
“Ne bre….čekaj…...idi u kuhinju I uzmi u ruku malo soli iz one kutije pored kutije sa šećerom…..iiiii……..donesi mamino sito ….ono je u špajzu, visi na ekseru”
Mile otrča ni malo začudjen bratovljevim zahtevima. Navikao se da Pavle, koji je šest godina stariji i veeeliki brat, traži od njega čudne stvari I izgovara još čudnije reči.
Doneo je u šaku soli i mamino sito. Pavle prilazi šupi. Zrak sunca kao limun žut na putu od raspukline izmedju dasaka gde izvire pa do trave gde nestaje posipa solju i nešto mrmlja ….zrnca soli prolaze kroz svetlost završavajući svoj zračni put medju vlatima trave….Zatim uzima sito i provlači ga kroz limunov snop kao da ga seče…..kroz dno sita, kroz mnoštvo rupica posoljeni zrak se provlači poput akrobate… pa nesta u jednom malom zatravljenom udubljenju u zemlji.
Pavle sav ozaren ovo radi.......posmatra svetlost .....kao talas ga preplavljuje blaženstvo vidjenog . Napravi poktret rukom u kojoj je bilo sito kao da zahvata njime zrak.....pa onda izvrnu njegov sadržaj iznad Miletove glave dok mališa poslušno stoji očiju uprtih u brata.......opčinjen.....uveden u limunovu maštu. U očima dečaka sija svojim zlatnim posoljenim zracima sunčev zrak.

testo
odsjaj
malena
kravata
ujed

 

[Egreta27]

testo
odsjaj
malena
kravata
ujed

...Čekam te nestrpljivo. Ne, ti ne kasniš, ja sam poranila...Kako izgledam? Znam...ali ne znam kako izgledam u tvojim očima? Vadim ogledalce iz torbe, smijem se, kao da tebi upućujem osmijeh, a umjesto tebe treperi samo-odsjaj metalik površine i užurbani prolaznici.
Tražim te pogledom... uočavam u masi. Bež sako, hlače u istom tonu, torba preko ramena...nazirem narandžastu majicu ili košulju? Kravata? Ne ipak je nemaš.... Raskopčan si, nehajno...ipak je majica u pitanju, pružam ti ruku, pružaš mi ruku...
Koračamo, pričamo, počinje kiša. Privijam se uz tebe, pod jednim smo kišobranom, dodir je neizbježan. I prija mi ta blizina i tvoj miris, sve je već (u)poznato, a ipak je prvi put.
Pitaš me da li sam gladna, umorna od putovanja... Da svratimo do obližnje pekare? Ne, izbjegavam peciva, tijesto uopšte, a imam u torbi voće za oboje da prezalogajimo, ponijela sam od kuće...ajmo na kafu negdje, bilo gdje, kafu obožavam i uvijek je rado pijem, rekla sam ti to već znaš.
Koraci idu ispred nas, ti zastajkuješ. Znam zašto, usporavam i ja. Stojimo jedno naspram drugog, mrmljaš nešto, verbalni uvod u neverbalnu demonstraciju što slijedi, valjda?
Prislanjaš mi lice uz lice, i ljubiš me obazrivo, pažljivo. Pripijam se cijelim tijelom uz tebe, odobravam svaki tvoj pokret usnama, jezikom, rukama...kiša pljušti, smijem se, znaš na šta me asocira pljusak? Smiješ se, potvrdno klimaš glavom, naravno da znaš...
...Tražimo mjesto da sjednemo, miris kafe u zraku, oblak dima cigareta i kiša, kroz velike prozore bez zavjesa, samo kiša, ne vidi se ništa. A inače je odavde divan pogled na grad. Ti pričaš, objašnjavaš nešto, ne slušam, samo te gledam i osjećam...i slutim, krotim neposlušne misli, ali…
"Pas koji laje ne ujeda?"-izazivam. Ljubiš me, ovaj put jako, silovito, ljudi su tik uz nas, nije me briga, želim te. I još više mami jer postoji zabrana (iako nepisana, ali zabrana), na javnom smo mjestu...grizeš mi vrat. I golo rame. Grebeš po ledjima. Nemoj, osjetljiva mi je koža, branim se, hodaću po gradu ovako crvena, sa tragovima, pečatima- ujed, do ujeda. A I dan je, I nismo klinci, ne priliči nam takvo ponašanje…zauzimam gard.
Šta je malena? Smeta ti to? Da, smeta...ne...ustvari ne znam...ne znam više ništa...bitan mi je samo tvoj pogled, neka sam kao rak crvena drugima, baš me briga. Ne krijem više ništa. Žudnju za tobom najmanje. Prepuštam ti se, sva…
…sve mi se čini nestvarno, kao da lebdim nesvjesna I tebe I sebe I Ovog grada…
...Gledam na sat i već mi je žao malo preostalog vremena...pratiš me…prelomni trenutak… Kažeš mi-dalje možeš sama. Umoran si, znam, ali…splasnuo si očima, pogled ti luta, pričaš o nečemu što me ne zanima tad, jer je bezlično, a malo je vremena. Ovlaš me ljubiš, blijeda kopija Tebe s početka dana. Imitacija poljupca. Sve je naočigled isto…čućemo se, vidjećemo se, da…Nastavljam dalje sama, u mrak. Ipak je bio samo nagon, I to nedovoljan…meni je trebalo više, mnogo više da taj dan ponovim u nedogled, I dam iznova sve, I još više nego što imam da dam…a dala bih nesebično, radosna, ne tražeći ništa zauzvrat, da si htio, da sam mogla da lažem sebe, tebe, ali nisam…
...Ovako je najbolje, znaš? Za oboje, vjeruj mi, znam…sigurna sam. Taj jedan dan, I sve I ništa, malo-veliko savršenstvo stalo u čas…oaza u koju mogu da zavirim, ćutke, kad god poželim. Samo me osmijeh odaje. Kad prođem onim istim ulicama, pločnicima, svi prolaznici tu zatečeni, su mi bliski, svakom se obradujem, smješkam, iskreno-kao tebi, nekad…i svaki put kao da je prvi. Isto treperim. I ubrazam korak…kao da bježim...od koga?

