Igra - sastavi priču

[LJILJA MMM]

mracno
pozrtvovano
ogrejalo
usnulo
miran

Klopara voz....ujednačeno...isto...uvek isto. Jednakim koracima gazi kroz noć sekući hladan vazduh. Mračno je u kupeu. Tama obavija pogurenu priliku Ozrena dok sedi na sedištu od skaja, razvrcanom sedištu kraj prozora. Na drugom kraju kupea, kraj vrata, sedi majka i drži u naručju usnulo dete.Tužnom čoveku i bat koraka voza zvuči tužno. Vraća se sa sahrane....njegova Lenka..njegov život....njegova ljubav..njegovo sve. Sada je ostao bez svega.....nije ništa vredelo...ni vikendica...ni uštedjevina...ni što se zadužio za papreno lečenje...ni ljubav njihova.....ni njegova želja.....sav je bio u želji za njom. Bio je jedan period kada joj je bilo dobro....čak toliko dobro da su oboje pomislili kako ih je sunce ogrejalo iako je bila ciča zima a njima toplo u duši. Posebno Ozren je bio van sebe od sreće. Nov čovek.....pun elana. Čak je počeo da biva i bučan...ej, on koji je kao leptir tih. Do poslednjeg daha je govorila "požrtvovano jagnje moje"......tako ga je zvala. On je bio njeno jagnje jer iz njega nežnost sija, miran je....blag.....on je nju zvao golubicom.....nežna a jaka, brza...leteća.Lepršala je kroz njihov život pokrećući njegov mir a on je usporavao njenu žustrost. Sada......tužan čovek u tužnom vozu.

žustrost
duši
voz
naručju
vikendica

 

[joiv]

žustrost
duši
voz
naručju
vikendica

U tisini noci, razmisljala je kada ce mu priznati. Da li ce u stvari ikad i doci taj momenat za istinu. Istinu koja bi donela mir njenoj dusi.
Setila se tog dana kada je zurila na voz. On je stajao pored stanice i posmatrao je. Znala je da svaki dan ceka nju, samo dok prodje vec bi odlazio... nije znala kuda. Trajalo je celih godinu dana... dok nije skupio hrabrosti prici joj. Tada je bila zainteresovana i veoma joj prijala njegova zustrost prilikom setnje i razgovra sa njom. Uglavnom su svi oko nje bili isuvise uzdrzani, on nije. Proslo je duze vreme od njihovog prvog poljupca, posvetitli su vreme izgradjivanju svoje veze i svog odnosa... voleli su se. Cesto je znala u vikendici, dok spava uvijati se oko njega plaseci se d ce negde pobeci, nestati... Planirali su porodicu. Zavideli im mnogi. Bodrili jedno drugo, i uvek bili tu kad je trebalo.
I onda jednog dana samo bum, kao carolijom nestala je njena ljubav, vise nije mogla provoditi noci pored njega. Smetala je i njegova prisutnost. Osecala se mnogo bolje kad nije bio tu. Zasto? Mnogo puta, lezeci pored njega pitala se... nije znala odgovor. Pokusava je voleti, na silu. Ljubiti sa strascu... ipak nije islo. Ostalo je samo da umesto srecna i zaljubljena, lezi uplakana u njegovom narucju. Svesna da nikad nece moci reci mu istinu, i nadajuci se da je to samo prolazno... iako i sama zna da to nije istina.

Smrt
Vencanje
Politika
Mirodjija
Misao

 

[Saskily]

смрт
венчање
политика
мирођија
мисао


Беше то хладна зима. Снег је вејао данима. Те ситне светлуцаве пахуље затрпале су прилазе испред кућа, закрчиле улице, успориле саобраћај, успориле и успавале читав град. Само су се они најмлађи радовали тренутку када ће отворити окице и кроз прозор угледати силну белину, која је преко ноћи постала још већа. И тако дан за даном.
Дан за даном је и он живео, животарио, на крају једва преживљавао... Али данас је био тај дан, осећао је. По телу му се проширила нека чудна топлина, нека чудна снага појавила се у њему, који већ данима не једе, не спава, већ полако умире. Устао је из кревета, вођен неком невидљивом руком. Mисли су му већ биле са њом, са његовом најмилијом. Одупирао се ветру, који је шибао, гурао га назад, заносио му тело, али он није поклекао. Њен смех одзвањао је поново. Последњих дана то му се често дешавало. Знао је да је то знак одозго. Знао је да га она дозива себи у наручје. Благи осмех појавио му се на врховим промрзлих усана, сетио се њених меких дланова, сетио се дугих топлих ноћи, проведених у њеном загрљају. Био је на корак од смрти. И онда се сетио најлепшег дана у свом кратком животу, њиховог венчања. У цркви су, она у белој дивној венчаници, држи га за руку и осмехује му се. Поново је ту поред њега, удише је. Пролази руком кроз њену распуштену плаву косу, гледа у њене модро зелене очи и љуби је. Заплакао је тихо... Из сећања га је повратио дечији смех из оближње куће. Једино и само оно што му његова драга није подарила била су деца. Јер отишла је прерано на онај свет, немајући право да се икада више врати. Због тога он одлази код ње. Зстао је још који секунд испод тог прозора, слушајући дечији кикот. Иза замагљеног кухињског прозора ширио се мирис супе од мирођије. Мајка је слушала радио и певушила, као што увек ради када кува. Политика, наука, медицина, никад то њу није привлачило, била је то једна скромна домаћица, која је најсрећнија када је са својом породицом. Нико од укућана није приметио јадника, који је до пар тренутака био жив.

пун месец
лепотица
кикот
страх
награда

 

[kontesa.08]

пун месец
лепотица
кикот
страх
награда

U noci punog meseca kada ozivljavaju svi nasi demoni
kada i strah preko koga smo sa toliko truda lepili sarene slicice proviri iza coska
i zaledi krv u zilama uz jezivi kikot
nebitno je da li si lepotica,
ili si Pepeljuga
nema nagrade...
i nema princa....
zivot nije bajka...
zivot je nesto drugo...

opet odlazim
jorgan
papuce
knjiga

 

[LJILJA MMM]

opet odlazim
jorgan
papuce
knjiga


Uskočih u krevet....perje oko mene. Ja u perju.....kakav osećaj blaženstva. Vazdušasta dunja, dušek od perja.....pa preko nje čaršav.....ručno pran i po malo grub iako je peglan. Grebucka po golim nogama njegovo tkanje....sećam se i sada .....ma baš kao da opet ležem u moj krevet. A preko toga jorgan od perja naravno u jorganskoj navlaci. Veliki perjani jastuk i malo perjano jastuče. Posteljina je u kompletu.....taman posla da je raspareno hahahah nema šansi da se to desi kod moje nane. Eh.....sklonim ćošak jorgana prebacujući ga preko njegovog drugog dela izujem papuče uredno ih ostavljajući kraj donjeg dela kreveta ....zaletim se onako bosonoga....skočim malo uvis....moram jer je sve to perje visoko onako rastrešeno a ja i nisam neka korpulencija hahahah..... i opaaaaa......tu sam ......u mom perju. Uzimam knjigu da čitam ....ma kakvo čitanje kad mi se oči sklapaju. Knjiga pada iz umorne ruke na pod. Uf.....moram ustati da ugasim svetlo......nana je obećala da će mi kupiti stonu lampu da mogu uveče da čitam i samo je ugasim a ne da ustajem. Znam da hoće ali tek od sledeće penzije.
Tonem u perje.....nestajem....ušuškana, sigruna, zaštićena......okrećem ledja javi i opet odlazim u san kao i mnogo puta do sada kada sam ovde.....u svom perju.....
Nije važno kada su nam se lepe stvari desile......važno je da ih se sećamo.

