Може и нешто мало старије од ових античких глупости које је Џентри брљавио и које су одавно демантоване.
Тврдња: ,,Полонијумске ауре (полонијумски ореоли) које је открио Роберт Џентри (Robert Gentry) доказују да су стене створене тренутно, пошто би се радиоактивни елементи који узрокују такве ауре распали веома брзо након стварања стене.”
Одговор: Ореоли у стенама се јављају када мала количина радиоактивног елемента буде укључена у кристалну структуру камена. Радиоактивни елемент ослобађа високоенергетске честице (радијацију) које разарају кристал у његовој близини, и стварају кружни појас у коме су боја и структура камена промењене. У случају одређених честица, долази до такозваног ,,brag ефекта”, у коме се највећи део оштећења догађа на самом крају пута честице, што уместо округле флеке ствара прстенасти траг око централног места на коме се налази радиоактивни материјал.
Џентри је као доказ наглог стварања Земље ни из чега указао на неке од таквих прстенова, тврдећи да су радиоактивне материје које су узроковале те прстенове у ствари изотопи полонијума (210Po, 214Pо, и 218Pо). Пошто ти изотопи имају кратке периоде полураспада и брзо нестају, Џентријев закључак је да гранит није настао спорим хлађењем лаве, већ одједном, заједно са полонијумом који је оставио трагове.
Неколико геолога је проверило Џентријеве налазе и открило је да је ситуација знатно другачија од оне коју је Џентри предложио. Наиме, полонијумске ауре се могу наћи само и једино у областима у којима околне стене садрже значајне количине уранијума. Полонијумске ауре, притом, припадају само изотопима полонијума који настају распадом урана-238. Ауре које припадају изотопима полонијума који настају распадом много чешћих елемената као што су уранијум-235 и торијум-232. Полонијумске ауре се такође могу наћи у неколико врста камена из различитих извора, укључујући и невулканске изворе; другим речима, постојање аура није одређено врстом камена, већ његовим географским положајем. Коначно, полонијумске ауре се никада не појављују у стенама које нису биле изложене води.
Укупни закључак геолога је да се узрок полонијумских аура налази у раствореном радијуму који настаје кроз распадање уранијума-238. Када се овај изотоп у раствору распадне до полонијума, нерастворљиве соли полонијума бивају апсорбоване у растућим кристалима биотита и флуорита, где формирају микрогрануле које онда служе као извор за полонијумске ауре. Сам уранијум никада не долази до кристала, тако да се не може детектовати анализом састава стена непосредно око саме ауре.
Мада Џентри до данашњег дана одбија да прихвати ове налазе, његовој теорији је коначни ударац задало откриће полонијумских аура у младим гранитним стенама. Наиме, нађене су стене које су садржале у себи фрагменте седиментних стена, са траговима микрофосила. Другим речима, лава је смрвила и прекрила седиментну стену са микрофосилима, и комади те стене су остали заробљени унутар лаве. Лава се затим охладила, и постала гранит, али комади седиментних стена су остали као инклузије у оквиру тог гранита. Пошто у овом граниту налазимо полонијумске ауре, знамо да полонијумске ауре могу настати у оквиру гранита који је створен хлађењем обичне лаве, и то релативно скоро у геолошкој историји, знатно након настанка живота.
извор:
http://www.teorijaevolucije.com/ca2.html
А, ево и детаљног рада који показује шта је и како уствари Џентри нашао:
Полонијумске ауре и мирмекит у пегматиту и граниту, Др Лоренц Г. Колинс
A naglasiću da nekadašnja kojica nije bila ovakva.
)
čudno..
