Erotski odlomci :D

[proka]

Narucila sam telefonom ljute listiće i prolećne rolnice
i dok sam čekala da ih donesu
pokačila sam njegove slike po policama
okružila sam se njegovim odmerenim pozama
i u svim pozama mi se sviđao to je bila ta kvaka
onda sam pustila pornić
neka žena je svršavala na mašini za jeebanje
mašina je ličila na usisivač ali radila je bolje onu curu
mogla je da podešava jačinu vibracije i zavidela sam joj
da bar stignu prolećne rolnice mislila sam
da bar stigne bilo šta
ona žena je svršavala već ko zna koji put
a mene su sa polica gledale fotografije
ne možeš zagrliti fotografije
možeš samo da se svađaš sa njima
i to sam i činila tepajući mu pomalo ipak
onda je on pozvao i pitao šta radim
presađujem fikus kazala sam
jer šta reći dok gledaš pornić sa jebaćom mašinom
i gladan si kao kineski pas
koji se upravo sprema da pojede drugog psa
a mogla sam kazati da mora da odluči šta će
ili nek dođe po mene ili nek mi kupi tu jebaću mašinu
i nek se nosi.

Jebaca masina - Jelena Lengold

-
presađujem fikus

 

[Sojka ptica]

-
presađujem fikus

Kako nevino, kazi...

 

[Markoni11]

Dragi, uzmi me i nežno dodiruj svojim prstima...
Obožavam da mi šapućeš na donju rupicu...
I da me ponekad napuniš do kraja...
Voli te zauvek tvoj mobilni aparat

 

[Markoni11]

Volim kad uđeš u mene malu, vlaznu...
Kad uđeš prvo se naježiš,
a posle ti je toplo i vlažno.
Voliš špricati u meni i po meni.
Voli te tvoja - tuš kabina.

 

[Lada]

Музе обично везујемо за Хеликон, онда – откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Зашто да не, мислиле су, зашто већ једном не заменити досадне облине обучених грација, бујним облинама нагих нимфи? Све оне у Венериној су пратњи, а Венера, то је добро познато, воли све што је – лепо.

Дух славља у част раздевичења, хвалоспеви фалусу, симболика епиталама – античке форме у служби свадбене песме – пренети су у крчме и борделе надомак града у којима се, одувек, стварао дух обнове. Средњевековни карневализам, који свој витализам и жељу ка фриволности црпи још из античких прослава у част култа плодности, пренет је и у каснија дела где се, заједно са елементима дворске поезије, стопио као целина. Чин удварања наглашен, овога пута истовременом афирмацијом и пародијом.
Danilo Kis je napravio odlican prepev!
Сенак де Мелан (1736-1803)

ЈЕБ*ОМАНИЈА

Лепо је кад љубав узајамна свлада

Сваки неспоразум сред је*бачког рада,

И кад неки је*бац, спреман, с добрим хицем,

Спопадне живахну, занимљиву пи*цу,

Неку нову цицу под љубазним лицем,

И почне да гута нежну похотницу.

Хици лете право сред те битке слатке,

А ка*ра голица дно, бокове глатке,

Док кли*торис и два јајовода врела

Драшкају безбројна трења врелог тела.

Благородне битке сполова ту воде

Сва чула да сврше, да се ослободе.

Стиснута по својој природи, ту пи*ца

Дизачком мишићу бива огрлица,

По семену течност сише ко вантуза,

Мамећи из каре плач блажених суза.

