Pre nego se vratimo na razgovor koji se u kaficu vodio uz zvuke
Boemske rapsodije grupe Kvin i na fatalnu opkladu od koje je, pretpostavlja se, sve i krenulo, i koja je Profesora i dovela do tako
teske odluke, moramo se za tren pozabaviti prostim cinjenicama i materijalnim dokazima citavog slucaja. Profesor je, naime, pisao pisma, prilicno nesuvisle sadrzine, ne zna se da li samom sebi, ili nekome, pa su ostala neposlata. Iz njih se mozda moze zakljuciti kroz sta je prolazio poslednjih nedelja, a njima se trenutno bave psiholozi angazovani u istrazi. U tim, rukom i na brzinu, naskrabanim stranicama se pominju i predmeti koji se u daljem toku istrage vode kao fizicki dokaz pod rednim brojem 1, 2, 3, itd...a, ovde ce biti spomenuti samo neki. Na licu mesta, pod jastukom na koji je Profesor spustao svoju umornu glavu svako vece, ili verovatnije, u pola noci, je pronadjena koverta sa crvenom kovrdzicom, bez potpisa, ili adrese posiljaoca, a sa Profesorovom adresom i urednim postanskim pecatom koji govori da je koverta zaista isporucena kao regularna postanska posiljka. Da li je kovrdza naknadano stavljena u kovertu, ili je bila njegov sadrzaj i u trenutku dospeca, je pitanje na koje se, naravno, odgovor ne moze dati sa sigurnoscu, ali je na osnovu Profesorovih belezaka verovatnija ova druga mogucnost. U beleskama se spominje 20.08. tekuce godine, kao datum prispeca koverte, a kovrdza se karakterise kao “jos jedan besramni, vesticji pokusaj”. Iz naizgled nevezanih recenica moze se zakljuciti da je pismom zapoceo citav niz dogadjaja, da je pismo prvi od niza predmeta koji su u Profesorove ruke dospeli na ovaj, ili onaj nacin i koje je Profesor smatrao provokacijama od strane svojih ucenica. Za svoje pretpostavke nije uspevao da nadje cvrstih dokaza, sto je jos vise pojacavalo nervnu krizu u kojoj se nalazio. Sumnjao je da kovrdza pripada Ludachi Kojaglodjekosku. Boja je, cinilo se, tacno odgovarala vatri koja se na njenoj glavi palila sa svakim rascesljavanjem. Profesor je iz veceri u vece isitivao njenu mekocu pod prstima, boju, duzinu i oblik, uzalud je mirisao maleni snop mekanih dlacica, na casovima se neprimerno saginjao nad Ludachom, toboze prateci nepostojece pravopisne greske u njenim sastavima dok je pisala, a u stvari njuskajuci uzbudjeno njenu kosicu, trazeci potvdu svojih sumnji. U jednom trenutku je cak i pruzio ruku u neodlucnom pokusaju da kosu i dodirne, ali se na vreme zaustavio, ponajvise zbog Ludachinog ledenog pogleda, kada je u trenutku podigla svoju glavicu i ochi ka njemu. No, sve je bilo uzalud, kovrdza je licila na Ludacinu, mirisala na Ludacinu, uvijala se kao Ludachina tokom dana, ali je tokom noci, dok ju je prevrato u svojim uzbudjenim, oznojenim dlanovima, ona poprimala drugaciji miris, mnogo intimniji i uzbudljiviji od mirisa obicne kose, vodeci Profesora
neverici i sokantnoj pretpostavci da kovrdza potice sa jednog mnogo lascivnijeg mesta Ludacinog tela. Profesor je potom kovrdzicu uzbudjeno liznuo, raspojasano grickao, probao cak i da je proguta, dospevsi skoro u stanje transa i maltene se zadavivsi tim crvenim klupcetom. Saputao joj je strastvene reci,koje se nikada ne bi usudio da samoj Ludachi kaze, grdio je i mazio je, pretio joj i milovao je, a na kraju ju je stavljao ispod jastuka, ne mogavsi da se odvoji od nje. Nocu je sanjao frustrirajuce snove, kako je na casovima on ucenik, a Ludacha predavac, kako mu, odevena samo u cipkani korset i podvezice, kojima je, kao
zivom ogradom, svoje telo odvajala od njegovih pohotnih ociju, sa stapom u rukama, strogim glasom obasnjava znacenje metafora u pisanju kratkih prica:
“Ne, ne, Gorjanovichu, metafora je uvek subjektivna, nikada objektivna i kao takva je tesko upotrebljiva, sa njom se mora vrlo oprezno baratati. Jer, vidis, kada bi ti sada napisao da su necije grudi, na primer moje- kruske (i tu bi ga Ludacha
iznenadila i jednim pokretom razdrljila svoj korset i pokazala mu svoju levu dojku), onda bi svako zamislio jednu malu, cvrstu, kruskoliku dojku, a moje grudi bi nekome drugome zalicile na jabuku (tu bi u Profesorovom snu Ludacina dojka pocela da pomalo raste i menja oblik, postaje rumena), ili cak na omanju dinju” (ovde bi dojka jos narasla, skoro do rasprskavanja, pocela da rozikasti i zuti i da mami sirotog Profesora da u nju zarije zube). Profesor se, po sopstvenom priznanju nadjenom u beleskama, budi sav znojan i iscrpljen, dugo se umivao hladnom vodom u svom kupatilu, i odlazio krajnje lose raspolozen na casove, gde je Ludachi po pravilu zakidao po dve ocene na svakom sastavu, kivan na nju, ni krivu, ni duznu. Na casovima je Ludacha nepokolebljivo i bez zazora drzala svoj pogled na njegovom licu, dok je on sipao provokacije, spominjuci pismo, kosu, crveno, ne bi li je naterao da se izlane, naljuti, ili makar pocrveni, cime bi njegove sumnje da je posiljalac kovrdze bas ona bile potvrdjene. Avaj, uvek je dan zavrsavao
nedostajenjem definitivnog “da” odgovora na svoja pitanja.
U stanu su takodje nadjene (a, u beleskama se spominju): fotografija jedne potpuno gole zenske zadnjice, jedan kljuc sa priveskom u obliku bicha, a koji nije odgovarao nijednoj bravici u Profesorovom stanu, jedan skupoceni papir za pisanje, kakvi se danas vrlo retko srecu, sav istackan otiscima usana namazanih karminom vrlo diskretne kajsija boje i jedna kratka erotska prica napisana Morzeovom azbukom.
sneg
savrsen dan
jastuk
pegla
zestina kojm ga gleda
, naravno, nista od tog ne bi bilo tako da se nije tu pojavio jedan Don Zuan, aj ' dobro, nije bas Don Zuan, ali jeste jedan muski stvor koji me zvao na kafu, i sasvim slucajno, nekako je dotaknuo moje prste, i ja sam sklonila ruku ko oparena, ali,