Heroji odbranbeno otadzbinskog rata

Мићо Влаховић
imgres
 
Koliko vas je to izginulo.:mrgreen::cool:

Ako nemaš šta pametno da kažeš nemoj ni ulaziti u ovakvu diskusiju. U najmanju ruku je nekulturno to što radiš, samo si pokazao kakav si čovek i kakvi ste Hrvati. Ako ništa drugo bar pokaži poštovanje prema forumu jer je krstarica ipak srpski forum, za sve ljude koji pričaju balkanske jezike, a ti ulaziš ovde sa provokacijama i omalovažavanjem žrtava. Možeš ovde svašta da kažeš protiv Srba ako želiš ali to čini u političkim temama, ostavi se naših mrtvih molim te. Da imaš bar 3 IQ boda to bi sam shvatio ali pošto toga nisi sposoban prijaviću te moderatorima u nadi da te banuju.
 
Ako nemaš šta pametno da kažeš nemoj ni ulaziti u ovakvu diskusiju. U najmanju ruku je nekulturno to što radiš, samo si pokazao kakav si čovek i kakvi ste Hrvati. Ako ništa drugo bar pokaži poštovanje prema forumu jer je krstarica ipak srpski forum, za sve ljude koji pričaju balkanske jezike, a ti ulaziš ovde sa provokacijama i omalovažavanjem žrtava. Možeš ovde svašta da kažeš protiv Srba ako želiš ali to čini u političkim temama, ostavi se naših mrtvih molim te. Da imaš bar 3 IQ boda to bi sam shvatio ali pošto toga nisi sposoban prijaviću te moderatorima u nadi da te banuju.

Kao što se i vi rugate sa Škabrnjom,Lovasom i Vukovarom.
 
Па Зоран Боровина

Пуковник ВРС Зоран Боровина, је рођен 14. фебруара 1952. у селу Мало Поље (општина Хан Пијесак). Основну школу и гимназију завршио је у Хан Пијеску, а Војну академију у Београду, и завршну годину у Сарајеву.
Погинуо је 4. децембра 1992. у борбама на Отесу, на сарајевском ратишту.

Зорана Боровину на место комаданта Српске гарде на Илиџи је поставио лично Ратко Младић.

Оно по чему ће пуковник Зоран Боровина остати упамћен јесте одлучност, и херојство у борбеним акцијама на самом терену, у сукобима са непријатељем. Био је сасвим природан, тих, са благим осмехом на лицу. Није волео неправду, и борио се протви ње.
Дошао је децембар 1992. када је кренула акција ослобађања Отеса, код Илиџе. Пре саме акције пуковних Зоран Боровина је извукао разне кукавице "општинаре" и друге гузоње, који су се често скривали од броби, и наређивали напада и повлачили људе, преко моторола.. онда их је све обукао у униформу, и дао оружије у руке, па их је повео са собом у акцију. То им се нимало није допало, сви су били укочени и ознојени до голе коже, јер су били у самртном страху, гледајући непријатеља у очи.
1. децембра 1992. у зору кренула је акција ослобађана Отеса, и вршена је из 3 правца. Четврти дан акције већ у предвечерије, када су борбе већ јењавале, пуковник Боровина повео је неколико својих момака добровољно да изврше диверзантски упад међу непријатеља, како би се после отвориле шансе за наставак акције ослобађања Ступске петље. Бачена им је бомба пред ноге, момци су полегали, а Зоран Боровина је узео бомбу у шаке, и није стигао да им врати, него му је ескплодирала у руци. Донесен је у болницу "Жица", где су лекари констатовали смрт. Морал српске војске, када су чули за погибију свог комаданта и јунака, је страховито пао.
Наредни дан 5.12.1992. српски гардисти са Илиџе су ушли у Отес, и практично само ушетали, јер скоро да метак нису испалили. Што ће рећи да је још дан раније Отес био ослобођен.

Једино ко се радовао у српским редовима одласку Зорана Боровине јесте овај кадар, који се поново вратио у своје канцеларије и фотеље јер су се добро уплашили за своје задњице.

