Грађански рат између четника и партизана.

ValterX · 22.02.2011. u 14:42

Gruban:
Ljubljana,Maribor,Zagreb,Split,Subotica,Sarajevo,Beograd,Novi Sad...

Grubane,ovoliko sarlatanstvo vise cak nije ni smesno.

Gruban · 22.02.2011. u 14:46

ValterX:
Pa posto kazes da cetnici kao legalna vojska imaju zadatak da uniste komuniste imao bih jedno pitanje.
Da li su partizani trebali da se samouniste da bi cetnici bili zadovoljni?

Partizani su vojska komunističke partije,oni su pobunjenici protiv države Kraljevine Jugoslavije.Njihov jedini cilj je revolucija tj.nasilno preuzimanje vlasti bez izbora,bez da se pitaju građani.Samoproglašeni spasioci naroda a ustvari varalice i najgore bitange.Masovne ubice i štetočine kakve svet nije video.To su partizani.

Gruban · 22.02.2011. u 14:47

ValterX:
Grubane,ovoliko sarlatanstvo vise cak nije ni smesno.

Gde su bili partizani u nabrojanim gradovima.Pusti sad Valtera tj.Batu Živojinovića,to je samo igrani film i ne može se koristiti kao istorijski izvor.

ValterX · 22.02.2011. u 14:54

Gruban:
Gde su bili partizani u nabrojanim gradovima.Pusti sad Valtera tj.Batu Živojinovića,to je samo igrani film i ne može se koristiti kao istorijski izvor.

Владимир Перић Валтер (1919—1945), секретар Месног комитета КПЈ за Сарајево, један од организатора Народноослободилачке борбе у Сарајеву и народни херој Југославије. По његовим доживљајима је 1972. године снимљен филм „Валтер брани Сарајево“ са Батом Живојиновићем у главној улози. Овај филм је изразито популаран у Кини.
[уреди]Биографија

Рођен је 1919. године у Пријепољу. После завршене основне школе, уписао се у Трговачку академију. Због лошег материјалног стања, био је присиљен да се сам издржава и школује. После завршене Трговачке академије, одлази у Београд на Високу економско-комерцијалну школу. У време када је био на служби у Хипотекарној банци у Сарајеву, од 1940. године постао је члан Месног комитета КПЈ за Сарајево. Пре тога је активно учествовао и радио у револуционарном радничком покрету.
Када су силе Осовине окупирале Краљевину Југославију, Валтер је наставио илегално да ради у Сарајеву, да би убрзо ступио у Мајевички НОП одред, чији је командант постао крајем 1942. године. Отишао је, затим, у Зенички НОП одред, који се у почетку прочуо по многим успешним акцијама. Валтер је био и командант ударног батаљона у Шестој источно-босанској бригади. Почетком 1943. године, упућен је на илегални рад у Тузлу. У овом граду, и поред изузетно тешких услова рада, успешно је извршавао све задатке.

Споменик Владимиру Перићу Валтеру у Сарајеву
У лето 1943. године, руководство НОП-а Југославије је упутило Валтера на илегални рад у Сарајево. Тамо је постао секретар Месног комитета Партије. Као искусан борац и добар познавалац прилика у овом граду, учинио је много да оживи илегални покрет. Давао је значајну помоћ партизанским јединицама које су деловале у околини Сарајева. Организирао је мрежу партизанске обавјештајне службе. У неколико наврата, Специјална полиција покушавала је да открије и уништи илегалне пунктове и сарајевску организацију у целини. То јој, осим ретких случајева, није полазило за руком. Валтер је још за живота постао легенда, као један од најискуснијих и најхрабријих обавјештајаца народноослободилачког рата. Неколико пута је по специјалним задацима одлазио на слободну територију и у Врховни штаб НОВЈ.
Готово до краја рата, до 6. априла 1945. године, стајао је на челу свих акција илегалне организације у Сарајеву. Погинуо је у завршним борбама за ослобођење града.
Валтер је с групом бораца чувао електричну централу коју су усташе хтеле да униште приликом повлачења. У овим борбама, минобацачка граната прекинула је животни пут Владимира Перића. Остала је легенда о неустрашивом и одважном обавјештајцу Валтеру. Сахрањен је у Гробници народних хероја у спомен-парку Враца, испод планине Требевић, код Сарајева.
За народног хероја проглашен је 24. јула 1953. године.

Pred kraj 1941. godine Olga Marasovic, Vladimir Peric Valter i Dane Olbina srecu se u stanu, u Gornjoj Breki 28. Trebalo je uoci Nove godine napisati letak koji ce se rasturati po gradu. Zadatak je bio povjeren Vladimiru i Olgi. "Pisali su, brisali, dotjerivali i citali ono što su napisali... Kada je letak bio napisan, tada su predahnuli. Nastao je spontan razgovor i šale na racun onoga što smo doživjeli u godini koja je prošla. Svanjivalo je jutro, pocinjao je prvi dan Nove godine. Morali smo što prije otici iz tog stana da ne bi bili primijeceni. Padao je gust snijeg. Nas troje smo se uzeli pod ruku i spustili se, kližuci se niz Bjelave. Silazili smo dole, u centar grada koji se budio, u kome cemo se uskoro i mi razici svako na svoju stranu. Sustizali smo prolaznike, vecinom radnike koji su žurili na posao. Oni nisu mogli pretpostaviti da se tu, medu njima nalaze clanovi mjesnog komiteta KP koji su nocas napisali letak o kojem ce uskoro da bruji u Sarajevu. Lijepa je bila ta Nova godina, možda najljepša u našoj mladosti. O tome šta ce nam donijeti, nismo razgovarali, ali, prema nama bila je nemilosrdna", ispricao je Olbina. U proljece 1942. Gestapo u Sarajevu, nakon tzv. velike provale, hapsi nekoliko stotina clanova KPJ. Partizanske jedinice se nalaze daleko od grada. Pored terora, gradani Sarajeva pate i od neimaštine. O siromaštvu vjernu sliku pružaju dokumenti NDH iz tog vremena. U njima se navodi da su teškoce vezane za snabdijevanje Sarajeva vezane za neredovan željeznicki saobracaj na pruzi Bosanski Brod-Doboj-Sarajevo i na raspodjelu u Zagrebu, odnosno Slavonskom Brodu gdje se, prilikom pretovara, najcešce dešava da hrana predvidena za Sarajevo odlazi u druga mjesta. Problema sa neimaštinom nemaju tzv. buržoaski elementi koji kolaboriraju sa NDH ili preko palestinskog muftije El Huseinija sanjaju o stvaranju Muslimanske države, na jednom dijelu bosanske teritorije, a u okviru Treceg rajha. Džemal Bijedic u grad, kao sekretar MK KPJ za Sarajevo, dolazi u to, najteže vrijeme. Posjeduje uniformu domobranskog oficira i lažnu legitimaciju na ime Ante Jukic. Sekretar je partijske organizacije i za vrijeme decembarske, tzv. druge provale komunista koju je Gestapo poceo preko Nade Vrankovic, sekretara partijske celije u Kovacicima. Nakon hapšenja i mucenja, Vrankovicka je pristala raditi za Gestapo, po modelu "Strijela zove Kondora", prikazanom u filmu Valter brani Sarajevo. Na ulici je teško ranjen i inžinjer Miron Jevdenic koji je nosio letke i nekoliko svežnjeva publikacije koju su štampali komunisti. Decembarska provala pada u vrijeme kada je njemacka armija duboko prodrla na teritoriju SSSR-a, vodeci bitku za Staljingrad. Nacisti su u Sarajevu svakog casa ocekivali pad Staljingrada. Napravljena je velika tribina, iskicena parolama, zastavicama i drugim propagandnim, pisanim materijalom. Medutim, poslije poraza Hitlerove armije kod Staljingrada, tribina je ostala još nekoliko dana, potpuno prazna, a onda je preko noci nestala. Umjesto slavljenja pobjede pada Staljingrada, slavila se godišnjica Oktobarske revolucije. Na brdima oko Sarajeva su zapaljene vatre, a u samom gradu organizirano miniranje niza njemackih i objekata u vlasništvu kolaboracionista. Džemal Bijedic i Avdo Humo su uspostavili kanale i kurirske veze sa oblasnim komitetima za Hercegovinu i Bosansku Krajinu, sa Vrhovnim štabom i Pokrajinskim komitetom za BiH, koji je bio smješten u istocnoj Bosni. Uspostavljenim kanalima, mladi odlaze u partizane. Borka Vokšal je bila jedna od njih. "Tako smo stizali razlicitim kanalima u Visocko-fojnicki odred da bi se jedan broj nas našao u Petoj krajiškoj diviziji: Zehra Muidovic, Nijaz Resulovic, Miro Štefancic, Mira Vokšal, Gina Krecak, Milena Milicevic Petrovic... Sve teškoce koje je partizanski rat nosio sa sobom bile su lakše od teške ilegalne borbe u okupiranom Sarajevu", zabilježila je. Bijedic je do kraja 1943. boravio u Sarajevu, odakle je po partijskom zadatku otišao na dužnost sekretara KP za Semberiju i Posavinu. Novi sekretar Mjesnog komiteta najprije je Esad Cengic, a zatim do pogibije, 5. aprila 1945., Vladimir Peric Valter.

ValterX · 22.02.2011. u 14:56

Gruban:
Partizani su vojska komunističke partije,oni su pobunjenici protiv države Kraljevine Jugoslavije.Njihov jedini cilj je revolucija tj.nasilno preuzimanje vlasti bez izbora,bez da se pitaju građani.Samoproglašeni spasioci naroda a ustvari varalice i najgore bitange.Masovne ubice i štetočine kakve svet nije video.To su partizani.

Citajhttp://www.znaci.net/00001/151_3.pdf

Gruban · 22.02.2011. u 15:07

ValterX:
Владимир Перић Валтер (1919—1945), секретар Месног комитета КПЈ за Сарајево, један од организатора Народноослободилачке борбе у Сарајеву и народни херој Југославије. По његовим доживљајима је 1972. године снимљен филм „Валтер брани Сарајево“ са Батом Живојиновићем у главној улози.

A Rat Zvezda,po čijem doživljajima je snimljen film Rat Zvezda :mrgreen:

Ненад · 22.02.2011. u 16:11

ValterX:
Владимир Перић Валтер (1919—1945), секретар Месног комитета КПЈ за Сарајево, један од организатора Народноослободилачке борбе у Сарајеву и народни херој Југославије. По његовим доживљајима је 1972. године снимљен филм „Валтер брани Сарајево“ са Батом Живојиновићем у главној улози. Овај филм је изразито популаран у Кини.
[уреди]Биографија

Рођен је 1919. године у Пријепољу. После завршене основне школе, уписао се у Трговачку академију. Због лошег материјалног стања, био је присиљен да се сам издржава и школује. После завршене Трговачке академије, одлази у Београд на Високу економско-комерцијалну школу. У време када је био на служби у Хипотекарној банци у Сарајеву, од 1940. године постао је члан Месног комитета КПЈ за Сарајево. Пре тога је активно учествовао и радио у револуционарном радничком покрету.
Када су силе Осовине окупирале Краљевину Југославију, Валтер је наставио илегално да ради у Сарајеву, да би убрзо ступио у Мајевички НОП одред, чији је командант постао крајем 1942. године. Отишао је, затим, у Зенички НОП одред, који се у почетку прочуо по многим успешним акцијама. Валтер је био и командант ударног батаљона у Шестој источно-босанској бригади. Почетком 1943. године, упућен је на илегални рад у Тузлу. У овом граду, и поред изузетно тешких услова рада, успешно је извршавао све задатке.

