Quantcast

Erotski odlomci :D

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
'Pred tobom'- Sylvia Day

Kao kroz maglu, registrirala sam da mi je torbica pala na pod; zatim su se moje ruke našle u njegovoj kosi. Potezala sam svilenkaste pramenove i pomoću njih usmjeravala njegova usta preko svojih.
Zarežao je, produbljujući poljubac, gladeći mi jezik sočnim klizećim dodirima svog jezika. Osjetila sam divlje lupanje njegova srca na svojim grudima — dokaz da on nije samo nedostižan ideal sklepan u mojoj grozničavoj mašti. Odgurnuo se od vrata. Dlanovima mi obuhvativši potiljak i guzu, odigao me od poda.
'Želim te, Eva. Donosila mi nevolje ili ne, ne mogu se zaustaviti.'
Cijelim sam se tijelom stisnula uz njega, bolno svjesna svakog zamamna, tvrda centimetra njegova tijela. Uzvraćala sam mu poljupce kao da bih ga mogla živa pojesti. Koža mi je bila vlažna i preosjetljiva, grudi otežale i bolne na dodir. Klitoris mi je pulsirao zahtijevajući
pažnju i tukao u ritmu mog poludjelog srca.
Jedva da sam primijetila da se krećemo, a leđa mi je već oslonio na kauč. Cross se nadvio nad mene s jednim koljenom na jastuku, a s drugom nogom na podu. Lijevom rukom podupirao je svoj torzo, dok me je desnom primio iza koljena, a zatim mi je posesivno i čvrsto rukom klizio po bedru.

Glasno je dahnuo dosegavši točku gdje mi je podvezica bila zakopčana za rub svilene čarape. Otrgnuo je pogled s mojih očiju i spustio ga, podižući mi suknju još više, ogolivši me tako od struka nadolje.
'Isuse, Eva.' U grudima mu je nešto tiho zavibriralo, neki primitivan zvuk od kojeg mi se naježilo cijelo tijelo. 'Tvoj je šef prokleto sretan što je gay.'
Omamljena, promatrala sam kako se Crossovo tijelo spušta na moje, kako mi se noge razmiču i prilagođavaju širini njegovih kukova.
Mišići su mi se naprezali uslijed poriva da se odignem prema njemu, da ubrzam taj kontakt između nas za kojim žudim od trenutka kada sam ga prvi put ugledala.Spustivši glavu, ponovno mi je zarobio usta, gnječeći moje usnice s finom primjesom grubosti.
Naglo se otrgnuo od mene i posrćući se uspravio na noge. Ostala sam ležati dašćući, sva mokra, željna i spremna. Zatim sam shvatila zašto je tako silovito reagirao.
Netko je stajao iza njega.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Jodi Ellen Malpas: Moj muškarac – Opsesija

Odlomak: "Dok razmišljam o sljedećem potezu, otvaraju se vrata vile i otkrivaju mi najvećeg čovjeka kojeg sam u životu vidjela. Dok izlazi na vrh stepenica, ja se trznem i malkice ustuknem. Odjeven je u crno odijelo, zasigurno šivano po mjeri jer takva veličina ne postoji, a ima i crnu košulju i crnu kravatu. Koža mu je boje zrele ebanovine, obrijana glava izgleda kao da je ulaštena, a velike sunčane naočale sakrivaju mu oči. Da sam morala zamisliti osobu kakvu očekujem da će izaći kroz ta vrata, sasvim sigurno ne bih zamislila ovoga. Čovjek je prava stijena i sve na njegovom liku vrišti da je tjelohranitelj. Iznenada me zabrine da sam možda završila u nekom mafijaškom gnijezdu i već vrtim u glavi jesam li u novu torbicu prebacila svoj alarm za slučaj panike.

„Gospođica O'Shea?” razvlači on.

Zatresem se pred njegovom golemom prisutnošću i nervozno mu mahnem. „Hej”, prošapćem.

„Ovamo”, promrmlja dubokim glasom, strogo mi kimne i krene u kuću.

Kad ne mi na pamet da sve zaboravim i dam se u bijeg, ali moja hrabra i pustolovna strana želi doznati što se krije iza tih vrata. Grabim torbicu, zatvaram vrata automobila i uspinjem se stepenicama, prelazim prag i nađem se u golemoj dvorani za primanje. Osvrnem se po ogromnom prostoru i u hipu me zadivi golemo, izrezbareno stepenište koje vodi na prvi kat."
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Portia da Costa: Preduboko
Mlada bibliotekarka Gvendolin Prajs održava erotsku vezu sa profesorom Danijelom koji često posećuje biblioteku u kojoj onda radi, ali sve vreme dobija enigmatična erotska pisma potpisana sa „Nemezis“, koja će čitaoca držati sve vreme u neizvesnosti, a Gvendolin zapanjuju i oslobađaju. Ko je njen tajni obožavalac i koliko dugo će se zadovoljiti time da joj se divi izdaleka?
Autorka Porša da Kosta najpoznatija je po brojnim prštećim senzualnim pričama za ediciju Crna čipka. Napisala je preko trideset romana i novela pod svojim imenom i preko stotinu kratkih priča pod raznim pseudonimima.Porša voli da stvara seksi, dopadljive ljude i da ih stavlja u vrele situacije. Pored proslavljenih savremenih romana, piše istorijske, paranormalne pa i futurističke priče.Živi u srcu zapadnog Jorkšira s mužem i Alis, njihovom voljenom mačkom. Kad nije zaokupljena pisanjem, Porša čita, gleda televiziju i filmove ili visi na Tviteru i drugim društvenim mrežama. Ranije je bila bibliotekarka a radila je i u opštini.

Adieu, moja prelepa kraljice biblioteke, adieu... Možda bi mogla da mi pošalješ kratak mejl u kome ćeš reći kako mi opraštaš što sam odvratan perverznjak? Ili da mi možda ispričaš neku svoju fantaziju? Tako bih znao da si nastrana kao i ja.


Tvoj, dušom i telom, pogotovo tvrdim, željnim telom...
Nemezis


Nemezis? O, zaboga... Čovek je poludeli perverznjak koji voli patos i verovatno je opasan... a naziva sebe „Nemezis"? Zvuči kao ime koje bi tinejdžer uzeo kad igra igrice onlajn.
Ali ipak pismo, pa čak i ta glupa reč, izaziva drhtavo uzbuđenje. Zamišljam visokog, tamnokosog muškarca, veoma tajanstvenog, možda čak s maskom, možda odevenog u kožu, kako se nadvija nada mnom. Nekog snažnog, žestokog i seksi, koji me tera da kleknem i poljubim mu čizme... pa da mu poljubim ki*u.

Odmahujem glavom i shvatam da sam već nekoliko minuta potpuno odsutna, izgubljena u zemlji Nemezisidi. A najgore od svega je što radim ono što mi je rekao. Pa, ne doslovno, ali nisam daleko od toga. Dodirujem se odmah ispod grudi, preko pamučne majice.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
***

Plamen strasti nastavlja da bukti... Gidion Kros. Savršenstvo bez mane. Muškarac kakvog svaka žena može poželeti. Ali malo je ljudi, poput mene, znalo da se iza tog odraza krije izmučena i ranjena duša. On je bio vatra koja me je opekla plamenom najmračnijeg zadovoljstva. Nisam mogla da mu se oduprem. Nisam to ni želela. Postao je moja opsesija... predmet moje najdublje požude i bolesne ljubomore... Morao je da bude samo moj. Moja prošlost bila je jednako mračna, a duša napaćena kao i njegova. Naša veza nije mogla da opstane. Bila je previše teška, suviše bolna... ali na mahove i savršena. Nezajažljiva glad naših tela i očajnička ljubav spojile su nas u ludilu strasti. Bili smo potrebni jedno drugom. Požuda nam nije davala mira, mučila nas je i gonila do ivice opasnog ponora opsesije, odakle nam više nije bilo povratka... Posesivna ljubav, mračne strasti, senzualna erotika. Ogledam se u tebi Silvije Dej povešće vas do krajnjih granica opsesije, a možda i dalje. Ogledam se u tebi je druga knjiga trilogije Krosfajer, koja prati ljubavnu sagu Eve Tramil i Gidiona Krosa.

***

Pomama za njihovom pričom širi se svetom, a Eva i Gidion se suočavaju s demonima svojih prošlosti i prihvataju posledice svojih opsesivnih želja… Onog časa kada sam prvi put ugledala Gidiona Krosa, shvatila sam da u njemu postoji nešto za čim ja vapim. Nešto čemu ne mogu da se oduprem. U njemu sam videla i opasnu i napaćenu dušu, veoma sličnu mojoj. To me je privuklo. Bio mi je potreban koliko otkucaji sopstvenog srca. Niko ne zna koliko je on rizikovao zarad mene. Koliko sam bila preplašena, koliko mračne i očajne mogu postati senke naše prošlosti. Prepleteni našim tajnama, pokušali smo da nadvladamo sudbinu. Stvorili smo sopstvena pravila i potpuno se predali jedinstvenoj moći posesivnosti… Prepletena s tobom je treća knjiga serijala Krosfajer, koji prati ljubavnu sagu Eve Tramil i Gidiona Krosa.- Sylvia Day
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Adrien Lloyd: Ljubavnici i obožavaoci

Džonatan je dobro poznavao i taj osmeh. Kad bi joj neko poznanstvo moglo dobro doći, Stela je znala kako da dođe do njega.
Tako se smešila i njemu kad je prvi put video na recepciji svog hotela.Bila je u običnoj plavoj haljini, ali ona je ocrtavala tanak struk i bujne grudi. Kosa joj je bila pokupljena u rep i njen osmeh podsetio ga je na mačku. Kad mu je prišla, osećao je miris njenog mladog tela i pitao se kako izgleda bez odeće. Navikao je na to da drugi žele njegovo društvo,ali tada, tog dana on je bio taj koji je čeznuo za nekim drugim.
Iste večeri upitao je želi li da mu se pridruži za večerom. Nije pitala može li da povede brata ili sestru već šta da obuče. Nešto za igru, rekao joj je.