Након смрти Зорана Боровине, Отес доби ново име - Зораново!
 
Мићо Влаховић
imgres
Пише: Жељко Томић, sokolac.net
19.04.2009.

Обично пишем са лакоћом, прсти на тастатури не могу да прате мисли. Али, када покушам да нешто напишем о Мићи Влаховићу мозак затаји, па узалудно тражим изгубљени почетак. Откако кроз пријатеље упознах Мићу као дјечака, човјека и ратника, те проникох у његову душу и сазнадох његову потресну животну причу, Мићин лик ми не излази из главе. Прати ме на спавање и увијек је ту покрај мене када се пробудим. У овој причи наводим исјечке из дјетињства једног паћеничка чији живот ријечи не могу описати. Мићина животна прича ствара језу код помисли шта живот може некоме да учини. Није праведно да сву несрећу која некога у животу може да задеси нађох у Мићиној тужној причи. Није ни поштено да се све то десило душнобрижној особи, каква је био наш Мићо.

Мићо Влаховић никада није сазнао ко су му родитељи, нити зашто га је мајка једног магловиог јутра оставила умотаног у крпе на прагу београдског дома за сирочад у улици Звечанска број 9. Када је мало јакнуо, усвојила га је једна старатељска породица из Александрова (близу Зрењанина), вјероватно не због тога што су жељели да учине неко хумано дјело него да би од државе добили пристојне мјесечне приходе, као и неке пореске олакшице. Наравно, мушка дјеца много лакше налазе "нови дом" код војвођанских ратара јер у банатским њивама никада нема довољно радника.

Мићо је спавао у једној малој собици која је мирисала на буђ, и да се у њој није налазио дрвени кревет та просторија би више личила на оставу него на собу. Дане је проводио на њиви, пржен врелим сунцем и купан хладним панонским пљусковима. На поље би најчешће носио само пола килограма хљеба и литру млијека, и то би било све што је добијао за цијели дан напорног рада. Ријетко је причао о својој раној младости, али је једном саборцу са Жучи испричао како му је у тој кући једини пријатељ била сестра Весна, која би му понекад, кријући од осталих, доносила остатке непоједених оброка.

Не желим на овом мјесту да судим другима, нити да бацам клетве на ту старатељску породицу јер се на банатској земљи много ради а тешко живи. Војвођански сељак је одувијек био државно сироче, препуштен на милост и немилост мајке природе и лопова из пољопривредних задруга. Ипак, морам да примјетим да се нико из села не потруди да каже неку лијепу ријеч за тог Мићиног старатеља, оца Ђорђа.

И поред тешког живота, Мићо је зрачио неком позитивном енергијом. У селу су га сви вољели. Имао је много пријатеља, да поменем само неке: Сашу Ђурића званог Бели, као и Зорана Миловановића званог Зода, те Илију Ковачевића. Бели и Зода су сирочад, одрасли у истој хранитељској породици па их то чини "браћом" јер они другог брата немају. Зоду нисам упознао, али се потрудио да пронађе видео касету са Мићине сахране. Зодину касету намјеравам да пребацим на ДВД, па ћу исту да пошаљем донаторима. Илија је домаћи, рођен је у Александрову.

Мића је био и добар друг. Многе је задужио својим добронамјерним савјетима, попут Марије Максић која Мићу окива у звијезде.

На Мићином погребу се окупило много свијета, житеља Александрова и бораца из Источног Сарајева. У најдирљивијем тренутку тог тужног дана, када се народ разишао са гробља, Мићини саборци из Треће сарајевске пјешадијске бригаде су клекнули око хумке - и заплакали.

Срби су из грађанског рата 1992 - 1995 изашли као побједници, јер су многи борци, попут Миће Влаховића, уградили своје кости у темеље Републике Српске. Међутим, што се политике тиче, рат никада није ни објављен па се није ни десио. Ни један српски јунак из прошлог рата није проглашен за хероја, а да јесте Мићо би сигурно био један од њих.

Ми покушавамо да оживимо акцију обиљежавања имена Миће Влаховића, како би Александрово добило улицу Миће Влаховића.