važno
bosonoga
perje
ledja
san

 

[Dijenek]

važno
bosonoga
perje
ledja
san

Драга моја децо, вечерас ћу вам испричати мало другачију бајку од оних на које сте навикли, неће бити принцеза и принчева.
Али, ви сте тражили да вам причам стварне приче и да вам кажем нешто важно.
Једнога дана, научићете да је у причама све важно. Али, до тада...
Дакле, једном давно живела је једна девојка која је волела да босонога трчи по роси баш у тренутку док сунце излази. Знате, неки би је назвали неваљалом али она то није била. Добро, можда је била мало несташна и понекад безобразна али ко је од нас увек добар? Знате ли ви неког таквог? Ја не знам.
И, свашта је радила док је одрастала.
И лепе и ружне ствари. Једном је гурнула у воду своју најбољу другарицу, а била је зима. Била је љубоморна јер је она добила петицу у школи, а наша девојка, рекох ли вам да се зове Марија, је тај дан добила само тројку. И тако ју је гурнула у воду и касније причала како је ова неспретна и трапава.
Али, знала је и да буде добра.
Једном је тако дала своје најбоље ципеле другој сиромашној девојчици из одељења.
И свашта је радила, лепо и ружно. Али више лепог. Била је као сви ми, зар не.
И тако, Марија је одрасла и израсла у најлепшу девојку у крају. Црнокоса и плавоока привлачила је све и свачије погледе. Знате, то је оно као кад неко уђе у собу, а ви само њега видите и нико ва други не занима? Да, Николице то је као кад Ана уђе у собу, а ти само у њу гледаш. Немојте се смејати нашем Николи, и ви други имате своје љубави, само што то Никола отворено каже. А ви се, као, стидите...
Знате, Марија је волела једног предивног момка. Доброг као сунце што нас греје. Увек кадрог да је насмеје, чак и кад јој се плакало.
Међутим, он је био сиромашан и њен отац није дозволио да се уда за њега. У та давна времена очеви су о свему одлучивали ма колико година ви имали.
Али, Марија је била одлучна и није хтела никог другог. И спремна на све. И тако је она завела свога Милана. Јесам ли вам рекао да се њен момак звао Милан? Нисам? Опростите. Дакле, звао се Милан и волео ју је одувек и заувек. Да је рекла, ставио би је на своја леђа и кроз цео живот би је носио на њима. Само је никад не би довео у ситуацију да неко помисли за њу да је лоша. Па није хтео одмах да пристане да јој направи бебу иако је знао да ће њен тата само у тим условима пристати да се Марија уда за њега. Но, на крају је попустио и пристао на све што Марија каже. Увек је тако било јер ју је увек много волео.
Касније јој је увек причао како никад неће заборавити тај тренутак кад ју је спустио на јастук у којем је било перје и кад ју је загрлио својим снажним рукама.
И тако дуго времена док Марија није добила бебу која је требало да расте у њеном стомаку још дуго времена.
Онда је отишла пред оца и све му рекла.
А он се јако наљутио и свашта јој је рекао. Чак је хтео и да је туче али мама није дала. И кривио је како му је упропастила сан да је богато уда за једног богаташа из другог града. Он је мислио да је то најбоље за њу.
Али на крају је попустио и прихватио Милана за зета.
Марија је добила једино што је хтела.
А њен тата је заволео Милана кад је схватио колико је добар и вредан човек и колико воли Марију.
И сви су живели срећно.
И дуго.
А ви ако некад сретнете Марију и Милана поздравите их од мене. Лако ћете их препознати. Увек се држе за руке и често седе на оној левој клупи у парку. Да, оној одмах поред улаза. Заврше шетњу па мало одморе пре него што изађу и крену кући.
Осмехните им се и питајте да вам баш они испричају њихову бајку.
Јер, знате, и наш живот личи на бајку кад га живимо с оним кога волимо.
Идем ја сад, а ви се лепо проведите до следећег пута...
А ти, Ана.. Ти већ једном пољуби свог Николицу...

Вече
Киша
Хладно
Безнађе
Име

 

[LJILJA MMM]

Вече
Киша
Хладно
Безнађе
Име

Znaš onu cigan malu tamo na kraju naselja? Ma znaš sigurno ....karton city. E, tu je živela jedna mala. Bože, kakvo stvorenje.Ne mogu da verujem da je nekog takvog Bog stavio u onu rugobu od udžerica. Ona tamo definitivno ne pripada. Prosto štrči u odnosu na onu musavu i polugolu decu. A znaš kako sam je upoznao?
Prošle zime, znaš ono vreme kada jesen prosto neosetno prelazi u zimu......hladno veče.....kiša pada a ja se vraćam iz škole. Završili se časovi, u zbornici sam na brzinu pozavršavao šta treba i krenuo kući. Leden vetar šiba, nigde nikog na ulici. Sretoh samo dvoje ljudi kako pogureno brzim korakom hodaju skupljeni ispod kišobrana. Stao sam na autobusku stanicu da sačekam bus i udjoh u ulaz zgrade da se sklonim od vetra i kiše a i onaj moj kišobran ionako nije ničemu služio. Tamo je bila ona. Šćućurena sama u sebi u tankoj jaknici i cipelama više za leto nego za ovu hladnoću. Kosica mokra, usta poplavela od hladnoće. Pogleda me prestrašeno ali i nekako prkosno, pa podignu glavu, isturi onaj nosić detinji kao da će da para njime oblake....a oči....kao ugljevlje. Upalih svetlo u ulazu zgrade....više zbog nje da me se ne plaši nego što nisam video. Nisam još znao odakle je ali po izgledu sam zaključio. Ponudih joj žvaku koju nadjoh u džepu ....ko zna od kad je tu. Uzela je zahvalno i razgovor poče. Doselila se tu u to naselje kod tetke i teče pre mesec dana. Roditelji su je ostavili babi na čuvanje a njima je život zametnuo tragove. Kad je starici dogorela sveća rodjaci je uzeše kod sebe. Ide u peti razred u školi gde predajem. Reče da je odličan djak, sve petice i ono ugljevlje zasija kao žar u polumraku ulaza.....ili se meni to učinilo.....Znaš....radim sa decom, ali ovo još nisam video. Da li od isparenja iz njene mokre kose, da li od čkiljave sijalice u hodniku ili od mog umora...tek, to dete kao da je svo vreme imalo oreol iznad glave. Časna reč.
Predstavio sam se, rekao da predajem matematiku u njenoj školi.....
"O, matematiku....moj omiljeni predmet" nasmeja se maleno lice takvim osmehom ljubavi prema matematici......ma kažem ti.....lice koje sija.
Dodjoše autobusi......ja udjoh u svoj a ona u svoj. Pričao sam ženi o njoj. Želela je da je vidi. Kaže da me nikada nije videla tako ushićenog nekim detetom. Došla je tako moja žena u školu....videla je, upoznala, pričale su.....izašla je iz učionice prosto lebdeći u sopstvenom zanosu. Nikada je nisam video takvu iako je dečiji psiholog dosta godina.
"Slušaj, ovom detetu treba pomoć....podhitno....mi ćemo joj pomoći.....biće umesto našeg deteta.....sve će imati.....sve ćemo joj dati.....moramo....ona je vanserijska.....ona je nada koja će da pobedi naše beznadje ....jel slušaš ti mene uopšte? Ne pitah je kako joj je ime "
"Nada" odgovorih....naša Nada

predmet
žvaku
moja žena
karton
lice

 