Споменик Владимиру Перићу Валтеру у Сарајеву
У лето 1943. године, руководство НОП-а Југославије је упутило Валтера на илегални рад у Сарајево. Тамо је постао секретар Месног комитета Партије. Као искусан борац и добар познавалац прилика у овом граду, учинио је много да оживи илегални покрет. Давао је значајну помоћ партизанским јединицама које су деловале у околини Сарајева. Организирао је мрежу партизанске обавјештајне службе. У неколико наврата, Специјална полиција покушавала је да открије и уништи илегалне пунктове и сарајевску организацију у целини. То јој, осим ретких случајева, није полазило за руком. Валтер је још за живота постао легенда, као један од најискуснијих и најхрабријих обавјештајаца народноослободилачког рата. Неколико пута је по специјалним задацима одлазио на слободну територију и у Врховни штаб НОВЈ.
Готово до краја рата, до 6. априла 1945. године, стајао је на челу свих акција илегалне организације у Сарајеву. Погинуо је у завршним борбама за ослобођење града.
Валтер је с групом бораца чувао електричну централу коју су усташе хтеле да униште приликом повлачења. У овим борбама, минобацачка граната прекинула је животни пут Владимира Перића. Остала је легенда о неустрашивом и одважном обавјештајцу Валтеру. Сахрањен је у Гробници народних хероја у спомен-парку Враца, испод планине Требевић, код Сарајева.
За народног хероја проглашен је 24. јула 1953. године.

Апсолутне лажи ничим документоване.
Да имаш имало знања знао би да су против четничког Валтера, потпуковника Жарка Тодоровића Немци предузели највећу обавештајну операцију на Балкану, ,,Валтер.''
Тај ваш Валтер се не помиње ни у једном немачком документу, безначајна фигура.

Ненад · 22.02.2011. u 16:18

sabljar:
Građanski rat je naziv za rat u kome međusobno sukobljene strane okvirno pripadaju jednoj te istoj kulturi, društvu ili političkoj zajednici.

http://sh.wikipedia.org/wiki/Građanski_rat

Partizani i cetnici ne pripadaju istoj kulturi (rakije i cetnicke gibanice, te reza po kalabicu); ne pripadaju ni istom drustvu , a o politickoj zajednici nema sta da se kaze (monarhisticke oficircine...)
Istorija građanskih ratova, jos od Spartakovih vremena, ne zna da su takvi ratovi počinjali i vođeni u okupiranoj zemlji! Da li je građanski rat, ako se jedna od dve ratujuće strane - u našem slučaju partizanska - za čitavo vreme okupacije, odlučno i dosledno, bori protiv okupatora, a druga ratujuća strana - u ovom slučaju četnički pokret - povede borbu i vodi je, sve do sloma okupatora, protiv one prve, tj. partizanske? Odista, da li je to građanski rat ili je, pak, ta druga ratujuća strana bila u eklatantnoj saradnji i na svakovrsnoj pomoći okupatorima? Jasan dokaz da se nipošto nije radilo o građanskom ratu jesu i uporna nastojanja predstavnika partizanskog pokreta da privoli četnički pokret Draže Mihailovića na zajedničku borbu protiv okupatora
Kako je vođa Francuskog pokreta otpora Šari de Gol gledao na građanski rat u okupiranoj Francuskoj? Njemu je u avgustu 1944. godine, pošto je oslobođen Pariz, u zvaničnu posjetu i na službeni razgovor došao predstavnik maršala Petena. Imao je i ovlašćenje da sa de Golom pronađe način kako bi se izbegao građanski rat u Francuskoj. De Gol je odgovorio: Ja sam udaljio tog izaslanika. Gde je građanski rat?
Za razliku od onih prostora u doskorašnjoj Jugoslaviji, u kojima se čine pokušaji reafirmacije ravnogorskog pokreta i Mihailovića, u Francuskoj niko normalan ne pomišlja na rehabilitaciju kolaboracije i kvislinštva okupatoru. I tom Petenu, koji je osuđen na smrt, oduzeto je zvanje maršala dodijeljeno mu za njegove zasluge u Prvom svjetskom ratu.

“Glavna borba protiv Tita vodi se sada na području Nezavisne Države Hrvatske. Glavne snage, koje u toj borbi uzimaju učešća, bore se pod ustaškim amblemom... Tito, prema tome, ima mogućnost da tu borbu u inozemnim krugovima prikaže kao borbu sa Njemačkom i njenim saveznicima i da joj oduzme karakter građanskog rata, koji bi jedino mogao biti razlogom jedne angloameričke interencije”.( Memorandum delegacije Četničkog nacionalnog komiteta od 27- aprila 1945- Vladku Mačeku,predsjedniku HSS-a, o potrebi ujedinjavanja svih snaga radi borbe protiv NOP-n Arhiv VII,Ča, k. 15, reg. br. 5/3, VK-P-642/2.)

Vodstvo četničkog pokreta insistira da se oružani sukobi u Jugoslaviji predstave ne kao oslobodilački nego kao građanski rat. Smatralo je da se samo u tom slučaju Angloamerikancima pruža mogućnost da se umiješaju i uspješno intervenišu u korist nacionalističkih snaga.
I komandanti na terenu su smatrali da se može zatražiti intervencija saveznika s tim ciljem. Potpukovnici Zaharije Ostojić i Petar Baćović depešom od 12. IX 1944. upozoravaju Mihailovića: “Smatramo da je potrebno zatražiti od saveznika da nas okupiraju i spreče građanski rat, u protivnom mi smo izgubili bitku i vojnički i politički.”

Прекини да лажеш и да муљаш.

Кажеш Da li je građanski rat, ako se jedna od dve ratujuće strane - u našem slučaju partizanska - za čitavo vreme okupacije, odlučno i dosledno, bori protiv okupatora, a druga ratujuća strana - u ovom slučaju četnički pokret - povede borbu i vodi je, sve do sloma okupatora, protiv one prve, tj. partizanske
Јесу ли водили борбу против окупатора тако што су пролећа 1942. заједно са усташама нападали четнике? Јесам ли 1000 пута питао да ми наведеш једно место које су партизани ослободили од Немаца пре уласка Совјета, једну офанзивну битку против Немаца, јесам ли 1000 пута питао за бар једну Титову наредбу да је главна борба против окупатора, а не четника?
Vodstvo četničkog pokreta insistira da se oružani sukobi u Jugoslaviji predstave ne kao oslobodilački nego kao građanski rat
А шта је друго било него грађански рат? Од када то паравојна формација има право да се назове ослободиоцем и да напада легалну војску под фирмом ослобађања?

Gruban · 22.02.2011. u 16:35

Ненад:
Апсолутне лажи ничим документоване.
Да имаш имало знања знао би да су против четничког Валтера, потпуковника Жарка Тодоровића Немци предузели највећу обавештајну операцију на Балкану, ,,Валтер.''
Тај ваш Валтер се не помиње ни у једном немачком документу, безначајна фигура.

Ne zna jadničak da u Sarajevu nije ubijen ni jedan nemački vojnik do oktobra 1944.

ValterX · 22.02.2011. u 18:39

Gruban:
Ne zna jadničak da u Sarajevu nije ubijen ni jedan nemački vojnik do oktobra 1944.

Citas li ti ponekad ono sto ja napisem
[UДавао је значајну помоћ партизанским јединицама које су деловале у околини Сарајева. Организирао је мрежу партизанске обавјештајне службе.][/U]

ValterX · 22.02.2011. u 18:50

Ненад:
Прекини да лажеш и да муљаш.

Кажеш Da li je građanski rat, ako se jedna od dve ratujuće strane - u našem slučaju partizanska - za čitavo vreme okupacije, odlučno i dosledno, bori protiv okupatora, a druga ratujuća strana - u ovom slučaju četnički pokret - povede borbu i vodi je, sve do sloma okupatora, protiv one prve, tj. partizanske
Јесу ли водили борбу против окупатора тако што су пролећа 1942. заједно са усташама нападали четнике? Јесам ли 1000 пута питао да ми наведеш једно место које су партизани ослободили од Немаца пре уласка Совјета, једну офанзивну битку против Немаца, јесам ли 1000 пута питао за бар једну Титову наредбу да је главна борба против окупатора, а не четника?
Vodstvo četničkog pokreta insistira da se oružani sukobi u Jugoslaviji predstave ne kao oslobodilački nego kao građanski rat
А шта је друго било него грађански рат? Од када то паравојна формација има право да се назове ослободиоцем и да напада легалну војску под фирмом ослобађања?

Dade ti covek gradove sto ne citas?
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B8_%D0%BD%D0%B0_%D0%B3%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%BD%D0%B5_%D0%9D%D0%94%D0%A5

Koča · 22.02.2011. u 18:54

Ненад:
Апсолутне лажи ничим документоване.
Да имаш имало знања знао би да су против четничког Валтера, потпуковника Жарка Тодоровића Немци предузели највећу обавештајну операцију на Балкану, ,,Валтер.''
Тај ваш Валтер се не помиње ни у једном немачком документу, безначајна фигура.

tako je!

predlazem da se sa ovim falsifkatorima, koji ovde iznose davno prevazidjene bajke, sluzeci se iskljucivo komunistickim propagandnim materijalom sa dobro poznatog sajta i ne diskutuje jer nema svrhe...treba samo jednostavno iznositi argumente bez ulaska u rasprave...