Izašli su na večeru, a onda je u jedan novi klub sa divnom muzikom. Bila je u ljubičastoj haljini sjajnih dugmadi, koja je izvrsno pristajala uz njene oči. Međutim, Džonatanu se činilo da joj je u stvari neprijatno u njoj i da jedva čeka da je svuče. U to da je bio u pravu uverio se kasnije te večeri kad su pošli u krevet. Pokazala mu je neke stvari koje nikada nije iskusio i Džonatan je znao da to nije njihov poslednji izlazak.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Hope Tarr: Zarobljen

Gavin Carmichael, nekad siroče u Roxburyju, danas (kraj 19. stoljeća) je uspješni londonski odvjetnik. Hadrian i Patrick, njegovi su prijatelji iz sirotišta. Osim njih postoji još jedna djevojka – Daisy, kojoj je izgubio svaki trag, a bila je prirasla njegovu srcu. Njegova je želja pronaći je.

Jedne večeri pri izlasku u noćni klub sa svojim prijateljima, Gavin prepoznaje Daisy u zabavljačici Delilah du Lac. Iako Daisy nije nevinašce, Gavin ne želi vidjeti istinu. Uznemiren, odluči je spasiti od razuzdanog života.

Znajući da je njezina želja postati glumicom, obećaje joj povući svoje veze kako bi joj omogućio priliku ostvariti taj san. Njegovi su uvjeti da napusti noćni klub, te dođe živjeti u njegov stan na mjesec dana. Daisy ne smeta biti njegovom ljubavnicom na mjesec dana, no on tvrdi kako su njegove namjere časne.

Dok Daisy skriva tajne u Parizu i trudi se zavesti ga, Gavin čini sve što je u njegovoj moći da joj omogući priliku da se probije u kazalištu i da izbjegne njezine pokušaje zavođenja. Ipak, poznati odvjetnik i bivša zabavljačica nisu prikladan par, zar ne?

Sirotište Roxbury House
Kent, Engleska, 1876.

uli su se trčeći koraci na tavanskim stubama. Troje se djece ukočilo, suspregnuta daha, pogleda usmjerena prema nezaključanim vratima. Čim se posljednja među njima, Daisy, krišom uvukla unutra, ugasili su malenu svijeću i čekali. Gotovo četvrt sata nakon toga jedini izvor svjetlosti bile su blijede zrake sunca koje su dopirale kroz prljavo staklo jedinog trošnog prozora. Cestice prašine lebdjele su poput perja u teškom, ustajalom zraku. U neprirodnoj se tišini činilo da i najtiše škripanje podne daske ili nepoželjno pucketanje zglavcima ili, ne daj Bože, kihanje odzvanja jednako glasno kao zvonjava poznatih bowskih zvona u čijoj su blizini sve troje rođeni, što ih je zauvijek činilo istočnim Londoncima, čistokrvnim koknijima.

Vrata su se uz škripu otvorila i tračak svjetla presjekao je sjenke. Harry Stone promolio je unutra svoju srebrnasto plavokosu glavu. - Zrak je čist - objavio je glasnim šapatom, izazvavši zajednički uzdah svojih prijatelja. Prešao je preko praga, a fenjer što ga je držao osvjetljavao je njegov nakrivljeni smiješak što su ga djevojčice, osobito one
starije, smatrale tako neodoljivim.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Obećanja jednog lica

Volim, lepoto bleda, tvojih obrva stisli

Luk, odakle k'o da kuljaju tmice,

Tvoje oči, mada uvek crne, nadahnjuju mi misli

Koje nisu misli-zlosutnice.



Tvoje oči, koje se s tvojim crnim kosama slažu,

S tvojom grivom vlasi elastične,

Tvoje oči s čudnim umorom mi kažu:

„Ako hoćeš, ljubavniče plastične



Muze, da slediš nadu koju ti znasmo nadahnuti

I svaku naklonost koja ti je sveta,

Moći ćeš da se uveriš u prisustvo puti

Od pupka pa sve do dupeta;



Naći ćeš na vrhu lepih, teških siski

Dve krupne medalje mrke kao bronza

I ispod trbuha, nežnog kao velur skliski,

I tamnog kao koža kakvnog bonza,



Preobilno runo koje je sestra slavna

Toj bujnoj kosi, toj punoći,

Meko i kudravo, i koje može da se s tobom ravna,

Noći bez zvezda, tamna noći!“

* S francuskog preveo Danilo Kiš
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Uvek

„Koliko će naša ljubav trajati?“

Pita devica na mesečini.

Zaljubljeni kaže: „Meni se čini

Uvek, uvek.“



Naokolo kad san svakog savlada,

Hortenzija počne da zadnjicom suče:

„Želim da me je*beš“, nežno mi guguće,

„Uvek, uvek“.



A ja kažem da začaram dane

I da zatreperi mojih patnji struna,

Mu*da moja, zašto niste puna,

Uvek, uvek.



Al' ljubav makar najčednija bila

I je*bač makar i najveća droca,

Troše se i prazne kao boca,

Uvek, uvek.
 

Mita Komita

Veoma poznat
Moderator
Poruka
14.621
Филм се завршио. Лилит је нечујно возила аутомобил мрачним путевима. Светло фарова пада на аутомобил паркиран поред пута и изненада осветли пар који се није миловао на уобичајен сентименталан начин. Жена је седела на коленима мушкарца окренута леђима према њему, он се чврсто подигао према њој, читавим телом у пози мушкарца који је достигао сексуални врхунац. Био је у таквом стању да се није могао зауставити кад су на њега пала светла. Истегнуо се потпуно да осети жену која је седела над њим, а она се кретала као особа напола онесвесвешћена од задовољства.

Лилит је уздахнула, а Мабел је рекла: 'Свакако смо их ухватили у најбољем тренутку.' И смејала се. Значи, Мабел је знала тај врхунац који Лилит није знала а желела је да зна. Лилит је желела да је упита: 'Како је то?' Али ускоро ће знати. Натераће се да ослободи све оне жеље које је искусила само у маштаријама, у дугим дневним заносима који су јој пунили сате кад је била сама у кући. Седела би сликајући и размишљала: Сада улази мушкарац у којег сам јако заљубљена. Улази у собу и каже: 'Допусти да те скинем.' Мој муж ме никада није скидао - скида све са себе и онда улази у кревет и ако ме жели угаси светло. Али тај човек ће доћи и свући ме полако, део по део. Тако ће ми дати доста времена да га осетим, да осетим његове руке на себи. Прво ће ми откопчати појас, додиривати струк са обе руке и рећи: 'Какав леп струк имаш, какве лепе облине, како је витак.' А онда ће врло полако откопчати моју блузу, а ја ћу осетити његове руке како откопчава свако дугме и помало дотиче моје груди све док не изађу из блузе, и тада ће их волети и сисати брадавице као дете, повређујући ме мало зубима, и осетићу како ми милина пролази целим телом отпуштајући сваки мали живац и како ме топи. Постаће нестрпљив са сукњом, мало ће је поцепати. Биће веома узбуђен. Неће угасити светло. Он ће ме жељно гледати, дивити ми се, обожавати ме, грејати тело својим рукама, чекати док се потпуно не узбудим, сваки и најмањи део мог тела.

-Лилит (Делта Венере - Анаис Нин)
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
– Ne samo zbog seksualne tematike: uostalom, istorija erotske književnosti pre 20. veka ogromna je, od Mesopotamije, Starog Egipta i Antike, preko renesanse (Bokačo, Rable), pa sve do “Veka Razuma”, sa jednom de Sadom, Rusoom ili našim “građanskim pesništvom” (zahvaljujući kojem je moja antologija Graždanski erotikon imala nekoliko izdanja) kao primerima. Miler je kritikovan, kao i svi erotografi, od strane licemera, malograđanskih pornografa i duboko amoralnih ljudi, koji su otimačinom i eksploatacijom dolazili do kapitala a u ratovima i konclogorima ispoljavali svoju mračnu podsvest, dok im je seks bio tabu baš zato što u sebi nema tu zlikovačku dimenziju, naprotiv…
Voleti književnost kao što se voli seks – eto najkraćeg opisa onoga što se i dalje u dokonom svetu naziva „slučaj Henrija Milera“. A, kad se malo porazmisli, to je i jedna od najvećih pohvala koje se mogu učiniti piscu. Biti neprilagođen znači biti, ali ne očekujem da će „podobni savremenici“ shvatiti ovu tajnu stvaranja. Za takve postoje samo jubileji i proslave… Netačno je da je on mizogin, ali je tačno da je upravo o ženskoj seksualnosti pisao kao o nečem normalnom, poželjnom, privlačnom-dakle, više je no ravnopravno tretirao žensku prirodu u svojim delima. Problem potiče otuda što konzervativne kulture ženski eros doživljavaju kao nešto zabranjeno, a muški kao nekakav ratnički trofej
369717-bigthumbnail[1].jpg
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
I da nije erotski roman nazvan "prljavim" i zavrsen sa Milerom,dokaz je pojava E.L. Džejms ,koja ne da je sokirala vec odmah i ekranizovala svoj roman “Pedeset nijansi Siva”


Roman naslova “Grej” ispričan je iz perspektive milijardera Kristijana Greja i deluje da je još vulgarniji od prethodne knjige koja obiluje detaljnim opisima seksa.

