Heroji odbranbeno otadzbinskog rata

Споменик палим борцима Војске Републике Српске у Бочцу
Прођите овуда тихо, ови су животи стали, јуницима мира дајте, за мир су животе дали.

Spomenik_palim_borcima_u_Bo%C4%8Dcu.jpg
 
m9txqx.jpg



Виктор Аркадијевич Десјатов

Руски добровољац из састава 3 РДО. Погинуо на Врацама (Сарајево) 06.01.1994. године у покушају да спасе трудницу коју је погодио муслимански снајпер.
 
Споменик палим борцима Војске Републике Српске Бања Лука

„Кад се нађеш у српскоме крају, јави странче у команду вести: наша чета још на положају, мртва чека даље заповести! 1995.“

%D0%A1%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA_%D0%B1%D0%BE%D1%80%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B02-%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D1%99%D0%B5_%D0%A1%D0%B2._%D0%9F%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0.jpg
 
a-groblje-sokolac.jpg



Српско војничко гробље Соколац



На овом гробљу сахрањено је око 1 000 бораца са простора Сарајевско-романијске регије погинулих у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату.
 
Ljubiša Savić Mauzer
Rođen 1958, do rata je radio kao socijalni radnik u Bijeljini. Žena Bojana, iste struke, dva maloljetna sina. Zajedno sa Arkanom odlučujuće doprinjeo oslobađanju Bijeljine. Postaje komandant garde "Panteri", koja je bila jedna od najelitnijih jedinica u RS.

Iako jedan od osnivača SDS-a, početkom ’96. napušta vladajuću partiju, "zbog lopova koji su je upropastili", i osniva Demokratsku stranku RS. Postaje poslanik Skupštine RS kao nosilac liste Demokratsko-patriotskog bloka. Za stanje u RS znao je da kaže da je gruba i primitivna kopija sistema u Srbiji. Kad je Biljana Plavšić krenula u borbu kriminala, Mauzer joj je bio jedan od glavnih oslonaca.

Početkom ’98. imenovan je za načelnika Uprave policije RS. Tuk’o ga glas da ’oće da ganja sve živo. U tom ganjanju, u julu ’98, dogodio se atentat na njega. Prilikom postavljanja eksploziva pod njegov automobil poginuli su Vladimir Neretnjak i Stojan Maksimović, za koje se ispostavilo da su aktivni oficiri VRS.

U srijedu uveče, 7. juna 2000. godine u Bijeljini je kalašnjikovom izrešetan i ubijen.

Kritične večeri Mauzer je pošao u selo Velika Obarska da vrati džip semberskom mlinaru Čedi Pavloviću. Kilometar od centra, kod željezničke stanice, kad je stao da primi u kola vremešnu Jelisavetu Ljubojević koja je stopirala, izrešetan je iz automatskog oružja. Policija je saopštila da su ubice bile u crvenoj tojoti, registarska tablica 099-J-206, za koju se ispostavilo da je ukradena i da je vlasništvo bijeljinskog DP "Napredak". Automobil, dva kalašnjikova i odjeća napadača, pronađeni su na magistralnom putu za Ugljevik, u selu Hase.
Nepodjeljeno je mišljenje da se ovdje radi o političkom ubistvu. Mauzer je, pored ostalog, bio opasan svjedok. Sve češće se govorilo da on u Hagu ima specijalan status – svjedoka optužbe.

0.jpg


Biljana Plavšić o Mauzeru

Biljana Plavšić je, kaže Mauzera upoznala 4. aprila ’92, kada je ispred Predsjedništva BIH došla da vidi šta se događa. Tada ga je zavoljela, i taj osjećaj se nije promenio. Znao je pravi put ’92, znao ga je i u miru, nikad je nije razočarao. Borac za srpstvo u ratu, znao je da se srpstvo u miru brani demokratijom. Čvrsto je gazio na tom putu, i vjerovatno zbog toga su zlikovci, i neljudi, oni koji se nazivaju Srbima, ovo i uradili.
 
Спомен плоча студентима Универзитета у Бањалуци

За вјечно сјећање и захвалност, палим студентима и радницима, српским јунацима: О свјетлости поново се роди из мрака, кад ноћ не буде прекопана рововима, кад очи не буду ископане ножевима, кад љубав не буде убијена мржњом, и кад се опет појаве птице и људи“

Spomen_plo%C4%8Da_studentima_i_radnicima_Univerziteta.jpg
 
zz30092007_6_1.jpg


Милан Тепић


Милан Тепић (1957-1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица. "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко" говорио је мајор Милан Тепић.

Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Био је приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од усташа које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику ресавском војводи Стевану Синђелићу.

У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом.

Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као "нестали". У знак одмазде стрељан је заробљеник - командир страже Ранко Стефановић.

Мајор Милан Тепић је проглашен народним херојем,а њему у част Војска РС издала је орден за заслуге у рату у БиХ.
 

Back
Top