[Dijenek]

predmet
žvaku
moja žena
karton
lice

"Друже, шта си данас радио? Је л ти свраћала она Милка што сам рекао да ће доћи?" Драган је почео разговор без увода. По обичају. "Звучала је као да јој је хитно потребан адвокат."
"Није." одговорих у тренутку док је узимао дах "кад дође, дође."
"Еј, а добра је риба, ако хоћеш не мораш ни да јој наплатиш. У ствари, наплати јој у натури. ХАхаа У натури..." то је био Драганов начин размишљања...
"Јес, па да моја жена сазна. Појела би ме" рекох тек да нешто кажем.
"Еее, стари мој, не бој се жене. Ја ову моју само преко погледам и то је то." почео је да филозофира, а ја сам изгубио живце и жељу да га слушам.
Такав је мој Драган. Знамо се из основне. Не знам како, али само са њим одржао однос током свих ових година. Нисам чак ни са колегама са којима сам студирао на Правном, а с њим јесам. Чак ми ни кола не поправља иако је механичар. Не знам, можда је то зато што му је увек успевало да ме насмеје. Душа је од човека, али воли да попије. И онда свашта прича и фантазира.
Изгубио сам се у мислима и ухватио себе како сам престао да жваћем жваку и како сам поптуно изгубио интересовање за предмет на којем сам до тада радио.
Тад је зазвонио телефон и секретарица је најавила Милку Нешто. Презиме нисам чуо.
Рекох јој да је уведе код мене.
И ушла је.
То је једино што могу да кажем.
Ниска, малецна, као џепна Венера, црне косе и очију боје меда.
Изгубио сам се у тим очима.
Пружио сам руку и чуо је у магновењу како помиње Драгана и "њен проблем" о којем ја нисам имао појма.
Гледао сам је све интензивније, а било би боље да нисам.
Сабери се, човече, говорио сам себи.
Трудио се да одвојим поглед од њених очију, све време имајући утисак да и је глава изложена великом калориферу, а да су ми ноге у ладној води. Стомак нисам имао.
Шта ми се дешава, питао сам се, зар сам ја клинац па да тако реагујем.
Јесте била лепа. Сам поглед на њено лице остављао је без даха. Али очи... Е, оне су рушиле. Све.
Сабрах се некако и успео да похватам нити њене приче.
Укратко, донела ми је болнички картон у којем су били сви налази о њеном лечењу и докази о зарачунатим, а не урађеним претрагама и испитивањима.
Узех њен случај мало у страху, мало у исчекивању куда то све води.
Ми мушкарци смо понекад будале.
Окренух Драгана.
"Е, брате, сад ми је била Милка. Решићу јој то..." почех.
"Реши, реши, али пази да ти не сазна жена" прекинуо ме је "Јесам ли ти рекао да ће те оборити? Хаахахаа..."
Био је у праву.
Драган је увек у праву кад су жене у питању.
А ми мушкарци смо заиста понекад будале....

Јутро
Кос
Нигерија
Племенита
Смрдљива

 

[LJILJA MMM]

Јутро
Кос
Нигерија
Племенита
Смрдљива


Ma kako znaš da volim da odem u obližnji šumarak? Otkud znaš da sam tamo svakog jutra…..pa i ti dodješ. Mora da voliš jutro u toj šumici…ajde bre, izadji da te lepo vidim. Nećeš….doooobro. Onda ćemo ovako, svako će za sebe da udje u jutro i ono u nas. Aaaa….jel čuješ kako kos peva? Da, peva….šššššš…..on je pevačica ili pevač hahahaha
Lepa I plemenita ptica . Mužjaci su crni sa narandžastim kljunom….a ženkice smedje….neuglednije su od mužjaka. Proroda je to tako lepo uredila da je ženka nevidljivija. Muški brane gnezdo, odvlače pažnju svojim uočljivim izgledom. Kod ljudi nije tako…..ali oni sve manje pripadaju prirodi.
Je l’ sam ti pričala o svojoj želji da odem u Afriku? Volela bih to…..tako je drugačije od ovog ovde. Ko zna, možda jednom i odem…na primer, Nigerija me privlači ali kad pomenem mojima krene salva negodovanja upućena mojoj suludoj ideji. Tamo su boleštine, smrdljiva zemlja, prljavo…...užas…..zar ti ne možeš nešto normalno da poželiš kao odlazak u Francusku, Belgiju….bože, na koga li si se izmetnula sa tim idejama…..sve nešto budi bog s nama.
Svakako, neshvaćena sam hahahaha….ali ovde, u ovoj šumici….sve je moguće. Zar ne misliš? Zato si i ti ovde ….šumarak sna…
Znaš da volim jutro……ma obožavam. Najlepši deo dana….radjanje……stvaranje…..nada….i uvek originalno. Znaš, jutra su kao ljudi….ne postoje dva ista…ne rode se dva ista.....još uvek se kriješ?....dooobro....kako si stidljiv....

princeza
haos
Francuska
možda
suluda

 

[Danik]

princeza
haos
Francuska
možda
suluda

Lupalo je srce kao ludo svaki udar odjekivao je praznim hodnicima kao da gromovi udaraju tu odmah iznad nas. Kao da sam ga izvadila iz tela i ogoljenog ostavila na tvoje lepe dlanove da tu poslednje taktove zavrsi pre nego sto stane zauvek... Nekad sam se u tvojim rukama topila kao sveca, drhtala od tvoje blizine i u isto vreme letela visoko i padala bas nisko. Osecala sam se kao tvoja princeza, najvaznija osoba na svetu u isto vreme i sluskinja... rob.... Par pogresnih teskih reci.... u glavi haos ....Sta se desava Andjele moj? Gde smo nestali mi, gde je moja ljubav, ko si ti!?!?!? Cemu sve ovo? Gledam te, cujem da nesto govoris, ali reci ne razaznajem, mozda zato sto ne zelim, u glavi neki besmisleni pojmovi, citam na prvoj strani novina pise Francuska.... ekskluzivno.... tamo je neka reklama, sta, ko, zasto i gde. Mozda bih ti mogla nesto reci sto ce te zaustaviti, naterati te da me zagrlis, poljubis ne odes od mene nikada. Ali ja samo stojim i gledam, kao da uopste nisam tu, nema i gluva... Neka suluda igra u mojoj glavi, sklopih oci da pokusam vazduh da udahnem i nastade tisina.....