Podsećanja radi, trilogija “Pedeset nijansi Siva” prodata je u više od 125 miliona primeraka. Veliki uspeh doživeo je i film snimljen prema prvoj knjizi, koji je zaradio 500 miliona dolara na blagajnama bioskopa.

Autorka ovog bestselera izašla u susret fanovima koji su želeli više da saznaju o glavnom akteru, provokativnom gospodinu Greju i objavila neke od najperverzinijih citata:“Je*emo se. Je*emo se žestoko. Uz vrata kupatila. Ona je moja. Ukopavam se u nju, ponovo i ponovo. Držim njeno dupe. Njene noge su obmotane oko mog struka. Ne može da se pomeri, pristisnuo sam je. Obmotana je oko mene poput svile. Njene ruke vuku moju kosu. Oh da. Kod kuće sam, ona je kod kuće. Ovde želim biti… U njoj…”
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Posmatram je kako umače svoju vrećicu čaja u čajnik. To je razrađeni i neuredan spektakl. Vadi je gotovo odmah i smešta vrećicu na tanjirić. Moja usta trzaju od zadovoljstva. I dok mi govori da ih voli slabe i crne, na trenutak pomišljam da mi govori kakve muškarce voli. Saberi se Grej. Govori o čaju.”

“Njene reči putuju pravo u moj ku*ac.

“Nikad nisam spavao sa ženom. Je*ao sam mnoge, ali probuditi se pored privlačne mlade žene novo je i stimulirajuće iskustvo. Moj ku*ac se slaže s tim.”

“Gospođice Stil, lepo vas je čuti”, čujem njen dah i taj zvuk putuje pravo u moje prepone.

“Njen oštri udisaj je muzika za moj ku*ac”.

“Odgovoran sam za njezino prvo je*anje i prvi orgazam. Bolje da to odradim kako treba.”

“Dakle, da vidimo šta možemo učiniti po tom pitanju. Svršićeš poput teretnog voza, mala.”

“U misli mi dolazi prizor njenog tela okovanog za moju klupu, oguljeni koren đumbira uguran u njeno du*e tako da ne može da stisne guzove…”

“Uzima šparglu i namerno grize usnu. Šta to radi? Vrlo sporo, stavlja vrh špargle u usta i počinje da ga sisa. Je*ote. Igra se sa mnom – to je opasna taktika koja će me naterati da je izje*em na ovom stolu.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
“Nepopravljivi ste, gospođice Stil. Prolazim rukom kroz njenu kosu i ljubim je žestoko, misleći treba li je za kaznu izje*ati na kuhinjskom šanku.”

“Treba mi sva moguća samokontrola da te ne izje*em na haubi auta samo kako bih ti pokazao da si moja, a ako ti želim kupiti je*eni auto, kupiću ti jebeni auto. A sad da te uvedemo unutra i skinemo golu”.


a7760d31de8b1dd136c7b1647e2113e8ef-11-fifty-shades-of-grey-01.rsquare.w700[1].jpg
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Seks , Erika Jong

Žensko spolno uzbuđenje može dostići intenzitet nepoznat muškarcu. Muško je spolno uzbuđenje oštro ali lokalizirano, i ono - osim možda u trenutku orgazma - ostavlja muškarcu potpunu vlast nad sobom; žena, nasuprot tome, doista gubi razum; za mnoge ta pojava označava konačni i pohotni trenutak ljubavne veze, ali je u njemu također i nešto magično i zastrašujuće.
Simone de Beauvoir, Drugi spol

Ili smo milijuni perverznjaka što postiđeno stišću musave priručnike, ili su te spolne maštarije normalne kao pita od jabuka.
Susie Bright, Seksualna realnost: Čitanka o virtualnom svijetu seksa

Žene s imalo pameti prepametne su da bi, nakon svih tih stoljeća, prekinule muškarce kad počnu pričati što oni misle o seksu.
Doris Lessing, Zlatna bilježnica

