http://www.art-anima.com/d/edu/kakosepise.html
EDUKACIJA
Pol Sivig: KAKO SE PIŠE KRATKA PRIČA
Ovaj esej i saveti koji su u njemu navedeni će vam dosta olakšati pisanje kratke priče.
Mišljenje o tome kako bi trebalo da izgleda dobra kratka priča se razlikuju od čitaoca do čitaoca. Za nekoga je dobra priča ona koja izraženim konfliktom naglašava trenutak u životu, za drugog je to priča koja je smeštena u živopisnom predelu sa dobro razrađenom psihologijom likova. Ima i onih, koji vole priče sa dosta futurističkih detalja. Mi ćemo se skoncentrisati na samu „kičmu“ oko koje, po mom mišljenju, svaka dobra priča treba da se izgrađuje.
Pisanje dobre priče se odvija u nekoliko koraka.
1. Uronite u jezik
Da biste mogli da započnete pisanje priče na srpskom jeziku, vaša svest mora biti ispunjena najboljom srpskom literaturom. Zamislite nekoga ko želi da komponuje muzički komad. Savremeni kompozitor svoju karijeru nejčešće započinje u nekom bendu, a pre toga obično završi muzičku školu. On uči da čita note, uči harmoniju i godinama sluša najbolja muzička dela. Vinton Marselis nije tek tako odlučio da ode u studio i odsvira par stvari na trubi.
Pisac Din Kunc je izjavio da se suprotstavlja „literarnom pisanju“, kako on naziva klasična dela. Sa druge strane, on ne daje nikakvu alternativu za najbolju i najelegantnije napisanu književnost u istoriji. On je jedan od retkih uspešnih pisaca, bez klasičnog književnog obrazovanja. Kritičari kažu da se to jasno odražava na njegova dela.
Ako želite da pišete priče, trebalo bi da proučite literarnu formu. Trebalo bi da analizirate dela majstora pisanja, počev od Homera, preko Stivena Kinga i Džona Irvinga i posebno neke od najboljih pisaca kratkih priča, poput Turgenjeva i Čehova. Pročitajte što više knjiga. Morate da čitate klasike, a ne samo romane, koji su trenutno popularni. O pisanju ćete naučiti daleko više čitajući Tolstoja, nego čitajući Dina Kunca. Morate se utopiti u jezik. Probajte da vodite dnevnik. Pišite pisma (ne samo e-mailove) svojim prijateljima. Idite na časove pisanja.
2. Smislite ideju za priču
Iskusnom piscu ideja vrlo brzo padne na pamet. Morate naučiti da iskristališete ideju. Najčešće znate okvirno o čemu želite da pišete: „Hteo bih da pišem priču o svom ujaku Leu“ ili „o letu koje smo provelili u Honoluluu“ ili „o danu kada je Kenedi ubijen.“
Ako izaberete leto u Hanoluluu, morate da se fokusirate na one stvari, koje su to leto učinile vrednim pamćenja. Koju još ideju bi hteli da povežete sa tom pričom? Na primer neku priču o „profesionalnim surferima“.
Sada imate „profesionalne surfere, onogo leta u Honoluluu“. Šta vas je u vezi sa njima potaklo da napišete priču? Možda neki određeni surfer „koji je ukrao novčanik moje sestre“.
„Profesor surfovanja, koji je ukrao novčanik moje sestre, onog leta u Honoluluu“. To bi mogao da bude početak.
3. Izaberite svoj ugao
Reč „ugao“ se u novinarstvu često koristi kao izraz koji objašnjava značaj koji vi dajete određenom događaju. Vi treba da izaberete ugao odnosno bitnost ovog kradljivog sufera u vašoj priči. Centar vaše priče bi mogla da bude i sama krađa ili istraživanje zločina ili bi mogli da odlučite da ne lovite lopova, već da se sretnete sa njim ili nešto slično. Postoji bezbroj varijanti.
Ako ne možete da odlučite koji će biti vaš ugao pisanja, vratite se na prvi korak i još malo razradite ideju ili izaberite neku novu.
4. Skicirajte priču
Kada imate ideju i ugao, vreme je da okvirno odredite scene u priči. Kratka priča od desetak strana bi trebalo da ima oko tri dobre scene.
