Quantcast

Heroji odbranbeno otadzbinskog rata

GolubBabic

Domaćin
Poruka
3.759
NEK VAM JE VJECNA SLAVA I OD SRPSKOG RODA HVALA



Vojvoda Mitar Maksimović Mando rođen je u selu Donje Zabrđe kod Ugljevika 10. oktobra 1963. godine. Pre rata bio strastveni ljubitelj fudbala i igrao u lokalnom klubu "Majevica" iz Zabrđa. Njegove kvalitete tada primećuje i dosta poznatiji "FK Rudar" iz Ugljevika. Ubrzo po otpočinjanju ratnih dejstava u Hrvatskoj, kao dobrovoljac odlazi u Knin 26. septembra 1991. godine i postaje borac Prve benkovačke brigade. U rodni kraj se vraća posle 9 meseci, kada muslimani napadaju Bijeljinu.



Veljko Milanković je bio komandant bataljona Vukovi sa Vučijaka. Rođen je 5. januara 1955. godine u selu Kremna blizu Prnjavora (RS), a preminuo 14. februara 1993. godine
Junaštvo Veljka i njegovih boraca ostaće zapamćeno u analima ovog rata
 

GolubBabic

Domaćin
Poruka
3.759
"ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1971. 1. НОВЕМБРА РОДИЛО СЕ ДЕТЕ, СРПСКО ДЕТЕ, ИМАЛО ЈЕ МЛАДЕЖ НА ЛЕВОМ ОБРАЗУ КОЈИ ЈЕ ЗНАЧИО СРЕЋУ У ЖИВОТУ А И ПОРОДИЦА ПЕРИЋ ЈЕ ТАЈ ДАН БЛИСТАЛА ОД СРЕЋЕ ШТО ЈЕ НАКОН ЧЕТИРИ КЋЕРКЕ ДОБИЛА СИНА ПО ИМЕНУ БОШКО. У СЕЛУ РАЖЉЕВО, ПОД ОБРОНЦИМА МАЈЕВИЦЕ, НЕГДЕ НА СРЕДИНИ ПУТА ИЗМЕЂУ БРЧКОГ И БИЈЕЉИНЕ РОЂЕНА ЈЕ ЛЕГЕНДА ОВОГ ВРЕМЕНА. БОШКО ПЕРИЋ, ЈЕ БИО ДЕТЕ СА СЕЛА. СВОЈЕ ШКОЛОВАЊЕ ЈЕ ЗАПОЧЕО У РОДНОМ СЕЛУ РАЖЉЕВО. БИО ЈЕ ПРИМЕРАН И ВРЕДАН ЂАК. ОСНОВНУ ШКОЛУ ЈЕ ЗАВРШИО 1986.ГОД. ПОЗНАТ КАО, ВЕЋ ТАДА, СНАЛАЖЉИВ МОМАК, ДАЉЕ ШКОЛОВАЊЕ ЈЕ НАСТАВИО У СЛОВЕНИЈИ, У ЉУБЉАНИ. ЖИВЕО ЈЕ КОД ЈЕДНЕ ОД СВОЈИХ СЕСТАРА. У ТОМ ГРАДУ ЈЕ УПИСАО ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКУ ШКОЛУ, СМЕР ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ. СРЕДЊУ ШКОЛУ ЈЕ ЗАВРШИО 1989.