Evo ovde citave teme o beogradskim ilegalcima i naravno pravom Valteru

http://forum.krstarica.com/showthread.php/280525-Povratak-otpisanih-istina-o-beogradskim-ilegalcima

ValterX · 22.02.2011. u 18:56

Напад НОВЈ на Зворник јула 1943.
Из Википедије, слободне енциклопедије
Напад НОВЈ на Зворник јуна 1943.
Део Другог светског рата
Време: јули 1943.
Локација: источна Босна
Резултат: Победа НОВЈ
Сукобљене стране
НОВЈ Оружане снаге НДХ
Немачке трупе
Заповедници
Командант Коча Поповић
Политички комесар Филип Кљајић Фића непознат
Ангажоване јединице
Прва пролетерска бригада, Прва и II војвођанска НОУ бригада Делови Првог и Тузланског усташког здруга, 15. домобранске пјешачке пуковније и делови немачке 369. легионарске дивизије
Јачина
1700 бораца 3000 бораца, oko 2000 у Власеници
Губици
непознати око 600 мртвих, укупно око 1400 укупно избачених из строја

Прва пролетерска и Прва и Друга војвођанска НОУ бригада 16. ударне дивизије НОВЈ концентричним нападом су 5. јула заузеле Зворник, присиливши делове разбијене усташке 1. бригаде и домобранског 15. пешадијског пука да се, уз прихват делова Руског заштитног корпуса спашавају бекством преко пешачког моста преко Дрине у Србију. У борби су погинули политички комесар Прве пролетерске ударне дивизије НОВЈ Филип Кљајић Фића и политички комесар чете у 1. батаљону 1. пролеторске НОВ бригаде Радован Гардашевић, народни хероји. Усташама у Зворнику су нанети губици од 460 погинулих.
Садржај [сакриј]
1 Припрема напада
2 Ток напада
3 Борба са интервентним снагама
4 Литература
5 Спољашње везе
6 Референце
[уреди]Припрема напада

У Зворнику су се тада налазили делови разбијених усташких бојни: 21. из Дрињаче, 29. из Сребренице, 28. из Хан Пијеска, 3 усташке бојне и 2. бојне 15 пука из Власенице, који су се извукли бежањем испред Прве пролетерске дивизије и војвођанских бригада.
Град је опасан природним положајима на којима су била солидно изграђена утврђења и велики број бункера. Кључне тачке у спољној одбрани Зворника представљали су положај Вратоломац, Змајевац и Кула Град и, нешто јужније од Зворника, до саме Дрине, врло стрми Млађевац.
У с. Цапардима, око 15 km западно од Зворника, на комуникацији Зворник-Тузла, налазила се добро утврђена посада јачине две чете усташа из састава 3. бојне Тузланске бригаде.
Командант Прве пролетерске дивизије Коча Поповић наредио је Првој пролетерској бригади да предузме напад на Зворник 4. јула у 21 час. У нападу су учествовали и батаљони Прве и Друге војвођанска бригада.
Операције Народноослободилачке војске
током Народноослободилачке борбе 1941-1945

1941. година
Тринаестојулски устанак
Ужичка република
Прва непријатељска офанзива
Повлачење у Санџак и Пљеваљска битка
1942. година
Друга непријатељска офанзива и Игмански марш
Трећа непријатељска офанзива и Битка за Козару
Поход у Босанску крајину; Напади на Купрес, Јајце и Удбину
Бихаћка операција и Бихаћка република
1943. година
Четврта непријатељска офанзива (Битка на Неретви)
Пета непријатељска офанзива (Битка на Сутјесци)
Напад на Власеницу и Зворник
Октобарска офанзива
Шеста непријатељска офанзива
Лимско-дринска операција
Прва бањалучка операција
1944. година
Десант на Корчулу
Седма непријатељска офанзива (Десант на Дрвар)
Андријевичка и Дурмиторска операција
Продор у Србију
Друга бањалучка операција
Нишка и Косовска операција
Београдска операција; Сремски фронт и Батинска битка
Книнска операција
1945. година
Мостарска и Сарајевска операција
Карловачка и Ријечка операција
Завршне и Тршћанска операција
Идеја напада је била да се у току ноћи снажним јуришем заузму Кула Град, Змајевац и Вратоломац и снаге бранитеља гарнизона сабију у Зворник и уз Дрину, не дозвољавајући му да извуче своје снаге у правцу села Дрињаче и Цапарда, или Бијељине, а затим да се присили на предају или уништи у самом граду.
На Кулу Град и непосредно на саму варош нападала су са запада четири батаљона Прве пролетерске бригаде и Други батаљон Друге војвођанске бригаде. Један батаљон Прве пролетерске и Трећи батаљон Друге војвођанске бригаде нападали су на Змајевац. Први батаљон Друге војвођанске бригаде затварао је друм Зворник-Тузла и налазио се на положајима Ахметово Брдо-Рудине. Прва војвођанска НОУ бригада је преоријентисана према селу Цапардима и она је предузела напад на усташке положаје на Косовачи, штитећи на тај начин са запада јединице које су нападале на Зворник. Остале јединице Прве пролетерске дивизије биле су оријентисане према Соколцу.
[уреди]Ток напада

У току ноћи заузети су Кула Град, Млађевац и Змајевац. Бранитељи су ујутро давали очајнички отпор из града, вршећи противнападе један за другим. Међутим, јединице НОВЈ су све више сужавале обруч. Крагујевачки батаљон Прве пролетерске бригаде избио је код самог моста и са групом бомбаша и пушкомитраљезаца напао из позадине усташку одбрану. Усташе је захватила паника. Деморалисана маса је у зору јурнула да преко моста на Дрини бежи у Србију. Десетине пушкомитраљеза и тешких митраљеза са доминантних положаја и са кровова кућа тукли су у збијену гомилу која је покушавала да се преко моста дочепа друге обале Дрине. Само је мали број усташа успео да се спасе бекством у Србију, где је прихваћен од јединице Руског заштитног корпуса у Малом Зворнику.
Зворник је заузет узору 5. јула. Заплењен је велики ратни материјал и складишта хране. Непријатељски губици у људству били су такође велики.
У општој бојној релацији Заповједништва Другог зборног подручја НДХ за месец јули 1943. године о току борбе за Зворник и тактици јединица НОВЈ напада каже се:
„... Готово у исто вријеме са нападом на главној борбеној линији послужио се непријатељ и тиме што је непријатељ успио да сасвим малим ударним групама, добро наоружаним, дође још у току ноћи иза леђа наше главне борбене црте. Успјевши непријатељу да одбаци наше снаге са постава Дивић и Млађевац, те Змајевац, непријатељски мали дијелови одиграли су одлучну улогу тиме што су са својом стројничком ватром у самом граду омели да наше снаге, које су отступиле са кота, изврше уједно посједање важних још ослоних тачака у самом граду, ка'ко би се бар спријечио продор у средиште града ... “
[1]
У извештају Усташког стожера из Тузле достављеном 22. јула 1943. Главном усташком стану у Загребу, о борбама за Зворник се каже и следеће:

„... Зворник су требале бранити јединице 1 усташког сдруга које су након вишедневних огорчених борби разбијене и стигле са премореним, голим и босим људством — али ипак са оружјем у Зворник. Ове јединице нису биле способне за борбу. За неколико дана њихова боравка у Зворнику није им стигла потребна обућа и одјећа... Зворник је у ноћи 4. на 5. јула нападнут и заузет по партизанима. Чиновништво, усташки оружници, легионари и нешто грађана прешли су у Србију. При прелазу преко Дрине било је много жртава, тако да је изгубљено од 400—500 људи...
Послије овога пораза народ је страшно потиштен и утучен. Углед усташтва и државног ауторитета је веома опао ... “
[2]
[уреди]Борба са интервентним снагама

Истог дана када се водила борба за Зворник, у селу Цапарде су стигли извиђачки одред и Противтенковски дивизион 369. легионарске дивизије, а из Босанског Брода 2. јуришни батаљон. Ове снаге са четом усташа из Цапарда и са три тенка из извиђачког батаљона 369. легионарске дивизије обједињене под немачком командом, предузеле су 5. јула напад на положаје Прве војвођанске бригаде у циљу да се пробију за Зворник. Немачка авијација је подржавала напад и бомбардовала положаје јединица НОВЈ. Штаб Прве пролетерске дивизије није имао тачне податке о јачини немачко-усташких снага код Цапарда. Сматрао је да су слабе, па је настојао да се село Цапарди обавезно и заузме.
Штаб Прве пролетерске бригаде је издао заповест за напад на село Цапарде. Дошло је до тешке борбе: Други батаљон је био опкољен али је захваљујући одлуци команданта батаљона и брзо изведеном маневру успео да се извуче; део Трећег батаљона је одсечен, а Први батаљон је водио тешку борбу цело послеподне и уз велике жртве успео да се пробије. Приликом ових борби погинуо је Филип Кљајић Фића, политички комесар Прве пролетерске дивизије.
Наредних дана, настављајући нападе, око 3.000 немачко-усташких војника, од којих је главнину сачињавао 370. пук 369. легионарске дивизије, уз јаку подршку авијације и тенкова, уклинило се правцем Цапарди-Зворник у борбени поредак јединица НОВЈ и све се више приближавало Зворнику. Јединице НОВЈ, да не би биле раздвојене, морале су 8. јулa повући све своје снаге јужно од комуникације. Друга војвођанска НОУ бригада је у току повлачења водила жестоке борбе. Јединице су биле изложене убитачном дејству немачке авијације. Ипак је у току 8. јула комуникација пређена. Једна чета Другог батаљона Друге војвођанске бригаде и једна чета из Прве пролетерске бригаде остале су одсечене северно од друма и саме су се даље пробијале у правцу Мајевице. Немачко-усташка борбена група је, претрпео знатне губитке, 8. јула ушла у Зворник, који су јединице НОВЈ благовремено напустиле. Према извештају немачке команде, тешко су рањени командант 370 пука и његов ађутант.
[уреди]Литература

Љубивоје ПАЈОВИЋ: ОСЛОБОЂЕЊЕ ЗВОРНИКА (ПРВА ПРОЛЕТЕРСКА БРИГАДА - СЕЋАЊА БОРАЦА, КЊИГА II)
ПРВА ПРОЛЕТЕРСКА БРИГАДА - ИЛУСТРОВАНА МОНОГРАФИЈА
МЛАДОСТ СЛОБОДИ ДАРОВАНА (ПРВА ВОЈВОЂАНСКА БРИГАДА - СЕЋАЊА )
Жарко Атанацковић: ДРУГА ВОЈВОЂАНСКА НОУ БРИГАДА
[уреди]Спољашње везе

I. усташки стајаћи дјелатни здруг - Axis History Factbook ((en))
[уреди]Референце

^ (Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату, том IV, књига 15. страна 551)
^ (Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату, том IV, књига 15. страна 530-533)

ValterX · 22.02.2011. u 18:59

Операција Фрилингсервахен априла 1944
Из Википедије, слободне енциклопедије
Операција Фрилингсервахен (нем. Frühlingserwachen), априла 1944
Део Другог светског рата
Време: 9. април-5. мај 1944.
Локација: Црна Гора и Санџак
Резултат: Победа Народноослободилачке војске Југославије
Сукобљене стране
Народноослободилачка војска Југославије Немачки Вермахт
ЈВуО
Заповедници
Генерал Пеко Дапчевић, командант Другог ударног корпуса НОВЈ
Генерал Густав Фен (нем. Gustav Fehn), командант 21. брдског корпуса
мајор Павле Ђуришић
Ангажоване јединице
37. санџачка дивизија НОВЈ
Трећа ударна дивизија НОВЈ
делови дивизије Гарибалди делови 181. брдске дивизије
2. пук Бранденбург
5. полицијски пук
Легија Кремплер
I милешевски корпус ЈВуО
II милешевски корпус ЈВуО
Лимски корпус ЈВуО
Андријевичска бригада ЈВуО
Колашинска бригада ЈВуО
Четничка група "Југ" мајора Лашића
5. пук СДК
мање формације четника и муслиманске милиције
Јачина
5.500 око 7.000 на северном сектору, око 2.500 на јужном