Krov
sneg
vazduh
san
prijatelj

 

[LJILJA MMM]

Krov
sneg
vazduh
san
prijatelj

Evo ga...stiže.....beo i mokar. Proteže se po susedovom krovu ...te sad krov postade beo sa mestimično vidljivim crepom oranž boje....i moje borove je okitio sneg . Izadjoh u dvorište naravno sa psima. Hladan vazduh koji njihove nješke mirišu, pamte pre nego se spuste na belunjavu travu. A ja ga gledam i mislim. Nekako me podseća na umornog putnika ili to moj umor gleda kroz svoje snene oči. Ha.....mnogi bi od vas rekli, ajde Ljljka idi lezi, ajde kući i prestani da buljiš u taj monitor...otišla bi Ljiljka kad bi bilo vajde.....ali nema je. Sve svoje sa sobom nosim....kao puž hahahaha Nema meni leka dok mi je veka...bar ovog radnog...posebno ne sad kad mi je sezona. Jedino što mi pomaže da sklonim misli su prijatelji.....smeh i ćaskanje, malo muzike u pauzama, poneka nasmejana misao i.....to je to....prijatelj je prijatelj ....bar ovi moji su takvi.
E, da.....i san mi pomaže.....samo što jako malo spavam. Šta ćeš, takva sam oduvek...nema veze sa godinama......u stvari ima.....svaka godina donosi manje sna....prosto imam utisak da gubim vreme spavajući.
I da ne zaboravim.....pisanje.....moj spas od samoće....posebno u sezoni....pa, to je to.....gotova pauza.

ključ
plaža
prozor
poruka
božur

 

[Butterfly effect]

ključ
plaža
prozor
poruka
božur

Ah dragi.. Secam se onog leta i one plaze.. Onog kada sam bila, nasmejana, voljena i srecna. Onda je posle prelepog leta, dosla zima. Ja i ti u nasoj kucici u Beogradu, moje i tvoje gnezdo. I opet sam se smejala.
Secam se onog dana kada si mi poklonio kljuc stana sa masnicom. I kako sam se osetila neobicno vazno.
A najbolje od svega se secam onog 3.decembra i vecere u Maderi. 2.12 nismo mogli da se vidimo, radio si. Ja sam sedela sa drugaricama a konobar nam je doneo flasu vina. Izvinjavas se uz poruku da uzivamo. I da.. vecera u Maderi. Ja,ti i na meni crvena haljina .. kao bozur. I tvoja recenica da ne mozes vise. Putujes, ides, sa njom. Zbog papira.
Glumim i trcim u toalet. Secam se srca koje sam nacrtala na zamagljenom prozoru kao da sam htela sebe da ubedim da ipak ljubav tu negde stanuje..
A najbolje se secam oprostajnog sexa te veceri i kljuca koji si uzeo dok sam spavala..

solja kafe
marama
ceznja
osmeh
zbogom

 

[Saskily]

шоља кафе
марама
чежња
осмех
збогом

Видела сам те синоћ! Низак, а мишићав, леп као и увек си. Сива тренерка виори ти се на хладном ветру, а преко црне шушкаве јакне огрнуо си нежно-сиви шал, који сам ти ја недавно поклонила. Знам да си и ти мене приметио. Познајем тај нагли окрет главом, скренуо си поглед и почео да грлиш њу и да се гласно смејеш, ха... Сада гледам њу онако високу, виша је од тебе и то смешно много. Циничан осмех разли ми се лицем. Та неочешљана коса, боја те мараме око њеног врата, упадљива шминка, толико је различита од мене, још једна од твојих многобројних малолетница. Не требам, али завидим јој. Боли ме то што те видим срећног... А да ли си био срећан? И да ли је мене стварно болело то што више ниси мој или само потреба, навика, чежња да си поред мене?
Не могавши више да издржим, убрзала сам корак до првог ћошка, где сам скренула, само да их изгубим из видика. Улица је била мрачна, виски бођоши заклањали су уличне светиљке и у мени будили мој никад превазиђен страх од мрака. Али назад нисам могла, нисам хтела. Ишла сам сва погрбљена и у себи бројала кораке, мислећи да ћу тако доћи пре кући и попити шољу кафе или чаја, да се загрејем. На свки шум срце би ми убрзално залупало, а вратна жила почела би да пулсира.
Била сам надомак своје улице и онда се он сав задихан испречио пред мене. Дотрчао је, а благи осмех титрао му је на лицу. Ухватио ме је снажно, али у исти мах страсно и привукао к себи. Волела сам то, знао је он добро. И онда је почео, уствари није почео, тада је само наставио да ме лаже. Од толике исповести, извињења, покајања, ја нисам чула скоро ништа. Запитала сам се само коју је лаж сервирао њој, претпостављам да је рекао како има неке недовршене послове у граду. Хахаха... И она му је поверовала, као и ја онда. Али сада је све другачије. Овде, ове ноћи, он је изгубио. Вратиће се он њој или ко зна којој већ, али надам се да ће се сећати те хладне зимске вечери, мог каменог лица и театралног одласка, без збогом.

фењер
камени пут
тајна
oчекивање
окрет

 

[LJILJA MMM]

фењер
камени пут
тајна
oчекивање
окрет

Da li mrak može biti gušći od ovoga sada? Pitanje postavlja sama sebi dok luta po sopstvenosti. Misli joj odzvanjaju hodeći po tom mraku. Kameni put ostaje za njom ali se i pojavljuje ispred nje. Put...kuda vodi? I opet kamen.....kamen je nekako kao nje simbol...prati je. Čudno je to......kamen ćuti.....tajna ....u sebi drži sve, ne govori. Kad je savataju tuge, upletu u mreže, sputaju misli kao uhvaćene ribe koje se bacakaju dok snage imaju daveći se vazduhom....i onda uginu....mrtva tela im leže skupljena na dnu mreže.....očekivanje da uginu....to je ono što čeka dok slepo tumara po kamenom puteljku... mrežastom.....posutim koprcajućim ribama. Kada i poslednja prestane da se mrda ne zna ni sama kako ali u ruci se odjednom stvori fenjer....podiže ga i ugleda zemljanu stazu što se odvaja od kamenog puta. Okret...nagonski a ne razmišljajući...ma prosto je to beg od kamena i mirisa ribe i na stazi je.....negde-negde ima trave...i mahovine...koračaju misli nežno i tiho.....ne čuje se njihov stravičan bat.....

mreža
strah
ideja
volja
zemlja

 

[crossoverprint]

mreža
strah
ideja
volja
zemlja

Pluca su joj se raspadala. Zelela je da umre svaki put kad je pomislila na nju. Nju i njega. Danima je tonula u mrezu tajnih odaja svoje svesti trazeci izlaz. Saznanje da je sposobna da sve uradi da se oslobodi ovog pritiska unosilo je dodatni strah.
Izasla je u jesenji dan trazeci izlaz, dok je lenjo sutirala lisce svoga rodnog grada. Odjednom joj je paznju privukao osecaj da je neko gleda, podigla je pogled i osvrnula se. Tacno, piljio je u njeno teme nepoznat lik poznatih ociju. Poznala ga je,ali otkud on? Zar nije napustio zemlju i zivi u Italiji, ozenjen? Bio je tamo, na odmoru je za novogodisnje praznike, pa je dosao kuci.Zena nije mogla, ali je njega vuklo nesto. Nostalgija ili ,,, Ovaj susret. Narucili su kafu, ali je rakoja bila brza. Opusteni razgovor joj je vratio raspolozenje, vise nije mislila na njega. Kasnije dok je kuci prevrtala misli shvatila je da je to bio znak, vratila joj se volja i neki poseban titraj u stomaku dao joj je ideju."Zasto ne, to i nije prevara." Vratila se u raskalasne dane slobodnog zivota na ulici koje je on ukrasavao svojim veselim i surovim idejama..Jos se kajala sto ga je u nastupu ljubomore ostavila, bio je tako neukrotiv, a samo ona ga je smirivala. Sledeceg dana skinula je spiralu, ideja je bila monstruozna i u toliko genijalna. Popustao je pritisak sto je vise razmisljala o posledicama.
Znala je da ce se javiti, uostalom, zato mu je i dala broj.Bilo je lako ubediti ga da mu je jos neodoljiva. Vezbala je zavodjenje jos od kad je citala o poznatim zenama agentima. Tako je dobro sto zna da iskoristi znak koji joj stoji na putu,bolest je prosla, snaga se vratila. Izgledala je kao u najboljim danima s njim. Znala je da je razlika samo u osecaju, tada iz ljubavi, sada iz mrznje. Radovala se cekajuci testove, pocela je da se testira sa nepunih 6 nedelja. Moj si, pomislila je kad je shvatila da je test pozitivan. Vise joj niko ne treba, ni on niti iko drugi. Sad sve moze sama, trudna je.