ГОД. ПО ЗАВРШЕТКУ ШКОЛОВАЊА ОДЛАЗИ НА СЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА У ТАДАШЊИ ТИТОГРАД. ИЗ ВОЈСКЕ СЕ ВРАЋА КУЋИ У РАЖЉЕВО СА ЧИНОМ ДЕСЕТАРА. УБРЗО ЗАТИМ ОПЕТ ОДЛАЗИ У СЛОВЕНИЈУ, У КОПАР, ГДЕ НАЛАЗИ ЗАПОСЛЕЊЕ У СВОЈОЈ СТРУЦИ. ПО ИЗБИЈАЊУ РАТНИХ СУКОБА У ХРВАТСКОЈ, ИЗАЗВАН ПАТРИОТСКИМ ВРЕДНОСТИМА ОДЛУЧУЈЕ ДА СЕ ВРАТИ У РОДНО МЕСТО, ШТО И ЧИНИ ЗАДЊИМ ВОЗОМ ЉУБЉАНА-ВИНКОВЦИ. ЧИМ СЕ ВРАТИО У СВОЈУ ОТАЏБИНУ, СТАВИО СЕ НА РАСПОЛАГАЊЕ РЕЗЕРВНОМ САСТАВУ ТАДАШЊЕ ЈНА. ПРВО ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ МУ ЈЕ БИЛО У ПРОЛЕЋЕ 1992.ГОД. У ОСЛОБАЂАЊУ ШАМЦА. У ОКВИРУ РЕЗЕРВНОГ САСТАВА, ТАДА ЈОШ ЈНА. ПРЕД САМ ПОЧЕТАК РАТА У БРЧКОМ ФОРМИРАНА ЈЕ ЕЛИТНА ЈЕДИНИЦА ЦРВЕНИХ БЕРЕТКИ ПО УЗОРУ НА ЈЕДИНИЦЕ КАПЕТАНА ДРАГАНА У ХРВАТСКОЈ. У ТОЈ ЈЕДИНИЦИ СЕ НАЛАЗИО И БОШКО ПЕРИЋ. ВЕЋ У ПРВИМ АКЦИЈАМА ИСТАКАО СЕ КАО ХРАБАР БОРАЦ, ШТО ДОКАЗУЈЕ НАЧИН НА КОЈИ ЈЕ ПРВИ ПУТ РАЊЕН; ПРИЛИКОМ ЗАУЗИМАЊА ПРИГРАДСКОГ НАСЕЉА КЛАНАЦ, БОШКО НОШЕН СВОЈОМ МЛАДАЛАЧКОМ ЖЕСТИНОМ УСПРАВИО СЕ И С МИТРАЉЕЗОМ У РУКАМА КРЕНУО ПРЕМА МУСЛИМАНСКИМ ПОЛОЖАЈИМА: ''БЕЖ' ТЕ, ТУРЦИ, СТИЖЕ ПЕША!'', ЗАГРМЕО ЈЕ. ИСПРЕД ЊЕГА ЈЕ БИЛА ЧИСТИНА. ДОК ЈЕ ТАКО УСПРАВНО ИШАО ПУЦАЈУЋИ, САСЕКАО ГА ЈЕ РАФАЛ. ДОБИО ЈЕ ТРИ МЕТКА, ЈЕДАН У НОГУ, ДВА У РУКЕ, АЛИ СЕ ЈОШ ДРЖАО НА НОГАМА. ТО ЈЕ БИЛО ПРВО РАЊАВАЊЕ ОД УКУПНО ШЕСТ. ДРУГО РАЊАВАЊЕ У АВГУСТУ ЈЕ ПОНОВО ИЗДРЖАО НА НОГАМА, И АКО ГА ЈЕ БРОВИНГ ПОГОДИО У ПРСА, ЖЕЉА ДА ОДБРАНИ СВОЈ НАРОД, ЗА ДИВНО ЧУДО, ГА ЈЕ ОДРЖАЛА У ЖИВОТУ. ПО ИЗЛАСКУ ИЗ БОЛНИЦЕ ОСНИВА ИНТЕРВЕНТНИ ВОД КОЈИ ТАДА БРОЈИ 19 ВОЈНИКА, ОСТВАРУЈЕ ЗНАЧАЈНЕ ПОДВИГЕ У ПРОБИЈАЊУ КОРИДОРА КОЈИ ЈЕ БИО ЈЕДИНА ВЕЗА СА ЗАПАДНИМ ДЕЛОМ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. У МАРТУ 1993.