 

[Lada]

Гијом Аполинер (1880-1918)

ЈУЛИЈА ИЛИ РУЖА

Ах милујте ме ружице

Молбу ми саслушајте

Језик хоћу језик дајте

А нудим вам гу*зице

*

Јер ми ду*пе увек зине

Кад се сетим дивног хира

Што Црнкиња научи ме

У хотелу Абукира

*

Млада носих дугу косу

Црнкиња ме схвати намах

У буљу ми шампон просу

Слађи него сваки замах

*

Данас косу ја у пунђи

Носим страга на темену

Ал још увек волим пену

Сфинктер ми је сад још луђи

*

До кукова мало држах

Да би се боље истицала

Та најтртастија од тралала

За набијање на држак

*

А мој чм*ар је за те прсте

Најдивнији прстен

Ти мутава ниси почни

Дај пољубац један сочни

*

Продире твој језик јао

Ја сврш*авам лепи мој

Дифајел би паре дао

Да сад види кревет свој

 

[Lada]

Uvod u Mirisni vrt
Slava neka je Bogu koji je vrhunsku slast za muškarce smestio u stidnice žena, a za žene u polne udove muškaraca! Zato stidnica nema mira ni spokoja i ne može da se skrasi dok u nju ne uđe muški ud, niti može ud da se smiri dok ne uđe u stidnicu. A kada se jedno s drugim spoji, među njima se zapodeva bitka, i bodenje, i ljuti boj, dok se dva vrhunca primiču kako se dva stidna brežuljka sustiču. Muškarac kreće da nabija a žena da se uvija, pri čemu dolazi do izbacivanja semena.
Dao je On slast poljupcima u usta, u obraze i u vrat, privijanju na grudi, sisanju mekih usana, pa se od toga muškome ud namah diže. Svojom mudrošću Premudri je grudi žena dojkama ukrasio, i grlo podvaljkom, a mazne obraze naušnicama uresio. Dao im je umiljate oči i duge trepavice što blistaju kao britke sabljice. Dao im je prevojite stomake, a ove ukrasio divotnim pupkom, bokovima i krupnim stražnjicama. Ispod toga, opremio ih je butinama, a među butine smestio jednu čudesnu stvarku, koja, kad je mesnata, liči na lavlju glavu, i ona se zove stidnica.
Koliko li je samo junaka, tužno i žalosno, na njoj palo!
A i njoj je dao usta, jezik i usne, pa je sva nalik na trag gazelin u pesku.
Svojom silom i mudrošću sve je On to postavio na dva divotna stuba, ni prekratka ni predugačka, pa stubove ukrasio kolenima, listovima, gležnjevima, petnim tetivama, petama i grivnama. Potopio je žene u more sjaja, poželjnosti i milja, pa su na dodir glatke, u struku slatke, a kad se osmehnu – neodoljive.
Slavan je, velik i uzvišen On koji je stvorio žene u njihovoj lepoti, salcu i ploti, s njihovim kosama, poprsjima, stasom i dojkama, mile i podatne, da nema muškarca kog neće začarati! Silnik taj što sili muškarce da ljube žene, da se s njima skrašavaju i na njih oslanjaju, da ih grle i k njima hrle, s njima stanuju i s njima putuju. Taj Unižavač što rastankom unižava srca zaljubljenih i sažiže im jetru ognjem strasti, dosudio im je poniženja, boli i jade, jer venu od žudnje za spajanjem.
Hvalim Ga i ropski slavim što mi ne daje umaći od ljubavi prema krasoticama, što me primorava da se s njima sjedinjavam, a ne pušta da se od njih sklanjam niti odvajam. I evo, ja svedočim da nema boga do Boga Jedinoga, kojem nema para, i tako ću govoriti do samrtnog časa! Svedočim i da je naš gospodin i gospodar Muhamed njegov sluga i poslanik, najveći među apostolima – Bog ga blagoslovio i zamilovao, njega i njegovu porodicu i svu družinu, i moliću se za nj do dana u kom ću biti prozvan da odgovaram za svoja dela na Strašnom sudu.