tocak
spirala
znanje
muzika
vasiona

 

[LJILJA MMM]

tocak
spirala
znanje
muzika
vasiona

Po prašnjavom putu koji je vodio od sela ka njivama Milan i Djordje su uz uzvike kotrljali neki stari točak od bicikle. On je onako sav polomljen i kriv vrludao i padao, a oni, obešenjaci nijedni, su ga uz smeh i viku podizali i opet pokušali da zakotrljaju. Nadjoše taj točak negde uz put na putu za njive gde su pošli da Djordje odnese ocu ručak. Milan mu je kao i uvek pravio društvo. Ležao je taj točak od bicikle bačen u jarak. One žice pokidane..uvrnute...neke čak i kao spirala . Ma sav je bio uništen i jadan...svedok nečije nekadašnje vožnje.
Već su bili dobro umorni od jurcanja te sedoše kraj puta da odmore. Ućutaše. Tišina polja.....miris zemlje i useva....sunce peče još nezrelo klasje pčenice.....Čini se da je tišina svuda.....ali nije....ne za Milana koji je imao neverovatan sluh. A tek glas....ma šta god da se u školi ili selu organizovalo njega su zvali da peva i da svira na svojoj harmonici. E, nju su mu majka i otac kupili na jedvite jade odvajajući svaki dinar od kuće. Ali su uspeli. Sada je on njihov virtuoz. Kako i ne bi bio kada je obožavao muziku. Svuda je čuo...Nema mesta gde nema zvukova, govorio je Djordju koji baš i nije pokazivao neko interesovanje.
"Slušaj" odjednom reče Milan
"Šta" prodra se Djordje već svikao na Milanovo iznenadno slušanje zvukova.
"Kako šta, zar ne čuješ muziku?"
"Ti si lud..da znaš...ovde ništa ne svira..u polju smo burazeru"
"Maaaa.....zar ne čuješ kako zemlja svira i klasje u horu peva....i ona šljiva u Perića njivi šumi.....Nemaš ti pojma jer nemaš osnovno znanje o muzici"
"Pa šta i da pevaju i kome pevaju i zašto pevaju...to je samo u tvojoj glavi"
"Pevaju i sviraju odu životu praznoglavi......pa se ta melodija diže u nebesa..odlazi gore gde je prihvata vasiona. Kako se diže tako postaje sve glasnija....pridružuju joj se drugi zvuci..čitava simfonija nastaje .....muzika svemira a sve kreće odavde....iz ovih njiva i iz zemlje. Vratiće se nazad u obliku kapi kiše, zraka sunca, vetra da zemlji vrati što je njeno." zaneto sanjarski govori Milan sretan u svom svetu muzike.
"Jes ti malo ili mnogo lud? Ubiće me otac.....i obojicu će nas katapultirati u vasionu....polazi"

njiva
katapultirati
nož
sjaj
beleg

 

[joiv]

njiva
katapultirati
nož
sjaj
beleg

Spojler

gde nadje katapultirati, gde to da turim i ebote moram da citam kako se pise

"Tmurno jutro opet" Pomisli on, po raznim skrovistima prespavali su noc. Prvi put mirna i tiha. Razmisljao je o svemu imao je za to vremena napokon, posle tri godine...
Kada je plakala i molila ga da ne ide, ne znajuci da to nije izvodljivo, govorio joj da ce se vratiti i da bude jaka. Uspeo je malo oraspoloziti, otisli su da obidju njihovo mesto, reka, proplanci, njiva... "Sve ce biti tu kad se vratis, i ja cu biti tu, samo se vrati". Otisao je i nista vise nije znao, samo je po komandama obavljao zadatke. Ponekad bi mu njena slika prosla kroz glavu... brzo bi se katapultirala odatle. Za ljubav u toku rata vremena nema.
Nikad mu nije stigla ni jedna poruka o njegovim najmilijima, trudio se da ostane ziv, zdrav i prav... svima a najvise njoj. Sinoc je razmisljao kako li ce ona prihvatiti njegov beleg, verovao je da ce joj biti bitno jedino sto je on tu.
"Odlazite kuci na deset dana" Niko srecniji od njega, ni jedan sjaj u ocima nije bio kao njegov... da je mogao preleteo bi sve i u sekundi se stvorio tamo gde mu je srce.
Cuo se prasak, njihova kolona vozila vise nije bila to... sravnjeni su i stopili se za zemljom. Nikad nece saznati da ga ona nije cekala, nikad nece saznati ni to da ona ima cerku sa drugim covekom, nikad nece osetiti njen noz u grudima... nikad nece shvatiti da je sve bilo uzalud. I da... tmurno jutro vise nece videti.

Mustikla
Jutro
Mucnina
Kolona
Polaznik

 

[LJILJA MMM]

Spojler

Mustikla
Jutro
Mucnina
Kolona
Polaznik

Spojler

"Požuri Rade, pobogu dete" već pištećim glasom doziva Vera svog sina sve nervozno pućkajući na onu svoju muštiklu. Ta muštikla joj je bila zaštitni znak a doneo joj je muž sa nekog od svojih službenih putovanja....doneo je on svašta Veri da zabašuri svoje vanbračne izlete kojima nikako nije mogao odoleti.
A Rade......eh, Rade je, kako bih rekla, bio fino dete ali nekako brate spor......spor....da te bog sačuva. Dok on ustane, pa dok podje, pa dok dodje....trista znojeva te oblije. I sad je, u ovo jutro, Rade polazio u prvi razred gimnazije. Otkad se spremaju za polazak on i majka.....bez nje, nema šanse da ode. Iako ga sve čeka spremno, ispeglano, složeno na fotelji, njegov polazak traje....i traje. Nije hteo reći majci da ga muči mučnina još od sinoć. Tek tad bi odlepila. A muka mu je od nervoze zbog tog djavoljeg prvog dana. Posle dolazi drugi, treći i tako u nedogled a on bi najradije ostao kući sam sa svojim mislima, kompjuterom i muzikom. Jako asocijalan momak...nikada nije bio društven. Vazda on i majka sami u kući dok je otac uvek negde. Mati je imala prijateljice koje su dolazile, ona odlazila a on bi se povukao u svoju sobu opremljenu najmodernijom tehnikom i tu je jedino bio sretan....siguran i zaštićen od spoljnog sveta. Takav je Rade.
Napokon podjoše. Vera sve pocupkujući kraj svog krupnog i lepog sina. Ponosna mati .....i neverovatno subjektivna. E, ta preterana subjektivnost joj i nije dozvolila da vidi da joj je dete večito samo sa sobom. Rade se gegao lenjo....sporo....kao da mu je svaki korak predstavljao veliki napor. Svoj nemir je držao u sebi...a i kako bi drugačije. Stigoše nekako do gimnazije.
Ispred vrata izadje neki čovek, reče da predaje matematiku i da se kako ih proziva po odeljenjima postroje u kolonu dva po dva. Čudno.....pre svakog imena ozgovarao je reč polaznik .......polaznik Predić Rade, prvo odeljenje....stani u kolonu. Rade se odvoji od majke i njenih rumenih obraza i užagrenih očiju i lagano, nogu pred nogu krenu ka svom redu. A tamo.....pa tamo je morao da stane pored jedne devojke.....oči je upro u zemlju sve prebacijući se sa noge na nogu....njene su već bile uprte u zemlju i ona se nekako jedva primetno njihala....pa, život će ih oboje naučiti da podignu pogled, zar ne?