Seks

»Usnio sam san koji uopće nije bio san«, rekao je Byron. I ja sam također proživjela idilu jednog savršenog ljeta u svom životu. Kad ljudi kažu »Eros«, znam što time misle - iako se možda varam. A kad ini je potrebna fantazija koja će dozvati u sjećanje najjaču strast što je žena može podnijeti, onda mi je reper baš to.
U to sam doba bila neudata - bilo je to negdje između mog trećeg i četvrtog braka - i zaljubila sam se u muškarca koji mi je izgledao kao Pan, koji je smeđe mirisao na ljeto i more i jedrio svojom šljupkom po mletačkoj laguni i Jadranskome moru.
Naša je veza počela lanjske godine - zaljubili smo se na njegovu brodiću, čekali čitavu godinu u iščekivanju i tada, kad sam se sljedećeg ljeta vratila u Veneciju, krali savršene sate u kući koju je dijelio sa ženom svog života. Poslije toga smo si još godinama telefoniravali i laksiravali, i nalazili se kad god bismo stigli. Nosila sam dva sata, lako da sam uvijek znala koliko je sati u Veneciji, a imali smo i ljubavne telefonske sastanke, kad bismo jedno drugo uljuljkivali u san opisivanjem što bismo jedno drugom učinili, i što smo si već činili.
»Eksplodirat ću, pun sam zvijezda...« rekao bi on (na talijanskom), svršavajući. Sve je bilo planetarna metafora. Seks je bio kozmički - prenesen optičkom niti.
Ja bih otišla u Veneciju i odsjela u lijepom apartmanu u Grittiju (gdje se na stropu mreškalo more) a on bi me obilazio ujutro i uveče.
Ali jednoga ljeta (je li bilo drugo ili treće? ne sjećam se), odlučila sam na tri mjeseca unajmiti piano nobile jednog palazza - kako bismo imali neograničeno vremena da istražimo tu vezu i vidimo može li postati trajna. I pritom sam naučila da Eros nije nikada trajan, ili, možda bolje, tla je uvjet njegove stalnosti nestalnost.
Stigla sam koncem lipnja, smjestila se u svoj unajmljeni palazzo - čiji su prozori gledali na kanal Giudecca, ispred kojih su klizili čamci s ćiriličnim slovima, i čiji je ograđeni vrt bio prepun starih ruža, a u središtu mu je bila zapanjujuće plodna kruška (pero), otežala od dozrela ploda.
Piero je (nazovimo ga tako) stigao prvoga jutra u jedanaest sati da me pozdravi (»per salutarti«), kako je rekao. Pozdravio je moje bradavice, moj vrat, moje usne, moj jezik, uzeo me za ruku i poveo u spavaonicu, gdje mi je polako razotkrio tijelo, kličući nad ljepotom svakog dijela mojega tijela, pa ušao u mene na krevetu, i ostao tvrd u meni, činilo mi se, čitavu vječnost, dok sam se ja punila sokovima poput krušaka na stablu i trzala se kao da ih oluja stresa s grana.
Ispunjena njegovim mirisom, njegovim riječima, njegovim jezikom, njegovim nevjerojatno nežurnim penisom, čitava sam se dizala prema njemu kao da mi je netko rastavio sve stanice tijela pa ih ponovno skupio. Bila je to svojevrsna transsupstancijacija - krv i tijelo pretvorili su se u kruh i vino, a ne obratno. Gledala sam odozdo u njegove faunske smeđe oči, njegovu kovrčavu crvenkasto-zlatnu kosu i rekla: »Mio dio del boseo« - moj šumski bože - jer baš sam ga tako u tom trenutku doživljavala. Bilo je to kao da me uzeo vrlo nježan veliki meštar vještičjega kola, muškarac mužjak, rogati bog, bog vještica, zeleni čovjek. Bilo je to kao da me uzela čitava narav, i kao da sam svu svoju intelektualnost, svu svoju volju, svu svoju odvojenost dala zelenoj raketi što rađa plameni cvijet.
Sunce je blistalo u kvadratima na krevetu, more se kanala mreškalo na oslikanom stropu (s likovima liere, Venere, Perzefone i odabranih sibila), motorini su puckali pod prozorom, i u bijeloj brazdi mog sjedinjenja sa šumom i morem, sasvim sam jasno sagledala kakav bi trebalo biti život muškarca i žene, te dvije polovice što se savršeno uklapaju jedna u drugu, izvan vremena, za vječnost. Znala sam da ljudi, da bi to oponašali, uzimaju droge, trče za novcem i moći, i pokušavaju to uništiti u drugima kad to već ne mogu imati u sebi. Bio je to vrlo jednostavan talent - no zbog svoje jednostavnosti ništa manje ekluzivan - i većina ga ljudi nije nikad ni upoznala. Sve njihovo bacakan je samo je traganje za tim.
»Sad moram ići«, rekao je on, a ja sam za njim pošla u kupaonicu smijući se, doslovce skačući od veselja - dok se on umivao ispod pazuha i prao prepone, odijevao se i napokon mi među dojke spustio lepršavi poljubac.
»Nazvat ću te u pet«, rekao je.
Sjedila sam čitav dan i čekala ga, s njegovim sokom među bedrima, i njegovim mirisom na prstima i ustima.
Pisala sam do tri, obukla kupaći kostim ispod ljetne haljine, pa se prošetala duž čitavih Fundamenta do plivaćeg bazena gdje sam na suncu plivala krugove, i osjećala da su mi udovi teški kao voda, i prozirni kao zrak. Onda sam nešto pojela pa se vratila pješice duž Fundamenta, i činilo mi se da lebdim nad kamenjem.
U pet me je nazvao.
»Siete sola?« (Jesi sama?) upitao me.
Naravno da sam bila sama. A onda smo opet bili u krevetu, i na stropu se igralo popodnevno, a ne jutarnje svjetlo, i njegova me batina, njegova motka blažila, i njegovi su mi slani poljupci pretvarali usta u lagunu u koju se utapalo žestoko rumeno Sunce.
Gdjekad bismo zajedno šetali Fundamentima, ili svraćali na čašu vina u Harry's Dolci - a onda bi on otišao u svoj drugi život a ja svojim večerama s prijateljima, koncertima, operama, dugim šetnjama kroz grad.
Gdjekad bih ga vidjela kako pučka kroz lagunu prateći onu drugu svoju damu. Gdjekad bih se pitala gdje je. No uvijek sa zadovoljstvom, nikad s bolom.
Tako se to nastavilo osam dana. A onda je, uvečer osmoga dana, on nestao bez riječi. Bio je na moru s meni nepoznatim ljudima. Bio je nestao, a ja nisam imala pojma hoće li se ikad više vratiti.
Dani su se odužili. Pojavio se udvarač iz domaje, a kasnije, još jedan iz Pariza. Pa ipak ga nisu uspjeli izgnati iz mog kreveta. Na koncu su stigle moja kći i pomoćnica, i tako sam nabila dan materinstvom i radom.
Bjesnjela sam na Pieroa, ali ne zato što je otišao, nego zato što je to učinio bez riječi, i zarekla sam se da ga više neću ni pogledati. Ljeto se vuklo dalje, vruće, vlažno, beskorisno. Venecija je bila poput krstaša na kojem svakoga znam i svi su mi već dodijali. Na koncu je moja kći morala posjetiti oca i moja pomoćnica svog ljubavnika. Stizali su prijatelji i odvodili me na beskonačne nizove zabava - i onda, jednoga jutra, on me nazvao kao da se ništa nije dogodilo.
»Siete sola!« upitno je.
»Cretino!« uskliknula sam. »Kretenčino!«
»Moram brodom do Murana - hoćeš sa mnom?«
Izletjela sam iz kuće da mu iskopam oči.
Kad sam se našla na brodu, začekićala sam mu šakama po prstima.
»Iako si me mogao ostaviti kad sam došla ovamo samo da budem s tobom?«
»Nisam mogao - morao sam.«
I usta su mu već bila na mojima, i ušutkala me.
Nje prošlo dugo, i već smo se bili usidrili iza glibovita spruda, gusto obrasla grmljem, i ljubovali. I brodić se ljuljuškao u našem ritmu, i sunce je sijalo.
Koje je kućne goste zabavljalo kako ga proklinjem, pa mu letim u naručje, pa ga ponovno proklinjem. Nalazili smo se u mom tajnom malom studiju kraj ograđenog vrta, gdje su ruže već bile uvele, ali su s kruške još padali plodovi. Ljubovali bismo ujutro i noću, a onda bi on odletio.
Opraštala sam mu jer sam morala. Kad bi ušao u mene, osjećala sam se potpunom. A kad bi otišao, nisam vjerovala da će se vratiti.
Ta priča nije imala kraja. Kad bi se danas pojavio ovdje i dotakao me, odvukao bi me opet u tu šumu, u tu lagunu, u taj uzvitlani vještičji ples.
Taj osjećaj nestalnosti ustalio je njegovu moć nada mnom, a njegova ga je nestvarnost učinila stvarnim. Ponekad bih usnula obuzeta mišlju da ću se probuditi u nekoj drugoj zemlji i s nekim drugim mužem. On je moj muž čiji lik vidim u Mjesecu, i kad je Mjesec pun, ja mislim na nj. On je pučanstvo mojih snova.
Kad ljudi kažu »seks«, ja mislim na njega.
Što bi se dogodilo da sam svoj život združila s njegovim?
O tome mogu samo nagađati. On tvrdi da ne opći s damom s kojom živi i to je možda istina, no možda i nije. Znam samo da mi je draže biti onom kojoj bježi nego onom od koje bježi, i tu sam situaciju donekle utvrdila ne lijepeći se za nj. Draže mi je da seks sačuvam živim u fantaziji nego da ga ubijem udavši se za nj. Ali možda se obmanjujem. Jesam li mogla živjeti s bogom iz šuma? Samo honorarno. Jer ni on nije bio spreman biti sa mnom osim honorarno. I ja sam taj uvjet prihvatila i nastavila svoj život.
Kad sam bila djevojčica voljela sam bajku o Dvanaest kraljevni plesačica. Kraljevne bi odlazile u postelju kao dobre djevojčice, ali bi im ujutro cipelice bile izlizane zato što bi čitavu noć plesale.
Moje je pisanje baš takvo. Ja mogu živjeti i najuštogljenije, ali će se u mojim knjigama razotkriti izlizane cipele, sunce, more, jabuke, sokovi među bedrima. Tako sam živjela jedno ljeto - ili bolje dva tjedna jednoga ljeta. Voljela bih tako živjeti vječno, ali se bojim da je to nemoguće.
Netko tko ti savršeno odgovara, čak i ako ga uspiješ naći, ne mora nužno bti i savršen partner. Strast, da bi ostala strašću, ne smije se plesti sa svakodnevnim životom. Jer svakodnevni život teži preuzimanju vlasti i izgonu strasti. Svakodnevni je život najžilaviji od svih korova.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Seks sam u snovima otkrila u trinaestoj godini života. Žudjela sam za visokim riđokosim momkom (za koga nikad nisam doznala kako se zove) koji je trčao - sharvardskim šalom - prema stanici podzemne željeznice kraj Prirodoslovnog muzeja na Central Park Westu. Kad bi mi se pojavio u snovima, lice bi mi porumenjelo, stegna mi se navlažila, a srce zakucalo brzi čarlston. Kad bih ga nakratko ugledala u daljini, sve bi mi se to dogodilo ponovno. Nikad nisam doznala kako se zove, niti sam ga vidjela izbliza. Pa ipak sam ga voljela. On je probudio moju spolnost.
Nakon brucoške godine u srednjoj školi, nikad ga više nisam vidjela, sve dok jednom u Bathu, u Engleskoj, gdje sam skupljala građu za Fanny Hackabout-Jones, svoj roman tobože iz osamnaestog stoljeća, u moj krevet s baldahinom nije ušao kovrčavi riđi razbojnik iz tog doba i kosih očiju, i savršeno me obljubio. Je li on bio san, dybbuk, skitnica? Nikad to nisam doznala. Ali sam ga pretvorila u Fannyina ljubavnika, Lancelota, i učinila ga glavnim junakom svoje knjige.
Seks je nešto protiv čega sam se oduvijek borila. On na mene djeluje tako žestoko da se moram boriti da svoj život sačuvam za sebe. Kad sam kao šiparica otkrila masturbaciju, govorila sam sebi: »Tako sam slobodna od muškaraca.«
Muškarce sam željela seksualno, ali nisam željela da nada mnom imaju moć. A to je nešto što muškarci ne mogu prihvatiti. Većina muškaraca moć voli više i od samog seksa, i ako im daš jedno bez drugoga, na kraju se pobune.
I to je razlog zbog kojeg su najveći ljubavnici skloni nestajanju. Jer ti ne žele dolaziti na zvižduk. Jer ne žele biti predvidljivi. Čim pronađeš svog lunarnog druga, pripremi se za njegov gubitak. Jer on ne voli Sunčevu jaru.
Postoji sva sila drukčijih ljubavi - koje zadovoljavaju na sve moguće druge načine. Postoji razgovorna ljubav, mazna ljubav, kulinarska ljubav - i mnoge od njih prate sjajni gromoviti orgazmi. Ali nije riječ o tome.
U srcu svake žene živi bog iz šuma. I taj bog nije dostupan za brak, za kućne popravke, ili očinstvo.
I muškarci, nema dvojbe, imaju svoj ekvivalent toga: Lilith, ne Evu. Ali o muškarcima je napisano već sasvim dovoljno knjiga. I nema potrebe da toj literaturi ja išta dodajem. Bit je ovo: žena je uvijek bigamist. Udana za jednog u srcu i drugog u maternici. Ponekad se srce i maternica spoje na noć ili dvije. I zatim se opet razdvoje.
Moja je fantazija menage a trois: muž-mjesec, muž-sunce i ja. Još nisam otkrila kako bismo mogli živjeti zajedno. Ali kad to iznađem, svakako ću vam reći. Znam da i mnoge druge žene žude upravo za tim. I samo ih strah i kompulzija prema beskorisnoj pristojnosti tjeraju da ustvrde kako nije tako.
U poplavi knjiga o ljubavi i seksu taj se misterij rijetko kad i osjeti. Ponekad, noću, dok prebacujem kanale, znam naići i na porniće. Zazovi 1-900-CICE ili 1-900-PASTUHE ili 1- 900-MUDA. Muškarci izgledaju cinično i prosto, a sve žene govore kao da su došle iz Bronxa. Muškarci su zaljubljeni u sebe i u njima nema mjesta ni za koga drugog. Te fantazije nisu moje.
Jednom smo moj treći muž i ja otišli u Platonovo pribježište (danas već pokojni seksi- klub). Pošli smo kao seksualni reporteri sa spiralnim bilježnicama. Najprije smo bili odjeveni, a onda smo skinuli odjeću, da budemo uvjerljivi.
Lutali smo od kupke (blatna voda, bubuljičava tijela) i zalogajnice (maslac od kikirikija i hladetina, salama i gorčica - kao na kakvoj krajnje deklasiranoj dječjoj zabavi), sve do sobesa strunjačama (gdje su zubari iz New Jerseyja hidraulički ševili svoje tehničarke). Na kraju je došlo do posvemašnjeg opuštanja, pa smo se vratili kući. Ta fantazija i opet nije bila moja. U mojoj bi se fantaziji pojavio kavijar, a ne mortadela, ali to nije bilo sve. Željela sam orgiju koja bi bar sličila snovima što me progone po čitav dan. Platonovo pribježište nije bilo moj san.
O, koliko se toga učinilo u Platonovo ime! Čednu su ljubav prozvali »platonskom«. Ali mi zapravo težimo idiličnoj ljubavi - ljubavi otmjenih ljubavnika na provansalskom jugu. Pri čemu je tjelesno zadovoljenje od svega najmanje važno. Baš je taj ideal čežnje - za ljubavlju koju nikad ne možemo posjedovati - ono što tvori to provansalsko savršenstvo.
Možda ljubavnika nikad ne možemo posjedovati zato što nam je pobjegao. Možda ga ne možemo posjedovati zato što se u bezvremenost uplelo vrijeme. Ili smo možda ostatak života obećali nekom drugom. I u tom menage a trois možemo sudjelovati samo u snovima.
Nemogućnost je dio njegove biti. I mogućim ga čini samo njegova nemogućnost. Ili možda tako mislim samo zato što sam kukavica. Možda se ne usuđujem ispitati granice iskustva.
Riđokosi visoki dečko i ja nikad se nismo ni dotakli. Ali kad mi je bilo četrnaest ili petnaest godina, za svoju me innamoratu izabrao netko ne toliko nematerijalan: zvao se Robbie, bio je visok i smeđokos, imao je kvrgav i malo iskrivljen nos i lijep i velik *****.
»Možda ga jednog dana staviš u usta«, rekao je probe radi, znajući da je to protiv »pravila«. A 1955. doista smo ih imali! U grudnjak ili izvan njega, u gaćice ili izvan njih, u jahaće hlačice ili vani. Ako je pisanje pjesama sa srokom tenis sa mrežicom (da parafraziram Roberta Frosta), onda je »upucavanje« 1955. bio turnir s pomno razrađenim pravilima. Jedan pogrešan potez i već bi bila noga. A do tada bi opre zno išao dokle možeš - izbjegavajući, naravno, penetraciju, kako oralnu tako i vaginalnu.
Izgovor je tada bilo dijete. Trudnoća je bila nepopravljivo stanje. Ili se bar tako percipirala - kao danas sida. Požuda da se prekrši tabu nije bila ni izdaleka snažna kao potreba za zaštitnom mrežom. I tako smo izmislili najrazličitija pomoćna sredstva: tucanje prstom, i drkavanje najrazličitijim mazivim sredstvima, tucanje na suho. Htjeli smo imati i ovce i novce. Htjeli smo imati »tehničku nevinost«. Kasnije u životu, u jednom nesretnom braku, dopuštala sam sebi preljub s kondomom - tako da se nisu niti dodirivale kože ni miješali sokovi. Ili bih uživala u oralnom seksu, ali zastala pred koitusom. Ta su ograničenja bila važna. Ljudima je forma uvijek bila važnija od sadržaja.
Užitak, od kojeg sam se sva rastapala s Robbiem imao je svoju cijenu. Zbog osjećaja krivice postala sam anoreksična, pa sam doslovce prestala jesti, čak i piti vodu. Na simboličnoj razini, očito sam mislila da su se svi moji otvori stopili u jedan, pa tako, ako prestanem stavljati stvari u usta, možda se time iskupim što ih stavljam u vaginu.
Sjećam se užasa i opsesije, i strastvene želje da izbrišem to što sam učinila! Ali sto sam to učinili? To nisam znala ni imenovati! Mislila san da smo to mi izmislili!
Hoće li ikad biti adolescencije s otoka Trobriand, gdje je seks slobodan i gdje djecu ne muče njihovi čini i želja za njihovim brisanjem? Ali ja to ne predviđam.
Seks što ga nalazimo po knjigama, filmovima i na televiziji tako je lišen svake misterije da me to plaši. Misterija je bit naše ljudskosti. Cha nas čini onime što jesmo.
U jednom trenutku, kad mi je bilo četrdeset i nešto godina, u mene se ludo zaljubio jedan slavni pisac, hučali smo u mojoj kući u New Yorku, pa se pomalo preliminarno ljubili i mazili. Onda se on vratio kući u Englesku, a ja sam se preko ljeta vratila u svoju kuću u Connecticutu. Preko Atlantika su poletjela pisma. Bila su puna crnih haltera, crnih svilenih čarapa, stihova, doubles entendres. Ona su bila početak erotskog romana.
Čekali smo na pisma. I onda na njih odgovarali najpametnije što smo znali.
Nakon nekoliko mjeseci toga, odletjela sam u Veneciju, kaneći se koji tjedan kasnije naći s njim u Londonu. U Veneciji je, međutim, došlo do komplikacije. Tu sam ponovno srela Pieroa i tako smo otpočeli našu divlju ljubavnu vezu.
Najednom sam se sasvim ohladila prema svom engleskom piscu. No on je ipak pokrenuo i nebo i zemlju da žena njegova života dođe k njemu u London.
Došao je u moj kićeni hotel s kovčegom od ljepenke i s dvije šteke cigareta (doista je naumio ostati!). Osvrnuo se po mom ovalnom apartmanu s pogledom na park i rekao s prikrivenom zavišću: »Očito ti se knjige dobro prodaju.«
Ruke su mu se tresle i palio je cigaretu za cigaretom i koračao po sobi. Napokon je rekao:
»Daj da jedno drugom čitamo pjesme, jer smo se kroz njih i upoznali.«
Pokušali smo. No ni to nas nije umirilo.
Napokon smo izišli van na večeru u nekakvu prčvarnicu, gdje se on osjećao udobno. Pokušao se naliti do ludila, ali je ostao nervozan kako je i bio. Ja bućkuriš što ga je naručio nisam ni mogla piti.
Kad smo se vratili u hotel, počela sam se pitati kako da ga skinem s vrata. Npmu je već bio otišao zadnji vlak za njegovu neotmjenu grofoviju. Nisam ga imala srca poslati da spava u nekakvom strašnom kolodvorskom hotelu. I zato sam nestala u kupaonicu, kao što sam često činila kad ne bih znala što da radim.
Kad sam izišla, otkrila sam da se on već instalirao u mom krevetu, i da piši dvadeset osmu cigaretu.
»Mogli bismo spavati skupa bar da se zagrijemo«, rekao je i nasmiješio se škrbinama od zubi. Pisma su mu bila mnogo privlačnija.
Čitatelju: Stavila sam mu gumicu i pojebala ga. Potom sam otišla u dnevnu sobu i zaspala na kauču, umotana u satenski jorgan.
Ujutro sam mu, pred odlazak, priredila prekrasan doručak, i on se izrugivao njegovoj otmjenosti, a onda je otišao svojim putem. Otkrila san da je tašt, da je snob, antisemit i ne baš jako fin.
Ali još čuvam njegova pisma.
Ponekad ih vadim i čitam, i pretvaram se da ne znam kako se sve završilo. Priča je ljepša bez toga.
Seks je, po definiciji, nešto što se radi s nekim tko ti nije bračni drug - što ne znači da ono drugo nije dobro, nego da naprosto pripada drugoj kategoriji. Prilijepi tome pridjev bračni i misterij će se sparušiti. Seks ima mistiku, magiju i slutnju zabranjenog voća.
Seks nije utilitaran. I nema nikakve veze s novcem. I baš me zato seksafoni i ne mogu uzbuditi, čak i ako se doista poklapaju s mojim maštarijama. Čim platiš već si izišao izkraljevstva misterije.
Onda to postaje transakcija, dio bruto nacionalnog proizvoda, nešto što ulazi u naš anestezirani nacionalni dijalog glede toga radi li pornografija u korist ravnopravnosti žena. Ali tu izlazimo iz domene novca i politike. I ulazimo u domenu mita, bajke i sanja.
U jednom drugom mitu, koji sam jako voljela kao mala, kraljevna Langwidere iz Oza imala je trideset glava, po jednu za svaki dan u mjesecu. Neke su bile zločeste a neke dobre, ali nikad ne bi znala koja je koja sve dok je ne bi stavila - no tad bi već bilo prekasno.
Dobru djevojčicu ne možemo koriti zato što je zločesta. Zločesta je djevojčica zapravo dobra djevojčica, samo što su se pomiješale glave!
U svojoj mašti, ja sam kraljevna Langwidere u jednostavnoj lepršavoj haljini od bijelog šilona i s rubinskim ključem što ga nosim o pojasu i njime otvaram ormare u kojima držim glave. Otvaram kredene, i stavljam vitičastu crnu glavu, nalik na glavu meduze, i najednom vrištim na engleskog pisca:
»Van! Kako si se usudio u moju sobu unijeti kovčeg od ljepenke!«
I ne ***** se s njim. Šaljem ga kući, njegovoj ženi, dugogodišnjoj patnici, i valjuškam se sama u velikom hotelskom krevetu.
Neprijatelji su uljudnost, maniri, trud da budemo dobri.
Kad se god osjetim tako, kažem samoj sebi: promijeni glavu!
Re: Erika Jong
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
U ČELJUŠTIMA NEMIRA ( SESTRICI VILI)

