Грб и застава Србије

[Statler and Waldorf]

Није тачно, јер нису само огњила код Филипа шаржа која говори него и Б од Бургундије и зато је он то и навео. И она не говори огањ него упаљач.

Филип III Бургундски (Philippe le Bon) нигде није написао или назначио да огњила указују на његово војводство. он је 1421. почео да користи беџ на коме су огњило и кремен из кога сева ватра. па је у складу с тим усвојио и одговарајући мото- ante ferit quam flamma micet (кад удари, ватра сева). огњило се на француском каже briquet (и значи упаљач) па предмет почетним словом свог назива (briquet) и обликом (В) упућује на име војводства. међутим, и поред тога у геслу није писало Burgundia, него flamma. можда је Филип имао на уму име земље којом је владао, али то није и изричито навео. дакле, ради се о посредном хералдичком тумачењу огњила (упаљача) као акронима. примарно, огњила су ту ипак због ватре. тако стоји и у геслу.

али ту није крај приче, Филип Добри је 1430. установио Орден златног руна па је увео нови мото- Aultre Naray, што значи - нећу имати друге, у смислу - бићу само твој. неки сматрају да је он тиме хтео да искаже верност својој трећој супрузи Изабели Португалској (с којом се венчао исте 1430. године). међутим, то је ипак мало вероватно, јер је Филип имао преко 30 љубавница и седамнаесторо ванбрачне деце. ипак ће бити да речи из гесла опомињу носиоце ордена на њихову верност реду коме су припадали и суверену коме су се обавезали. шта год да је имао на уму, Филип у геслу нигде не спомиње Бургундију.

међутим, нама то и није од неке важности, јер су Ромеји на својим заставама истицали огњила деценијама пре него их је бургундски војвода употребио као свој беџ. према томе, Филип није могао одредити основно значење неком симболу који су други користили давно пре њега. зато нас не треба да занима шта је имао на уму Филип Добри, него на шта је мислио Псеудо-Кодин, који је крст и огњила први описао, јер су крст и огњила и у грбу Србије.

А нисмо могли наследити грб са Ромејских ратних бродова него од царских знањења са инвокацијом, зато је оно ћирилице В а не латинице Б као што је ДиКанж погрешно објаснио а Вулсон де ла Коломбијере га исправио, као и неки други. Значи нису огњила ни оцила него сакрална слова као и код Ромејских царева са објашњеном инвокацијом које код нас нема а зашто?. Побијте ове чињенице а не мене називати луђаком, тврдоглавцом и шта све не и љутити се без разлога.

али ти немаш никакве доказе за ово што тврдиш. у томе је проблем. а ниси у праву ни кад кажеш да се огњилима обесвећује крст, јер сам ти навео 16 цитата из Светог Писма где се помиње божански огањ. није ти довољно ни то што огњила својим обликом указују на почетно слово имена Србија, једнако као што упућују и трисвету песму: Свят, Свят, Свят Господь Саваоф! сматраш да уместо огњила у грбу треба да стоје четири слова С. али зашто онда Филип Добри није ставио латинично В уместо упаљача? узимаш њега као позитиван пример, а предлажеш сасвим супротан поступак.

 

[vujadin]

Филип III Бургундски (Philippe le Bon) нигде није написао или назначио да огњила указују на његово војводство. он је 1421. почео да користи беџ на коме су огњило и кремен из кога сева ватра. па је у складу с тим усвојио и одговарајући мото- ante ferit quam flamma micet (кад удари, ватра сева). огњило се на француском каже briquet (и значи упаљач) па предмет почетним словом свог назива (briquet) и обликом (В) упућује на име војводства. међутим, и поред тога у геслу није писало Burgundia, него flamma. можда је Филип имао на уму име земље којом је владао, али то није и изричито навео. дакле, ради се о посредном хералдичком тумачењу огњила (упаљача) као акронима. примарно, огњила су ту ипак због ватре. тако стоји и у геслу.

али ту није крај приче, Филип Добри је 1430. установио Орден златног руна па је увео нови мото- Aultre Naray, што значи - нећу имати друге, у смислу - бићу само твој. неки сматрају да је он тиме хтео да искаже верност својој трећој супрузи Изабели Португалској (с којом се венчао исте 1430. године). међутим, то је ипак мало вероватно, јер је Филип имао преко 30 љубавница и седамнаесторо ванбрачне деце. ипак ће бити да речи из гесла опомињу носиоце ордена на њихову верност реду коме су припадали и суверену коме су се обавезали. шта год да је имао на уму, Филип у геслу нигде не спомиње Бургундију.