Čokolada
Kišobran
Šal
Vino
Ovca

 

[Dijenek]

zelim samo da da cutim
udaljenost
ne vidim
preostalo
razumevanje bez reci

Одувек мрзим зиму. Али више мрзим хладноћу. Јер зима подразумева снег у свим његовим варијантама. Хладноћа не. Хладноћа је само одсуство топлоте и не мора увек да буде само физичка. Хладноћа је удаљеност од некога кога волиш. Хладноћа је лагано умирање.
Ево, мени је вечерас хладно, овако будном док по стоти пут вртим разговор с Мајом, у овој мојој соби иако ТА пећ ради пуном паром. Ако се тако може рећи за ТА пећ. Ипак она није парно грејање.

Хладно ми је јер сам сам. А волео бих да је она ту. Поред мене. Но, ова је жеља равна сну. А снови много ређе постају стварност од жеља. Никад скоро.

Она спава.
Да, она сад спава у свом далеком граду, тамо где мени сунце залази. А ја вртим тај разговор по стоти пут ове ноћи.
Са Мајом, не са њом. Са њом ћутим одавно
.
И боли ме то што смо заћутали у невреме. Баш онда кад сам се ја освешћивао и охрабривао да јој понудим ово мало себе што имам. Кад сам се спремао да јој кажем да ми није није ни навика ни нагон већ просто све, ми смо заћутали.
И, шта ја то имам да јој понудим? Човека у покушају? Мушкарца који никад неће рећи оно што жена жели чује, ако зна да ће изговорити лаж?

Мушкарца који ће обећати да ће се њој посветити цео?

"Мислиш ли да је она жена с којом би могао да будеш заувек? питала ме је вечерас.

"Јесте. Али постоје ствари које не могу да обећам." одговорио сам "Могу да обећам да ћу се трудити целим својим бићем да будем баш какав треба. Свако друго обећање била би лажно. А ја не знам да ли она може мене да прихвати оваквог какав јесам. Може ли мене иједна жена да прихвати оваквог какав јесам?"

"Да се ти ниси мало заљубио кад се толико плашиш да је не повредиш?
"
"Не ради се ту само о заљубљености. Она је моја жена. То значи да ми је света. Једном је била и заувек је. Удаљеност у времену и простору ништа не мења по том питању..." говорио сам жустро и неповезано, скачући с теме на тему у жељи да баш све кажем.

"Нисам навикла на тебе таквог. Био си борац кад сам те упознала, спреман на све, а сад чекаш корак другог. Мико, ја мислим да треба да будеш мушко, скупиш паре, стиснеш му.да у шаку и запуцаш тамо па шта буде, буде, а не да чекаш њен сигнал да је спремна да те прихвати. Ако те одбије, одбије. Није ваљда да се ти плашиш обијања? Толико ти је стало? Шта ти је друго преостало?"

"Ма не плашим се одбијања, не треба ми зато њена једна реч. Треба ми зато што би ми значила да је спремна да ме прихвати оваквог какав јесам, са свим мојим манама."

"Чекај, био си ти ти и те како моногаман у својим везама. То значи да можеш да будеш опет. Шта те спречава?" одувек сам волео њену разложност.

"Ма, ништа ме не спречава, спреман сам ја на то. Она је жена која може мене целог да окупира. Али не могу да се закунем на верност. Могу да се закунем да ћу се трудити да никад не будем неверан. Може ли она таквог да ме прихвати, то је питање." изнео сам јој своју дилему по ко зна који пут.

"Не видим куда ово води. Ја мислим да треба да пробаш. Стани пред њу такав какав јеси. Откуд ти знаш, можда је спремна да те прихвати баш таквог какав јеси. И сам си рекао да ни са ким ниси имао такво разумевање без речи..." продужила је са својим објашњавањем мене и мојих поступака.

Вртео сам овај разговор по ко зна који пут. Хиљадити. И имам потребу да толико тога кажем, а опет, желим само да ћутим.

О, како желим само да ћутим.

А толико тога треба да кажем.

Ма, рећи ћу сутра па нек умрем.





Предвечерје
стаза
надање
куда даље
како

 

[Saskily]