------------------------------------------------------------------------------------------

Мићо Влаховић - српски херој

Пише: Вогошћанин прави, sokolac.net

Прије нешто више од 16 година упознао сам једног од највећих хероја новије српске историје Мићу Влаховића. У Вогошћу је стигао из мјеста Александрово (а тада се звало Велике Ливаде), на себи је имао маскирни комбинезон, а око паса му је био опасач на којем је висио бајонет од пушке М48. Изгледао је јако повучен и скроман, тихог и пријатног гласа без сувишни ријечи у његовом говору. За свој долазак није ништа тражио од команде и био је смјештен у просторије И. Д. В. Вогошћанске бригаде ВРС, која се у то вријеме звала Црновршка бригада. Након доласка добио је задатак да поново формира И. Д. В. који је у то вријеме би расформиран ради криминала и одбијања наређења од претпостављене команде.

Мићо је врло брзо стекао повјерење Вогошћана и постао прави вођа своје јединице. Команде у Вогошћи су се смјењивале као сцене на филмском платну, а сваки нови командант је покушавао да задржи Мићу крај себе, због његове храбрости и извршавања наредби које је добијао. Мићо је низао успјех за успјехом и његова јединица је постала узданица становника Вогошће. Мићо Влаховић је провео у Вогошћи нешто више од годину и по дана ратујући на просторима Републике Српске и у тим борбама био вјечито испред својих другова, давајући им морал да га прате, до његових успјеха да овлада тереном који контролише непријатељ.

Био је то човјек који се не може описат са пар реченица. Мићо је дошао у Вогошћу да би помогао свом народу. Током рата није тражио ништа за своје учешће. Ратовао је хрбро и достојанствено.
Мићину доброту су користили неки који су се крили иза његове храбрости. Мићо је ишао испред свих, а неки његови борци се често нису појављивали ни на полазном положају. Мићу су сви вољели. Нема официра који је имао да каже нешто што би указивло нешто лоше о Мићи.

О Мићи Влаховићу се у то вријеме причало све најбоље. Мићо није био оштар према људима који су се крили иза његовог имена. Команда је смислила да смијени Мићу како би очистила његову јединицу. То је био само један тактички потез команде, који Мићо није могао да учини својим друговима. Врло брзо су Мићу, вратили на мјесто које заслужује.

Након Мићине погибије се осјећао недостатак кадра за офанзивна дејства и успјехе у њима. Мићо је у рату дао све што је имао. Зато ми данас имамо обавезу да га вратимо међу живе. Једна улица у његовом Александрову је само једна ситница коју је он заслужио од својих преживјелих сабораца.

Данас након скоро 15 година од погибије Миће Влаховића, поносим се што сам познавао таквог хероја. Овом приликом би замолио све који прате овај сајт, а у могућности су да дођу на парастос да нам се прикљуће и да покажемо да наш Мићо Влаховић није заборављен од својих другова и свог народа. Нека је вјећна слава за нашег истинског хероја.
 
Snajperskom puskom, trudnicu?!

Slava im.

Да. Тактика муслиманских снајпериста је била да погоде цивила и онда чекају војнике који би покушали да помогну. Она је била у поодмаклој трудноћи, остала у другом стању након десет година брака. Подлегла је од рана, он је погинуо покушавајући је извући рањену. На Бадњи дан 1994. године.

Нек им је лака земља и вјечни покој им души...
 
Moja priča se zove Dragan Josipović. Starešina Vojske Republike Srpske, komandant slavne brigade Sarajevsko-romanijskog korpusa. A tamo negde, u Srbiji, u pitomoj Vojvodini, njegove četiri devojčice. Heroj, vitez i Sinđelić, komandant slavne Ilijaške brigade, udarna pesnica, čelik i srce bitke za Drinu i Goražde, osvetnik drinskih krvavih talasa. Ovo je moja priča o jednom čoveku, o živom heroju, heroju rata, koji čuva Srpstvo svom silinom vekova i krvlju predaka. Od njega se neprijatelju krv ledi. Čovek, otac četiri devojčice, došao je da se bori za srpski narod.
 