Услед преласка 2. и 5. дивизије НОВЈ у Србију средином марта 1944, снаге НОВЈ у Санџаку су ослабљене. Немачко-четничке снаге покушале су да искористе ово слабљење, заузму област између Лима и Таре, и успоставе везу између Подгорице и Пријепоља преко Колашина. Пошто је немачки 21. брдски корпус располагао недовољним снагама, они су учествовали углавном оклопним и моторизованим деловима, док су снаге ЈВуО под командом Павла Ђуришића представљале главнину пешадије.
Напад је почео 9. априла 1944. из Пљеваља према југу. 11. априла наступила је из Бродарева према Бијелом Пољу немачка моторизована колона уз подршку четника. Ове снаге заузеле су Бијело Поље 12. априла и наставиле напредовање према Мојковцу. Искористивши овај продор, четници су 13. априла заузели Беране.
До 16. априла снаге 37. дивизије НОВЈ потиснуте су преко Таре од Мојковца низводно. Ту је заустављено наспупање Немаца и четника, извршено сређивање и уз помоћ појачања 17. априла започет противнапад. Након почетних успеха, напредовање је компромитовано продором четничких колона у позадину левог крила, па је штаб корпуса наредио повлачење током ноћи 18/19. априла, левим крилом на леву обалу Таре, а десним на масив Бјеласице.
На јужном правцу офанзива је почела 14. априла наступањем делова 181. немачке дивизије и четника из Подгорице према Биочу. После вишедневних борби, 9. црногорска бригада успела је да блокира овај напад 19. априла, што је омогућило пребацивање главнине 3. дивизије према Мојковцу ради противудара.
Новим противударом који је почео 23. април/24. априла разбијена је немачко-четничка одбрана. Овај успех развијен је у противофанзиву, у којој су поново заузети Бијело Поље (29. априла) и Беране (5. маја), а такође је заузето и Бродарево 5. маја.
Садржај [сакриј]
1 Општи оквир
2 Наступање Немаца и четника
3 Први противнапад Другог ударног корпуса НОВЈ
4 Други противнапад Другог ударног корпуса НОВЈ
5 Референце
[уреди]Општи оквир

Од почетка 1944. Врховни штаб НОВЈ настојао је из војних и политичких разлога да ојача своје снаге у Србији, како јачањем локалних јединица, тако и продором из Санџака. Ова настојања подржавала је савезничка Команда Медитерана, веома заинтересована за блокирање комуникација кроз Србију. С друге стране, немачка Команда Југоистока настојала је из војних разлога да то по сваку цену спречи, као и штаб ЈВуО, из војних и политичких разлога.
Први озбиљан покушај продора из Санџака био је продор 2. и 5. дивизије НОВЈ од марта до маја 1944. Тим поводом штабови ЈВуО у Србији успоставили су контакте са немачким Војноуправним командантом Југоистока ради тактичке сарадње. На територији Санџака и Црне Горе, већ током јесени 1943. успостављена је блиска сарадња Немаца и ЈВуО. Као противмеру поводом продора НОВЈ у Србију, штабови ЈВуО и 21. немачког корпуса разрадили су план офанзиве у Санџаку и Црној Гори, да би искористили слабљење снага НОВЈ на том терену. Ова офанзива планирана је и покренута на иницијативу Павла Ђуришића, пошто Немци у том периоду нису имали расположивих снага за захтевније операције.

„181. пеш. дивизија Пред.: Операција »Фрилингсервахен« 1.) Ниже наведени план мајора Ђуришића за спровођење операције »Фрилингсервахен« на знање: Прва борбена група, 700 људи, из си. правца преко рејона 5 км ј. Бијело Поље за Мојковац (16 км сси. Колашин).
Друга борбена група, 1200 људи, под командом Ђуришићевог Оперативног штаба, од Бродарева преко Шаховића за Мојковац - Колашин...“
[1]
Непосредни циљ ове операције био је: најпре овладати долином Лима, затим продрети ка Колашину и спојити се са снагама које ће нападати из Подгорице; на тај начин раздвојити 2. корпус НОВЈ и пребацити га на планински масив Сињајевине и Дурмитора. Тиме би биле освојене стратешке позиције у важној области, уништена база за концентрацију снага НОВЈ за продор у Србију, а снаге НОВЈ у Србији биле још више оперативно изоловане. То би такође знатно ојачало пољуљане позиције ЈВуО и Равногорског покрета у Црној Гори и Санџаку.
Павле Ђуришић је јавно и отворено сарађивао са Немцима. Према речима др Вучете Реџића, равногорски оријентисаног историчара и Ђуришићевог великог поштоваоца, он је то радио јер је сматрао да су Немци мање зло од комуниста.

„.

ValterX · 22.02.2011. u 19:00

[Уз подршку Немаца, четници су се од краја 1943. године и даље борили против комуниста. Апеловали су на обједињавање народа, јер се поједине покрајине саме нису могле одбранити од комуниста. Изводили су нападе на комунистичке јединице с леђа, чак и онда кад су оне нападале окупаторске гарнизоне и без милости уништавали симпатизере и јатаке комуниста, јер, "кад не буду имали симпатизере неће моћи опстати"...
Садејство црногорских четника с Немцима било је отворено. "Били смо принуђсни да се нађемо заједно са окупатором у борби против највећег непријатеља нашег народа - комуниста", говорили су. "Ми окупатора не волимо, нити му мислимо добро, али није часно док с њим сарађујемо да му спремамо нож у леђа".
Павле Ђуришић, који је после погибије мајора Ђорђија Лашића постао главни организатор четничких снага у Црној Гори је своје садејство с Немцима, пред своју и свога народа смртну опасност, вршио јавно и свесно. Због тога се није плашио никога. Сретао се са Немцима без устезања, у свако доба дана и ноћи. Примао их је код себе у Штаб, одлазио у њихове штабове и разговарао са њима кадгод је то изискивала каква потреба. Народ је знао да његов храбри војвода не воли окупатора и не жели му ништа добро. Знао је да се он не сас-таје с Немцима од воље, нити да би им служио, већ од љуте невоље, пред горим и острашћеним злом - комунистима. Знали су то и комунисти, али им то није сметало да га још жешће нападају.“
[2]
У овим борбама је, према Ратку Парежанину, министру у Недићевој влади, учествовао и 2. батаљон 5. пука Српског добровољачког корпуса, који је под командом капетана Олћана у јануару 1944. прешао у Црну Гору, а од његова 893 борца само се око 350 вратило у Србију, док су остали изгинули у борбама против партизана.[3]
[уреди]Наступање Немаца и четника

Према немачком плану, главни нападни циљ у првој фази био је Мојковац. Према њему је требало наступати концентрично са четири правца - од Пештера, Бродарева, Камене Горе и Пљеваља. Нападне снаге бројале су према немачким подацима укупно око 4.300 људи, док Ђуришићев штаб наводи 5.522 само властитих трупа.[4][5]. На главном нападном правцу тактичко командовање поверено је Ђуришићу. Након времена потребног за организовање снага, требало је да у напад ступи четничка група из Подгорице такође ојачана немачким деловима.
На правцима напада налазиле су се јединице 37. санџачке дивизије: Од Челебића до Маоча налазила се 4. санџачка бригада, од Маоча до Бијелог Поља налазила се 3. пролетерска бригада, а 8. црногорска бригада налазила се између Берана и Бијелог Поља. Ове три бригаде имале су укупно око 2.500 бораца.
Почетак напада предвиђен је за 10. април.
Већ 10. априла, на Пљеваљском правцу, погинуо је командант Пљеваљске бригаде ЈВуО поручник Јован Јеловац. Током борби 10. и 11. априла нападач није постигао одлучујући успех.
12. априла ујутро групација која је наступала из правца Бродарево кренула је униргично у напад путем, а делови Беранске четничке бригаде успели су да између положаја 3. пролетерске и 8 црногорске бригаде продру преко Граба, Кичаве и Лисе према Шаховићима и реци Љубовиђи. Јединице НОВЈ принуђене су да до краја дана евакуишу Бијело Поље, а два батаљона (1. и 4.) [[Осма црногорска бригада НОВЈ|8 црногорске бригаде] заузимањем Бијелог Поља и продором четника у правцу Шаховића били су опкољени код Модрог Дола. За време пробијања оба батаљона су претрпела веће губитке и изгубила су један тешки минобацач и нешто аутоматског оружја[6]. Овај испад одбране 37. дивизије искористиле су четничке снаге на левом крилу, па су 13. априла запоселе и Беране. Ђуришићев штаб издао је саопштење поводом ових борби.[7]
Након ових неуспеха и ташке ситуације у којој су се јединице нашле, штаб 2. корпуса наредио је извлачење јединица на леву обалу Таре и на обронке Бјеласице ради сређивања. 14. априла Немци и четници избили су на Тару, а 16. априла овладали су Мојковцем, припремајући се за напад према Колашину.
Напад са југа, из правца Подгорице према Колашину, напад је каснио услед заузетости немачких и четничких снага борбама у области Чева против Приморске оперативне групе НОВЈ. Напад је коначно почео 14. априла, а у њема је, поред четника и Немаца, учествовала и једна легија италијанских фашиста. Након почетног напредовања, овај напад је на тешком терену изгубио замах.
[уреди]Први противнапад Другог ударног корпуса НОВЈ

Преласком на леву страну Таре јединице 37. дивизије су се поставиле од Мојковца до Левертаре, са задатком да по сваку цену спрече прелаз непријатеља преко реке. Штаб 2. ударног корпуса упутио је 15. априла у помоћ 37. дивизији три батаљона 5. пролетерске и један батаљон 9. црногорске бригаде.
/B]

ValterX · 22.02.2011. u 19:00

Штаб 2. ударног корпуса издао је 16. априла заповест за општи напад на сектору Мојковца. Према тој заповести напад је отпочео у 16. априла 21 час са две колоне. Десну колону чинила су два батаљона 5. и један батаљон 8. црногорске бригаде, а леве два батаљона из 8. и по један батаљон из 5. пролетерске и 9. црногорске бригаде. Трећој пролетерској бригади је било наређено да садејствује левој колони, а 4. санџачкој да офанзивно дејствује у правцу Пљеваља и по сваку цену спречи продор непријатеља са те стране.
Четврта санџачка бригада је пребацила своја два батаљона на десну страну Таре и сна су наступала у правцу Вашкова и Барица. Трећа бригада је прешла Тару преко моста на Ђавољим лазима. Њена два батаљона су наступала преко Прошћења према Церу, а друга два у правцу Бурења. Десна колона водила је борбу у току целе ноћи на линији Медено гувно - Брсково - Мучница и Развршје. Након потискивања бранилаца са тих положаја, колона је овладала Мојковцем, чиме је омогућен је прелаз преко моста у Мојковцу јединицама леве нападне колоне. Јединице десне и леве колоне су у току ноћи 16/17. и дана 17. априла напредовале до реке Љубовиђе и у правцу Раките и Мајсторовине.
У току дана 17. и 18. априла дошло је до неизвесне борбе делова обе нападне групе са четничко-немачком маневарском групом од око 1500 људи са неколико минобацача и једним брдским топом. Ова четничко-немачка група успела је да из Равне Ријеке и Мајсторовине бочним нападом потисне и угрози снаге НОВЈ. Ове снаге су у току 18. априла извршиле контранапад и поново потисле четнике и Немце и заузеле положаје изгубљене претходног дана[8].