Предвечерје
стаза
надање
куда даље
како

Топао пролећни дан ме је измамио из куће и неком невидљивом силом ме је призивао ка теби. Сунце је сијало нежно, мило, а ветар га је пратио у стопу и миловао сваког ко се тог послеподнева упутио негде, било где изван четири зида. Осећала сам како ми трава милује ногу, тик изнад руба патика, сагнула сам се и прошла врховима прстију кроз тај нежни зелени тепих, прекривен белим радама. Занела сам се и уз благи врисак од изненађења потрчала стазом...
Као мала волела сам да се играм са твојом мамом, мало сам се растужила на ову помисао, док сам и даље ишла ка теби. Видела сам те у даљини, издвајала си се у мноштву воћака, тако иста, а опет тако различита. На пар метара од тебе није било ниједне трешње, нико није хтео, ни могао да наруши твоју младост и лепоту. Легла сам у прошарану, миришљаву хладовину, коју је правила твоја крошња. Посматрала сам твоје гране, нејаке, слабашне... Питала сам се како издржавају те прекрасне беле цветиће и надала се да ове године нећеш пуно да родиш, да ти се не би сломиле од тежине. На сваком њиховом крају налазило се пар цветића, неки су били расцветани и пуштали су пчелама да слете на њих, а они други, пупољци, они су чекали неки нови дан да се отворе и покажу своју лепоту. Гране су ти под њима биле благо савијене, још увек нису добиле ону глатку смеђу боју, већ су на местима имале светлозелене поре. Сунце ми је у том тренутку засметало, окренула сам главу и загледала сам се у твоје стабло и благо се насмешила. Подсећало ме је на мршаво, неухрањено детешце, које тек треба да се развије у одраслог човека, али које зрачи енергијом и живахношћу, баш као што сам и ја била као мала.
Твоја мама, како ја волим да кажем, расла је пре неколико година скоро на истом месту, на којем си сада ти. Волела сам је, много сам је волела. Сећам се како сам се једног дана после школе попела на њу и нисам силазила до предвечерја и мама није дошла да ме тражи. Сећам се и колико сам пута плакала под њом и говорила јој своје ране девојачке болне тајне, тако ме је лепо слушала... Много је мојих другарица и другова било на овом пропланку иза моје куће и сви су хтели баш на њу да се попну и баш њене модро црвене, сочне плодове да уберу, свима се свиђала, та твоја мама... Била је ту док се ја нисам развила у праву девојку и онда је отишла.. Пре две године напала ју је нека болест, осушила ју је, уништила... Тата је морао да је извади, било је жалосно видети је онакву беживотну.
Сузе су ми испуниле крајеве очију, али благи ветрић је у том трену мало јаче хукнуо и обрисао ми их. Знам да ми те је она послала... И знам да ћеш увек бити ту када не будем знала куда даље, кад ми треба неко да ме саслуша и да ћеш до радо чинити. Сунце је залазило, а топао пролећни дан ближио се крају...

латице
срж
дубина
недостижан
испитати

 

[gost 223698]

Cvet predamnom je bio bez latica.

Prazan. Ponižen. Mrtav.

Čučnuo sam kraj njega, posmatrajući okolinu. Bio je to jedini cvet u malom zemljanom univerzumu. Jedini, a kao da nije postojao. Vetar, ili neoprezni prolaznici, ili nešto treće - oduvalo je svu njegovu lepotu. Bio je prazan.

Obavio sam ga kažiprstom i palcem, i nežno ga izvukao iz zemlje. Primetio sam da nije ni imao uporište, tako slabašan. Jednostavno je skliznuo iz utrobe zemlje i našao se u mojim rukama.

Bio je to najružniji cvet ikada vidjen.

"Ja sam najružniji cvet, ikada vidjen", procvileo je. "Nemam svoje latice, i nemam dušu."

Bio je to cvet koji govori! Dodjavola! Cvet koji ume da govori! Cvet koji ume da govori.

Seo sam na zemlju, i zagledao se u njega. Počeo sam da ga ispitujem. Bio je posve običan, ispodprosečan, nije ličio ni na šta. Nije imao srž, nije imao dubinu. Nije imao ništa.

"Zakopaj me", ponovo je procvileo. "Zakopaj nakazu. Zakopaj nakazu."

Njegov tupi glasić, glasić demonski niskog tona, uselio se u moju dušu i grebuckao me, poput kandži zarobljene mačke. Zaplakao sam.

"Ali, ti si cvet koji govori", šaputao sam mu, kroz suze. "Sve ostalo nije bitno. Ti si čudo."

"Znam. Zato i moraš da me zakopaš. Uspomena na mene ne sme ostati na ovom svetu, nikada. Cvetovi, prosto, ne govore."

"Ali, ti govoriš!", kriknuo sam, a par znatiželjnih glava je provirilo iz susedne ulice.

Medjutim, cvetić je zaćutao. U njemu sada, i zvanično, nije bilo ničega.

Rukom sam otkopao malo zemlje, i stavio ga unutra. Zatim sam se prošetao okolnim dvorištima, nasumice ubirajući cveće sa svakog prozora u prizemlju, sa svake terase, iz svake bašte koja mi je bila dostupna.

Kidao sam im latice, trpajući ih, poput ilegalnih lekova, u džepove. Kada sam se vratio, cvetić je i dalje bio tu, spreman da nestane.

Prišao sam mu, i posuo ga hrpom latica. Ležale su, tik pored njega, poput mrtvih buba.

Prekrio sam ga zemljom. Utabao sam cipelom to mesto, kako neki slučajni prolaznik ne bi otkrio strašnu tajnu, i proslavio se na račun njegove različitosti, ma kako mrtva bila.


Čuda uvek nadju način da ožive.

 

[gost 223698]

evo novih reči:

kiša
parkovi
anti-depresanti
ljuljaška
osmeh.

 

[scumbag]

kiša
parkovi
anti-depresanti
ljuljaška
osmeh.


Suvih ociju i sa osecajem cudnog oslobodjenja usetala je u svoju malu sobu.Nije plakala,krijuci u sebi tajnu svoje nevinosti.Barem se to u njenoj glavi tako nazivalo.Nasmejala se nestasno.Toliko nedovrsenih stvari.Planovi su jednostavno cekali svoje ostvarenje.Sta je to jedna spaljena zgrada,pomisli,nije kao da ce Atlasu ponestati snage u rukama pod tako majusnim svodom neba.Toliko kuca je vec bilo sruseno,toliko parkova,decijih igralista i sve to zbog celicnih zeludaca mocnika.Ljudi su redovno gubili domove zbog prohteva bogatih,gubili su prava na zemlju,bombardovani porezima koje nisu mogli da otplate.Osetila je iskrice besa u sitnim dlacicama na vratu,udahnula duboko,brzo se primirivsi,Morala je ostati pribrana,morala je biti hrabra,zato sto joj je to jedino preostalo.Voz je krenuo niz liticu,i po svemu sudeci vozi veliku kolicinu ljudi.Plan je zapocet,a stajanje nije opcija.Uzela je noz,stisnula zube i laganim pokretom seciva prekratila domali prst leve ruke.Nje bilo vriska.