Kud si posla Marija?
Ponovo medju hijene da te rastrgnu ? Zašto si se tako doterala?
Zar ne vidiš da su to iste one koje su te do nedavno pohvalama obasipale? Lepezama od zavisti hladile!
Šta ćeš tamo?
I tako te čekaju! Slade se tvojom tugom kao kakvom kockom šećera. Raspredaju o tebi kao da si grešnica kakva!
Zašto si se tako odenula? Bisere stavila?
Zar ne znas da je izvajano telo uvek telo bludnice ? Ono se ne može sakriti tim nakaradnim odeždama koje kreiraju slepci ne bi li žene naružili.
Takvo se telo ne može krpama sakriti.Ono je osudjeno! Sramota!
-Nisu me rodili za kuću!
Nisu te rodili ni za čeljušti.Ista nas je majka rodila a opet ja sam nekako uspela da isplivam .
-Misliš li da si sa varjačom isplivala? Misliš li da si na nebu ako si se u šerpe zatrpala?
Jesam Marija.Ja sam uspela.Ti si ta koja je osudjena.Zar ne vidiš? Veštice te svakodnevno na balu dočekuju.Likuju tvom jadu! Mene slave!
Ti si se Marija grešna rodila.Možda to ima nekakve veza sa tvojim imenom. Tvojim oblinama.Neznam! Uvek si takva bila! Ništa se nisi promenila!
A živela bih ja tvoj zivot.Oh ,da!Živela bih rado.Prevrtala se u strastima i od istih ginula.Mamila uzdahe i osmehe udvarača ! Menjala šerpe za parfeme.Varjače za haljine!Ali ne bih tron za stub srama.
-Da li je greh to što sam ga volela?
Greh je Marija.Danas je greh voleti! Kuda dospeju oni koji vole? U blato,kalj,žabokrečinu?
Gde završe?
-Neznam sestro.To mi ti kaži.Zar ti ne voliš?Zar se nisi udala iz ljubavi? Zar te svi ne slave kao princezu kakvu? Zar te pohvalama ne obasipaju?Zar nisi ti,upravo ti ona koja me je mnogim lekcijama naucila?
Lekcijama uče oni koji ne umeju Marija.Ja sam dobila ugled.Ti si dobila slobodu.Jedno sa drugim ne idu.
Zasto si se tako našminkala? Šta će ti te štikletine? Misliš li da će ti se diviti ?
-On dolazi!
Ah,on dolazi! Uvaženi prokletnik ! Pa šta ćeš sada Marija? Da mu se pred noge ponovo baciš ?U zagrljaj pojuriš? Vaša je prica davno ispričana.Ne treba ti!
Oteraj ga!
Bestidnik!
- I hoću! Ali želim da me vidi ovakvu,baš ovakvu!
Pusti to Marija.Ne umeš ti da odoliš .Ti si požudom opletena! Od čežnje stvorena!
Ne otvaraj mu! Šta će ti?
-Čula si i ti zvono?
Jesam .Nemoj da mu otvoriš! Neka kleči ispred,u prašini.I tako mu je tamo i mesto!
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
TUMAČENJE PRIČE „ČOVJEK-TROKURAC“ SAVE DAMJANOVA