 

[Lada]

Ono što će naročito zapeti za oko zapadnom čoveku jeste posvećenost uspešnosti polnog odnosa, gde je prvi tehnički uslov njegovo vremensko produženje. Kada od treće četvrtine 19. do sredine 20. veka izveštaji Morgana, Frejzera i Malinovskog postanu deo opštijeg svetskog znanja, Kinsi će pisati: "Tradicionalni polni odgoj Istoka teži tome da poveća i produži čovekovo ljubavno uživanje i zamišljen je da pomogne i ženi i muškarcu da izbegnu jednoličnost i zasićenje u svom međusobnom ljubavno-polnom odnosu, tako da svako od njih može živeti u istoj zajednici niz godina, baš kao da je u nju upravo ušao." Naime, stari Arapi su, baš kao i Indijci, negovali veštinu produženja polnog odnosa, a to će reći prvenstveno veštinu muškarca (iako je dobra sprega ljubavnog para i uzajamnost akcije i zastanka uvek najbolji i valjda jedini garant uspeha – ako taj uspeh ikada i ičim može biti garantovan) da odloži izbacivanje semena i potonji pad erekcije, zarad temeljitijega ljubavnog doživljaja.
Knjiga se bavi seksom na tako otvoren, prostodušan i spontan način da je to gotovo neshvatljivo. Uglavnom je ozbiljna, kao svaki tečaj, često sračunato zabavna, što je uvek poželjan manevar u edukativnom nastojanju. Neka gledišta u duhu vremena nama će danas izgledati smešno. Ali već Berton ističe da je ono što Mirisni vrt čini jedinstvenim u svom žanru upravo ozbiljnost s kojom se prezentuju i najlascivnije slike. Greh i stid tu nisu našli mesta jer je seksualno zadovoljstvo božanski dar u kome svi imamo prava da uživamo. Teoretičari bića, bilo da su sekularistički ili teološki nastrojeni, uočili su u tom delu potvrdu nedvosmislene veze između seksualnosti i religije. Polna naslada u svojoj ekstazi, koja spaja ono što je Priroda razdvojila, najdirektnije je prisustvo božanskog u čoveku, bilo da to kažemo metaforično ili mislimo doslovno.

Na momente lascivan do razbludnosti – Kolvil kaže: dotle da je gotovo katarzičan

 

[Sojka ptica]

Moja si, dušo, moja! Volim te. Sve što sam napred napisao je samo trenutak ili dva brutalnog ludila. Čim ti poslednja kap sperme uđe u *****, s tim je gotovo i moja iskrena ljubav prema tebi, ljubav iz mojih stihova, ljubav koja izvire iz mojih očiju prema tvojim neobičnim zavodljivim očima izliva se preko moje duše kao dašak miomirisa. ***** mi je još uvek vreo i krut, i podrhtava od onog zadnjeg brutalnog uboda koji ti je zadao, kada se začuje tiha himna nežnog i samilosnog obožavanja upućenog tebi, koja se uzdiže iz tamnih odaja moga srca.

Nora, odana moja dragana, lopove divnih očiju, budi moja *****, moja ljubavnica koliko god želiš (jebačice moja mala! kurvice moja!), ti si uvek moj divni divlji cvet iz živice, moj tamnoplavi kišom natopljeni cvet.

Džim

Pisma Nori - Dzejms Dzojs

 

[Lada]

Moja si, dušo, moja! Volim te. Sve što sam napred napisao je samo trenutak ili dva brutalnog ludila. Čim ti poslednja kap sperme uđe u *****, s tim je gotovo i moja iskrena ljubav prema tebi, ljubav iz mojih stihova, ljubav koja izvire iz mojih očiju prema tvojim neobičnim zavodljivim očima izliva se preko moje duše kao dašak miomirisa. ***** mi je još uvek vreo i krut, i podrhtava od onog zadnjeg brutalnog uboda koji ti je zadao, kada se začuje tiha himna nežnog i samilosnog obožavanja upućenog tebi, koja se uzdiže iz tamnih odaja moga srca.

Nora, odana moja dragana, lopove divnih očiju, budi moja *****, moja ljubavnica koliko god želiš (jebačice moja mala! kurvice moja!), ti si uvek moj divni divlji cvet iz živice, moj tamnoplavi kišom natopljeni cvet.

Džim

Pisma Nori - Dzejms Dzojs

Divna si...i da njegova pisma su neverovatna...umeo je da voli...

 

[Lada]

8. decembar 1909.