...

"Veruj mi,ima vremena."

"Nikada ti njoj neces prici,ako nastavis ovako."

"Veruj mi."

"Neka bude kako zelis,ali veruj mi da od toga nista nece biti.

"Pff,,,"

"Izvini,ali te poznajem dovoljno dugo da se ne uzdam u tvoju moc iniciranja.Izvini,ali samo sam iskren."

Ostatak puta su proveli u tisini.Bio je jako topao dan i dok su stigli do poste vec su bili preznojeni.Tu su uzeli dnevnu kvotu pisama i u nadi da ce ih sladoled rashladiti svratili do obliznje poslasticarnice.Poslasticarnica je bila jedna prostorija sa svega cetiri stola,sterilno okrecenih zidova,i sahovskog parketa.Odlucili su da sednu sto dublje u samu prostoriju krijuci se od spoljne toplote.Vlasnik je bio jedan majusni starac jako lepih crta lica,sto je Zila navelo da pomisli da je nesumljivo bio zavodnik u mladosti.Narucili su svako po cetiri kugle sladoleda i dve koka kole.S osmehom starac ih je usluzio te se vratio nazad pulta da zavrsi svoju prvu kafu toga dana.Jeli su u tisini,Fred je zamisljeno gledao kroz prozor lokala,dok je Zil srucno preturao po pismima.-Toliko lepih devojaka,pomisli Fred,posmatrajuci visoku devojku u zelenoj tunici kako prolazila kroz pasaz.Bilo je toliko vruce da je zbog razlike u temperaturi poslasticarnice i plocnika ona izgledala samo kao dnevna halucinacija jednog sizofrenicara.Gledajuci za tom devojkom setio se Agnes i dana slicnog ovom,kada su proveli nezaboravne sate sve da bi mu ona na kraju rekla da ga je prevarila sa tipom 15 godina starijim od nje.Posle 4 godine.Tog dana se zarekao da nikada u potpunosti nece verovatni ni jednoj zeni.Dok nije naisla ona.
Iznenada nesto ga je prenulo iz dubokih misli.To je bio Zilov izbezumljeni krik i flasa koka kole koju je srusio sa stola u soku.Koverta koju je drzao u sadrzala je nesto cvrsto,nesto sto je izgledalo kao ljudski prst.Istegao se preko stola da bi uzeo kovertu i procitao sadrzinu pisma.Adresa primaoca: Lucee Michelet 27.

"Svu noc je sanjam. Budim se povremeno tek koliko da
osetim da je zapravo nema, da je realnost nemilosrdno
prosta i jasna. Nezasticeno je moje srce u ovakvoj noci,
razgoljeno za patnju. U snu ja s njom razgovaram,
prilazim joj, ne mogu da savladam prokletu granicu
izmedju nas - budim se - i osecam neizmernu tugu -
tesko mi se svila na levoj strani grudi. Ovo je majska,
kisna noc. Sada se cuje glas ptice iz baste. Poput suza
kaplje ta pesma. Sapucem njeno ime, sam iznenadjen
koliko sam zanesen. Ali me samo uzasna, potpuna
samoca svojim bestelesnim dlanom dodiruje ove noci."

bez potpisa

Pecat je bio utisnut krvlju i izgledao je kao grb nekog drugoligaskog fudbalskog tima.Pogledao je prst.Bio je to zenski prst bez ikakvih tragova osim cistog reza koji ga je doveo u ovo stanje.Bizarno.



Obogacena verzija mog sna.Nisam ubacio neke od ponudjenih reci posto sam lenja ******. :/



Leblebija
Kampovanje
Susanj
Klompe
Blato

 

[Neponovljiva Gracija]

U njenoj glavi luna park...sve se vrti, okrece,tumara bez smisla, reda i poretka...kako i moze biti kada joj je mozak velicine leblebije, a ona kao i svi sa tolikom kolicinom sivih celija, umislila da je suva inteligencija...Jednom tako kada joj je pamet bila na kampovanju (dosuse retko kada i nije), stigla je cak i do Pariza (cula je da se tamo "devojke" mogu fino udati i nista ne raditi), ali...njeni su snovi i ovog puta bili iznevereni...Spakovala je laptop (zbog kojeg se i zadrzala nekoliko dana duze), i po cenu da bude prijavljena za kradju istog ukrcala se na prvi autobus i pobegla glavom bez obzira.Nemajuci gde vratila se jedinom koji je bio spreman da je primi, neznajuci da je i on to uradio samo da bi joj se osvetio zbog svih pakosti koje mu je cinila i da bi je na kraju ostavi kao poslednju bacivsi joj uz susanj bednih deset 'iljadarki da ima da prezivi dok majka ne dodje po nju.Majka k'o majka...dodje i odvede je, kao sto se vodi retardirano odraslo dete i nastavi da brine o njoj.A ona...ona i dalje hoda u klompama devojackih snova po blatnjavim ulicama svoga rodnog (po)sela i masta o tamo nekakvoj Spaniji, Kanadi, mozda cak i Holivudu (svasta moze nacvrcana glava)

mani me se
luda
nasto
trazi
novu
zrtvu

 