ГОД. ОДЛУКОМ 1. ПОСАВСКЕ БРИГАДЕ УЈЕДИНИЛИ СУ СЕ СВИ ИНТЕРВЕНТНИ ВОДОВИ У ЈЕДНУ ЕЛИТНУ ДИВЕРЗАНТСКУ ЈЕДИНИЦУ. НИКО СЕ НИЈЕ МНОГО ДВОУМИО О КОМАНДОВАЊУ ТАКВОМ ЈЕДИНИЦОМ, БОШКО ПЕРИЋ ПЕША БИО ЈЕ ЧИНИ СЕ, СВОЈИМ РОЂЕЊЕМ, ПРЕДОДРЕЂЕН ЗА ТАКВУ ОДЛУКУ. ЧАК ЈЕ ПАО ПРЕДЛОГ И ДА ЈЕДИНИЦА НОСИ ЊЕГОВО ИМЕ, КАО СИМБОЛ ЈЕДНОГ ПОИМАЊА РАТА, ЧАСТИ И ПОШТЕЊА КОЈИ СУ КРАСИЛИ МЛАДИЋА КОЈИ ЋЕ ДО КРАЈА СВОГ КРАТКОГ ЖИВОТА НА ТЕЛУ ИМАТИ ВИШЕ РАНА НЕГО ШТО ЈЕ ПРОЖИВЕО ГОДИНА. КОНАЧНО У ИСТОМ МЕСЕЦУ, УДРУЖЕЊЕМ ВИШЕ ИНТЕРВЕНТНИХ ВОДОВА, ФОРМИРАНА ЈЕ СПЕЦИЈАЛНА ЈЕДИНИЦА ''ПЕША'' БОШКО ПЕРИЋ, НАДИМАК ПЕША ЈЕ ДОБИО ПО СТРИЦУ КОЈИ ЈЕ БИО ЧЕТНИК У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ. ПОД КОМАНДОМ БОШКА ПЕРИЋА ПЕШЕ, СПЕЦИЈАЛНА ЈЕДИНИЦА ЈЕ БИЛА ХРАБРА И ДИСЦИПЛИНОВАНА, И КАО ТАКВА ЈЕ БИЛА УЗОР ОСТАЛИМ СРПСКИМ ЈЕДИНИЦАМА. СПЕЦИЈАЛНА ЈЕДИНИЦА ПЕША УСПЕШНО ЈЕ БРАНИЛА СВЕТУ СРПСКУ ЗЕМЉУ НА СВИМ ФРОНТОВИМА ШИРОМ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. 14.НОВЕМБРА 1994.ГОД. БОШКО ПЕРИЋ ПЕША, ШЕСТ ПУТА РАЊАВАН, КРЕЋЕ У СВОЈУ ПОСЛЕДЊУ АКЦИЈУ НА СОПСТВЕНИ ЗАХТЕВ, У ПОКУШАЈУ ДА СПАСЕ ОКО 70 ОПКОЉЕНИХ СРПСКИХ ВОЈНИКА, НА БРДУ ЛИСАЦА НА МАЈЕВИЦИ. У БЛИСКОЈ БОРБИ, ПРСА У ПРСА, МУСЛИМАНСКИ ВОЈНИК БАЦА ПРЕСУДНУ БОМБУ, КОЈА ПАДА У НЕПОСРЕДНОЈ ПЕШИНОЈ БЛИЗИНИ, ЧИЈИ ГЕЛЕРИ ПОГАЂАЈУ ЈУНАКА ПО ЦЕЛОМ ТЕЛУ. ЈОШ ПРИ СВЕСНОМ СТАЊУ, ЛЕЖЕЋИ НА ЗЕМЉИ, ПИТАО ЈЕ ДВОЈИЦУ СВОЈИХ ВОЈНИКА ''ЈЕ ЛИ МИ ЛИЦЕ ПУНО ОШТЕЋЕНО?'' БОШКО ПЕРИЋ ПЕША БИО ЈЕ МРТАВ НЕПУН МИНУТ ОД РАЊАВАЊА. ГЕЛЕР ЈЕ КРОЗ ВРАТ ДИРЕКТНО ОТИШАО У МОЗАК. ТЕЛО МУ СЕ, СНАГОМ ЗДРАВЉА И МЛАДОСТИ, ЈОШ БОРИЛО СА СМРЋУ ДОК НА КРАЈУ И СРЦЕ НИЈЕ ПОКЛЕКНУЛО. ПЕШИНА ЈЕДИНИЦА И ДАН ДАНАС, ПОСТОЈИ. ЗА СВА ВЕЛИКА ДЕЛА КОЈА СИ УЧИНИО ЗА СРПСКИ НАРОД НЕКА ТИ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!!!"
 

