ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
Разговор са вајаром Владимиром Лабатом Ровњевим са међумрежне представке "Србско Царство", објављен 11.12.2012. године, пренешен у изворном облику.
Изгледа да нема веће ни веродостојније символике од оне коју нуди стварност. Добар пример за то је свакако орао као једина птица, а вероватно и једино живо биће уопште, које може, без последица, да гледа директно у Сунце. Та његова изузетна особина морала је да допринесе да орао постане универзалан хералдички символ и да буде заступљен на грбовима многих земаља - каже вајар Владимир Лабат Ровњев, уметник који је осмислио и насликао један од најпрепознатљивијих ликова традиционалног србског двоглавог орла.
И заиста, осим на званичном грбу наше земље, двоглави бели орао заступљен је као ознака Војске Југославије, па све до званичних одликовања. Толико распрострањен национални символ остаће запамћен по лику који му је дао Владимир Лабат Ровњев. То је и био повод да га потражимо и да поразговарамо о символици двоглавог орла.
Започињући причу наш саговорник подсећа на чувеног зоолога Алфреда Едмунда Брема који каже за овог орла да је јунак бајки и исконски лик хералдичке птице. Том илустрацијом скреће, заправо, пажњу да је хералдика (наука о грбовима и другим символичким знамењима) сложена мултидисплинарна наука која користи најразличитија знања - од, на пример, зоологије, преко историје и етнологије, па до историје уметности и нумерологије.
Коликог значаја имају сва та знања понаособ, па и само последња у низу из нумерологије, речита је илустрација Лабатова студија за Орла 77. Све је на њему у символичном знаку светог броја седам: и број делова тела, и пера у крилу, и различити углови нагиба, све до угла под којим орао гледа, а и он износи седам степени. Али ни то није све. Када се погледа укупан збир од једанаест седмица, онда је њихов производ 77, чиме се идеално заокружује ова символика бројева.
Владимир Лабат Ровњев и архитекта Мирко Стојнић начинили су велика хералдичка истраживања пре него што је уметнички уобличен србски бели двоглави орао који се налази на свим ознакама Војске Југославије. И не само да су пронашли и простудирали све доступне ликове србског двоглавог орла у готово хиљадугодишњем раздобљу, него су пронашли и оне најстарије примере из света. Имали су пред собом двоглавог орла из храма са језера Титакака старог више од 15 хиљада година, који су насликале Маје, па до европског, хетитског, насталог пре пет миленијума.
- Сва суштина двоглавог орла је у глави и у канџама - каже Лабат. - Без тога он може наликовати безазленој ћурки.
- За то заиста нема никакве основе - додаје Лабат. - Сва сазнања указују да је шире подручје Србије, посебно на југу, познавало и признавало хералдичка правила. Постојали су грбови, како на властелинском тако и на племенском нивоу. Тврдња појединих историчара и квазихералдичара да није могуће, због утицаја Византије, да се на територији Србије развије свест о хералдици, једноставно не стоји.
- Стефан Немања провео је детињство у Будиму на двору Беле Слепог и своје тетке Јелене. После тога био је више година на школовању у Аугзбургу и на крају неколико година у Регенсбургу. Ту се и упознао са Фридрихом, доцније названим Барбароса, што је назив за риђег цара. Према германским изворима Немања је говорио и писао, осим српског језика, још и грчки, латински, мађарски и немачки. Зар је могуће да тако образован човек не схвати значај хералдике?
Одговор и несумњив доказ за то су немањићке задужбине. На фрескама је, на одећи наших краљева, деспота и друге властеле, богатство украса коластим аздијама. То је двоглави орао овенчан нинбом (кругом). На многим полијелејима, висећим свећњацима у Дечанима, у Хиландару, па и у Марковом манастиру налази се такође двоглави орао.
Затим Лабат скреће пажњу на још једну важну чињеницу такође као доказ о постојању двоглавог орла:
- Поред постојања грба и заставе цара Душана, довољно је поменути да његов чувени Законик обрађује и питање племства, па и војвода. Зар су могуће велможе без одговарајућих обележја? Дабоме, увек је био присутан двоглави орао и, што је такође занимљиво, одвојено на црвеном штиту, крст са четири оцила.