devojka
užagrene
sa noge na nogu
kompjuter
put

 

[Dijenek]

devojka
užagrene
sa noge na nogu
kompjuter
put

"Не сећам се да ли сам ти причала, драги мој, о девојци мог Марка. И, не прекидај ме док не завршим, ово ми је много битна прича, а ти имаш тако ружан обичај да ме прекинеш у сред говора и да скренеш на неке своје теме.
Дакле, та девојка, не знам како да ти кажем, она је била просто предивна. То је можда једина права реч која је описује. Тачније, није била. Још увек је таква. И верујем да ће остати. Само да онај мој брат није идиот...
Елем.
Да те не смарам сад како су се упознали али у кратким цртама то је било преко компјутера. Знаш да Марко не устаје од њега и да му је компјутер дражи од пола фамилије заједно.
Сећам се како је изгледао кад се вратио са првог састанка. Очи су му биле ужагрене, сијале као сијалице, а на лицу неки блескасти осмех. Знаш онај који имају људи који мисле како само они нешто знају, како су само они нешто открили? Е, баш тај је и он имао.
И тако је то почело.
И трајало је дуго, баш дуго. Ја не знам да ли је и једна моја веза толико трајала. Не знам да ли су и три моје везе толико трајале.
Волели су се. Јако. Много. Ненаметљиво за остали свет. Не знам зашто али има људи који се наметљиво воле. Као да желе да сви знају да се они воле и као да је то доказ и потврда њихове љубави. Лично мислим да већина тих и таквих дуго или никад није имала кога да воли па да се сад некако диче. Хе, што волим ове речи које се мање употребљавају. Јесам ли твоја паметница, кажи ми.
И помилуј ме већ једном. Немој само да ме гледаш.
Добро, да наставим.
Дакле, волели су се. И причали о браку. И све је било како треба.
Баш све. И баш потаман.
А онда је она рекла да иде на пут да обиђе своје и да им каже шта су одлучили.
И отишла је.
И никад се више није јавила.
Никад није стигла до њих. Или они неће да нам кажу. У сваком случају је нестала.
Било је то пре неке три године и осам дана.
И Марко је кренуо на пут кад су се напуниле три године.
Ја сам га питала "Куда ћеш, лудаче један?" и знаш шта ми је рекао?
"Ја ћу ти, сестро, ако треба, с ноге на ногу па по целом свету, само да је нађем."
И свашта смо још рекли једно другом али брат ми је. Како год се окрене, ја сам морала да га подржим.
И отишла будала. Или како год да га назовеш.
Па ти сад мени реци да права љубав не постоји.
Питам се да ли би ти кренуо мене да тражиш.
Што мислиш да ли би?
Да ли да ја сада одем?
Волиш ли ме или то само причаш?"

"Не бих те тражио, из којег год разлога да одеш. Јер, да ме заиста волиш, остала би. Они који воле, не одлазе и не ћуте. Они живе с нама какви год да јесмо. А они који оду... Они умру за нас, а и ми за њих. И боље је да останемо мртви једни за друге. Тако ти ја мислим, пиле моје мало.
Тако ти ја мислим и радим."


Предворје
Нарамак
Пепео
Папалина
Брудер

 

[Alejandro Xoraxe]

Предворје
Нарамак
Пепео
Папалинa
Брудер

Trentino,regija u Republici Italiji,septembar 1921.godine.

Frank se vracao kuci sa svojom kocijom,koja tih dana i nije bila u dobrom stanju,oronulog izgleda,nije vise zaokupljala mnogo paznje mestanima grada u kojem je ziveo,ehhh.....,a nekad je bio tako cenjen i postovan trgovac i da se nije desio taj prljavi rat i taj prokleti ugovor u kojem je grofovija podeljena u dva dela,da se samo to nije desilo,ovako ostao je bez zene i dva sina,a od brata ni reci godinama....U svoje vreme bio je veoma blizak sa grofom,njegov glavni snabdevac,kad se samo seti kako je dolazio na igranke i zabave u velelepnom dvorcu grofofske familije,cak je i njegov stariji sin Djuzepe trebao da se orodi sa grofovom daljom rodjakom Marijom....ehhh....kako se to sve desilo.....u trenutku razmisljanja prekide ga njegov stari sluga Marco,koji je sada u ovom nesrecnom trenutku radio vecinu poslova kojih pre nije morao,pa izmedju ostalog i posao kocijasa...Gospodine,stigli smo kuci!!!...Dok je izlazio iz kocije jos uvek je razmisljao o svome bratu Wilhemu o kome se nije znalo nista od kada je otisao na front 1915.godine.Na ulasku u kucu sreo je Francesku,stariju gospodju,suprugu njegovog sluge Marca,koja je radila kucne poslove,nosila je naramak svezeg povrca koje bese uzela iz baste,on je pozdravi i upita da li je rucak spreman?,na sta mu ona odgovori da je rucak gotov i da je spremila Papalinu,ali da ga neki gospodin ceka vec duze vreme.Kada je usao u kucu,u predvorju ga je cekao nepoznati gospodin u uniformi,u pocetku nije znao o cemu je rec,ali je brzo shvatio da ima neke sa njegovim bratom...Pozdravise se i on se predstavi... Ich Oberst Henry Petain, ich Nachricht von deinem Bruder haben bin, dein Bruder tot ist, kam ich zu Ihnen vor seiner Asche, Earl befahl seinen Einäscherung nach dem Tod, und bisher haben wir nicht gesagt habe, weil wir nicht wussten nichts davon, zählen sie ein paar Tage vor ihrer Hinrichtung gefangen und entdeckte eine Reihe von Dingen, und mich beauftragt, Ihnen dies zu vermitteln .. Tut mir wirklich leid .. (.Ja sam Pukovnik Henrih Peten,imam vesti o vasem bratu,vas brat je mrtav,dosao sam da vam predam njegov pepeo,grof je nalozio njegovo kremiranje posle smrti i do sada vam nismo javili,jer nista nismo znali o tome,grof je pre par dana uhvacen i pre pogubljenja otkrio je razne stvari,i zaduzio me je da vam ovo prenesem...stvarno mi je zao..)...Primio je saucesce i urnu i ispratio pukovnika,zatim je rucao,popio caj,procitao njegove omiljene dnevne novine,zatim je krenuo do sobe i naredio da ga ne bude....legao je i nije se vise probudio....


testera
avion
drvo
posao
sreca

 

[fitolend]