Два батаљона 3. пролетерске бригаде напала су 17. априла у 2 часа четнике предвођене Бећиром Томовићем на линији Сига - Лепенац и брзо их протерали према Церу. Тога дана јединице 3. пролетерске бригаде су избиле на Бурењ, а затим и на Цер, одакле су наставиле гоњење непријатеља у правцу Шаховића. Два батаљона 4. санџачке бригаде такође су напала 17. априла четнике на положајима Развршја, Забрђа и Жари.
На основу ових успеха, штаб 37. дивизије издао је заповест 18. априла о даљем гоњењу непријатеља. Међутим, у току дана испошио се снажан притисак на делове 4. санџачке бригаде, па је она поново одбачена на леву обалу Таре. Снажан притисак на леву нападну групу онемогућио је даље развијање напада и угрозио достигнуте позиције. Због тога је штаб корпуса 18. априла у 17 часова наредио обустављање напада и извлачење на полазне положаје.
Снаге 2. ударног корпуса у области Мојковца 19. априла прешле су у одбрану.
[уреди]Други противнапад Другог ударног корпуса НОВЈ

Штаб 2. корпуса предложио је Врховном штабу да се хитно оријентишу 2. и 5. дивизија са севера у правцу Пљеваља и Пријепоља, а да се 27. дивизија 3. корпуса оријентише у из источне Босне у правцу Фоче, ради удара у позадину снага које су вршиле притисак на 2. корпус. Врховни штаб није прихватио предлог у вези са 2. и 5. дивизијом, а у вези са 27. дивизијом предлог је прихваћен. Због појаве 27. дивизије према Бољагаићима и Челебићу, неки немачки делови упућени су са простора Бијело Поље - Мојковац у правцу Пљеваља.
Пошто је успешно блокирао немачко-четнички напад од Подгорице на север, штаб 2. корпуса пребацио је главнину 3. дивизије према Мојковцу. Ова два чиниоца омогућила су штабу 2. корпуса да припреми је нови, знатно успешнији противнапад. Од великог значаја била је и попуна опремом и муницијом. На захтев штаба корпуса преко официра за везу при штабу, савезнички авиони у међувремену су падобранпма доставили знатну количину опреме у Колашин.
Према заповести штаба корпуса, снаге за напад формиране су у две колоне:
Десну колону: сачињавале су 5. и два батаљона 7. црногорске бригаде под командом команданта 3. дивизије Радована Вукановића. Њен основни задатак десне колоне је био да одбаци непријатеља на правцу: Пржиште - Слијепач Мост и ослободи Бијело Поље.

ValterX · 22.02.2011. u 19:01

Десну колону: сачињавале су 3. санџачка, 8. црногорска и два батаљона 1. бригаде "Гарибалди" под командом команданта 37. дивизије Жарка Видовића. Задатак ове колоне био је напад правцем Мојковац - Лепенце -Цер и продор делом снага у залеђе Бијелог Боља, на пут према Бродареву, а другим делом одбацивање непријатеља према Пљевљима. Овој колини садејствовала је 4. санџачка бригада са батаљоном Дурмиторског одреда и једним италијанским батаљоном нападом преко Таре, од Ђурђевића Таре према Пљевљима.
Наступање је почело током ноћи 23/24. априла.
Јединице десне колоне су током прве ноћи савладале отпор комбинованих немачко-четничких снага и пробиле прву линију одбране. Енергичним напредовањем током следећег дана, два батаљона 5. пролетерске избила су на реку Љубовиђу код села Пала, увече прешла реку и наставила наступање. Пошто је овим угрожен немачко-четнички положај код Слијепач Моста, оне су присиљене на повлачење под притиском наступајућих осталих делова десне колоне НОВЈ.
Лева колона такође је имала успеха, избацивши противнике из Мојковца и напредујући лево од пута Мојковац - Бијело Поље. Избивши пред Бијело Поље, десна колона уз помоћ два батаљона 8. црногорске бригаде из леве колоне, извршила је током ноћи 26/27. априла напад на град. Напад није био припремљен, јединице леве колоне нису још биле достигле потребне позиције на путу Бијело Поље - Бродарево, тако да се завршио неуспехом.
Током следећа два дана комбиноване немачко-четничке снаге вршиле су испаде из Бијелог Поља уз помоћ тенкова ради растерећења. На овај начин успеле су да маскирају своје извлачење и избегну одсецање. Након њиховог повлачења, 29. априла 5. и 7. црногорска бригада ушле су у Бијело Поље.
Након заузимања Бијелог Поља, 3. и 4 санџачка бригада наставиле су продор према Пљевљима, а 8. црногорска садејствовала је наступању низ лимску долину. Према наређењу штаба 3. дивизије 5. пролетерска је садва батаљона наставила наступање левом обалом Лима према Бродареву, један је наступао десном обалом, а један је упућен према Пештеру и Сјеници. Два батаљона 7. црногорске упућена су према Беранама, потискујући јаке четничке снаге у повлачењу.[9]
Приликом напада на Бродарево, поновио се сличан сценарио као приликон напада на Бијело Поље. Два батаљона 5. пролетерске, наступајући левом обалом Лима, подишли су 2. маја Бродареву, и током ноћи 2/3. маја нападом избацили Немце и муслиманску милицију из места. Међутим, пошто делови 8. црногорске бригаде нису стигли да затворе комуникацију Пријепоље - Бродарево, уследио је током 3. маја противнапад немачких оклопних снага из Пријепоља, које су истог дана поново овладале местом.
Кад је током 4. маја 7. црногорска коначно успела да затвори пут Пријепоље - Бродарево, то је омогућило извођење током селдеће ноћи успешног напада за ослобађање овог места.
Пошто је објединио команду над целом бригадом и јединицама Комског одреда и прикупио податке о противнику (четницима) и њиховом распореду у Беранама и долини Лима, према Андријевици, штаб 7. црногорске бригаде издао је 4. маја. заповест за напад.[10]

Наступајући у три колоне, јединице бригаде и територијални батаљони током ноћи 4/5. маја избацили су четнике из Берана и поново овладале овим градом.
Четврта санџачка са потчињеним јединицама уз много напора приручним средствима пребацила се током 24. и 25. априла са леве на десну обалу Таре и потиснула четничке и немачке снаге из Косанице, наступајући даље према Пљевљима. Немци су се супротставили повременим брзим противнападима нападних оклопних група са четничлком пешадијом у циљу узмемиравања и одбацивања од града.
3. пролетерска бригада наступала је преко Коврена и Граба. У оштрим борбама против комбиноване групе Немаца и муслиманске милиције, противник је одбачен према Биову Гробу. У тим борбама између осталих погинуо је и локални вођа муслиманске милиције Хусеин Ровчанин, а из 3. пролетерске командант 2. батаљона Саво Цвијовић[11].
3. пролетерска избила је са три батаљона ноћу 1/2. маја на Вуково Брдо, где се налазила Милешевска четничка бригада. По лошем времену и уз слабу видљивост батаљони су извршили обухватни напад. Том приликом нанети су четницима тешки губици од 82 погинула, 30 рањених и 4 заробљена. Међу погинулима се налазио и заменик команданта бригаде поручник Јован Шарановић. Павле Ђуришић, који је са штабом боравио код ове бригаде, спасио се бекством[12]. Након овог успеха, 3. пролетерска избила је на важну комуникацију Пријепоље - Пљевља.
Немачко-четнички противнапад из Пљеваља уследио је 7. маја. На северном крилу, немачка формација батаљонске јачине успела је са придодатим четницима да се привуче јединицама 3. санџачке на јуришно одстојање, и да их јуришом потисне према селу Камена Гора. Јужна формација, састављена од четника са мањим бројем Немаца, у околини села Козице није имала успеха.
Током ноћи 8/9. маја 3. пролетерска бригада извршила је по тешком стрмом и шумовитом терену противнапад на Немце који су успоставили утврђене положаје за заштиту комуникације. Напад је успео, али уз значајне губитке. Између осталих, погинули су командант 1. батаљона 3. пролетерске Радомир Ракочевић (проглашен за народног хероја 1953.) и заменик команданта истог батаљона Андрија Рвовић.[13][14][15]
На тај начин су противофанзивом НОВЈ поништени сви добици које су немачке и четничке снаге оствариле априлском офанзивом, уз извесно поправљање позиција НОВЈ,
[уреди]Референце

^ Обавештење команде 21. брдског армијског корпуса од 8. априла 1944. штабу 181. пешадијске дивизије о заједничком немачко-четничком плану за операцију Фрилингсервахен, Снимак телеграма (писаног на машини) у Архива Војноисторијског института (Архив војске), НАВ-Т-314, р. 663, с. 357. - http://www.znaci.net/00001/4_12_4_41.htm
^ др Вучета Реџић: ГРАЂАНСКИ РАТ У ЦРНОЈ ГОРИ, књига 2, стр 249-250
^ Ратко Парежанин: МОЈА МИСИЈА У ЦРНОЈ ГОРИ, Минхен 1974, стр 101
^ Преглед бројног стања Ђуришићевих снага од 13. априла 1944, у Архиву Војноисторијског института (Архив војске), Ча, кутија 138, рег. бр.26/2 (ЦГ-V-1076). - http://www.znaci.net/00001/4_14_3_116.htm
^ Обавештење команде 21. брдског армијског корпуса од 8. априла 1944. штабу 181. пешадијске дивизије о заједничком немачко-четничком плану за операцију Фрилингсервахен, Снимак телеграма (писаног на машини) у Архива Војноисторијског института (Архив војске), НАВ-Т-314, р. 663, с. 357. - http://www.znaci.net/00001/4_12_4_41.htm
^ Пеко Дапчевић: ДРУГИ УДАРНИ КОРПУС, стр. 170.
^ Саопштење Ђуришићевог штаба од 12. априла 1944. у Архиву Војноисторијског института (Архив војске), Ча, кутија 138, рег. бр.26/2 (ЦГ-V-1076). - http://www.znaci.net/00001/4_14_3_114.htm
^ Пеко Дапчевић: ДРУГИ УДАРНИ КОРПУС, стр. 171.
^ Зборник НОР-а, ом. III, књига 7, документ 217 -: наређење штаба 3 дивизије од 29. IV, Архив Војноисторијског института, к. 754, рег. бр. 27/4: дневник команданта 3. дивизије.
^ Зборник НОР-а, ом. III, књига 7, документ 228: заповест штаба 7. бригаде од 4. V 1944
^ Трећа санџачка бригада, Сјећања бораца, књига 3 - Јосиф Струњаш: ПОГИБИЈА КОМАНДАНТА 2. БАТАЉОНА САВА ЦВИЈОВИЋА, страна 439-441
^ Санџак у НОБ-у, приредио Мирко Ћуковић, страна 485.
^ Трећа санџачка бригада, Сјећања бораца, књига 3 - Велимир Потежица - Леко: НА ПОПРИШТУ КАМЕНЕ ГОРЕМ стр. 217-219.
^ Трећа санџачка бригада, Сјећања бораца, књига 2 - Драго Лучић: НА ВРЛЕТИМА КАМЕНЕ ГОРЕМ стр. 206-209.
^ Извештај штаба Треће пролетерске (санџачке) бригаде, Трећа санџачка бригада, Сјећања бораца, књига 2, стр. 211-212

Koča · 22.02.2011. u 19:03

preplavise nas argumentima :hahaha:

Koča · 22.02.2011. u 19:11

Zakljucak Istrazne komisije Komiteta za pravedno sudjenje Drazi na kome su svedocili brojni pripadnici americkih misija, pripojeni i djeneralu Mihailovicu i Titu, kao i spaseni avijaticari, o odnosu cetnika i partizana