међутим, нама то и није од неке важности, јер су Ромеји на својим заставама истицали огњила деценијама пре него их је бургундски војвода употребио као свој беџ. према томе, Филип није могао одредити основно значење неком симболу који су други користили давно пре њега. зато нас не треба да занима шта је имао на уму Филип Добри, него на шта је мислио Псеудо-Кодин, који је крст и огњила први описао, јер су крст и огњила и у грбу Србије.



али ти немаш никакве доказе за ово што тврдиш. у томе је проблем. а ниси у праву ни кад кажеш да се огњилима обесвећује крст, јер сам ти навео 16 цитата из Светог Писма где се помиње божански огањ. није ти довољно ни то што огњила својим обликом указују на почетно слово имена Србија, једнако као што упућују и трисвету песму: Свят, Свят, Свят Господь Саваоф! сматраш да уместо огњила у грбу треба да стоје четири слова С. али зашто онда Филип Добри није ставио латинично В уместо упаљача? узимаш њега као позитиван пример, а предлажеш сасвим супротан поступак.

Филипова шаржа је парлант, што значи да она говори. Ти си заобишао или заменио Филипе да прикажеш нешто што није тачно. Ако је Кодин први употребио тај термин онда је Филип морао дати, и дао је, ново објашњење. Па према томе ми смо трећи и ми морамо дати наше објашњење а Палеолози су четврти и они морају имати њихово објашњење. И ако проверш све видећеш да је тако. Јер ако није тако онда се на Грчкој морнарици није вијорила Царска застава. То си све прескочио или намерно изоставио да би приказао други редослед употребе тог термина. А изоставио си и ДиКанжа који је то све и побркао тако да се сви који се позивају на огњила, позивају се на ДиКанжа али га заборављају цитирати, него цитирају оне који су пренели од ДиКанжа. А да се крст обесвећује са огњилима то је тачно јер код грчке Морнарице и Филипа престављају нешто са чиме крст код нас није повезан. Наш часни крст је повезан са грчким Царевима од којих смо га или добили или наследили.

 

[Statler and Waldorf]

Филипова шаржа је парлант, што значи да она говори. Ти си заобишао или заменио Филипе да прикажеш нешто што није тачно. Ако је Кодин први употребио тај термин онда је Филип морао дати, и дао је, ново објашњење. Па према томе ми смо трећи и ми морамо дати наше објашњење а Палеолози су четврти и они морају имати њихово објашњење. И ако проверш све видећеш да је тако. Јер ако није тако онда се на Грчкој морнарици није вијорила Царска застава. То си све прескочио или намерно изоставио да би приказао други редослед употребе тог термина. А изоставио си и ДиКанжа који је то све и побркао тако да се сви који се позивају на огњила, позивају се на ДиКанжа али га заборављају цитирати, него цитирају оне који су пренели од ДиКанжа. А да се крст обесвећује са огњилима то је тачно јер код грчке Морнарице и Филипа престављају нешто са чиме крст код нас није повезан. Наш часни крст је повезан са грчким Царевима од којих смо га или добили или наследили.

и у српском грбу огњила су шаржа парлант (својим именом упућују на огањ, а обликом на Србију). то је чак и више него у знамењу Бургундије, јер термин briquet има корен у именици brique (које долази преко фламанског bricke), што значи цигла. према томе, наша огњила парлају још и лепше, али не парлају на начин како би ти волео.

нисам никога заобишао или заменио, нити сам нешто изоставио; можеш све да провериш. и нема потребе да се огњилима даје неко ''треће'' објашњење, јер ни Филип Добри шаржи није мењао њено основно значење, које има још код Кодина- да произведе ватру. шта више, Кодин је употребио реч πυρεκβολων, која има корен у πυρ, што на грчком значи ватра/огањ. а и француско fusil (огњило, упаљач), потиче од старофранцуског fuisil / foisil и долази од латинског focus - у значењу ватра, огњиште. као што видиш, термини су сасвим подударни. и зашто би било важније шта каже Ди Канж, кад знамо шта каже Псеудо-Кодин који је био савременик и очевидац. занемарујеш чињеницу да слова не могу бити шаржа, док се огњила могу протумачити и као слова. замена једног исправног хералдичког елемента недозвољеним, може само деградирати грб.