„Zapitao sam se kome je u srpskoj kulturi i društvu istinski potrebno ono što ja pišem, s obzirom da je moja proza (priče i romani) govor oslobođenog, netabuiziranog, radosnog jezika, ono što je bliže ničeanskoj „veseloj nauci“ nego prosvetiteljsko-utilitarnim opsesijama koje još uvek vladaju srpskom književnošću.”

(Sava Damjanov, „Glas srpske“, Banja Luka, intervju, 2009., prema: Malbaški 2013: 236)



Iako su najslobodniji eros i pornografsko naša svakodnevica, ipak i dalje postoji gotovo paradoksalan problem sa opscenim diskursom jer on nije deo onog što društvena sredina u načelu dozvoljava da se iznosi potpuno i beskompromisno otvoreno. I u reči i u slici ‒ potreba za vulgarnim, opscenim, pornografskim postojano je trajala od nastanka čoveka, a odnos prema tom fenomenu se svakako menja iz epohe u epohu, ali opet ostaje, čini se, kao konstanta, da načelno „postoji težnja u društvu da se ona eliminiše u svim oblicima života i rada” (Mutavdžić, Sivački 2015: 551). Prostor slobode izražavanja tih pobuda je pre „internet ere” najlakše nalažen u umetnosti jer je jasno da na polju koje podrazumeva izrazitu i razvijenu svest i osetljiv senzibilitet dolaze i otkloni od kulturnih i socijalnih stereotipa.

Naša sredina se može pohvaliti vrsnom folklornom umetnošću koja sadrži pornografsko i erotsko, a ta umetnost postoji ne samo kao potreba čoveka da izrazi svoje strasti i fantazije, ne samo kao usmena reč, usmena književnost, folklorna baština, već ujedno i kao značajan etnološki i antropološki trag sa naših prostora. Osim tih isključivo folklornih tragova, umetnina bez konkretnog i jasno naznačenog stvaraoca, za čije su sakupljanje i beleženje najznačajnija naučna imena Vuka Karadžić i Karl Kraus, „pretežni deo našeg predvukovskog književnoerotskog opusa vezan je za rukopisne pesmarice tzv. „građanske poezije”, odnosno (…) za kulturu Srba iz manjih ili većih urbanih naselja u južnim, ugarskim delovima tadašnje austrijske carevine” (Damjanov 20052: 5). Ako se pažnja usmeri šire, na kulturološki aspekt, nije nimalo slučajno što se o erotskom usmenom stvaralaštvu počinjalo govoriti najpre sa stanovišta etnologije (Vukićević 2012: 3), što se vezuje za romantičarsko interesovanje za otkrivanje „duha naroda” kroz folklorno nasleđe, dok stvaralaštvo vezano za građanske pesmarice ostaje neistraženo sve do poznijih godina 20. veka (videti publikaciju „Graždanski erotikon“ Save Damjanova), kada se ujedno prvi put počelo postavljati i pitanje umetničke vrednosti svih ovih ostvarenja.

U takvim akademskim okolnostima možda i ne čudi činjenica da je, iako se za to zna i dozvoljeno je zvanično time se stručno baviti, domaća narodna erotska poezija i proza stoje ipak na margini akademskog interesovanja. Problem je možda u „još važećem stavu akademske akademske javnosti da mesto učenja opscenog diskursa nije i ne može nikako biti na zvaničnom akademskom (fakultetskom, institucionalnom) nivou, već da je on rezervisan za privatnu sferu” (Mutavdžić, Sivački 2015: 553). Moguće je, rekli smo, baviti se time unutar naučnog istraživanja, ali i samo ne toliko preterano interesovanje za tu temu (ništa od erotskog folklornog stvaralaštva nije, recimo, deo kurikuluma akademskih studija srpske književnosti) pokazuje da odnos prema seksualnom i erotskom i onda kada je deo umetnosti ostaje pomalo „kost u grlu”. Zato možda baš pojava Save Damjanova i u doba kada nam je porno sajt nadohvat ruke izaziva dozu kontroverze čak i u „najakademskijim” krugovima i pomenuti pisac se pominje često kao „autentični kršilac tabua” (Malbaški 2013: 235). Neadekvatno negovana i još manje popularizovana sa najviših akademskih instanci kao legitiman deo srpske književnosti, Damjanovljeva publikacija naslovljena, recimo, kao „Porno liturgija arhiepiskopa Save“ ili, u „Čovjek-trokurac” vrlo lako izaziva probleme u prihvatanju teksta, ako se izuzme ono malo čitalaca koji osim radoznalosti iza naslova vide i šansu da proččitaju nešto „van (školskog) programa”, što zaobilazi granice sopstvenog doživljaja srpske književnosti i kulture.

Jedan deo Damjanovljevog stvaralaštva je kratka priča sa vrlo lascivnim erotskim i pornografskim sadržajima, a i Damjanovljeva književnoteorijska interesovanja često streme u istraživanje još dosta tabuizirane zone domaće erotske književnosti. Autor zbrike priča više nego jasno aluzivnog naslova „Pričke“ i sam je istraživao odnos erotskog i pornografskog, pa uz to i fantastičnog u vezi sa njima, a njegova zapažanja u predgovoru „Graždanskog erotikona“ pomeraju standardne predstave o pesništvu 18. veka, dajući nam uvid i književni i društvenoistorijski uvid s one strane glavnih pesničkih interesovanja, tendencija i interesovanja jednog društva skrajnutog u istorijama književnosti. Interesantno je upravo u tom kontekstu pomenuti i Damjanovljev članak „Zašto srpska književnost nema Rablea” u kojem pravi panoramski pregled vidova humora u srpskoj književnosti i načina na koji se on u tim delima javlja. Činjenica da je razvoj srpske književnosti od njenog početka tekao uz jako crkveno, religijsko, nacionalno-političko obeležje uslovilo je izostanak humora u određenim književnim epohama ili pak njegovu upotrebu striktnije vezalo za neki konkretan, tendenciozni cilj. Damjanov nalazi da se humor u srpskoj književnosti javlja kao fikcionalno ili kao funkcionalno i da zapravo i onda kada je bliže fikcionalnom, gde bi se očekivao „svojevrsni oslobođeni humor, smeh radi smeha, diskurs vesele književnosti, travestije, persiflaže, burleske, lakrdije ili farse” (Damjanov 2006: 343) to je ređe slučaj jer se i u modernizmu humor i kad je nominalno u aspektu fikcionalnog, javio pretežnije u vidovima funkcionalnog, recimo, u nekim nadrealističkim delima se humorom upućuje na jezičke konvencije, pa „humorni proplamsaji ismevaju logiku jezika samog, ne oslobađajući prostor istinskoj smehovnoj mašti” (Damjanov 2006: 344).