Au, bwe, jos jedna tema o ovim klovnovima i "herojima", sve moj do mojega.
Ustase, cetnici i degenerici od njihovih obozavalaca zasluzuju gadjenje-da ne upotrebim tezu rec. Razuman covek ne moze nijednu od te dve ideologije u danasnje vreme podrzavati.

P.S.: Postavljac teme bi mogao da nauci pravopisna pravila, kad vec pise o velikim "herojima" odbraMbenog rata.
Ти мора да си неки рођак са Кандићком и Бисерком или си неки тешки сер...ња! Да није тих ХЕРОЈА било ко зна где би ти био!
 
Ти мора да си неки рођак са Кандићком и Бисерком или си неки тешки сер...ња! Да није тих ХЕРОЈА било ко зна где би ти био!

Nisam rodjak ni sa jednom od te dve spodobe.

A ako ti smetaju moji stavovi, sta da ti kazem-ovo drustvo boluje od pojave laznih heroja, poput tog Mande i ostalih Kurti Murtica.
 
Nisam rodjak ni sa jednom od te dve spodobe.

A ako ti smetaju moji stavovi, sta da ti kazem-ovo drustvo boluje od pojave laznih heroja, poput tog Mande i ostalih Kurti Murtica.

Мислиш да би их људи волели да нису урадили нешто добро, вероватно се испред твоје куће није пуцало а није те комшија јурио да те коље па да знаш како је то, а јесу хероји јер су стали испред тог ножа и одбранили су српски народ, има ту још других ствари које требаш знати па да нешто кажеш! Нисам хтео да те увредим, свако има право на свој став али ствари мораш сагледати са више страна
 
Nisam rodjak ni sa jednom od te dve spodobe.

A ako ti smetaju moji stavovi, sta da ti kazem-ovo drustvo boluje od pojave laznih heroja, poput tog Mande i ostalih Kurti Murtica.

ima ona scena u filmu lepa sela lepo gore kad profesor govori bjelogrlicu--nije nam nista ovaj beogradski ***** kriv bio bi isti kao ti da su mu staru zaklali a njegova stara sad seta beogradom....
 
Poslednja izmena:
Као прво ова звезда нема везе са жидовском шестокраком,већ ово носе амерички полицајци,никад србин неће носити јеврјеско обележје,јер су они иста говна као и комуњаре и западњаци.Живела Православна Русија.
 
NEK VAM JE VJECNA SLAVA I OD SRPSKOG RODA HVALA


mitar_maksimovic.jpg

Vojvoda Mitar Maksimović Mando rođen je u selu Donje Zabrđe kod Ugljevika 10. oktobra 1963. godine. Pre rata bio strastveni ljubitelj fudbala i igrao u lokalnom klubu "Majevica" iz Zabrđa. Njegove kvalitete tada primećuje i dosta poznatiji "FK Rudar" iz Ugljevika. Ubrzo po otpočinjanju ratnih dejstava u Hrvatskoj, kao dobrovoljac odlazi u Knin 26. septembra 1991. godine i postaje borac Prve benkovačke brigade. U rodni kraj se vraća posle 9 meseci, kada muslimani napadaju Bijeljinu.
n1202298908_30267648_3148.jpg

12631_198818965875_198811850875_3596263_700722_n.jpg


Veljko Milanković je bio komandant bataljona Vukovi sa Vučijaka. Rođen je 5. januara 1955. godine u selu Kremna blizu Prnjavora (RS), a preminuo 14. februara 1993. godine
Junaštvo Veljka i njegovih boraca ostaće zapamćeno u analima ovog rata
31945_1359100771948_1064372858_30835100_6215583_n.jpg

Slava drugovima četnicima koji su se borili za srpski narod.
 
Као прво ова звезда нема везе са жидовском шестокраком,већ ово носе амерички полицајци,никад србин неће носити јеврјеско обележје,јер су они иста говна као и комуњаре и западњаци.Живела Православна Русија.
 

Back
Top