 

[vujadin]

и у српском грбу огњила су шаржа парлант (својим именом упућују на огањ, а обликом на Србију). то је чак и више него у знамењу Бургундије, јер термин briquet има корен у именици brique (које долази преко фламанског bricke), што значи цигла. према томе, наша огњила парлају још и лепше, али не парлају на начин како би ти волео.

нисам никога заобишао или заменио, нити сам нешто изоставио; можеш све да провериш. и нема потребе да се огњилима даје неко ''треће'' објашњење, јер ни Филип Добри шаржи није мењао њено основно значење, које има још код Кодина- да произведе ватру. шта више, Кодин је употребио реч πυρεκβολων, која има корен у πυρ, што на грчком значи ватра/огањ. а и француско fusil (огњило, упаљач), потиче од старофранцуског fuisil / foisil и долази од латинског focus - у значењу ватра, огњиште. као што видиш, термини су сасвим подударни. и зашто би било важније шта каже Ди Канж, кад знамо шта каже Псеудо-Кодин који је био савременик и очевидац. занемарујеш чињеницу да слова не могу бити шаржа, док се огњила могу протумачити и као слова. замена једног исправног хералдичког елемента недозвољеним, може само деградирати грб.

Evo malo bolji prevod.


M. Henri Havard, dans son Dictionnaire de l’ameublement et de la décoration depuis le XIII siecle à nos jours,indique l’origine de ce symbole de la façon suivante : Philippe le Hardi, duc de Bourgogne, fit choix du fusil comme armes parlantes, et le frère de Charles V accompagna ces armes de la devise latine : Ante ferit quam flamma micet, mots très beaux et de bon enseignement, dit Brantome, pour nos braves princes, gentilshommes et autres qui bravent, menassent, se vantent et pui rien apres. Philippe le Bon, quand il institua l’Ordre de la Toison d’or, reprit pour lui cette devise et l’emblème qu’ell accompagnait. Il les fit l’une et l’autre figurer dans le collier du nouvel Ordre. Et s’est grâce à cette ingénieuse adaptation que nous connaissons aujourd’hui la forme exacte du fusil employé au XIV et au XV ciècle.Cette forme rappelait assez vaguement celle d’un B, d’ où le nom de fusil qui fut par la suite donné à cette lettre.
Philippe le Bon ne se borna pas à introduire le fusil dans le collier de l’Ordre de la Toison d’or : Il le fit peindre sur ses bannières .
Quant aux fusils à battre le briquet, on n’en rencontre pas dans les documents très antérieurs au XV siècle. Les plus anciens figurent dans l’Inventaire de Charles V (1380).

Gospodin Henri Håvard, u svom rečniku namještaja i dekoracije od trinaestog stoljeća do danas, ukazuje na poreklo ovog simbola kako sledi: Filip Smeli, Burgundski vojvoda, izabrao je pušku kremenjaču kao šaržu koja govori, a brat Karla V dodao joj je latinski moto: Ante Ferit quam flamma micet, kad udari plamen bljesne, lepe reči i dobra pouka, kaže Brantome, za naše hrabre prinčeve plemiće i druge koji su hrabri, izazivaju, prete i hvališu se a posle ništa. Filip Dobri, kad je ustanovio Red Zlatnog Runa, preuzeo je moto i amblem i uneo ih u ogrlicu novog ordena. Zahvaljujući ovoj genijalnoj adaptaciji sada znamo tačan oblik puške kremenjače koja je korišćena u četrnaestom i petnaestom veku. Taj oblik približno potseća na veliko B, odatle i naziv puške kremenjače koji je naknadno dat ovom slovu.
Filip Dobri kad je osnovao Orden Zlatnog Runa nije se ograničio samo da doda tu devizu i amblem u ugrlicu Ordena Zlatnog Runa nego ih je naslikao i na svojim banerima.
Što se tiče pušaka kremenjača, mi ih ne susrećemo u dokumentima prije petnaestoga.veka. Najstariji su u popisu Karla V (1380).

 

[Statler and Waldorf]

Evo malo bolji prevod.