[Marquise de Sade]

mani me se
luda
nasto
trazi
novu
zrtvu


Dan pocinje jutrom. Ali ne i moj dan. Vec je podne, a ja jos uvek ne mogu da se pokrenem. Ne mogu da se nateram da ustanem. Razmisljam. Sigurno sam luda kad sam ti prosle noci dozvolila da na meni vezbas tvoje prljave i izopacene taktike. Osecam se slomljeno, ponizeno. Za sve ti kriv!
...
Ma ne...ja sam. Glupa, naivna..ma luda sto nasto! Ovaj dan - sunce vec zalazi, a on od mene trazi osvetu. Osveta nikad nije dobra stvar, ali mi to radimo vec godinama. Uvek smisljamo novu prljavstinu.
Ali sta je sad? Osecam se tupavo i bez ambicije. Ne mogu vise da volim. Da li je ovoj igri dosao kraj? Godinama se vec mucimo... Ti od mene uvek trazis dokaz, zrtvu.
Izlazim iz tvog sveta i vracam se u moj. U njemu ja nosim haljinu zivota - najlepsu! Ulazim u klub, prilazis i pocinjes da me lovis komplimentima. Slusam te i topim se, a ti likujes, sijas! Odlazim s tobom na podijum, pruzas mi ruku da zaplesemo. Stajem i pre nego sto produzim da hodam najlepsim osmehom ti porucujem: "Mani me se!"

 

[Marquise de Sade]

shampanj
leptir
sumnja
pesma
septembar

 

[Lord_of_the_board]

Prolazi i ljeto polako. Stigao je i taj tmurni septembar. Mjesec koji mrzim isto kao ponedjeljak. Cini mi se da po zavrsetku ljeta zavrsava i godina,
tako da mi je septembar ponedjeljak u godini. Pocinje jesen, kise, lisce vene i opada, stabla ostaju gola... Sve je tako monotono!
A ljeto... Ljeto je bilo nezaboravno! Putovanje na more sa drustvom. Cim smo stigli na cilj, odmah smo otvorili sampanj, da nazdravimo za pocetak jednog od mnogo ljeta koje ce nam ostati u lijepom sjecanju, a onda... Sunce, plaza, more, zabava, pjesma, djevojke... Ludnica!
Ali i to prodje, i onda slijedi povratak u realnost. Ucenje, posao i milion drugih obaveza. Svaki dan je rutina, nista se posebno ne desava tako da imam osjecaj da vrijeme prebrzo prolazi.
A sa vremenom i zivot. I onda me muci neka sumnja. Sumnja u put koji sam izabrao. '' A sta bi bilo da sam ovo uradio onako, ono ovako? ''...
Ma bit ce bolje. Ja sam vjecni optimista. Jer sve u zivotu prolazi, bas kao i ponedjeljak, i septembar, i jesen, i zima i onda... Visibabe, prvi leptir koji je izasao iz svoje cahure.
E to je znak proljeca! I znak da i ja izlazim iz svoje cahure. I sve opet zivne! Nestanu sve sumnje. Pocinje sezona rostilja, ispijanja pica u basti nekog kafica, diskoteke na otvorenom,
djevojke u ljetnim haljinima, nove ljubavi i naravno, poslije proljeca, ljeto. I sve ponovo pocinje imati smisla. Cak i ponedjeljak!




mjesec
livada
drum
stablo
sjena

 

[Kasvataja]

Mesec se odavno izdigao iznad krosnji drveca.Mesecina se rasula po selu. Obasjala je seoska dvorista i kuce u kojima su seljani vec odavno zaspali.Cuo se samo lavez Mitinog psa.Mitina kuca se nalazila na kraju sela.Stajala je onako usamljena,malo izdvojena od drugih kuca.Iza kuce se prostirala Mitina tek pokosena livada.Ona je cuvala mnoge tajne.Na njoj su pocinjale mnoge ljubavi ali su se na zalost neke i zavrsavale.Tu su se zavoleli Dragan i Zorica, komsijska deca.Ziveli su u kucama koje je samo prasnjavi drum delio.Rasli su zajedno,igrali se, smejali se, zajedno pesacili do skole koja se nalazila u susednom selu i na kraju se zavoleli.
Cesto su odlazili na Mitinu livadu da bi se u mraku i na mesecini u tisini voleli. Daleko od ociju drugih.Dragan odluci da zaprosi Zoricu. Zatrazio je ruku od njenog oca, imucnog gazde kakvog selo ne pamti.Odbio je da da cerku za sina siromaha.Dragan je nekoliko puta pokusavao ali uzalud.Zoricin otac nije hteo ni da cuje.
Prolazili su dani,godine, samo ljubav nije prolazila.Jednog jutra Dragana probudi muzika koja je dolazila iz komsijskog dvorista."Zorica je isprosena".Cuo je sapat radoznalih zena koje su stajale ispod njegovog prozora.Suze su se same slivale niz lepo, mlado lice.Dragan je istog dana spakovao kofere.Nije mogao da podnese pomisao da ce videti Zoricu u narucju drugog.Otisao je.Niko iz sela nije znao gde je otisao.Nestao je.Ostavio je sve .Ostala su samo imena duboko urezana u stablo cija je sjena padala na Mitinu livadu, na mesto gde su se prvi put poljubili.


leto
sarena
poljubac
ruku
zajedno

 