velke712

Elita
Poruka
24.631
обрати пажњу на звезду особе десно на фотографији



и онда дође наш преподобни теодосије и почне да вређа јевреје по форуму

и солидарише се с оним муџахединима у палестини z:hm:
 
Poslednja izmena:

dragon x

Buduća legenda
Poruka
28.760


СРЂАН КНЕЖЕВИЋ



КАКО СУ "БЕЛИ ВУКОВИ" ДОБИЛИ ИМЕ

После формирања Јахоринског батаљона Срђан улази у његов састав. Погибијом легендарног команданта званог Швабо, у фебруару 1993. године, постаје командант Јахоринског батаљона. Са својом јединицом ниже успехе; ослобађа Мали и Велики Јасен, Полом и Мошевачко Брдо. Тад је формиран јуришни одред Сарајевско-романијског корпуса који је бројао око 800 људи. У борбама на Мошевачком брду први пут се чуло за "Беле вукове". Име су добили по томе што су остали завејани у једној мећави на Бјелашници коју само вукови преживе.
Од 22. фебруара Срђанови "Бели вукови" налазе се у акцијама за ослобођење Трнова.Уз "Беле вукове" значајан допринос дале су и друге формације - "Пантери" из Бијељине као и специјална бригада милиције. Становници овог места свакодневно коментаришу да би ово место могло слободно да се зове "Срђаново".
Шеснаестог маја на Дебелом брду, Срђан, заједно са 13. српских бораца бива рањен, док је један војник погинуо. Петнаестог јуна 1995. године почела је велика непријатељска офанзива.Муслимани заузимају Златиште на Требевићу. "Бели вукови" су дошли из Трнова и успешно враћају све заузете линије и освајају значајан положај. Од 12. до 19. октобра 1995. муслимани су жестоко ударали на положаје око Трнова преко кога су желели да се територијално повежу са енклавом Горажде. "Бели вукови" по ко зна који пут не дозвољавају промену линије раздвајања.





Споменик Срђану Кнежевићу - Пале.
 

GolubBabic

Domaćin
Poruka
3.759
Spomenik poginulim pripadnicima Bobanske čete u selu Rapti Trebinje


Na Trojčindan 1992. godine u selu Šćenica na Bobanima osnovana je Bobanska četa, koja je tokom cijelog rata bila udarna jedinica Trebinjske brigade. Prvi ratni komandant Bobanske čete bio je slavni vojvoda Nedeljko Neđo Vidaković, a nakon njegove pogibije na Boračkom jezeru kod Konjica 1994. godine komandu je preuzeo Dragan Ristić Beli.

Bobanska četa imala je oko 120 vojnika, i držala je liniju fronta dugu oko 15 kilometara. Risto Vidaković u ratu je izgubio oba brata, vojvodu Neđa i Sava Vidakovića.

« Kada se sa Dubrovačko-trebinjskog ratišta naprasno i neorganizovano povukla Jugoslovenska narodna armija u maju 1992. godine vojska i linije fronta bile su rašrtrkane i poprilično neorganizovane. Ustaše su u velikom broju iz pravca Dubrovnika napale našu teritoriju, i na Bobanima su gotovo bez borbe prvo okupirali sela Golubinac i Kijev Do. Nakon povlačenja nisu bili utvrđeni položaji, nije bilo jasnih položaja i nakon napada na selo Šćenica nas desetak Bobanaca je organizovalo jedinicu kako bi smo odbranili rodnu grudu.