Будући да се, осим двоглавог орла, оцила такође помињу као аутентично србско обележје, интересантно је кад се први пут срећу заједно на грбу. И на то Лабат има одговор:
- Све до 1848. године био је одвојен на црвеном штиту сребрни крст са четири оцила. Тада је, у револуционарном превирању, добровољцима Србима из Сомбора, које је предводио чувени војвода Шупљикац, додељена застава са Двоглавим орлом и крстом са четири оцила на грудима. Додуше, то је била аустријска варијанта. Међутим, тада је дошло до спајања та два хералдичка елемента, што је озваничено тек на грбу Краљевине Србије 1882. године.
Од Владимира Лабата Ровњева може се дознати на стотине најразличитијих финеса о символици двоглавог орла које су производ његових проучавања. Тако он наводи и одговор на загонетно зоолошко питање о орлу као једином живом бићу које може да гледа у сунце:
- Орао посматра свет половином ока услед коштаног надсвођавања ока што га природно штити од засењавања сунчевим светлом. Зар та његова природна особина није и велики символ?
Према истраживањима Владимира Лабата Ровњева и архитекте Мирка Стојнића, Немањићи су преузели двоглавог белог орла за свој символ још 1100. године.
Интересантно је, додају они, да га династија Палеолога узима за знамење тек 1260. године. И мађарски краљ Жигмунд, доцнији цар првог Германско-римског царства, тек је после упада у Србију и контаката са нашим земљама, усвојио 1433. сребрног двоглавог орла. На територију Русије стигао је удајом Марије Палеолог за руског кнеза Ивана Васиљевича 1472. године. Аустрија, опет, тек је псоле пропасти Германско-римског царства 1806. године преузела као свој символ двоглавог орла, али црне боје. Сличног, дакле црног двоглавог орла имао је на свом печату Ђорђе Кастриотић, Скендербег, 1468. године, а изнад главе црног двоглавог орла била је и црна петокрака. Знатно доцније албански комунисти су Скендербегов печат претворили у хералдички карикирани грб Албаније.
Аутор: Будимир Поточан
извор текста на међумрежној адреси: http://srbskocarstvo.blogspot.com/2012/12/blog-post_11.html
------ ------
Само орао гледа у сунце
Изгледа да нема веће ни веродостојније символике од оне коју нуди стварност. Добар пример за то је свакако орао као једина птица, а вероватно и једино живо биће уопште, које може, без последица, да гледа директно у Сунце. Та његова изузетна особина морала је да допринесе да орао постане универзалан хералдички символ и да буде заступљен на грбовима многих земаља - каже вајар Владимир Лабат Ровњев, уметник који је осмислио и насликао један од најпрепознатљивијих ликова традиционалног србског двоглавог орла.
Предлог за грб Војске Србије
И заиста, осим на званичном грбу наше земље, двоглави бели орао заступљен је као ознака Војске Југославије, па све до званичних одликовања. Толико распрострањен национални символ остаће запамћен по лику који му је дао Владимир Лабат Ровњев. То је и био повод да га потражимо и да поразговарамо о символици двоглавог орла.
Символи главе и канџи
Започињући причу наш саговорник подсећа на чувеног зоолога Алфреда Едмунда Брема који каже за овог орла да је јунак бајки и исконски лик хералдичке птице. Том илустрацијом скреће, заправо, пажњу да је хералдика (наука о грбовима и другим символичким знамењима) сложена мултидисплинарна наука која користи најразличитија знања - од, на пример, зоологије, преко историје и етнологије, па до историје уметности и нумерологије.
Коликог значаја имају сва та знања понаособ, па и само последња у низу из нумерологије, речита је илустрација Лабатова студија за Орла 77. Све је на њему у символичном знаку светог броја седам: и број делова тела, и пера у крилу, и различити углови нагиба, све до угла под којим орао гледа, а и он износи седам степени. Али ни то није све. Када се погледа укупан збир од једанаест седмица, онда је њихов производ 77, чиме се идеално заокружује ова символика бројева.
Владимир Лабат Ровњев и архитекта Мирко Стојнић начинили су велика хералдичка истраживања пре него што је уметнички уобличен србски бели двоглави орао који се налази на свим ознакама Војске Југославије. И не само да су пронашли и простудирали све доступне ликове србског двоглавог орла у готово хиљадугодишњем раздобљу, него су пронашли и оне најстарије примере из света. Имали су пред собом двоглавог орла из храма са језера Титакака старог више од 15 хиљада година, који су насликале Маје, па до европског, хетитског, насталог пре пет миленијума.
- Сва суштина двоглавог орла је у глави и у канџама - каже Лабат. - Без тога он може наликовати безазленој ћурки.