M. Henri Havard, dans son Dictionnaire de l’ameublement et de la décoration depuis le XIII siecle à nos jours,indique l’origine de ce symbole de la façon suivante : Philippe le Hardi, duc de Bourgogne, fit choix du fusil comme armes parlantes, et le frère de Charles V accompagna ces armes de la devise latine : Ante ferit quam flamma micet, mots très beaux et de bon enseignement, dit Brantome, pour nos braves princes, gentilshommes et autres qui bravent, menassent, se vantent et pui rien apres. Philippe le Bon, quand il institua l’Ordre de la Toison d’or, reprit pour lui cette devise et l’emblème qu’ell accompagnait. Il les fit l’une et l’autre figurer dans le collier du nouvel Ordre. Et s’est grâce à cette ingénieuse adaptation que nous connaissons aujourd’hui la forme exacte du fusil employé au XIV et au XV ciècle.Cette forme rappelait assez vaguement celle d’un B, d’ où le nom de fusil qui fut par la suite donné à cette lettre.
Philippe le Bon ne se borna pas à introduire le fusil dans le collier de l’Ordre de la Toison d’or : Il le fit peindre sur ses bannières .
Quant aux fusils à battre le briquet, on n’en rencontre pas dans les documents très antérieurs au XV siècle. Les plus anciens figurent dans l’Inventaire de Charles V (1380).

Gospodin Henri Håvard, u svom rečniku namještaja i dekoracije od trinaestog stoljeća do danas, ukazuje na poreklo ovog simbola kako sledi: Filip Smeli, Burgundski vojvoda, izabrao je pušku kremenjaču kao šaržu koja govori, a brat Karla V dodao joj je latinski moto: Ante Ferit quam flamma micet, kad udari plamen bljesne, lepe reči i dobra pouka, kaže Brantome, za naše hrabre prinčeve plemiće i druge koji su hrabri, izazivaju, prete i hvališu se a posle ništa. Filip Dobri, kad je ustanovio Red Zlatnog Runa, preuzeo je moto i amblem i uneo ih u ogrlicu novog ordena. Zahvaljujući ovoj genijalnoj adaptaciji sada znamo tačan oblik puške kremenjače koja je korišćena u četrnaestom i petnaestom veku. Taj oblik približno potseća na veliko B, odatle i naziv puške kremenjače koji je naknadno dat ovom slovu.
Filip Dobri kad je osnovao Orden Zlatnog Runa nije se ograničio samo da doda tu devizu i amblem u ugrlicu Ordena Zlatnog Runa nego ih je naslikao i na svojim banerima.
Što se tiče pušaka kremenjača, mi ih ne susrećemo u dokumentima prije petnaestoga.veka. Najstariji su u popisu Karla V (1380).

Вујадине, бургундски војвода Филип II Смели (Philippe le Hardi) је млађи син француског краља Жана I Доброг (Jean le Bon). краљев старији син je Шарл/Карло V Мудри (Charles le Sage). према томе, Филип Смели је брат Шарла/Карла V. да ли је то тешко да схватиш? даље, нико од бургундских војвода није изабрао пушку кремењачу као шаржу која говори, него fusil, тј. огњило. погрешан ти је превод. а погрешан је и текст, јер је беџ Филипа Смелог био храстов лист, а мото Y ME TARDE - ја чекам. ево провери сам. овај сажетак је са страницa Devise emblématique et héraldique à la fin du Moyen Age. све ти је на француском, не треба ти превод, имаш везице. кад отвориш странице, сваки појединачни појам води те на опширнији текст са примерима и изворима. само кликни и крени да читаш.

Philippe II de Bourgogne - Philippe le Hardi

Houppe. Houppe d’argent à la queue d’or
Marguerite. Une marguerite au naturel stylisée
P, PM. Les lettres P et PM
Y ME TARDE. Le mot Y ME TARDE
Arbre d’Or. Un arbre d’or tenu par un aigle et un lion associé au mot EN LOYAUTE
Chêne. Une branche de chêne, un chêne ou une feuille de chêne
Chardon. Une branche de chardon
Cygne. Une cygne
Noir/gris. Les couleurs noir/gris
Rouge/blanc. Les couleurs rouge/blanc
Vert. La couleur verte