ValterX · 22.02.2011. u 19:11

Операција Цитен
Из Википедије, слободне енциклопедије
Операција "Цитен" (нем. Ziethen)
Део Другог светског рата
Време: децембар 1943.
Локација: Јужна Босна
Резултат: Победа немачког Вермахта
Сукобљене стране
Народноослободилачка војска Југославије Немачки Вермахт
Усташка војница
Четници
Заповедници
Павле Илић Вељко, командант Осмог корпуса НОВЈ
Сретен Жујовић Црни, делегат Врховног штаба НОВЈ Генерал пешадије Ернст фон Лејзер (нем. Ernst von Leyser), командант XV брдског корпуса
Обергрупенфирер Артур Флепс (нем. Obergruppenführer Arthur Phleps), командант V СС брдског корпуса
Ангажоване јединице
Трећа далматинска бригада
Четврта далматинска бригада
Пета далматинска бригада
Шеста далматинска бригада
Осма далматинска бригада
Десета далматинска бригада
Прва пролетерска бригада
Друга крајишка бригада
Друга личка бригада
Седма крајишка бригада 114. ловачка дивизија
118. ловачка дивизија
делови 264. пешадијске дивизије
1. пук "Бранденбург"
5. усташки здруг
Динарска дивизија ЈВуО
Јачина
10.000 бораца 21.000 бораца
Губици
око 1100 избачених из строја око 700 избачених из строја
Капитулација Италије 8. септембра 1943. отворила је нове и неслућене перспективе рата на Балкану. Иако су Немци концентрисали знатне снаге, ипак је НОВЈ дуже времена задржала у својим рукама неке кључне стратешке положаје: велика острва, Пељешац, Подбиоковље, обалу испод Велебита, као и важне положаје у јадранском залеђу. Ово је отварало могућност непосредне везе између НОВЈ и Савезника у јужној Италији. Међутим, за остваривање ове сарадње нису још биле донете политичке одлуке и организационе мере. Првих недеља се коришћењем ове везе бавио један број ентузијаста, и то са знатним успехом.
Ова веза је за Немце представљала опасну претњу. Стога су они покренули опсежне операције против позиција НОВЈ на Јадрану и веза са залеђем. Операција "Цитен" децембра 1943. једна је од низа операција које је у децембру 1943. синхроно предузела немачка Друга оклопна армија са циљем санирања кризе и систематског побољшања својих позиција на западном Балкану. Циљ ове операције је овладавање залеђем средње Далмације, а посебно Ливањским Пољем као кључним положајем.
Операција је изведена у тесној сарадњи и уз помоћ трупа 5. СС корпуса и 15. брдског корпуса. Ови корпуси формирали су четири моторизоване групације ојачане оклопним деловима ради брзог и енергичног концентричног продора у дубину територије коју је контролисала НОВЈ. Ове четири нападне колоне конвергирале су ка Ливну као примарном циљу операције.
Територију средње Далмације и њено залеђе контролисао је Осми далматински корпус НОВЈ, с наређењем да је активно брани.
Операција је почела 4. децембра 1943. општим нападом на свим правцима. Услед организационих пропуста, Немци су релативно лако решили основни задатак и заузели Ливно 6. децембра у поподневним часовима. Услед значаја ове области за обе стране, Врховни штаб НОВЈ одмах је реаговао слањем делова Првог пролетерског корпуса ради противнапада и поновног запоседања Ливна.
Безуспешни противнапади делова Првог пролетерског корпуса и 8. корпуса трајали су до 19. децембра, након чега је Врховни штаб НОВ и ПОЈ био принуђен да одустане од поседањи ове области и тиме одустане од стварања трајне слободне територије у овој фази рата.
Садржај [сакриј]
1 Стратешка и оперативна ситуација почетком новембра на Балкану
1.1 Ситуација из немачког угла
1.2 Стратешка ситуација из угла НОВЈ
1.3 Стратешка ситуација из угла Савезника
2 Оперативна ситуација
3 Ангажоване снаге у операцији
4 План операције
5 Ток операције
5.1 Почетак напада
5.2 Продор групе "Север"
5.3 Организационе слабости у Ливну
5.4 Учешће четника
5.5 Противнапад НОВЈ
5.5.1 Смена руководства 8. корпуса и план напада
5.5.2 Ток противнапада
6 Резултати операције
7 Референце
8 Спољашње везе
[уреди]Стратешка и оперативна ситуација почетком новембра на Балкану

[уреди]Ситуација из немачког угла
Након капитулације Италије септембра 1943. и напредовања Савезника у јужној Италији ситуација на западном Балкану постала је за Немачку критична. Упркос енергичним мерама и довођењу штаба Друге оклопне армије, Трећег СС оклопног корпуса са источног фронта и једанаест нових дивизија у кратком времену, западна обала Јадрана почетком новембра 1943. била је још увек широм отворена за евентуално искрцавање Савезника. НОВЈ је држала у својим рукама главна јадранска острва, обалу и градове испод Велебита, Трогир, Подгору и Пељешац. У позадини средњедалматинске обале лежала је широка слободна територија у којој се као кључни стратешки чвор истицало Ливањско поље. Оно је, с једне стране, прикупљало комуникације које изводе са јадранске обале, а са друге је ширило везе:
на једну страну према великој територији контролисаној од НОВЈ у западној Босни и Хрватској
на другу страну према веома великој територији контролисаној од НОВЈ у источној Босни, Санџаку и Црној Гори која се простирала од реке Саве код Брчког до Никшића и Проклетија у Црној Гори.
Врховна команда Вермахта је веома озбиљно схватила ситуацију. Крупним снагама Армијске групе "Б" на комуникацијама у залеђу Тршћанског и Кварнерског залива (такозвана Ромелова офанзива, или Операција "Провала облака" (нем. Wolkenbruch)) и Друге оклопне армије у области Загреба и Карловца током септембра и октобра поново је успостављена контрола над унутрашњим прстеном одбране Балкана. За то време периферне снаге Друге оклопне армије покушавале су на широком подручју закрпити бар неке отворене рупе.
Почетком новембра ситуација је по Немце и даље била тешка и захтевала је прелазак у нову фазу што је пре могуће.
„Борбене акције, које су се отуда развиле изгубиле су карактер герилског рата. У стварности, у борбама са посадним трупама на одлучујућим местима појављују се бројно јаке, плански вођене и — бар за планинско ратовање — добро наоружане и опремљене јединице.“
[1]
„Према томе, неправилно би било да се и даље говори о "герилству" или да се сузбијање банди сматра као полицијска ствар. Ради се о томе да се уочи да је непријатељ стао ногом на Балкан и да га треба уништити пре него што ће већи део трупа бити присиљен да крене у одбрану обале.“
[2]

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:
Извештај немачког команданта Југоистока о стању на Балкану 1.11.1943.
Офанзива састављена од низа синхроних и повезаних операција на широком подручју од Баније до Пријепоља која је требала да из основа измени ситуацију на ратишту Југоистока организована је за почетак децембра. Један од приоритета било је прекидање непосредног контакта Савезника и НОВЈ на Јадрану. Отвор према Јадрану где је на самој обали већ била у току операција "Јесењи пљусак" (нем. Herbstgewitter)) нападнут је по дубине операцијом "Цитен" (нем. Ziethen)).
[уреди]Стратешка ситуација из угла НОВЈ

Делегати Другог заседања АВНОЈ-а разгледају маскирани авион Дорније ДО-17 у Ливну, новембра 1943.
Капитулацијом Италије НОВЈ је дошла до значајне количине војне опреме. Поред тога, дошло је до масовног прилива добровољаца. Искусне јединице, које су биле борбено извежбане и очврсле у претходним тешким борбама у овом периоду попуњене су великим бројем добровољаца без борбеног искуства, а формиране су и бројне нове јединице. Обука командног кадра, учвршћивање јединица и овладавање војном вештином биће у наредном периоду крупан задатак са ову нагло омасовљену војску. Партизански руководиоци увиђали су да им непосредна веза са Савезницима на Јадрану пружа перспективу систематског обезбеђења својих потреба за оружјем и опремом са далекосежним војним и политичким импликацијама. Постојали су и извесни политички ризици од таквог везивања, али они су у том тренутку изгледали секундарно.
Да би се искористиле ове могућности, било је неопходно да са задрже и одбране положаји на обали, као и стратешка саобраћајна чворишта у залеђу. Ливно је међу њима било најзначајније.
[уреди]Стратешка ситуација из угла Савезника
Тек што су успостављени први контакти и добијене прве информације, а знатно пре доношења било каквих озбиљних одлука, пред Савезницима се изненада отворила могућност да преко НОВЈ продру дубоко на Балкан са могућношћу угрожавања немачких позиција у средњој Европи.
У овом периоду озваничене су и интензивиране везе Савезника са НОВЈ. 16. септембра 1943. у Врховни штаб НОВЈ стигао је бригадир Фицрој Меклејн (енгл. Fitzroy Maclean), шеф званичне Савезничке војне мисије. Он је одмах са великим ентузијазмом приступио разради идеје што ширег коришћења јадранске везе између Савезника и НОВЈ. У том циљу током новембра 1943. прешао је пут од Дрвара до Корчуле.
Независно од њега на експлоатацији јадранске везе радио је амерички мајор Луис Хјуот (енгл. Louis Huot)), из обавештајне службе ОСС, који је, у великој мери личном иницијативом, већ организовао превоз знатних количина оружја из јужне Италије. Оба актера на живописан начин описала су ове подухвате у својим књигама: Меклејн у својој књизи енгл. "Eastern approaches", а Хјуот у књизи енгл. "Guns for Tito".

ValterX · 22.02.2011. u 19:12

Тако су се на различитим нивоима у Савезничкој и партизанској хијерархији покренуле активности вођене визијом о снажној, модерно опремљеној партизанској војсци редовно снабдеваној потребним материјалом од стране Савезника преко Јадрана, и даље у унутрашњост. Савезници су видели шансу да за релативно малу корличину ратне опреме исопоручену преко Јадрана добију за узврат много главобоље задате Немцима.
Иза ових акција међутим још нису стајале неопходне политичке одлуке и војни оперативни планови - све је била сопствена иницијатива и импровизација ентузијаста на разним нивоима. Са стране НОВЈ, Тито је без већег колебања донео одлуку да прихвати ширење веза и сарадње. На страни савезника, одговарајућа одлука донета је крајем новембра на Техеранској конференцији. Међутим, недовољно брзо - ускоро ће немачка офанзива ставити тачку на ове планове. Они ће бити реализовани током наредних месеци путем ваздушног транспорта, у много скромнијем обиму него што је то било могуће октобра 1943.
[уреди]Оперативна ситуација

Плакат којим се обавештава грађанство Ливна о изложби слика. Ливно, новембар 1943.
Подручје од Ливна до Корчуле и Виса по вертикали, и од Зрмање до Неретве по хоризонтали било је у рукама новоформираног Осмог далматинског корпуса НОВЈ, који је у свом саставу имао четири дивизије: 9., 19., 20. и 26. Немци су се пробили комуникацијом Имотски - Ловреч - Сињ и покушавали су да је поседну и утврде, али је ситуација била динамична и недефинисана - она страна која изврши концентрацију, остваривала је пролаз.
По линији Јадранске обале током октобра и у првој половини новембра текла је операција "Јесењи пљусак". Немци су 19. новембра заузели Подгору и до 22. новембра Пељешац, али је штаб Осмог корпуса разматрао могућност противнапада. Захваљујући знатно већој мобилности трупа, Немци су их предухитрили.
[уреди]Ангажоване снаге у операцији