Za Damjanova je, kako tvrdi u pomenutom tekstu, „tek postmodernizam u poslednje dve decenije prošlog veka oslobodio književni govor u tolikoj meri da je postalo moguće gotovo sve, u krajnjoj liniji – srpska književnost je tada po prvi put u svojoj istoriji doživela da se odnos između funkcionalnog i fikcionalnog radikalno (ako ne i sasvim) pomeri ka prevlasti ovog drugog pola.” (Damjanov 2006: 344). U duhu takve poetike, poetike ars combinatoria, Damjanov stvara poigravajući se sa konvencijama teksta, jezika, žanra, daje i u romanima i u nekim od kratkih proznih formi „njegovo suštinski neiskvareno razumevanje i prezentovanje pripadajućeg seksualnog diskursa i svih fenomena uže ili šire vezanih za polje erotskog/pornografskog/seksualnog” (Malbaški 2013: 235). U priči koja je tema našeg rada imamo slučaj svojevrsnog pastiša narodne proze, ali će se Damjanov „poigravati raznovrsnim segmentima života, istorije i kulture, povezujući je i uključujući u erotske tokove” (Malbaški 2013: 236) i u drugim delima koja nisu prevashodno, ako ne i samo, erotsko-pornografske, seksualne sadržine.

Kratka priča „Čovjek-trokurac” napisana je idejno i strukturno na tragu i u duhu narodne bajke i donekle novele, osvežena raspojasanom i humorom prožetom erotskom fantazijom na sadržinskom, a izmenom pripovednih postupaka i konvencija na formalnom planu. Pitanje receptivnih mogućnosti svakog čitaoca ponaosob je važno za tumačenje ove pripovetke, ali i ovakve slične Damjanovljeva prozna ostvarenja, jer se čitanje načelno može odvijati na (najmanje) dva plana. Najpre, svakom prosečnom čitaocu blizak je humor u vezi sa upotrebom skaradnih reči (upravo po principu oneobičavanja frekventnom upotrebom i uživanjanja u oslobođenom govoru) i elementarno razumevanje pokriva recepciju lake i smešne fantastične fabule o čoveku sa tri polna organa koji mu toliko zasmetaju da ide da traži pomoć kako da ih se reši i u tom pokušaju nastrada. Uz to, pošto su bajke i dalje smatrane važnim u našoj kulturi u vaspitnom pogledu, većini čitalaca su poznate određene konvencije ovog žanra, pa tako početak Damjanovljeve pripovetke „Imao jedan čovjek do tri ***** (…)” automatski asocira na poznate početke bajki, a i slične situacije, odlazak na put na kome lik bajke sreće druge ljude koji mu pomažu ili ga sputavaju u onom što želi da postigne, biće poznate većini čitalaca. Na najsloženijem receptivnom nivou, izuzetnije upućen čitalac prepoznaje u tim sličnostima inicijalnu formulu, topos puta, Propov delokrug likova i ostale strukturne elemente narodne bajke koje je nauka o kljiževnosti i, uže uzev, folkloristika, pomno proučila i sistematski ukazala na njih kao opšta mesta jednog od najvažnijih usmenih žanrova.

Imajući, ne sumnjamo, sve čitaoce u vidu, Damjanovu je, baš u okvirima njemu vrlo omiljene ars combinatoria, prevashodno cilj da se umetnički igra destabilizujući granice teksta i žanra tako da ih inovativno osveži, ali na neki način, opet u duhu postmodernističkih shvatanja koja na istoriju gledaju kao na tekst-ideologiju koju zajednica kroji, priču prožetu određenim ideološkim shvatanjima svojstvenim svom vremenu, kao da pokušava da nam pokaže jednu neiskorišćenu žanrovsku mogućnost, da „dopiše” žanr narodne književnosti, neki vid smehovne bajke. Postojali su ingeniozni slučajevi i u pričanjima Vukovih kazivača kada su granice žanra probjane u nekolicini tekstova narodne usmene proze (npr. „Međedović”, „Nemušti jezik”), ali izvesno je da nema pokušaja kao što je tekst kojim se bavimo, posebno ne sa erotsko-pornografskom leksikom i tematikom. Svakako je je po tome Damjanov osoben pisac jer „je polako počeo da oslobađa erotsku reč neželjenog žiga zveri i antidruštvenosti, da je oblikuje i uključuje u aktuelne društvene tokove koristeći već oproban recept narodne tradicije, prema kojem je humor najefikasnije sredstvo za prevazilaženje „sramnog” (Malbaškki 2013: 238).

Ako počnemo od idejnog sloja, svakako da humorističko-fantastična sadržina izaziva dovoljnu pažnju i da se, uz pomenute tekstualne kodove koje i svaki čitalac može razaznati, humor ostvaruje već samim odabirom teme i njegovim unošenjem u diskurs bajke. Sasvim je u reblezijanskom duhu, kog po Damjanovu u srpskoj književnosti manjka, predstava o čoveku sa tri polna organa, u duhu je karnevalske kulture raskalašnog smeha kojem se oficijalna i ozbiljna, sistemska kultura društvene zajednice protivi, koju suzbija ili joj daje samo taj povlašćeni karnevalski prostor. U izvesnom smislu je ovde taj karnevalski prostor sam tekst u koji se unosi raspojasani smeh, a koji se postiže najpre upotrebom materijalno-grotesknih elemenata, fizioloških slika razuzdanog, preuveličanog i oneobičenog tela, a potom i snižavanjem uzvišenih pojmova, počev od, recimo, najkarakterističnijeg primera, anđela koji u snu daje savete o polnom organu, do snižavanja visokog u smislu inverzije ili razgradnje mehanizama žanra. Taj „diskurs vesele književnosti“ zasnovan je kod Damjanova i na jakoj upotrebi fantastike u smehovnom kontekstu, kroz hiperbolizacije, komiku reči, komiku situacije.

files-1
Pošto „Svoj stvaralački impuls Damjanov objašnjava kao potrebu, želju, eros iz govora, tokom čijeg stvaranja se ne razmišlja o posledicama.”, jezik ove priče vrca od opscenih reči, ali su ti vrlo pornografski, naturalistički detalji obojeni smehom i tim „zadiranjem u jezičko-eksperimentalne slojeve srpske tradicije autor skoro nepogrešivo odgovara na književnu težnju ka novim, svežim, ponekad bizarnim i grotesknim, ali raznorodnim i razvratnim (zašto da ne?!) umetničkim tekstom” (Malbaški 2013: 239). Izuzetno su maštoviti i raznoliki komički postupci kojima se to postiže. Ako reči same po sebi neposredno (Zlojeb, Kurajlo, Sisoje) ili posredno (hećimovo ime sadrži reč „******”, sleng ime vagine, a ime je muškarca) ne nose komički potencijal, jedan od najčešćih postupaka je igra reči. Tako će se u komentaru pripovedača, recimo, dodatno „pojasniti” glasoviti status Čovjeka-Trokurca tako što se jedan od naziva titula u srpskoj kulturi, kir, vezuje uz reč ud, pa se govorilo i da su Kir-Udom zvali protagonistu ove priče. Nekada je sredstvo komike i hiperbolizacija kojoj se, takođe, pribegava u formi pripovednog komentara, kao u primeru kada za prvi ud narator podseća da je to „onaj što šest stopa bješe u dužinu” (Damjanov 20051: 141).

