Sneg
Palma
novac
knjiga
noc
Како је
ноћ одмицала,
снег је све више падао. Било је то необично време за овај крај. Нико није памтио да је икада пало више од два центиметра снега, а камоли целих тридесет. Чак је и пањ старе палме што је пала прошлог лета био у потпуности прекривен.
Ех, каква је то
палма била. Од када је знао за себе она је била највећа палма у граду. И стајала је ту, баш испред његове куће.
Некако је слутио да се све мења у последње време.
Сад, док је снег и даље немилице падао, он се сетио те летње олује која је однела његову палму. Била је испред његове куће па је, је ли, логично, била на првом месту његова. А тек онда можда још нечија. Онога коме би он дозволио да је сматра својом.
Сећао се те грозне буке када ју је олуја летос преломила и зебње која му се тад увукла у срце.
Иако није видео, одмах је знао да се десило нешто лоше с њом. Одавно ју је осећао као део себе. Она је била његов чувар. Снова и времена. Свега што је он био.
А сада је није било.
Сећао се дана када су дошли да одсеку остатке и када је остао само пањ, висок једва петнаестак центиметара.
Ево сад, у овом снегу, није могло ни да се наслути где је била.
Где за њега још увек јесте.
Умотао се боље у ћебе, осећајући хладноћу дубоко у костима.
Ко би рекао да ће овде морати да се ложи да би се грејало, упитао се с резигнацијом.
Ово нико не памти, поновио је у себи.
Но, није могао да одовоји поглед од белине која се простирала пред њим и чудио се како пучина изгледа још црња. Ово је била сасвим другачија боја црне од оне коју би доносиле олује кад заклоне месец. Јер, море увек блеска на месечини, смао под облацима постане црно и застрашујуће. А сад је то било и више него за време олуја јер је копно било светло.
Као по дану. Знао је да је горе изнад облака пун месец. То је било једино објашњење за толико светла. Или можда није. Ништа више није знао.
Још више се увио у ћебе и кренуо према својој соби.
Упалио је светло и потражио књигу о морским сисарима. Знао је да више неће моћи да спава и сад му је требала
књига да му прави друштво. Да га смири да би мога да покуша да заспи. Чудно је то. Од када више нема старе палме неки се немир увукао у њега. Неиздрж. Знао је да његов мир ни сав
новац који има неће моћи да купи.
Нема његове палме. Нема пола њега.
Знао је, мир ће доћи кад и он крене њеним путем.
Неки би рекли путем без повратка али он је знао боље.
Била је то само још једна кривина и један мост.
Дани
Немати
Гуштер
осионост
лудило