Штаб 2. оклопне армије располагао је за ову операцију главнином 114. и 118. ловачке дивизије и 1. пуком "Бранденбург", а ангажовали су под својом командом још 5. усташки здруг (тзв. "Црну легију", односно "Бобановце") и делове четничке Динарске дивизије. Укупно бројно стање ангажованих јединица износила је око 21.000 људи.
У првој фази операције под ударом се нашло шест бригада Осмог далматинског корпуса (трећа, Четврта, Пета, Шеста, Осма и Десета далматинска бригада), док су касније ангажоване још четири бригаде: Прва пролетерска, Трећа крајишка, Друга личка и Седма крајишка бригада. Укупна бројност трупа НОВЈ ангажованих у операцији износила је око 10.000 бораца.
[уреди]План операције

Штаб XV брдског корпуса израдио је следећи план операције: применом бочног маневра моторизованих и оклопних снага са правца Книна и употребом других снага с линије Сињ — Имотски избити на просторију Томиславград — Ливно, где разбити Осми далматински корпус, а затим демонстративно продужити надирање ка Купресу и Бугојну. У ту сврху одређене су снаге и нападни правци:
источна група — око два батаљона из 118. дивизије и три батаљона 5. усташког здруга — напада правцем Посушје — Томиславград;
јужна (група "Хинделанг" — (нем. Hindelang)) — око хиљаду војника из састава 118. дивизије — напада правцем Студенци — Аржано — Томиславград;
средња (група "Шох" — (нем. Scoch)) — делови 741. пука 114. дивизије, батаљон из 264. дивизије и делови домобранског 15. пешадијског пука — напада правцем Сињ — Вагањ — Ливно;
северна (група "Бергер" — (нем. Berger)) — делови 721. пука 114. дивизије, делови пука "Бранденбург" и око 600 четника — напада правцем Книн — Босанско Грахово — Ливно.
Требало је да операција почне 4. децембра, истовремено са операцијама у Кордуну, Банији, (Операција "Пантер") источној Босни и Санџаку (Операција "Кугелблиц"). Примарни циљ операције било је Ливно са околним отпорним тачкама. Након заузимања Ливна, требало је да снаге XV корпуса врше притисак према Бугојну, док су снаге V СС корпуса требале бити извучене ради других задатака.
„V и XV брд. АК у тесном садејству наступају борбеним групама на Ливно ради разбијања непријатељских снага. XV брд. АК након тога врши демонстративни напад од Ливна према Бугојну, ради везивања снага 1 босанског корпуса.“
[3]
Јединице 8. корпуса биле су распоређене на следећи начин: 9. дивизија је са две бригаде бранила правац Посушје — Томиславград. 19. дивизија је са две бригаде бранила правац Студенци — Аржано — Ливно. 20 дивизија (две бригаде) и Динарски НОП одред распоређени су на јужним падинама Динаре, према Сињу и Врлици, а Граховско-пеуљски НОП одред у рејону Дерала затвара правац Книн — Босанско Грахово.
[уреди]Ток операције

[уреди]Почетак напада
Немачки штабови остварили су потребну надмоћ у људству и техници на нападним правцима. Међутим, план операције је предвиђао савладавање под борбом велике дистанце по тешком терену. Нарочито је дуг био нападни правац северне групе "Бергер". Стога су пре формалног почетка операције снаге XV брдског корпуса предузели ограничени напад ради побољшања полазне позиције.
Утврдивши да се на правцу Книн - Босанско Грахово налазе само слабе снаге Граховско-Пеуљског одреда, 1. пук "Бранденбург" је уз помоћ четника 1. децембра извео изненадни испад, одбацио Граховско-Пеуљски одред и 2. децембра ушао у Босанско Грахово. Штаб 8. корпуса реаговао је наређењем 19. дивизији да на овај правац упути 5., а затим и 6. бригаду.
4. децембра ујутро отпочео је напад источне, средње и јужне групе. Источна група, из Посушја, искоришћујући маневар тенкова и подршку артиљерије, савладала је узастопни отпор и одбила противнападе резерви 3. бригаде и делова 4. бригаде и продрла до линије Војковићи — Месиховина. Јужна група, у покрету из Студенаца, задржана је на линији Орловача — Стражбеница од два батаљона 4. бригаде. Обухватајући десно крило одбране, немачки тенкови су преко Горње Тијарице продрли у Аржано и затим продужили дејство ка Кориту, где су изненадили приштапске делове 4. бригаде. Пошто је, због овог брзог продора, одбрана њених делова на правцу Студенци — Аржано постала нецелисходна, 4. бригада се повукла ка Присоју.
Упознат с немачким нападом, Врховни штаб је наредио Штабу 8. корпуса да задржи непријатеља на лиији Мокроноге — Карлов Хан и спречи му продор ка Шујици, и обавестио га да ће на правац Томиславград — Шујица,, ради ојачања одбране, упутити 1, и 3. бригаду 1. пролетерске дивизије. Штаб корпуса је решио да са 9. дивизијом 4. децембра увече изврши противнапад и одбаци непријатеља на оба правца његовог продора. Због непостојања везе са Штабом 4. бригаде, противнапад није изведен, па је 3. бригада добила задатак да се повуче и у рејону Мокронога затвори правац Томиславград — Шујица. Истовремено су у рејон Присоја упућени слушаоци Школе гађања из Ливна, да са деловима 4. бригаде затворе правце Карлов Хан — Ливно и Карлов Хан — Томиславград. Јужна група је потисла слушаоце Школе гадања и делове 4. бригаде из рејона Присоја и скренула ка Томиславграду. Најважнији успех остварила је Источна група успевши да нападом из Месиховине 5. децембра ујутру избије у Томиславград и пред Мокроноге, где је заустављена одбраном 3. далматинске бригаде.
[уреди]Продор групе "Север"
Штаб 19. дивизије, установивши у Босанском Грахову релативно слабе снаге Немаца и четника, одлучио је да их са своје две бригаде нападне и поврати Босанско Грахово. Напад је планиран за ноћ 5/6. децембра. Међутим, по паду мрака 5. децембра у Босанско Грахово ушао је у колони од око 300 возила 721. ловачки пук ојачан формацијом тенкова.
Услед непостојања савремених средстава везе, штаб 19. дивизије није стекао праву слику о овој промени ситуације, нити је био у могућности да ефикасно преусмери јединице. 5. и 6. бригада кренуле су у извођење напада према плану, али нису оствариле успех. Након целе ноћи борбе у месту, немачка група "Бергер" извршила је концентрацију и 6. децембра у зору кренула је у напад у правцу Ливна.
Будући у плиткој офанзивној формацији, уместо да буду распоређене по дубини на правцу према Ливну, снаге 19. дивизије нису успеле да пруже ефикасан отпор. Два батаљона 6. бригаде која су се нашла на правцу немачког напада пружала су отпор до 10 сати пре подне, кад су одбачени са комуникације, и немачка колона је наставила наступање према Ливну не наилазећи на отпор након тога. Курир 6. бригаде који је требало да однесе обавештење о немачком продору у Ливно, због хладноће није успео да упали мотор и био је убијен од Немаца, тако да јединице у Ливну нису биле обавештене о немачком наступању.
[уреди]Организационе слабости у Ливну

Ненад · 22.02.2011. u 19:12

Читам ово што пишу за операцију Фрилингсервахен и не могу чуду да се начудим, где су успели да ископају Бранденбуршки пук.
Па у Зборнику пише да су Немци у целој операцији ангажовали свега 2 моторизоване чете, какав црни Бранденбуршки пук.
Иста је била четничко-љотићевска операција, плус неколико стотина муслиманских четника капетана Ровчанина, који је придобио мање делове муслиманске јединице. Али када је он погинуо, муслимани су сви или прешли у комунисте, или побегли код Немаца.
Википедија и истинитост...

ValterX · 22.02.2011. u 19:12

Штаб 8. корпуса благовремено је уочио погоршање ситуације у области Томиславграда и током 5. децембра евакуисао је из Ливна све позадинске јединице и установе. Међутим, у Ливну је била смештена и Прва ваздухопловна база НОВЈ. База није била потчињена 8. корпусу, него директно Врховном штабу НОВЈ. Штаб корпуса није се сматрао надлежним да изда Бази одговарајућа наређења о евакуацији, очекујући реакцију Врховног штаба. До тога међутим није дошло. Особље Базе није смело да изврши евакуацију на своју руку, без одговарајућег наређења.
Тако је у тренутку упада немачке моторизоване колоне у Ливно, 6. децембра после подне, Прва ваздухопловна база била једина формација НОВЈ у испражњеном Ливну. Улазак Немаца само је увећао њихову конфузију. Неки су запалили авион Ф. Л. 3 који се налазио у Ливну и покушавали да униште осталу опрему да не би пала Немцима у руке, други су прихватили борбу, трећи су покушавали да се извуку. Знатан део их је заробљен.

