Одавно имам књигу Трубачева коју помињеш, и тамо нисам успео да нађем онај закључак, који си ти приписао Трубачеву, да је језик Бастарна био староперсијски. Трубачев се тамо углавном бави етнонимом "Бастарни" и тврди да етноним није германски, већ је вероватније иранског порекла. Али, он се не одређује по питању порекла самих Бастарна и њиховог језика. Штавише, он каже "
Сасвим је могуће аллоэтническое (здравоетничко?), странојезично порекло етнонима (примери познати из историја разних језика и народа)". Ево оригиналног текста:
Иначе, када сам писао "келтски језик", мислио сам на језик којим су келтска племена говорила пре 2500 година и више, не на ову данашњу групу келтских језика.
Којим језиком су говорили Келти пре 2500 г?
За старе Грке Коелтоји су бели народ са севера. Имаји керамиику са геометријским украсима и сапаљују покојнике. Чак један историчар Келте који нападају Делфе зове и Кимерцима.
Цезар, из политичких разлога први дефинише посебну област Германију. Плиније и Проломеј уцртавају Европску и Азијску Сарамантију. Хоћу да качем да не постоји јединствен келтски, германски или сарматски језик.
За Бастарне, не каже експлицитно али се може закључити из контекста (сарматска социјално-етничка група).
Ипак сам се оградио "у колико је етноним проистекао из језика тог народа"
Слажем се да је могуће странојезичко порекло етнонима, чак сам на форуму бранио ту тезу.
Још Трубачева:
http://www.philology.ru/linguistics3/trubachev-82b.htm
"
Совершенно особую проблему в этом ряду представляет венгерское название исторической области в верховьях Тисы - комитата Máramaros, Мармарош, рум. Maramureş, первоначально - название небольшой местной реки. Высказывалось мнение, что здесь представлено удвоение все того же и.-е. *mori «море» [134, с. 404]. Конечно, близость вышеназванного гидронима Maros бросается в глаза, но состав целого требует объяснения, которое может оказаться несколько иным. Невольно вспоминается тут загадочное название «северного океана», которое Плиний, с чужих слов, приписывает кимбрам - Morimarusa: Philemon Morimarusam a Cimbris vocari, hoc est mortuum mare «Филемон (сообщает), что он (северный океан) у кимбров называется Morimarusa, то есть мертвое море» (С. Plm. Sec. Nat. hist. IV, 13).
Кимбры - германское племя, но выражение Morimarusa - явно негерманское. Описываемые Плинием здесь же «берега Скифии» и выбрасываемый волнами янтарь свидетельствует о том, что речь идет о Балтийском море, а сведения получены с
Янтарного пути, который пролегал через Среднее Подунавье. Отсюда, видимо, и происходит в результате неточно паспортизованной информации и плиниевское Morimarusa, о котором можно довольно уверенно сказать, что это выражение на индоевропейском (негерманском) языке и глоссируется оно у Плиния весьма правдоподобно: «mortuum mare, мертвое море». На основании глоссы членить его следует как mori marusa, выражение из двух слов, первое из них - и.-е. *mori, а второе, видимо, носитель значения «мертвое», без натяжек идентифицируется как прич. прош. на -us- («умершее»). Название моря в этой форме могло быть у кельтов, которые бывали на Среднем Дунае, но в кельтском не было причастий на -ues, -uos, -us, известных в индоиранских, греческом, балтийских, славянских [137]. Нам остается лишь высказать гипотезу, что Máramaros = Morimarusa и что здесь Отражено праслав. *mor'e mьrъše (или раннепраслав. *marimrusja?) «умершее море». Исследователи отмечают существование в Потисье значительного района затопления вплоть до недавнего времени [132, с. 164] [21]. Очень близкую к славянской форму названия моря имел, по-видимому, также фракийский, ср. сложный этноним Μαριανδυνοί Mariandyni, название обитателей приморского района Малой Азии - от *marian «море», но Morimarusa - не фракийское название. Морская семантика и.-е. *mori применена в нем к внутриконтинентальному разливу фигурально, ср. и (фигуральное) употребление здесь причастия «умершее».
Мнение о том, что праславянская территория была значительно ближе к балканско-анатолийским культурам, чем принято обычно думать, высказывал
Будимир [138]. Вообще проблема дунайской прародины славян имеет сторонников в югославской исторической и археологической науке [22]. К этому следует добавить отмечавшееся и в нашей литературе большое совпадение ареала пражской (достоверно славянской) керамики и распространения склавен по Иордану в основном на Среднем Дунае [140; 118, с. 77]."
Опет о Бастрнима. Покушао сам уз помоћ Гугла да преведем италијанску Википедију.
За Бастарне кажу да су савез Германских и Сарматских племена (Peucini, Costoboci...) који су први пут забележени северно од Карпата (Шлезија).
Подсето бих на историјски тренутак када је убијен Буребиста, а држава му раздељена на четири дела.
Ево шта на ту тему каже легенда коју преноси Велесова књига, у делу који је делимично растумачен (без обзира на то да ли је сам књига фалсификат).
"У наставку се говори да су били преци Илмераца и да су живели богато водећи своју стоку по степама. Међутим, Илмерци су пошли на југ, а у то време су почеле борбе са Костобоцима које су трајале 200 година, да би се Руси као побеђени повукли у шуме."
А ево о Кимерцима
"Били су Кимри (Кимерци) оци наши, и ти су потресали Рим (вероватно се односи на Одоакра итд.), а Грке су растерали као преплашене прасиће."
Не знам за мене је још увек све отворно. Па и то да су у тој раној фази И2а и Р1а народи били у непријатељским односима.