Na planu čitave priče je hiperbolizovano povezivanje doslovce svega u vezi sa junakom, situacijama sa seksualnim konotacijama, što kao ponavljanje na planu čitavog teksta takođe pojačava humoristički impuls priče ‒ na primer, kada pripovedač kaže da je nešto „na vrhu topuzine junaka”, za tim sledi komentar u parentezi „(štono kažu: glaviću!)” (Damjanov 2005: 43). Nekada su reči humorizovane samo tako što je osnovni oblik stavljen u augmentative ili deminutive, ali se i ti primeri kontekstualizuju u komične situacije ‒ reč „kurčekanja“ se pominje u snu u kom Anđeo Božji savetuje junaka da se udari njime u čelo da osvetli stazu putovanja, u metaforičkom smislu potrage za rešenjem, a, recimo, „prcuknuo“ je deminutvni glagol kojim se karakterizuje lik Ćopa koji je seksualno disfunkcionalan ostao posle opštenja sa svicem umesto muvom u letu. (Damjanov 20051: 142)

Na strukturnom planu je komički izvrnuta čitava plejada opštih mesta u bazi priče, počev od pomenute inicijalne formule bajke „Imao jedan čovjek ______”, do završne formule u kojoj se pripovedač dovitljivo razotkriva kao lagariju i sebe kao kazivaoca i ispričan neverovatan događaj, čime se poništava fantastika. Junak Kir Mihajlo/Čovjek-Trokurac se ponaša kao tipični junak bajke, a možemo pronaći i druge od već pomenutih tipskih junaka Propovog delokruga likova i 31 funkcije (Prop 2012) tipične za strukturu svake bajke. Tako, na primer, hećim Karamehmedović ******, najstarija baba veštica, njen ujak Sisoje spadaju u delokrug pomoćnika, a Anđeo Božji bi možda pripadao pre delokrugu darivaoca, jer daje savet u snu. Pojavljuju se i neki tipski motivi narodnog stvaralaštva koji su postavljeni u ironijski ili humorni kontekst ‒ knjige starostavne sadrže vradžbinu pomoću koje se tri muška polna organa pretvaraju u ženske. Čak se kao mikro žanr uključuje u tekst jedna poslovica sa skaradnim sadržajem, „Lasno je tuđim kurcem gloginje mlatiti”, i to humorom obojena tako što se najpre bukvalizuje njeno značenje, junak je zbilja u situaciji sa gloginjama, a potom se dodaje komični nastavak kao još jedna, iz prve izvedena poslovična rečenica „A svojim u zle čase niz vjetar klatiti”. Kao u slučaju poslovičnog diskursa, u tekst je uključen i frazeologizam „svirati *****”, koji se bukvalizuje, ali povezuje u nonsensno-humorističkom spoju sa referencama iz teorije književnosti; novotkriveni talenat Čovjeka-Trokurca je da svoja tri polna organa može, redom po veličini (što odgovara i prirodi stihova na koje se referira) da koristi za heksametar, junački deseterac i haiku (Damjanov 20051: 143). Na donekle sličan način razgradnje uzetog obrasca se razgrađuje finalna formula teksta koja treba da poništi fantastiku ‒ u formulu „i na čast vam laž” se upliće štošta od elemenata priče (******, Anđeo itd.) da bi se na kraju pojavilo i ime samog pisca koje „štrči” kao potpuni vantekstualni element (Damjanov 20051: 145).

Pored strukturnih konvencija žanra, Damjanov u ovoj priči imitira i istočnohercegovački dijalekat i ijekavsko narečje, svojstveno narodnoj prozi, tj. bajkama i šaljivim pričama koje su najširoj javnosti poznate isključivo iz Vukove zaostavštine, nužno osobene po vukovskoj dijalekatskoj bazi. Osim ijekavizama, vidljivih već od naslova, patinu tih poznatih folklornih ostvarenja nose i arhaizmi ‒ npr. Čovjek-Trokurac odlazi hećimu, tj. lekaru. Sav u duhu folklora, Damjanov se koristi i njegovim tipskim figurama i stajaćim mestima poput simbolike brojeva. Apsurdni, alogični niz upotrebe junakova tri polna organa ‒ travu kosio, vodu nosio, snaše prosio, (pri čemu je i očigledan humoristički efekat rima) u znaku je broja tri, a uz to postoji i svojevrstan korelat u narodnom stvaralaštvu česte gradacije, a ovde je, više nego očigledna funkcija takvog postupka naglašavanje poslednjeg od tri člana sa erotskom sadržinom.

Damjanovljeva novina je i u pripovednom komentaru koga nema u narodnoj prozi, ili ga pak, onda kada ga ima, ima samo u funkciji pojašnjenja same radnje ili likova, i to prečesto skretanje pažnje pripovedača na sopstveni glas, naraciju, junake i vođenje priče ne postoji u originalu jer svet fantazije i ne treba biti deziluzionizovan metafikcionalnim sredstvima. Na to osvežavanje poznatog obrasca se često nadovezuju reference na savremenu stvarnost poznatu čitaocu i(li) koja nikako ne pripada svetu narodne bajke. Jedan od primera bi bio komentar koji sadrži upravo rablezijansku grotesku u poređenju: „Pustinja se otegla ko slinci u ponjavi, a naš Kurajlo ni sam ne zna koliko je još puta preda njim: zato smisli on da zanoći pod vedrim nebom i da čeka neće li mu se što u snu ukazati!” (Damjanov 20051: 141), gde vidimo ukrštanje žargonskog govora današnjice sa diskursom bajke. Uočljiv je i ironično-humoristički prizvuk u zamenici „naš”, koja je još jedno osveženje u funkciji smeha, pošto nije tipično za narodnu prozu da se pripovedač tako jasno oglašava, niti da uključuje naratera u svoje pripovedanje. Ima i onih komentara u kojima se samo postavlja referenca iz savremenog sveta koja u vidu apsurda samo prividno razara fantastični diskurs, kao što je komentar o hećimu koji se dovodi u vezu sa Nindžom, a sa druge strane, u jedan komentar staje čitava priča o Ćopi koji je nastradao od polnog opštenja sa muhom u letu.

U izvesnom smislu bi se povodom ove priče možda, uz sve navedeno, moglo govoriti i o antibajci i parodiji, posebno s obzirom na izostanak srećnog kraja u kom Čovjek-trokurac strada (u ogromnoj vagini pod repom Svetog Sisoja), i to upravo od strane onog kome se obratio za pomoć, što vodi u jedno problemsko pitanje u vezi sa prirodom Damjanovljevog postupka. Damjanov u tekstu „Zašto srpska književnost nema Rablea” hvali „Pantologiju“ Stanislava Vinavera, kojoj jedino zamera izvesnu nezaokruženost da bi se smatrala nečim više od krokija „jednog našeg nenapisanog rablezijanskog poetsko-proznog dela” (Damjanov 2006: 345), ali je važniji komentar o drugom piscu koji je uspeo da se približi (Damjanovu) željenom rablezijanskom obrascu donekle, Steriji, sa njegovim „Romanom bez romana“.

files
Damjanov kaže da u tom slučaju imamo „jednu međužanrovski i intertekstualno složeno isprepletanu smehovnost, koja međutim sebe ograničava jasnim parodijskim kontekstom (romani Milovana Vidakovića), polemikom sa samim romanesknim žanrom i tadašnjom srpskom književnom scenom uopšte (što je manje eksplicitno, ali i te kako prisutno)” (Damjanov 2006: 345). Sve što smo analizom obuhvatili ostavlja otvoreno pitanje diskursa vesele književnosti kao teksta sa smehom radi smeha, samo sa ciljem burlesknog, komičnog, ironičnog a ne i parodijskog odnosa jer, (govorimo samo ovo ovoj priči, ostavljajući po strani sada druga Damjanovljeva dela), više su nego jasne reference na žanr koji je poslužio kao osnovica za smehovnu nadogradnju ovog teksta, ali i njegovo razaranje i stoga, pošto parodijski kontekst uvek podrazumeva čvršću vezu i odnos prema predmetu koji je parodiran, možemo ostaviti otvorenim analitički problem da li je u ovoj priči sve samo stvar fikcionalnog humora, a ne i, jednim delom, funkcionalnog humora koji obavezno moraju prepoznati oni koji se u književni tekst razumeju na nivou višem od pukog uživaoca književnosti, na teorijskom nivou.

U oba slučaja, ipak, ako se zadržimo na završnoj rečenici priče, ovaj tekst je proklamacija Laži kao metafore načela svake fikcije, stvaralaštva, izrazite i bujne imaginacije koja i tematski i postupcima osvežava oveštale književne standarde. Seksualno, erotsko, pornografsko se kod Damjanova pojavljuje na izuzetno originalan i duhovit način kakvog nije bilo pre (a ni posle?) njega u srpskoj književnosti. Za razliku od pisaca koje i sam pominje, Sterije i Vinavera, gde je rablezijanski vesela književnost, rekli bismo, jedan od, ali ne i centralni element, ovde je on sam sebi smisao i svrha, ali združen sa razgradnjom poznatih predložaka iz književnosti sa kojima komunicira i ispisuje ih u sasvim drugačijem književnom kodu. Tako Damjanov, igrajući se sa tekstom „stvara kameleonsku prozu koja izmiče svakoj žanrovskoj klasifikaciji i oblikovanju, iskušava naš moral, stid i liberalnost, spremnost da shvatimo i prigrlimo nekonvencionalno i nepredvidivo pismo.” (Malbaški 2013: 240).
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Kresni me (Baise-Moi) Virginie Despentes


Autorka koja je svojevremeno radila u prodavnici ploča, gde je pružala i zadovoljavanje prilikom masiranja mušterija, radila je i kao kritičar porno filmova, napisala je "Kresni me", roman po kome je kasnije snimljen i film. Radnja je okarakterisana kao porno verzija one koja se dešava u kultnom Thelma & Louise. Dve mlade prijateljice kreću na putovanje puno seksa, ali i ubistava. Ukoliko volite erotski bes, onda je ovo kniga za vas.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.696
Venera u krznu (Venus in Furs) Leopold von Sacher-Masoch


Reč "mazohizam" postala je deo svakodnevnog i slobodno možemo reći - savremenog rečnika, zahvaljujući ovom romanu. Ovaj kratki roman originalno je objavljen 1870. godine i delimično je autobiografskog karaktera. Naime, priča je inspirisana autorvim ljubavnim odnosom sa baronicom Fanny Pistor. Radnja se svodi na oplinjenost glavnog junaka sa ženom pod imenom Wanda von Dunajew, da je zamoli da ga drži kao svog roba.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.