„Повлачило се је како је ко знао, углавном у правцу брда изнад Ливна. У ствари непријатељ нас је изненадио. Немци и четници обучени у немачка одела пребацили су се са неколико камиона до цркве Горица и са те стране непријатељска пешадија вршила је напад у циљу опкољавања, а уз бубњарску ватру свих оружја из тенкова ... Том приликом заробљени су следећи другови:
капетан Кулушић Крунослав,
п. поручник Буковац Ђемил,
п. поручник Табаковић Виктор,
ст. водник Кажинић Ђемил,
ст. водник Кежман Јосип,
десетар Гргић Јурај,
инг. Штеинер Ото,
капетан Букалов Светозар,
зам. интенданта Денић Ивица,
борац Кризман Радован.
Не зна се за: наредника Педишића Владу, инг. Унгара Рудолфа, интенданта Милорада Миловановића-Грчког.
Борац Кризман по његовом причању побегао је из заробљеништва, те је изјавио да су другови који су дошли са (авионом) До.17 на лицу места стрељани, а остале наводно да су одвели у варош.“
[4]
Према каснијем извештају, од 70 бораца Прве ваздухопловне базе 23 је изгубљено. Осим њих, погинуло је и неколико позадинских радника и неколико чланова Окружног комитета Комунистичке партије за Ливно.
[уреди]Учешће четника
Група "Бергер" током наступања блиско је сарађивала са јединицама четничке Динарске дивизије. Приликом продора моторизованом колоном од Босанског Грахова према Ливну, искористила је неколико стотина четника као десантну пешадију на оклопним возилима. О овоме је војвода Момчило Ђујић посао у свом извештају Михаиловићу. Приликом упада у Ливно је, по Ђујићу,
„... настао страховити кркљанац... у којем су Немци имали 7 мртвих и 50 рањених, један од наших био је рањен. Наши су упали у штаб прве вазд. базе Титове и заклали 7 авијатичара, а заробили су 170 црвених и све поклали... Партизани су оставили 2400 на терену рањених и мртвих пребројаних и 1100 живих заробљено...“
[5]
[уреди]Противнапад НОВЈ
Продором у Ливно и Томиславград немачке снаге су за два дана са успехом окончале прву етапу операције. Врховни штаб НОВЈ био је међутим веома незадовољан оваквим развојем ситуације и наредио је организовање противнапада и поновно запоседање Ливна и Томиславграда.
Када су из Бугојна у рејон Шујице пристигле 1. и 3. бригада 1. пролетерске дивизије, штабови 8. корпуса и 1. пролетерске дивизије, према директиви Врховног штаба, извршили су прегруписавање снага. Прва пролетерска бригада је затворила правац Томиславград — Шујица, а 3. крајишка бригада правац Ливно — Шујица. Трећа бригада 9. дивизије повучена је северно од комуникације Ливно — Шујица, а 4. бригада је упућена да затвори правац Ливно — Гламоч. Штабови 1. пролетерске и 9. дивизије донели су одлуку да нападну непријатељске снаге у Ливну и Томиславграду и оба ова места заузму пре него их непријатељ солидно организује за одбрану. Посаду Томиславграда и околних села напали су четири батаљона 1. пролетерске бригаде, ноћу 8/9. децембра, и успели да овладају Еминовим Селом, Блажујем, Подгајем и Колом. Томиславград нису заузели, јер је бранилац пружио жилав отпор. Следеће ноћи је уследио напад 3. далматинске и 3. крајишке бригаде на Ливно који је био задржан на самој ивици града, па су се обе бригаде изјутра повукле на полазне положаје. Медутим, део немачких снага, продирући из Ливна ка Шујици, овладао је Боровом Главом и 12.. децембра, са пристиглим ојачањем, упорно продужио наступање, одбацио делове 3. крајишке бригаде и заузео Шујицу.
[уреди]Смена руководства 8. корпуса и план напада
Дана 12. децембра у штаб Осмог далматинског корпуса стигао је делегат Врховног штаба Сретен Жујовић, сменио комплетан штаб корпуса и преузео руковођење операцијом. После саветовања са штабовима 9. дивизије и 6. бригаде 19. дивизије (пребачене из рејона Босанског Грахова у Гламочко поље) одлучио је да ноћу 15/16. децембра са три бригаде нападне немачке снаге у Ливну, уз истовремено дејство 20. дивизије на немачке обезбеђујуће делове дуж комуникације Сињ — Пролог; као и уз дејство 5. бригаде 19. дивизије на четнике у рејону Стрмице и Голубића. Врховни штаб је наредио 1. пролетерском корпусу да прикупи јаче снаге и. у складу са планираним нападом 8. корпуса, предузме офанзивна дејства и увођењем јаких резерви продужи дејство ка Ливну и Томиславграду. У том циљу је 2. личка из рејона Травника упућена ка Доњем Маловану, а од Штаба 10. крајишке дивизије се захтевало да своју 7. крајишку бригаду помери из рејона Прозора ка Равном. Напад на немачке снаге у ширем рејону. Шујице предвиђен је за ноћ 16/17. децембра.
Овај план био је нереалан и преамбициозан, како због недовољности ангажованих снага, тако и због тешких теренских и временских услова који су исцрпљивали људство и отежавали планирање и синхронизацију дејстава. Саво Трикић из 3. крајишке присетио се једног детаља:
„Поподне 10. децембра 3. батаљон је добио задатак да посједне положаје Ивовик (к. 1421) и да затвори правац према Ливну, Загоричанима и Шујици. Да се борци не би посмрзавали наређено је да се сви ухвате у коло и да играју. Нико није остао изван кола, осим оних који су били у патролама и на стражи, а и они су се често смјењивали. Биле су организоване групе које су строго пазиле да неко од другова или другарица не сједне, не легне или да мирно стоји.“
[6]

ValterX · 22.02.2011. u 19:13

[уреди]Ток противнапада
Док су се јединице 1. пролетерског и 8. корпуса припремале за напад, немачки обезбеђујући делови свакодневно су вршили испаде у захвату комуникација које воде од Ливна и Томиславграда ка Шујици. Тако су 15. децембра, непосредно пред напад делова 8. корпуса на град, предузели већи испад из Ливна против 3. и 4. бригаде 9. дивизије. Обе ове бригаде су одбиле немачки испад, а затим су, са 6. бригадом 19. дивизије (привученом у рејон Поточана), извршиле напад који међутим није успео због јаких снага и жилавог отпора непријатеља. Штаб 8. корпуса је био уверен да је немачки испад, предузет пре напада на Ливно, био разлог што место није заузето, па је наредио да се напад обнови истим снагама. Поновљени напад извршен. је ноћу 17/18. децембра, али неједновремено: 6. бригада је нападала из рејона Голубњаче дуж друма ка Ливну; 3. бригада правцем Мрђановац — Башајковац — Ливно; 4. бригада правцем Сухача — Ливно. Трећа бригада и делови 6. бригаде заустављени су жестоком ватром на самој ивици града, а један батаљон 4. бригаде, који је био заузео неколико зграда, одбачен је противнападом немачких делова. Најзад су се, 18. децембра изјутра, снаге 9. и 19. дивизије повукле на полазне положаје, не извршивши задатак, пре свега, због надмоћи, жилавог отпора и добро организоване одбране немачких јединица.[7]
Иако је 20. дивизија, садејствујући нападу на Ливно, пресекла на Динари комуникацију Сињ — Пролог, ипак није успела да сломи отпор немачких посада у Прологу, Билом Бригу и Вагњу. Пета бригада 19. дивизије протерала је четнике из Стрмице и Голубића, али, када је са правца Книна пристигао један батаљон немачког 741. пука 114. дивизије, она се повукла ка Босанском Грахову.
Штаб 1. пролетерске дивизије убрзано се припремао да, затварајући правце од Томиславграда и Ливна, концентричним нападом, уништи непријатељске снаге у ширем рејону Шујице, па је четири бригаде груписао у две нападне колоне. Источна колона (1. пролетерска и 7. крајишка бригада) добила је задатак да из рејона Доње Вуковско — Равно нападне бок и позадину немачких снага на линији Галичић — Шујица — Стржањ, истурајући бочно обезбеђење према Томиславграду и на Боровој глави према Ливну. Западна колона (3. крајишка и 2. личка бригада) требало је да с линије источне падине Круга — Доњи Малован нападне у правцу Шујице. Међутим, 7. бригада је задоцнила јер није правовремено примила заповест за напад; а 1. пролетерска бригада је морала да употреби два батаљона за бочно обезбеђење са правца Томиславграда. Кад је напад отпочео, испољиле су се и друге тешкоће: закаснила је једна колона 1. пролетерске бригаде; оштра зима је ометала рад аутоматских оружја. Све је то условило да напад већ од самог почетка није имао добре изгледе на успех. Два батаљона 2. личке бригаде и један 3. крајишке из састава западне колоне и два батаљона 1. пролетерске бригаде из источне колоне продрли су до Шујице, али нису могли да савладају жилаву одбрану немачке посаде, која их је противнападом одбацила. 17. децембра изјутра, једна немачка колона изненадним ударом продрла је из Томиславграда ка Шујици. Штаб 1. пролетерског корпуса није одобрио да се обнови напад ноћу 17/18. децембра и одлучио је да обустави безизгледне нападе. Прва пролетерска и 7. крајишка бригада повучене су да затворе правце од Томиславграда и Шујице ка Равном и Купресу, а 3. крајишка и 2. личка бригада да бране правац Шујица — Купрес. Због заморености, 3. крајишка бригада је већ 19. децембра извучена у рејон Бугојна. Немачке снаге су сутрадан напале на правцима Шујица — Купрес и Томиславград — Равно. Друга личка бригада је успела да у рејону Доњег Малована, у оштрој борби, заустави немачке снаге са правца Шујице, а делови 1. пролетерске и 7. бригаде такође су спречили продор снага са правца Томиславграда. Обе задржане немачке колоне повукле су се касније у Шујицу.
Првих дана јануара немачка 114. дивизија је преко Сиња и Книна упућена према Лици и Хрватском приморју, а затим у Италију ради учешћа у нападу на мостобран код Анција. Делови 118. дивизије били су нешто раније упућени преко Имотског ка обали између Макарске и Омиша и ради предстојећег десанта на острва. У Ливну, Шујици и Томиславграду задржани су пук "Бранденбург", 5. усташки здруг и мање домобранске снаге.
Немачка команда је, задовољна постигнутим резултатом, наставила убрзано своје офанзивне планове на другим подручјима. Тако је завршена операција "Цитен".
[уреди]Резултати операције

Немци су успехом ове операције повећали дубину одбране обалског појаса. Међутим, њихове процене нанесиних губитака противнику знатно су скромније од оних које је изнео војвода Ђујић:

„Непријатељ: 349 избројаних мртвих, 14 заробљених, 45 пребеглих. Стварни губици били су далеко већи.
Заплењено је: 204 пушке, 12 пушкомитраљеза, 17 митраљеза. Сопствени губици: 16 мртвих, 83 рањена.“
[8]
Извештаји јединица НОВЈ приказују нешто другачију слику. Тако, на пример, за 6. далматинску бригаду пише: {{цитат|Према извештајима штабова батаљона, бригада је у овим борбама убила око 50 немачких војника и већи број ранила. Губици бригаде су били: 45 погинулих, 61 рањен.[9]
Овај пораз и пораз у операцији "Хербстгевитер II" крајем децембра 1943. кад су изгубили Корчулу, пресекао је у зачетку планове НОВЈ о евентуалном држању фронта и држању у својим рукама сталне територије уз помоћ савезничког снабдевања. Материјална подршка савезника редукована је на неизвесну помоћ допреману авионима и на компликован и неизвесан систем дистрибуције залиха допремљених бродовима на Вис. НОВЈ као целина вратио се на партизански начин ратовања.
[уреди]Референце

^ Извештај немачког команданта Југоистока о стању на Балкану 1.11.1943., Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије. Том XII, књ. 3
^ Извештај немачког команданта Југоистока о стању на Балкану 1.11.1943., Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије. Том XII, књ. 3
^ Заповест команде 5. СС-брдског корпуса од 2. децембра 1943. за операцију "Цитен" http://www.znaci.net/00001/4_12_3_168.htm
^ Извештај команданта Прве ваздухопловне базе НОВЈ Миле Павичића од 11. децембра 1943.
^ Војни архив, 279, 9/1, д. 12414
^ Саво Трикић: Трећа крајишка пролетерска бригада, Београд : Војноиздавачки и новински центар, 1987
^ Ослободилачки рат народа Југославије 1941-1945, Београд : Војноиздавачки и новински центар, 1963
^ Извештај оперативног одељења XV брдског армијског корпуса од 12. децембра 1943. Команди 2. оклопне армије о операцији "Цитен", Војни архив, НАВ-Т-315, р. 193, с. 7453855 - 6
^ Данило Дамјановић: Шеста далматинска бригада, стр. 52

Ненад · 22.02.2011. u 19:18

Операција Цитен, наводно учествовали четници, а четници се и не помињу. Занимљиво...
За разлику од википедијашких бајки Немци су врло лако разбили 8.корпус, када је Жујовић дошао да га реорганизује, једанпут због хука ветра неко је пренео лажну вест да долазе немачки тенкови, па су комунисти спалили сву храну и кренули у бежанију. Толико о њиховој борбеној вредности, обавештајној служби и осталом...

Грађански рат између четника и партизана.

Aktivan član

Legenda

Legenda

Aktivan član

Aktivan član

Legenda

Iskusan

Iskusan

Legenda

Aktivan član

Aktivan član

Elita

Aktivan član

Aktivan član

Aktivan član

Aktivan član

Aktivan član

Elita

Elita

Aktivan član

Aktivan član

Iskusan

Aktivan član

Aktivan član

Iskusan

Slične teme