[gost 39034]

leto
sarena
poljubac
ruku
zajedno

Da li me volis?-upitala sam, ne podizuci pogled sa knjige.
Uzasno-odgovorio je, ne podizicu pogled sa kompjutera.
Stvarno?-upitala sam zacudjeno i okrenula glavu ka njemu.-Jos uvek?
Da, jos uvek.-kratko je odgovorio, sigurnim glasom, i dalje gledajuci u racunar.
To je bilo u cetvrtak.
Danas je subota, a koferi stoje u predsoblju. Spakovani.
Koferi su zajednicki. U koferima su sve stvari njegove. Kofere sam spakovala ja.
I zasto sada osecam kao da je posred mene proslo celicno secivo, cunami talas neverovatnog bola, zemljotres prilicne jacine koji je porusio sve male i velike sobe moga srca u kojima smo ziveli i disali zajedno? Zasto sam uplakana, zasto se osecam kao da nikada vise necu moci da govorim, da se smejem, da ljubim poljupcima od kojih mislis da umires, da spontano smestim svoju ruku u neciju, da sapucem „volim te, volim te” iako spava i ne cuje me, zasto ne mogu da nateram noge da napravi korak, da izadju iz stana, pre nego neko, neko-ON, po kofere dodje? Zasto imam zelju da domestosom oribam sve uglove svog, do cetvrtka naseg, stana, da sva leta u kojima su se dogodile sve vazne nase stvari zamutim u svom secanju, da sve zajednicke godine oslikane sareno pretvorim u crno i belo, da ih prebrisem, precrtam, izbelim do nevidljivosti, kad vec nisam umela da ih izglacam do viskog sjaja srebra? Sve sam sama uradila-sve sam sama pitala, shvatila, osetila, odlucila, uradila, spakovala. Sve sama osecam sada. Od sada. Sama.
To je bilo u cetrvrtak. Danas je subota. Sta se dogodilo?


automat
kosti
mesecina
zeleno
zar i ti?

 

[kojote]

automat
kosti
mesecina
zeleno
zar i ti?

Po Floberu, "teško je shvatiti gde u zatvoru prestaje pozorište, a počinje stvarnost". (Navod je iz Floberovog eseja o braku - prim.kuc.)
Btw, zatvor se opire definisanju, nesvodiv je i proziran. Neuhvatljiv je i za one unutra i za one izvan. Jedan od onih koji je savršeno poznavao unutrašnju konfiguraciju zatvora - Kojatkin Gorjanović - prosto ne može da poveruje svom utisku prilikom ulaska u njega: "Prodreti u izraz: čujem ga, osećam, vidim, njušim, pa ipak se čitavo vreme menja, ne mogu ga uhvatiti, usvojiti. Zatvor? To je sve oko mene - kosti, mesečina, a onda, sasvim iznenada, neočekivano postaje pena, ništa, prazan zvuk. Zar i ti, majušna?"

Ni malo drukčije se ne oseća drugi robijaš, Borislav Pekić, prilikom izlaska iz zatvora. On ostaje u nedoumici, čini mi se da istovremeno ulazi napolje i izlazi unutra. Kladim se da bi moja najveća forumska ljubav rekla: "Oni u okolini zatvora nisu manje unutra, životinjo."
Zatvor i robijanje oduvek se odupiralo smislu. Niko do sada nije našao valjan razlog koji bi opovrgao negovo postojanje. Možda upravo zato nepromenljivo traje. Što su razlozi za zatvaranje banalniji, zatvori su puniji.

Dostojevski tvrdi da je "najteža kazna u carskim zatvorima u tome što čovek nije sam". A u nekim kasnijim vremenima i zatvorima, sama reč samica dovodila je automatski ljude do očajanja i izbezumljenosti. Ne, ne, zatvori se ne daju fiksirati!
Zatvor se gospodinu Borhesu čini pogodan za književnost. "Dovoljno je", kaže, "da se setimo Servantesa i Verlena". A za Džojsa, zatvor je - retorta života!

I na kraju, zatvor podrazumeva i jednu drugu, ne manje zanimljivu, braon-zelenkastu dimenziju. Crevnu. Iako Pekić u svojim zatvorskim uspomenama napominje da "go'vno samo hoće da izađe", nije redak slučaj da se ono zainati i uskopisti, pa neće ni da makne. Poželjno je, kažu priručnici, da kod ljudi od moći i vlasti bude "dobro regulisana stolica"; tada su blaži i predusretljiviji.
Tvrda stolica je već upola krvoproliće, ali, to je tema neke druge igre i neke druge priče.

što si
opet
drago
ovde
mi je

 

[Kasvataja]

