Прије шест дана, директор илити равнатељ како они кажу, хрватске ЈУСП Јасеновац Иво Пејаковић поднио је оставку.
Разлог? На страници те установе се нашао слиједећи текст (
овдје)
Na sastanku u njemačkom veleposlanstvu u Zagrebu, 4. lipnja 1941., zaključeno je da se srpsko pitanje riješi masovnim iseljavanjem Srba u Srbiju, masovnim ubijanjima na terenu i deportiranjem u koncentracijske logore. Vlasti NDH, na vlastiti zahtjev, priključile su se planu preseljenja, obvezavši se deportirati u Srbiju 30.000 više Srba nego što će prihvatiti Slovenaca iz Trećeg Reicha.
На тачност навода реаговао је Владимир Геигер (
овдје) који се позива на више хрватских историчара. Елем, састанак или конференција представника трећег рајха и НДХ је одржан тог дана 4.јуна 1941.године, он је и документован, спомиње га у својим мемоарима и Едмунд Глез фон Хорстенау (
овдје стр 44-45), на њему се расправљакло о много чему, и о присилном пресељењу Срба из НДХ у Србију, што се такође не оспорава и што је према исказима на суђењу Кватернику
9/ što je u izvršenju već ranije stvorenih planova Hitlera o zauzimanju tzv. životnog prostora sa tzv. vladajuću germansku rasu 4.VI.1941 sazvao u njemačkom poslanstvu u Zagrebu konferenciju na kojoj su osim njega i njegovih nacističkih saradnika sudjelovali i domaći izdajnici I. opt. Kvaternik Slavko, ministri tzv. NDH, dr. Dumandžić i dr. Mladen Lorković, a na kojoj je konferenciji bio donešen zaključak o iseljenju Slovenaca u Hrvatsku u broju od 170.000 ljudi, a na kojem je sastanku takodjer odlučeno prisilno iseljavanje 200.000 Srba iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine u Srbiju, radio osobno, zatim putem poslanstva na izvršenju toga plana tako, da je tokom godine 1941. bilo iseljeno iz Slovenije oko 20.000 Slovenaca, a iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine oko 200.000 Srba, a to preselenje izvršeno je uz pljačku sveukupne imovine preseljenih lica, uz izlaganje tih lica siromaštvu, gladi, bolestima, a da se kraj toga nije pravodobno i pravilno postaralo o smještaju tih preseljenih lica
било пропраћено пљачком и терором над српским становништвом. Оно што Геигер оспорава јесте да је на том састанку или конференцији одлучено да се
српско питање ријеши масовним убијањима, покољима и депортацијама у концентрационе логоре.
Међутим ако погледамо хронологију злочина у НДХ (
овдје) примијетићемо да је интензитет усташки злочина у другој половини наја спаснуо (било их је али ни близу у обиму као у петходном периоду и посебно касније), да би баш након 4.јуна 1941.године добио на страховитом замаху, и у источној Херцеговини и у источној Босни и у свим крајевима Хрватске, а у Крајини убрзо ти масовни покољи добијају карактер стихије.
Вјероватно на том састанку уз присуство свих њемачких представника (који као и сваки окупатор теже пацификацији на освојеним подручјима а то са покољима не иде) и није било расправе о масовним покољима Срба, но овакав нагли пораст интензитета масовних покоља над српским становништвом у свим дијеловима НДХ баш након 4.јуна 1941.године нам казује да је на то морао имати утицаја тај састанак. Реално немогуће је да су коловође усташких пирова кренули у такве масовне покоље а да врх у НДХ то није добио на том састанку "благослов" а могуће и дурективе Зигфрида Кашеа, "де јуре" амбасадора трећег рајха а "де факто" комесара нацистичке врхушке у НДХ.
, ali ustaški režim nije proglašen odgovornim, iako jeste kriv, jer nije tvorio okupatorsku vlast. Okupatorska vlast su bili Talijani i Nijemci.