http://base-devise.edel.univ-poitiers.fr/index.php?id=1325

Jean Ier de Bourgogne - Jean sans Peur

Houblon. Une branche de houblon avec feuilles et fleurs
Rabot. Un rabot et ses copeaux
Niveau. Un niveau de maçon avec fenêtre et fil à plomb
IK HOUD. Le mot IK HOUD
ICH HALTZ MICH, ICH HALS MICH. Le mot ICH HALTZ MICH, “je me tais” ou ICH HALS MICH, “je me contiens”
Chapeau. Un chapeau de feutre ou de fer
ICH SWIGHE, ICH SINGHE. Le mot ICH SWIGHE, “je me tais” ou ICH SINGHE, “je chante”

http://base-devise.edel.univ-poitiers.fr/index.php?id=1326

Philippe III de Bourgogne - Philippe le Bon

Fusil. Un fusil, ou briquet médiéval, associé à sa pierre à feu de silex, à des flammes et au mot AUTRE NAURAY
Houblon. Une branche de houblon avec feuilles et et fruits
EE. Les lettres EE affrontées et liées par un lac, fréquemment associées à la devise du fusil
AULTRE NARAY. Le mot AULTRE NARAY fréquemment associé à la devise du fusil
Croix de Saint-André. Une croix de X ou croix de Saint-André parfois formée de deux troncs écôtés et flamboyants
Noir/gris. Les couleurs noir et gris
Toison d’or. Une toison de bélier d’or associée à la devise du fusil
Bleu/blanc. Les couleurs bleu et blanc

http://base-devise.edel.univ-poitiers.fr/index.php?id=1563

Charles Ier de Bourgogne - Charles le Téméraire

CC. Les deux lettres C affrontées
CM. Les lettres C et M liées par un lac
Croix de Saint-André. Une croix de X ou croix de Saint-André parfois formée de deux poutres ou troncs écôtés et flamboyants
Fusil. Un fusil, ou briquet médiéval, associé à sa pierre à feu de silex, à des flammes et au mot JE LAY EMPRINS ou JE LAI EMPRINS
Noir/violet. Les couleurs noir et violet
Toison d’or. Une toison de bélier d’or associée à la devise du fusil et à la Croix de Saint-André
Blanc/bleu. Les couleurs blanc et bleu

http://base-devise.edel.univ-poitiers.fr/index.php?id=1668

надам се да смо ово питање скинули са дневног реда. бар што се тиче Бургундије.

 

[vujadin]

Нешто не штима. Није могуће да нису познавали огњила пре 14-ог или 15-ог века... > Et s’est grâce à cette ingénieuse adaptation que nous connaissons aujourd’hui la forme exacte du fusil employé au XIV et au XV ciècle.Cette forme rappelait assez vaguement celle d’un B, d’ où le nom de fusil qui fut par la suite donné à cette lettre.<... морам још истраживати јер ово није нормално.

 

[Statler and Waldorf]

Нешто не штима. Није могуће да нису познавали огњила пре 14-ог или 15-ог века... > Et s’est grâce à cette ingénieuse adaptation que nous connaissons aujourd’hui la forme exacte du fusil employé au XIV et au XV ciècle.Cette forme rappelait assez vaguement celle d’un B, d’ où le nom de fusil qui fut par la suite donné à cette lettre.<... морам још истраживати јер ово није нормално.

Вујадине, Филип Добри (Philippe le Bon) је први од бургундских војвода који је упослио огњила у свом беџу 1420. године. ово је његов грб са свим знамењима која је користио:

 

[vujadin]

А како онда тумачиш ону прву и задњу реченицу у ономе речнику који објашњава огњила? Само ми немој рећи да је творац речника погрешио.

 

[Statler and Waldorf]

А како онда тумачиш ону прву и задњу реченицу у ономе речнику који објашњава огњила? Само ми немој рећи да је творац речника погрешио.

тај речник не може да објашњава хералдичке шарже, јер се бави намештајем и декорацијом, а не грбовима. ево имаш везицу па погледај ако те занима:

Henri Havard: Dictionnaire de l’ameublement et de la décoration depuis le XIII siecle à nos jours

 

[vujadin]

тај речник не може да објашњава хералдичке шарже, јер се бави намештајем и декорацијом, а не грбовима. ево имаш везицу па погледај ако те занима:

Henri Havard: Dictionnaire de l’ameublement et de la décoration depuis le XIII siecle à nos jours

То је твоје мишљење. Ја мислим да морамо узети у обзир сва мишљења до којих можемо доћи. Него ниси ми одговори на оне две реченице. То би значило да има нешто што треба испитати можда на други начин.