Gledao je u automat cekajuci svoju kafu. Jedva je docekao pauzu.Danas mu se i nije bas nesto radilo.Seo je za prvi sto na koji je naisao . Posmatrao je svoje kolege za susednim stolom kako oko necega zucno raspravljaju."Sto si seo sam"? dobaci mu jedan od kolega .Vlada odmahnu glavom dajuci mu do znanja da mu odgovara da sedi sam. Paznju mu privuce mlada zena koja je sedela za stolom u uglu prostorije .Bila je ocigledno samo fizicki prisutna.Delovala je zabrinuto , nekako odsutno. Osetio je potrebu da joj pridje.Ustao je sa stolice i u drugom trenutku je vec stajao pored njenog stola.
"Da li je slobodno"?Upitao je.Nije ga cula.Osecao se kao klinac koji ni sam nije znao zasto to radi.Opet je ponovio pitanje ."Da,da izvolite sedite…slobodno je".Odgovori zena kao da se tog trenutka probudila iz sna.Kako je seo na stolicu preko puta nje tako je ona ustala,pokupila svoje stvari i brzo napustila prostoriju.
To ga veoma zbuni. Ostao je da sedi nekoliko trenutaka, razmisljajuci cime je iziritirao mladu zenu.Pauza se zavrsila. Ustao je i posao prema svojoj kancelariji.Dok je isao prema kancelariji bacio je pogled na parking ispred firme.Video je dva psa kako razvlace kosti neke zivotinje koje su najverovatnije pokupili iz kontejnera koji se nalazio blizu mesare na uglu ulice.Ugledao je i onu zenu kako stoji na parkingu naslonjena na kola i koja takodje posmatra ona dva psa."Ma ova nije normalna".Pomislio je . Vratio se poslu. Bio je veoma odgovoran i savestan radnik.Cesto je ostajao prekovremeno dok ne uradi sve sto je mislio da treba uraditi .Mesecina se probijala kroz prozorska stakla na hodniku.Sve je izgledalo nekako sablasno . Cula se samo buka usisivaca iz neke od praznih kancelarija.Spakovao je papire,sredio radni sto i uputio se do auta koji je bio jedini na ogromnom parkiralistu.Bio je iznenadjen kada ga je neko potapsao po ramenu , skoro se nije tako uplasio.Bila je to ona ista zena koju je danas video.
"Izvinite nisam htela da vas uplasim.Verovatno vam delujem kao neka ludaca…Nisam…Ja se zovem Marija i vi…ti me valjda prepoznajes?!" Drago mi je... Promuca … Tek sad mu nista nije bilo jasno.
"Ne .Mislim da se ne poznajemo. Mozda ste me zamenili sa nekim…"
"Nisam Vlado.Prepoznala bih te medju njih hiljadu."Setio se da joj se nije ni predstavio ,odakle je znala njegovo ime?
Posmatrao je otvorenih usta od cudjenja, kao da je gledao u nesto sa druge planete,kako zna njegovo ime?
"Hocete da vas povezem?" Upita je iznenada.Pristala je.Cutali su .Na semaforu je treptalo zeleno svetlo.Dao je gas i presao raskrsnicu.
Napokon progovori:"Pa ko ste vi ?Odakle znate moje ime"? Marija ga je gledala proucavajuci svaki pokret misica na njegovom licu.Suze su joj se kotrljale niz obraze."On se i ne seca te noci". Pomislila je.Lude zurke kada su se pijani uvukli u praznu sobu i … Posle devet meseci rodila se Mima.Dete nastalo sasvim slucajno iz ludosti dva pijana neznanca.Zivot joj se promenio te noci.Roditelji su bili ogorceni zbog odluke da rodi dete.Lagala ih je da je zatrudnela sa momkom sa kojim se vidjala nekoliko meseci.Bilo je sramota da kaze da ne poznaje oca svog deteta.Mima je dosla na svet jednog hladnog martovskog dana.Sem Marijinih prijateljica i naravno nje same nije imao ko da se obraduje njenom rodjenju.Svi su joj okrenuli ledja kada su culi da zeli da rodi ,a ne da se" resi" deteta kako su joj roditelji savetovali."Zar i ti ?" Razocarano je gledala u stariju sestru koja joj je uvek bila podrska.Nikada se vise nije cula sa sestrom ni sa roditeljima.Bila je prepustena samoj sebi.Srecom da na svetu ima jos uvek dobrih ljudi pa joj je direktor jedne firme ponudio posao sekretarice onako trudnoj gde je ostala da radi i posle porodiljskog odsustava.Prilikom posete delegacije iz druge firme firmi u kojoj je radila,medju delegatima je prepoznala Vladu, oca svog deteta.Od tada nije imala mira.Zelela je da njena Mima upozna oca.Mislila je da ce se desiti cudo kao u ljubavnim romanima koji se na kraju srecno zavrsavaju.Sada je on bio ovde pored nje,totalni stranac.Bila je besna na sebe sto je uopste prisla ovom coveku.Osecanja su joj se mesala.kao da je on bio kriv za sve sto je prezivela,a on jednostavno nije mogao ni da je se seti.
"Zaustavite auto ispred one prodavnice"! Rece Marija promuklim glasom zbog grca u grlu.Gusila se od suza.
"Ali …niste mi rekli odakle znate moje ime.Ko ste vi?" Istrcala je iz kola placuci. "Sta sam ocekivala?Ja nisam normalna …sta sam ocekivala?"Zaustavila je taksi koji je odvezao nazad njenoj Mimi.

Dok je zbunjen gledao u zenu koju je taksi odvezao u nepoznatom pravcu glasno je prokomentarisao:"Bio sam u pravu ova stvarno nije normalana"

 

[Kasvataja]

cipele
cigaretu
put
planinu
daleka

 

[Egreta27]

cipele
cigaretu
put
planinu
daleka

...Ustala sam na lijevu nogu. Kasnimo, a ne mogu da nadjem lijevu cipelu. Uzmi druge cipele. Necu, hocu da obujem bas ove!Ugasi cigaretu, bolje upali lampicu i sjeti se gdje sta ostavljas...Svi cemo izgleda otici u... Honduras, kako je krenulo, a ne na planirani put.
Skreni lijevo! Opet si promasila skretanje...ma skenuli smo s pravog puta odavno, ne brini dragi, koji kilometar vise, manje...a i ne idemo jednosmjernom ulicom...slijepom...mozda?!
U daljini pogled doseze brda, uprkos jakom Suncu i bljestavilu...tako su blizu, a tako daleka...tek smo u kotlini, a misli vec pjesace, koracaju osvajajuci planinu...
....Upali svjetla i uspori, zar ne vidis znak?
Noc...
Kasno je...