Slatka moja mala ku*rvinska Nora, uradio sam kako si mi rekla, besramnice jedna mala, i dva puta sam ga iz*drkao dok sam čitao tvoje pismo. Oduševljen sam što vidim da voliš da se je*beš otpozadi. Da, sada se sećam one noći kada sam te onoliko dugo je*bao otpozadi. Bilo je to naše najbestidnije je*banje, dušo. Ku*rac mi ja satima bio u tebi, ulazio je izlazio iz tvoje zadnjice okrenute naviše. Osećao sam pod stomakom tvoje debele znojne gu*zove i gledao tvoje zajapureno lice i mahnite oči. Kad god sam ti ga uterao, tvoj bestidni jezik bi se isplazio među usnama, a ako bih ti ga nabio jače i dublje nego obično, iz tvoje zadnjice bi pokuljali dugi smrdljivi p*rdeži. Te noći ti je du*pe bilo puno p*rdeža, dušo, i ja sam ih iz tebe izvlačio, goleme pr*deže, duge i olujne, kratke vesele praske i mnoštvo sitnih obesnih pr*deža, uz jedan dugi mlaz vetra iz tvoga č*mara na kraju. Divno je je*bati pop*rdljivu ženu kada joj svaki put kad ga nabiješ isteraš po jedan pr*dež. Mislim da bih Norin pr*dež svuda prepoznao. Čini mi se da bih ga mogao razabrati i u sobi punoj po*prdljivih žena. Tvoj je pr*dež skoro kao u neke devojčice i nimalo nalik vlažnim vetrovitim pr*dežima koje, kako je zamišljam, ispuštaju debele žene. On je nenadan i suv, bestidan poput pr*deža koji bi kakva drska devojčica pustila noću u školskoj spavaonici radi zabave. Nadam se da će mi Nora bestidno dugo p*rdeti u lice da bih mogao upoznati i njihov miris.
Kažeš da ćeš mi ga si*sati kad se vratim i da želiš da ti ližem pi*čku, droco mala pokvarena. Nadam se da ćeš me jednom iznenaditi dok spavam obučen, prikrasti mi se sa kur*vinskim sjajem u sanjivim očima, nežno mi otkopčati dugmad na šlicu jedno za drugim i izvući đoku tvoga dragog, lizati ga i dudlati vlažnim usnama sve dok se ne nadigne i ukruti i svr*ši u tvojim ustima. Nekad ću i ja tebe iznenaditi u snu, zadići ću ti suknju i nežno otvoriti tople gaće, onda ću nežno leći uz tebe i početi lenjo da li*žem oko tvoga žbuna. Ti ćeš početi nemirno da se meškoljiš, a ja ću tada lizati pi*čku moje drage. Ti ćeš početi da ječiš i grokćeš i izdišeš i pr*diš u snu od požude. Ja ću onda lizati sve brže i brže, poput izgladnelog psa, sve dok ti se p*ička ne prekrije slinama i telo ne počne pomamno izvijati.
Laku noć, mala moja po*prdljiva Nora, bestidna mala ptico je*balico! Ima jedna divna reč, draga, koju si podvukla da bih ga bolje iz*drkao. Piši mi još o tome i o sebi, slatko bestidnije, bestidnije

Džim

P.S
Donosimo vam izbor iz pisama u kojima Džems Džojs, pišući svojoj supruzi Nori, svedoči o teškim uslovima pod kojim su izlazile njegove prve knjige, o svojoj potrebi da odbaci društveno-religiozni poredak, ali i o averziji koju je osećao prema Dablinu i Irskoj. Pisma su, međutim, zanimljivija po tome što i u njima autor Uliksa ispoljava svoj žestoki senzibilitet, jer ovde kriterij lepote postaje slast bestidnog voluptuoznog izražavanja, a u prebiranju po skarednim rečima, kao najlepšim izrazima ljubavi, otkriva se jaka potreba da se voli na jedan drugačiji način, mimo dobrih građanskih uzusa okamenjene bračne ljubavne gramatike.