 

[Statler and Waldorf]

То је твоје мишљење. Ја мислим да морамо узети у обзир сва мишљења до којих можемо доћи. Него ниси ми одговори на оне две реченице. То би значило да има нешто што треба испитати можда на други начин.

свако мишљење треба узети у обзир, али свако мишљење не треба и прихватити здраво за готово. јер ако проверимо и покаже се да нека тврдња не стоји, одбацићемо је.

---------------------

а кад већ волиш да истражујеш, погледај којим речима почиње онај псалм у коме пише ''Огањ ће пред Њим претходити''. али потражи на црквенословенском.

 

[vujadin]

свако мишљење треба узети у обзир, али свако мишљење не треба и прихватити здраво за готово. јер ако проверимо и покаже се да нека тврдња не стоји, одбацићемо је.



---------------------

а кад већ волиш да истражујеш, погледај којим речима почиње онај псалм у коме пише ''Огањ ће пред Њим претходити''. али потражи на црквенословенском.

Немам ја толику моћ истраживања. Баш сам сада дошао да тражим зашто српско хералдичко друштво користи огњила на оним местима која нису повезана са неким посебним значењима за огњила.

 

[Statler and Waldorf]

Немам ја толику моћ истраживања. Баш сам сада дошао да тражим зашто српско хералдичко друштво користи огњила на оним местима која нису повезана са неким посебним значењима за огњила.

па зато што су огњила шаржа парлант.

 

[vujadin]

па зато што су огњила шаржа парлант.

А шта говоре у оним случајевима?.

 

[Statler and Waldorf]

А шта говоре у оним случајевима?.

говоре ''Србија''.

 

[vujadin]

говоре ''Србија''.

Ево бољих објашњења из другог речника.

NOUVEAU
DICTIONNAIRE
UNIVERSEL
DES ARTS ET DES SCIENSES,
FRANÇOIS, LATIN ET ANGLOIS

BRIQUET
Fusil ou instrument d’acier dont
on frappe un caillou, ou une pierre
a fusil, pour En tirer du feu. Lat.
Igniarium, ignitabulum ang. Steel….
sorte de petit tabac, dont le silage n’a
guére plus de cinq lignes de diametre.

FUSIL
Lat. Igniarium, ang. Steel. Piéce d’acier
pour tirer du feu du un caillou,
Arme à feu qui a pour platine un fusil
vers la culaise, c’est à-dire, un morceau
d’acier qui fait du feu quand on lâche
le chien sur la couverture du bassinet.
Lat. Igniaria fistula ang. a fusee.

NEW
DICTIONARY
UNIVERSAL
OF ARTS AND SCIENSES,
FRANCOIS, LATIN AND ENGLISH

LIGHTER
Gun or tool steel with which
you hit a rock or a stone
a rifle to shoot in the fire. Lat.
Igniarium, ignitabulum ang. ... Steel.
kind of small tobacco, the silage was
no more than five lines in diameter.

musket
Lat. Igniarium, ang. Steel. Piece of steel
to draw fire from a flint,
Firearm which has a deck gun
culaise to, that is to say, a piece of
steel which is released then the oroz make the fire
on the cover of the pelvis.
Lat. Igniaria ang fistula. a rocket.

 

[Statler and Waldorf]

Вујадине, ништа ту ново нисмо сазнали осим да су fusil и briquet истозначнице, које у француском језику означавају огњило (упаљач) или пушку кремењачу,

кад смо већ код француских термина како тумачиш грб француских краљева (Azure semé-de-lis Or):

јер су кринови (fleur de lys) шаржа парлант упућују на име краља Луја VII, који их је први користио као владарско знамење па су тако и добили име- Лујев цвет или цвет краља Луја (Flor de Loys - Fleur du Roi Louis), иако не стоји мото који то објашњава. да ли то најславнији грб у европској историји чини неправилним?

 

[vujadin]

Вујадине, ништа ту ново нисмо сазнали осим да су fusil и briquet истозначнице, које у француском језику означавају огњило (упаљач) или пушку кремењачу,

кад смо већ код француских термина како тумачиш грб француских краљева (Azure semé-de-lis Or):

јер су кринови (fleur de lys) шаржа парлант упућују на име краља Луја VII, који их је први користио као владарско знамење па су тако и добили име- Лујев цвет или цвет краља Луја (Flor de Loys - Fleur du Roi Louis), иако не стоји мото који то објашњава. да ли то најславнији грб у европској историји чини неправилним?