Neka
Vjetar
Nosi
Glas
Sami
Bunar

 

[Demetra]

sami treba da napravimo plan. sami, sasvim. i onda ce sve biti jasnije. jos uvek ne znam, ali nadam se. to je cilj, da bude bolje. ako ne i bolje, onda drugacije, jer ovako vise ne ide. kao na dnu bunara. sami treba da nadjemo izlaz iz tog, sopstvenog bunara, mracnog tunela. drugi niko ne moze da nas izvuce. niti iko zeli. ali pomislim to i padam u apatiju. necu da mislim. a moram da mislim. uzasna neka konfuzija. glas, i ne jedan nego gomila njih. i nista nije razgovetno, niti ce biti. sve do onog momenta dok ne podesim frekvenciju. i tada cu cuti. sebe najjasnije. niko ne moze da nosi teret moj bolje nego ja. niti ga se iko moze bolje otarasiti. a to podrazumeva da promislim. da kazem. da pozelim. da istupim. da na kraju svih krajeva priznam. a onda otputujem, daleko. i vratim se. kad bude duvao vetar. po mogucstvu kosava.. tada cu da se vratim. i teret i mora ce ostati u proslom vremenu, kao uspomena, ali ona ruzna koje se necu secati, ali cu je nositi u podsvesti kao nauk. i granuce sunce, prolecno, pod mojim belim zavesama, u mom belom stanu, sa sarenom slikom na zidu, i svet ce biti bolji, jer sam ja postala bolja. i sve ce opet dobiti smisao. samo kad priznam.

 

[Demetra]

zelja
odgovor
iluzija
mogucnost
pcela

 

[Moderna Pevacica]

zelja
odgovor
iluzija
mogucnost
pcela

Imala sam zelju da dobijem odogovr na pitanje gde su sve moje iluzije nestale. Postoji li mogucnost da pcela daje vise meda?

Crnci
Plavuse
Lanci
okovi
koza

 

[lavicazar]

Oduvek je htela da ode u neke egzoticne zemlje, gde su crnci, lavovi, topli dani, avanture, u afriku, recimo, vrlo je avanturistickog duha, mnogo voli konje, i njihovu energiju, sebe nije opisivala sa crnka, plavusa, brineta, volela je da prica o dusi, o unutrasnjoj lepoti, to joj je davalo posebnost, ima onu konjsku snagu, kad je ni lanci ne bi zaustavili, tehnologija joj lici na okove, ona prava lepota je u prirodi, i retko ko moze da je shvati, vise voli divljinu i koze, ona je drugacija

Leptir
Ergela konja
stala
sedlo
jahacica
dodir
osmeh
sunce

 

[Kasvataja]

Lezim u travi i posmatram oblake na plavom nebu. Iznad glave mi prolete leptir sa krilima kakva ne bi uspeo da naslika ni najvestiji slikar.Cujem graju dece koja se igraju u podnozju brda gde se nalazi ergela konja. Stala je pociscena, konji namireni pa mogu malo da se odmorim. Gazdarica stavlja sedlo na ledja omiljenog dorata. Odlicna je jahacica.Evo je, jase prema meni.Silazi sa konja,osecam njen dodir.Koza joj je meka, nezna.Kosa joj mirise na prolece.Razvlaci usta u osmeh, ljubi me.Gleda me ,sija joj sunce iz ociju.Do pre nekoliko godina nisam mogao ni da sanjam o ovakvom zivotu.Moja divna zena, deca i ergela sa konjima.Kako sam ja srecan covek.

voda
panj
kolaci
suncobrani
fenjer

 

[Don Georg]

Najverovatnije je glupo.....al kao zabava i sve to.....
Svako napise par pojmova,reci,bilo cega....da nekakve odrednice(ljubavna,horor,drama....) i onaj u postu ispod napise pricu u kojoj koristi sve navedeno u postu iznad njegovog,kao i da ostavi nove reci za sledecu pricu......
Ajd ja da pocnem:
Kobasica,
Viljuska,
Celava ciuvava,
Konj,
Svemirska stanica MIR.
Branko Crvenkovski,
Septicka jama.
Horor/triler/ljubavna prica

Nekada u vreme magije, gospodar cije ime nije dovoljno da se opise sav horor iz septicke jame koju je on zvao "ljubavna "prica" cije ime nije ni malo licilo na triler. Gospodar po imenu Branko Crvenokosi zagospodario je nekada davno celavom ciuvavom, i od toga dana sve do danas ljudi prepricavaju sa kolena na koleno da mu se trag gubi, zbog misteriozne viljuske i kobasice.

 

[Don Georg]

Lezim u travi i posmatram oblake na plavom nebu. Iznad glave mi prolete leptir sa krilima kakva ne bi uspeo da naslika ni najvestiji slikar.Cujem graju dece koja se igraju u podnozju brda gde se nalazi ergela konja. Stala je pociscena, konji namireni pa mogu malo da se odmorim. Gazdarica stavlja sedlo na ledja omiljenog dorata. Odlicna je jahacica.Evo je, jase prema meni.Silazi sa konja,osecam njen dodir.Koza joj je meka, nezna.Kosa joj mirise na prolece.Razvlaci usta u osmeh, ljubi me.Gleda me ,sija joj sunce iz ociju.Do pre nekoliko godina nisam mogao ni da sanjam o ovakvom zivotu.Moja divna zena, deca i ergela sa konjima.Kako sam ja srecan covek.

voda
panj
kolaci
suncobrani
fenjer

Bio je to suncan dan, sedeo sam na panju i razmisljao da li ce voda da pocne da pada ali nazalost jos uvek suncobrani ugrejani poput fenjera nekog kada se uzari.


Vatra
Poklon
Podzemna zeleznica
Gitara
Vrata