Opet si došla, nezadrživo, kao što uvek dolaziš. Nema kao drvo, hladna kao stub, zajedljiva kao bol koji večito kasni. Sada si nekako drugačija ali te ipak znam. Nemoj da se skrivaš , sve tvoje maske koje menjaš, meni su poznate. Odaje te miris koji ostavljaš, boje koje tamne, mrva voda i daleki krici.Zato se neigraj samnom, ja sam samo mrva koja hoda, skup zamrznutih trenutaka. Pogledaj me u oči i odlazi. Srešćemo se opet jednog dana, dalekih godina. Sve je to deo posla.
Zašto ne mogu reči da pretočim u muziku? Te tonove koje volim da čujem ponovo me opijaju kao dobro vino. Nestajem u opojnom zanosu, u zamkama atmosfere, lavirintima sećanja. Šopen – nokturno. Leprša proleće u cvetovima višnje, jesen se raznežila u svim bojama prirode. A u meni crno-bele dirke pretvaraju mirosržnu tišinu u nesagledivu večnost duha, trepere osećanja. Navire ljubav, iznenada kao bujica. Igram kao list na vetru.
Mocart – Rekvijem
Oh, bože ako te ima, ja ipak ne želim tvoju pomoć. Smiluj se umrlima, smiluj se bespomoćnima, smiluj se nedoraslim.... Jer moja je smrt tu na pragu i izlaska nema. Samo što ne pokuca na vrata.Kada na mojoj humci izraste visoka trava, slušaj u njihovom šumoru glasova tonove rekvijema. Čak i zemlja dok se sleže pod udarima kišnih kapi muzikom rekvijema se oglašava.
Zašto ne mogu reči da pretočim u muziku? Zašto nemam znanja da muziku utkam u svakodnevicu?
Tako mi nedostaješ. Sećam se sobe, ulice i opustelog grada. Ulične svetiljke, neke blede senke, razbijene slutnje i bačene nade.Čujem u sebi tvoj glas, na oknu tvoj lik treperi. Pokušavam da mislima te dozovem, da te zadržim u sećanjima. Kako da tvoj lik učinim stalnim? Šta sam ja za tebe i u tebi? Da li si ti oaza u pustinji vremena koje me progoni? Kada naslutim sreću i ugledam njeno lice nadođe oblak modri i sve skri. Kada u sebi slikam svu radost slepu pojavi se strah i svojom bojom utuli svetlost.
Ponekad bi svojom malom snagom pokušao da zaustavim nabujalu reku, pokosio sva stabla testerom na vidiku al dovoljan je samo jedan predznak nemoći da me skrši i smrvi.
Ja nikad u sebi ne zapisujem prošlost jer me to boli. Prolaze minuti, časovi i dani i nikada neće biti isti kao što su bili. Zaborav briše sve i vreme leči al ipak po koji ožiljak, kao trag aviona, ostaje da boli. U sebi osećam prazninu, iza sebe smeh samoće što me progoni, pokidane niti raspukle radosti. Ja ne slutim i ne maštam s puno sreće al sreću ipak tražim, pa makar mi večnost prošla tragajući za njom.



crveni kabl
zvučnik
frižider
zemičke sa sirom
stepenište

 

[LJILJA MMM]

dlan
list
trepavice
nemir
milovanje

Pored kuće je stara kajsija. Zasadio je davno, davno...ma niko se više i ne seća tačne godine, Petrov deda. Slatka i krupna a plod onako suv, brašnjav.......ma za slatko i džem dušu dala a za jelo...prosto ne znaš kad je dosta. A list što ima......bože blagi......zelen,zelen, zdrav.....ma oko da ne skidaš sa lepote. Ispod njene krošnje su sto i stolice. Tu familija sedi i divani, odmara....kada vreme rada dozvoli a i vremenske prilike. E, Pera se sad ženi. Mladevesta, Jelena, lepa devojka, stasita.....što bi rekli, ima je Bogu hvala i pored onako krupnog mladoženje nekako ide. Par su brate......baš lep. Vrca zdravlje i krepost iz njih....mladost je to ali i ljubav. Zavolela se deca pa rešila na radost obeju porodica da ozvaniče svoju ljubav. Pukla bi bruka po oba sela da nije tako. Lep dan za slavlje obzirom da je kasna jesen. Sunčan i svetao nekako pa celoj svetkovini daje neki oreol uzvišenosti. Sjatiše se svirci, svatovi.....slave život i nazdravljaju budućnosti. Slavljenici već prilično umorni ali nema druge.....mora se izdržati do kraja.
Napokon osta samo nekolicina već podosta cvrcnituh svatova, te Petrovi roditelji rekoše da mladi idu na spavanje a oni će se bakćati sa gostima. Jedva dočekavši, dvoje mladih se uputi u svoj deo kuće. Ceo prvi sprat je njihov. Sredjivanje i u krevet.....stigao umor, noge bole pa u mozak čini im se udara bol....glave bole....i zaspa mladost zagrljena u miru spavaće sobe. Čuva ih kajsija....velika grana je tik uz prozor...kao čuvar Petrov od kad zna za sebe.
Usred noći poče nevreme. Vetar nosi sve po dvorištu....ona grana kajsije, na kojoj ima još malo lista besomučno udara u prozorsko staklo. Jelena se probudi, uplašeno skoči iz kreveta ne znajući gde se nalazi.....dete k'o dete.......prva noć u muževljevoj kući, nepoznat krevet, soba. Petar ustaje.....seda pored Jelene na krevet. Dlan joj stavlja na obraz da ga oseti....da njegova toplina smiri nemir u njoj. Par trenutaka tako sede....jedno u drugo gledajući....kao da tek sad postaju svesni gde su i ko su. On lagano.....sasvim lagano prislanja usne na njeno oko....oseti slan ukus suze što je okupao njene trepavice. "Ona drhti...plaši se.....polako Petre....polako...žena je to....kao ptica plašljiva....samo najnežnije milovanje zaslužuje" govori sam sebi dok je skoro samo dahom ljubi po vratu. Oseća kako se ona opušta.....kako postaje sve mekša u njegovim rukama....sve podatnija....

krevet
misao
letnjikovac
ptica
kiša

 

[Saskily]