Није исти случај, код нас не могу бити парлант јер нисмо први који смо их употребили.

 

[Statler and Waldorf]

Није исти случај, код нас не могу бити парлант јер нисмо први који смо их употребили.

али ти онда не знаш шта су то allusive arms. свака фигура може бити шаржа парлант, ако указује (алудира) на име грбоносца, његов посед, титулу, занимање, неки догађај из његове прошлости или особину по којој се препознаје. према томе, једна иста шаржа у нечијем грбу је парлант, а у неком другом није. а све зависи од тога у каквој је вези садржај грба са армигером и како се тумачи. дакле, грбови се не убрајају у armes parlantes само зато што садрже одређену шаржу, него зато што их та шаржа доводи у неку смисаону везу са грбоносцем. све је у објашњењу. ево ти пример: ловачки рог у грбу неког лугара (чувара ловишта) прича једну причу (упућује на његов позив), док иста шаржа у грбу неког ко се презива Ловчевић прича другу причу (упућује на презиме). на грбу француских краљева кринови указују на име краља Луја VII, док у српском грбу указују на краљевско достојанство (јер су се налазили на владарским инсигнијама). а да не причам о томе да свака шаржа различито парла на различитим језицима.

----------------

још један куриозитет- знамење Србије (крст са огњилима) никад није красило званичне грбове страних владара. и док је Србија била у ''ропству'', њен грб је био ''слободан''. из простог разлога јер Османлије нису имали грбове, а Хабзбурзи су Србију хералдички представљали приписаним грбом из Рихенталове Хронике (на црвеном црна отргнута глава вепра устрељеног у чељусти). ово је Штрелов композитни грб хабзбуршких поседа и земаља на које су по разним основима полагали права. ту је и апокрифни грб Рашке (на плавом три сребрне потковице):

 

[vujadin]

То јесте и баш због тога мора бити наведено то друго значење. Није важно да ли је грб исправан или не него да ли га херолд може прочитати, ако га херолд може прочитати онда ће он наговестити правилног Армигера, а ако га не може прочитати онда ће он наговестити армигера на неки други начин и навешће да је грб недовршен као Јерусалемски где су златни крстови на сребреном штиту али без објашњења, и ако то није иста грешка он спада међу грбове са грешкама. Кад смо код грешака, да ли би могао поставити датуме Неорића и Корјенића и Охмућевића, јер у уводном посту ове теме пише да је краљ Драгутин имао тај грб као и краљ Вукашин?

 

[Statler and Waldorf]

То јесте и баш због тога мора бити наведено то друго значење. Није важно да ли је грб исправан или не него да ли га херолд може прочитати, ако га херолд може прочитати онда ће он наговестити правилног Армигера, а ако га не може прочитати онда ће он наговестити армигера на неки други начин и навешће да је грб недовршен као Јерусалемски где су златни крстови на сребреном штиту али без објашњења, и ако то није иста грешка он спада међу грбове са грешкама. Кад смо код грешака, да ли би могао поставити датуме Неорића и Корјенића и Охмућевића, јер у уводном посту ове теме пише да је краљ Драгутин имао тај грб као и краљ Вукашин?

дужност херолда је да грб правилно састави, опише и ликовно представи. односно да га исправно прочита, како би се преко грба армигер могао препознати и најавити. херолд не трага за причом или поруком која се очитује из грба, нити тражи дубљи смисао његовог садржаја. то је остављено грбоносцу (да тумачи унуцима) и хералдичарима који се баве теоријом, проучавају грбове и истражују њихову прошлост. армигер није обавезан никоме да објашњава свој грб, јер је блазон већ сасвим довољан.

у односу на грб, мото (девиза) има савим другачије порекло и сврху. иако се кроз мото могу тумачити хералдички елементи, то није његова основна намена. кратке изреке и крилатице настале су касније и немају везе са хералдиком. појављују се упоредо са беџевима и често се односе на симбол који он носи.