(Postoji veliki spor među književnicima oko toga da li se i koliko treba koncentrisati na pisanje scena. Za početnike pisanje scena treba da bude jednostavno i lako. Pored toga, priča koju ćete vi pisati biće napisana iz trećeg lica. To je najbolji način pisanja za učenje. Pisanje iz prvog lica je previše lako, a sveznajući pripovedač se retko koristi.)
Koristeći našu ideju o krađi u Honoluluu, možemo da napravimo sledeće scene: (1) susret sa surferima u Vaikikiju; (2) pravljenje žurke u Royal Hawaiian Hotelu, gde se dogodi krađa i donese odluka da se krađa ne prijavi nadležnima; (3) susret sa lopovom sledeće nedelje.
Mogli bismo i ovako: (1) žurka sa surferima u hotelu, krađa i ne prijavljivanje nadležnima; (2) prisećanje na lepše dane u Vaikikiju; (3) susret sa lopovom sledeće nedelje.
Skica priče koju ovde pravite može biti neodređena i uopštena, a može biti i precizna.
5. Likovi
Kao prvo, neki pisci svoje likove obrađuju na početku pisanja. Sami izaberite šta vam više odgovara.
Za priču od deset strana, tri glavna lika su više nego dovoljna. Nikako ne uzimajte više od četiri. Možete imati dosta sporednih likova, ali oni ne bi trebalo da rade ništa značajno ili da na bilo koji način unesu zbrku u priču.
Sada imate ideju, skicu priče i likove. Spremni ste za najteži deo: pisanje.
6. Pisanje
Na ovo treba da gledate sa entuzijazmom, koji ste imali kada ste prvi put učili da plešete. Tada ste znali da niste Fred Aster ili Džindžer Rodžers, ali ste se ipak zabavljali.
Uživite se u svoju priču što više. Nemojte brinuti o greškama, jer se one mogu kasnije ispraviti. Jedna od najlepših stvari u životu je kada nešto vidite ili radite po prvi put.
Kada napišete nekoliko priča, biće vam mnogo lakše da uočite gde ste grešili i moći ćete lako da ispravite svoje greške.
7. Ispravka
Ispravka nije samo prepravljanje grešaka, nego i sređivanje cele priče, tako da blista.
Svakoj priči treba ispravka, čak i pričama Čehova i Stivena Krejna. Profesinalni pisci često svoje priče iščitavaju i prepravljaju i po 30, 40 ili 50 puta.
Vremenom ćete naučiti da osetite kada ste stigli do trenutka od kog nema povratka. To je trenutak kada nema potrebe više raditi ispravku. Završili ste sa tim i možete da se bacite na svoju sledeću priču.
Zaključak
Ovako se otprilike pišu priče. Ni pisanje romana nije mnogo drugačije. Naravno, pisanje dobre priče ili dobrog romana je sasvim druga stvar. O tome ćemo drugi put. Za sada zapamtite: samo ako stalno pišete možete vremenom postati dobar pisac.
:
to sam zaboravila. kad ono dolaze? na licu joj se pojavio osmeh. u cetvrtak. da, onda i kolaci sutra.
) je izazvala profesora Kojatkina, baš ovog popodneva, delimično zbog pritiska i straha koje su oboje preživeli od upada izvesnih skarednih likova u njenu nadaleko čuvenu kafanu Pričamo, dakle postojimo. Igrala se sa Kojatkinovim pogledom, sa njegovim očima nenaviklim na gotivne priče i kolena i listove izauzovne poput njenih, kao sa dve kristalne kugle, mada joj se nije naročito dopadao - bio je dobar samo za šale, za masne viceve, a i ruke su mu bile grube. Ponekad je maštala o dodiru njegovih ruku, kako se one, lake poput pera spuštaju na njena kolena, na tople, bele butine... Ali to su bili snovi bez velikog značenja, kao kad neka njena prijateljica, usamljena nesrećnica zamisli da su je kidnapovali njih desetorica i nežno iskoristili, bio je to samo prazan san, jedan blesak, kao kad neka njena prijateljica sanja da je doživela silovanje... dobro, to smo već rekli... tek tako, što je podseti da postoje i seksualne a ne samo forumske brutalnosti, nemotivisane ljubavlju, na granici zverskog (čitaj: životinjskog) čina. 