кревет
мисао
летњиковац
птица
киша

Градић богаташа, тако су га звали. Власници свих кућа били су познати банкари, адвокати, политичари, лекари. Али било је ту две, три куће покондирених новопечених богаташа. Најлепша од свих у овој улици, издизала се вила троспратница. Свеже окречена са двема куполама, привлачила је погледе пролазника. На свим прозорима биле су спуштене ролетне и ако дан беше увелико поодмакао. Само на једном прозору у приземљу ролетне су биле до пола подигнуте и као и сваког уторка, жена се припремала на непожељан и дуг пут. Опуштеног и избораног лица, са две румене туфне на образима и јарко црвеним кармином на уснама, господски или можда не, улазила је у црну лимузину, која ју је чекала на улазу у кућу. Када је шофер нежно затворио врата, она је својим крупним црним очима, које су изгледале још разрогаченије иза наочара које су јој лежале на шпицастом носу, погледала још једном у вилу. Пространи травњак, са камењарима пуним разнобојних ружа и мермерном фонтаном у средини учинили су да јој мисли одлутају на призор страћаре у коју сада одлази, а у којој је недавно живела. На своју свилену хаљину, тиграстог дезена, само је огрнула крзнену бунду. У једној руци је држала муштиклу, а другом нагло одмахнула, одагнала непожељне мисли из главе, али само на тренутак.
У другом граду, после неколико сати вожње пред кућицом, која је више личила на летњиковац зауставио се црни аутомобил. Али из њега нико није излазио. Зраци сунца пробијали су се кроз недељама неотварани двокрилни прозор ове куће. Завеса која се протезала до пода, сва пожутела и устајалог мириса, крила је од знатижељних очију пролазника унутрашњост собе. У соби није било ничега осим омањег, још увек ненамештеног дрвеног кревета, округлог стола са четири столице и великог ормана од храстовог дрвета. И то је било тако старо, чинило се да су генерације пре користиле ове ствари. Жена смеђе косе склањала је ствари, храну, које су се претходне недеље ређале по овом столу. Чим је тог јутра отворила очи, осетила је горчину и није имала жељу за буђењем, за проживљавањем још једног дана. Није имала оно нешто, што те ујутру натера да се подигнеш, да се разбудиш. Али данас је тај дан, када јој долази она у посету. Са великом муком покретала је своје беживотно, али далеко од старог тела. Обукла је чисту испеглану хаљину и покупила косу у пунђу. Изгледала је лепо. У кухињи се одавно кувао укусан оброк, који знала је она, њена некада најбоља другарица, неће ни окусити. "Шта, данас ниси ништа припремила, знаш ли ти колико сам ја путовала и колико сам се уморила? Зар немаш ни мало поштовања, а ја те стално посећујем?" Сетила се другаричиних речи и насмејала се. Био је то једини пут, када ју је прехлада спречила да спреми ручак, али и ако се то више никада није поновило, ручкови које је кувала појели су она и њена два пса. Боже, како се променила, помислила је. А до јуче је живела у овој кући са мном. Јесте, ово је кућа њених родитеља и дозволила ми је после њеног одсељења да живим у њој, хвала јој до неба на таквој "великодушности". Па ово што долази сваког уторка да ме види, то је најмање што може да учини за своју некада најбољу другарицу, сестру коју никада није имала. Али и ови доласци су ми се смучили и она ми се смучила, не волим је више. Не волим је, јер се променила. Знам да сам необразована и неначитана, али то је исто и она, само што је имала среће да јој је муж зарадио велике новце, мада не верујем ни да их је зарадио, јер је одувек био ленштина. Сада има ново друштво и у очима јој видим да се гади и ове куће и мене, зато ћу јој данас затражити да ово буде последња посета и да се више не труди. Мисао јој је пресекао звекет потпетица које су се приближавале кући.
Тада је из лимузине изашла она. Кораком, за који је мислила да је грациозан ушетала је у кућу. На улазу је пољубила своју другарицу овлаж је додирнувши образом, очистила столицу, па тек онда села. Ручак је одбила и почела је да прича о себи. Киша је почела да ромиња, па да испада и на крају да пљушти. Растеарала је птице које су до тада цвкутале на прозорској дасци. Сунце је зашло за облаке и ветар је почео гласно да хуји, а она је и даље причала о себи.

слова
вила
латице
звук
лампице

 

[LJILJA MMM]

слова
вила
латице
звук
лампице

"Pa dobro sine, kako ne možeš da zapamtiš ta slova? Kako sva ostala deca lepo čitaju i pišu a ti......ne? Hajde ponovo...moraš to naučiti"
"Ali mama....neće ruka da me sluša kad pišem....sve nešto bezveze piše ...a kad...kad čitam slova se igraju i pomešaju...znaš kao kad se uhvatimo u kolo pa trčimo u krug.....e, tako i slova trče..." plačnim glasom objašnjava Dara sve kršeći nervozno ručice u krilu. Zna i ona da su ostala deca bolja od nje....ali trudi se..nije da se ne trudi.....ipak beže ta slova od nje.....kao kad se igraju žmurke.
Majka k'o majka....shvata da njena ćera ima neki problem ali ne zna više ni sama šta da radi sa detetom. Sve ostalo je u najboljem redu, verbalna komunikacija, društvenost, maštovitost, usmeno brojanje, recitacije....poslušno je dete....ali ovo pisanje i čitanje.....ubija u pojam. Vodila je i kod školskog psihologa....kaže gospodja da će se to samo srediti i da detetu ne fali ništa. A dok se to samo od sebe ne sredi Dara će nadobijati loše ocene, opašće joj interesovanje za školu, dobiće kompleks niže vrednosti koji je već počeo da joj podriva samopouzdanje.
Darine umorne okice se sklapaju.....tu nad stolom gde vežba. Majka je u kuhinji priprema večeru ....a Daru hvata dremež.....spušta levi obraz na ruke....preko stola se rasuše smedji uvojci i zaspaše snom pravednika....
Kakva divna reka......u sumraku na spavanje se spremaju krošnje...i travi se spava....ha....doš'o zeka kod mene.....dodji, dodji lepi moj....viiiidi mama kako mi zeka njuška ruku....okrećući se Dara traži pogledom majku ali nje nema.....nema veze, doći će moja mama po mene...ona me nikad ne ostavlja. Nastavlja da šeta opijena mirisom reke.....jaooo srna i lane....piju vodicu.....iznad glave joj lete ptičice cvrkutom je zovući da krene za njima. Čudno kako razumem šta mi ptice kažu, pomisli Dara dok je pokušavala da prati njihov vijugav let. A onda.....onda je došla na ivicu šume. Plaši se da udje jer je već mrak a mame nema....Utom, sa obližnjeg drveta doleće vila ......kakva je....liči na onu iz Petra Pana...mala i providna i ima čarobni štapić. Zove je po imenu "Daroooo.......Daroooo.....pridji, ne boj se" . Dara pridje, vila je uhvati za ruku i povede u šumu. Ma nije se plašila mala Dara....taman posla....E, onda je vila počela da leti oko Darine glave, da peva nešto i odjednom su se lampice po drveću upalile......zasvetle šuma
šarenom svetlošću. Zatim se čuo nekakv zvuk.....kao da svira violina sa neba i počeše da padaju po Dari mnogobrojne latica raznog cveća. Vila je govorila....ruže za ljubav, neven za zdravlje, djurdjevak za upornost, prkos za istrajnost, nezaboravak za pamćenje, bokvica da rane zarastu brzo, kadifa za pokret, bela rada za čistotu duše, jagorčevina za pamet, lala za nežnost, božur za lepe reči, ....
"Daro, sine......opet si zaspala......jao dete...ajde ćeri još malo provežbaj, još samo jednom pre večere" molila je majka.
"Dobro mama" sanjivo reče mala osećajući krivicu i uzimajući svesku u ruke dok se mati okrenu i vrati u kuhinju.
"Mamaaaaaaaa.....mamaaaaaaaaa.....vidi .....vidi.....sve sam uradila lepo. A da ti pročitam ovo....hoćeš?" sva ponosna viče Dara toliko jako kao da joj je mati u drugom soliteru.
Majka pogleda u svesku dok je Dara čitala tečno i razgovetno.
U svesci.....sve pod konac....
"Mama, slova više ne trče a to je jer im je vila naredila tamo u šumi znaš?" skakućući oko zaprepašćene majke pevušila je Dara.

Ilustraciju za ovu priču poslala Saskily....hvala od srca i drago mi je da ti se dopala

uslov
zanos
kleptoman
bašta
andjeo

 

[bezimeno]

uslov
zanos
kleptoman
bašta
andjeo

Te godine sam dao uslov na faksu u junskom ispitnom roku. Dosao sam natrag kuci. Osecao sam se kao da imam andjela cuvara koji mi sedi na ramenu, dok ja u zanosu sedim u podnozju planine u basti, koju je vredno odrzavala moja majka.

Vremena sam imao. Planove sam imao (jer covek je samo upola covek kad nema planova)... Svet mi je bio na dlanu... Imao sam cizme od sedam milja, koje mi dade Macak u cizmama. Prvog avgusta, govorio sam sebi, skidam cizme i sedam da spremam ispite za septembar - ocisticu godinu.

No, zivot cesto previdi nase planove i snove... Kao svaki pristojan kleptoman - ukrade ti ono sto imas... I cizme i andjela... Dosla je "Oluja" u avgustu... zatrla bezbriznost i ostavila pustos...

Svet je nestao sa moga dlana... Ko zna, mozda se opet jednom vrati...

Sneg
Vino
Zito
Kamikaza
Cutanje