Briefly speaking, the position in England with regard to personal armorial bearings is that mottoes are not hereditary. No one is compelled to bear one, nor is any authority needed for the adoption of a motto, the matter is left purely to the personal pleasure of every individual; but if that person elects to use a motto, the officers of arms are perfectly willing to paint any motto he may choose upon his grant, and to add it to the record of his arms in their books. There is no necessity expressed or implied to use a motto at all, nor is the slightest control exercised over the selection or change of mottoes, though, as would naturally be expected, the officers of arms would decline to record to any private person any motto which might have been appropriated to the sovereign or to any of the orders of knighthood. In the same way no control is exercised over the position in which the motto is to be carried or the manner in which it is to be displayed.

The real origin would appear to be more correctly traced back to the badge. As will be found explained elsewhere, the badge was some simple device used for personal and household purposes and seldom for war, except by persons who used the badge of the leader they followed. No man wore his own badge in battle. It generally partook of the nature of what ancient writers would term "a quaint conceit," and much ingenuity seems to have been expended in devising badges and mottoes which should at the same time be distinctive and should equally be or convey an index or suggestion of the name and family of the owner. Many of these badges are found in conjunction with words, mottoes, and phrases, and as the distinction between the badge in general and the crest in general slowly became less apparent, they eventually in practice became interchangeable devices, if the same device did not happen to be used for both purposes. Consequently the motto from the badge became attached to the crest, and was thence transferred to its present connection with the coat of arms. Just as at the present time a man may and often does adopt a maxim upon which he will model his life, some pithy proverb, or some trite observation, without any question or reference to armorial bearings — so, in the old days, when learning was less diffuse and when proverbs and sayings had a wider acceptance and vogue than at present, did many families and many men adopt for their use some form of words. We find these words carved on furniture, set up on a cornice, cut in stone, and embroidered upon standards and banners, and it is to this custom that we should look for the beginning of the use of mottoes. But because such words were afterwards in later generations given an armorial status, it is not justifiable to presume such status for them from their beginnings. The fact that a man put his badges on the standard that he carried into battle, and with his badges placed the mottoes that thereto belonged, has led many people mistakenly to believe that these mottoes were designed for war-cries and for use in battle. That was not the case. In fact it seems more likely that the bulk of the standards recorded in the books of the heralds which show a motto were never carried in battle.
Arthur Charles Fox-Davies: A Complete Guide to Heraldry

ево ти пар занимљивих примера:

грб Штутгарта се убраја у canting arms, јер шаржа указује на име града. Stuttgart потиче од старонемачког Stuotengarten, где Stuoten значи кобиле. зато је на грбу црна кобила. међутим, грб Доње Саксоније (Niedersachsen) не спада у armes parlantes, јер је саксонски коњ (Sachsenross) стари племенски симбол, који је нашао пут у хералдику. међутим, ниједан грб нема мото који то објашњава. а оба су савршено исправна и јасна и без објашњења.

према томе, грб Србије је правилан самим тим што се може прочитати (има јасан блазон), не мора се и тумачити. то што се ми на овој теми бавимо дубљим смислом и значењем његових елемената, не значи да је грб неправилан, него да је загонетан. а загонеткама се не баве херолди, него истраживачи и историчари.

 

[vujadin]

Ти мешаш мото и шаржу. Ни једно ни друго није обавезно да би грб био хералдички правилан, али ако су унесена у грб са значењима онда морају бити и означена ако имају друго значење од онога које је већ неко други употребио. Пример грб Византије и Србије обадва су хералдички исправна ако нису објашњена, али ако је један објашњен онда мора бити и други, иначе постаје невредна шара.

 

[Statler and Waldorf]

Ти мешаш мото и шаржу. Ни једно ни друго није обавезно да би грб био хералдички правилан, али ако су унесена у грб са значењима онда морају бити и означена ако имају друго значење од онога које је већ неко други употребио. Пример грб Византије и Србије обадва су хералдички исправна ако нису објашњена, али ако је један објашњен онда мора бити и други, иначе постаје невредна шара.

па које је значење сребрног коња у грбу Доње Саксоније? то не знају ни Саксонци. а да ли је због тога њихов грб безвредан или неправилан?

 

[vujadin]

па које је значење сребрног коња у грбу Доње Саксоније? то не знају ни Саксонци. а да ли је због тога њихов грб безвредан или неправилан?

Није јер нема исти коњ на другом грбу који је објашњен.

 

[lab_man]

kakve veze ima Donja Saksonija i srebrni konji sa grbom Srbije?