Нацрт грба Војске Југославије
Насупрот похвалама, постоји једна школа хералдичара која је спремна све да омаловажи тврдећи да је србски двоглави орао подметнут као германски монструм.
- За то заиста нема никакве основе - додаје Лабат. - Сва сазнања указују да је шире подручје Србије, посебно на југу, познавало и признавало хералдичка правила. Постојали су грбови, како на властелинском тако и на племенском нивоу. Тврдња појединих историчара и квазихералдичара да није могуће, због утицаја Византије, да се на територији Србије развије свест о хералдици, једноставно не стоји.
Поткрепљујући и ту своју тврдњу чињеницама, он истиче следеће:
- Стефан Немања провео је детињство у Будиму на двору Беле Слепог и своје тетке Јелене. После тога био је више година на школовању у Аугзбургу и на крају неколико година у Регенсбургу. Ту се и упознао са Фридрихом, доцније названим Барбароса, што је назив за риђег цара. Према германским изворима Немања је говорио и писао, осим српског језика, још и грчки, латински, мађарски и немачки. Зар је могуће да тако образован човек не схвати значај хералдике?
Одговор и несумњив доказ за то су немањићке задужбине. На фрескама је, на одећи наших краљева, деспота и друге властеле, богатство украса коластим аздијама. То је двоглави орао овенчан нинбом (кругом). На многим полијелејима, висећим свећњацима у Дечанима, у Хиландару, па и у Марковом манастиру налази се такође двоглави орао.
Затим Лабат скреће пажњу на још једну важну чињеницу такође као доказ о постојању двоглавог орла:
- Поред постојања грба и заставе цара Душана, довољно је поменути да његов чувени Законик обрађује и питање племства, па и војвода. Зар су могуће велможе без одговарајућих обележја? Дабоме, увек је био присутан двоглави орао и, што је такође занимљиво, одвојено на црвеном штиту, крст са четири оцила.
Представа коластих аздија
Будући да се, осим двоглавог орла, оцила такође помињу као аутентично србско обележје, интересантно је кад се први пут срећу заједно на грбу. И на то Лабат има одговор:
Конструкција канџи двоглавог орла
- Све до 1848. године био је одвојен на црвеном штиту сребрни крст са четири оцила. Тада је, у револуционарном превирању, добровољцима Србима из Сомбора, које је предводио чувени војвода Шупљикац, додељена застава са Двоглавим орлом и крстом са четири оцила на грудима. Додуше, то је била аустријска варијанта. Међутим, тада је дошло до спајања та два хералдичка елемента, што је озваничено тек на грбу Краљевине Србије 1882. године.
Од Владимира Лабата Ровњева може се дознати на стотине најразличитијих финеса о символици двоглавог орла које су производ његових проучавања. Тако он наводи и одговор на загонетно зоолошко питање о орлу као једином живом бићу које може да гледа у сунце:
- Орао посматра свет половином ока услед коштаног надсвођавања ока што га природно штити од засењавања сунчевим светлом. Зар та његова природна особина није и велики символ?
Преузимање символа
Према истраживањима Владимира Лабата Ровњева и архитекте Мирка Стојнића, Немањићи су преузели двоглавог белог орла за свој символ још 1100. године.
Интересантно је, додају они, да га династија Палеолога узима за знамење тек 1260. године. И мађарски краљ Жигмунд, доцнији цар првог Германско-римског царства, тек је после упада у Србију и контаката са нашим земљама, усвојио 1433. сребрног двоглавог орла. На територију Русије стигао је удајом Марије Палеолог за руског кнеза Ивана Васиљевича 1472. године. Аустрија, опет, тек је псоле пропасти Германско-римског царства 1806. године преузела као свој символ двоглавог орла, али црне боје. Сличног, дакле црног двоглавог орла имао је на свом печату Ђорђе Кастриотић, Скендербег, 1468. године, а изнад главе црног двоглавог орла била је и црна петокрака. Знатно доцније албански комунисти су Скендербегов печат претворили у хералдички карикирани грб Албаније.
Аутор: Будимир Поточан
извор текста на међумрежној адреси: http://srbskocarstvo.blogspot.com/2012/12/blog-post_11.html
I ne razumem ovo "prvog" carstva ... On je bio bar 15-ti car tog carstva. Takodje ovo, "usvojio srebrnog, dvoglavog orla" kad je on imao crnog dvoglavog. Ne znam kako je mogao da "upadne u Srbiju" i kontaktira sa "našim zemljama" kad je to sve bio Otomanski sultanat sa po kojim vazalom...