To ljeto 1992. godine bilo je najteže jer su najelitnije jedinice Hrvatske vojske, i Paragini dobrovoljci iz zapadne Hercegovine nastojali da nas okupiraju. Borbe su bile teške i svakodnevne, prsa u prsa. Borili smo se za svaku čuku, za svaki kamen, i nismo im dali da uđu dublje u našu teritoriju. Ja sam u ratu izgubio oba brata, Sava i Neđa, i nakon rata u rodnom selu Raptima podigao sam im spomenik.

Na Trojčindan služen pomen poginulim pripadnicima Bobanske čete

Danas smo mi preživjeli saborci i rodbina došli da im odamo počast. 2000. godine na ulasku u selo Rapti podigli smo krst i spomenik za 23 Bobanca i pripadnika Bobanske čete koji su poginuli braneći otadžbinu. Tokom rata imali smo i više od pedeset ranjenih boraca, gotovo svaki drugi pripadnik čete je bio ranjen u borbama sa ustašama,” rekao je Risto Vidaković.

Nakon pogibije Nedeljka Vidakovića četom je komandovao Dragan Ristić - Beli. On je od osnivanja bio u elitnoj jedinici, i kaže da su najteže borbe bile za strateški vrh Zelenikovac. U žestokim višednevnim borbama Zelenikovac je više puta padao u ruke Hrvatske vojske, ali je na kraju ipak odbranjen.

« Najteže je bilo 1992. godine kada su napali sva sela od Zavale do Ivanice. Napadali su nas sa svih strana, a veliku liniju fronta branila je šaka boraca Trebinjske brigade. Ovdje na Bobanima bilo je najžešće, jer su ovdje bili dominantni i strateški visovi. Vrh Zelenikovac bio je dominantna kota sa koje se dominiralo cijelim Popovim poljem do Trebinjske Šume. On se morao odbraniti po svaku cijenu, i to su bile krvave borbe sa dosta poginulih na obje strane. Oni su ga tri puta osvajali, ali nikada nisu bili duže od jednog dana na njemu jer bi ga mi ponovo vraćali.

Kada je ovdje bilo zatišje išli smo i na druga ratišta, od Treskavice do Boračkog jezera. Kada je 1994. godine poginuo vojvoda Neđo Vidaković ja sam preuzeo komandu nad četom do kraja rata. Bila su to teška vremena, ali danas treba da se sjetimo svih onih boraca koji su dali svoje živote za narod i otadžbinu, » rekao je Dragan Ristić - Beli.

Na Trojčindan služen pomen poginulim pripadnicima Bobanske čete

Pomen je služio paroh bobanski otac Isaija, a liturgija je služena i u obnovljenoj crkvi časnog krsta u selu Rapti. Kuće u Raptima su obnovljene, ponovo je dovedena struja, i u ovo selo najmasovniji je povratak Srba na Bobane.

U ljeto 1992. godine Savo Vidaković zapeo je za poteznu minu i poginuo je u rodnom selu u pokušaju da skine šahovnicu sa seoske crkve. Dvije godine kasnije kod Boračkog jezera poginuo je njegov brat, ratni komandant Nedeljko Vidaković.

Poslije rata njihov brat Risto u Raptima je sagradio porodični spomenik i u njega prenio posmrtne ostatke.
 

dragon x

Buduća legenda
Poruka
28.760




Мајор пилот Зоран Радoсављевић




Потпуковник пилот Миленко Павловић



Потпуковник пилот Живота Ђурић

НЕК ВАМ ЈЕ ВЈЕЧНА СЛАВА И ОД СРПСКОГ РОДА ХВАЛА
 

GolubBabic

Domaćin
Poruka
3.759
Спомен чесма палим борцима Војске Републике Српске у Обилићеву
„У славу и част борцима МЗ Обилићево, погинулим за достојанство и слободу српског народа“
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.