 

[Ganfajter]

notjas sam erotski odlomio jednu tetu
eto da ne bude da nisam aktivan na temi

 

[Lada]

Violette Leduc u ''Kopilanki'' (La Batarde) je izričito slobodna:

"Izabela me je povukla unazad, povalila na perinu, podigla, držala me u naručju: uzimala me je iz sveta u kome nikad nisam živela tako da bi mogla da me baci u svet koji još nisam dosegla; usne su malo otvorile moje, ovlažile su mi zube. Suviše mesnat jezik me uplaši; ali čudna virilnost nije ulazila na silu. Odsutno, mirno sam čekala. Usne su lutale po mojim usnama. Srce mi je udaralo prejako i htelo da produži slatkoću otiska, novo iskustvo milovanja na mojim usnama. Izabela me ljubi, rekoh sebi. Ona je označavala krug oko mojih usta, ona je zaokruživala uznemirenje, vodila je hladni poljubac do svakog ugla, dve stakato muzičke note na mojim usnama; tada su njena usta pritisnula moja još jednom, umirujući se tamo.... Još smo grlile jedna drugu, obe smo želele da je ona druga proguta....Dok je Izabela ležala iscrpljena preko mog otvorenog srca želela sam da osetim kako ulazi u njega. Naučila me je da se otvorim u cvet.... Njen jezik, njen plamičak, omekšavao je moje mišiće, moju put... Cvet se otvorio u svakoj pori moje kože...."

 

[Lada]

''Uhodu u kući ljubavi'' (''Spy in the House of Love'') -Anais Nin
"Njegova milovanja su bila tako nežna da su bila skoro kao mamljenje, kao izmičući izazov na koji se bojala da odgovori da ne bi nestao. Njegovi prsti su je mamili, i povlačili se kada bi je uzbudili, njegova usta su je mamila i zatim izbegavala, lice i telo su se primicali tako blizu, venčavajući svaki ud, i zatim se otklizala u tamu. On bi tražio svaku oblinu i udubljenje u koje je mogao da utisne svoje toplo glatko telo i iznenada se umirivao, ostavljajući je u nedoumici. Kada bi uzimao njena usta skidao bi ruke sa nje, kada bi odgovorila na pritisak njegovih butina, on bi prestao da ih napinje. Nigde ne bi dozvoljavao dovoljno dugo spajanje, već proveravao svaki zagrljaj, svaku oblast njenog tela i zatim napuštajući ga, kao da ga samo raspaljuje i zatim izbegava završno mešanje. Mamljenje, toplo, drhtavo, rasplinjavajući kratki spoj čula pokretnih i nemirnih kakav je bio celog dana, i ovde noću, sa uličnom svetiljkom koja otkriva njihovu nagost ali ne oči, bila je uzdignuta do skoro nepodnošljivog iščekivanja užitka. Napravio je od njenog tela žbun šaronskih ruža, istiskujući polen, svaki pripremljen za sreću.

Tako dugo odlagano, tako dugo mamljeno da kad je došlo do posedovanja ono je nagradilo čekanje dugom, produženom, dubokom snažnom ekstazom.

 

[Lada]

'' Ljubavnika Lady Chatterley''. H. Lorens

"Tada kad je počeo da se kreće, u iznenadnom bespomoćnom orgazmu, probudili su se u njoj novi čudni talasi. Talasi, talasi, talasi, talasi, kao prelivanje mekih plamičaka, mekih kao perca, hitajućih ka blistavosti, izvrsnih, izvrsnih i mešajući je potpuno rastopljenu. Bilo je to kao zvončići koji se sve više i više uzdižu do vrhunca. Ležala je nesvesna divljih usklika koje je izgovorila na kraju... osetila je njegov meki pupoljak u sebi kako se trlja, i čudni ritmovi kako se odsijavaju u njoj sa čudnim ritmičnim rastom kretanja, talasajući se i talasajući se sve dok nije ispunio njenu raspadajuću svest, i počinjao ponovo neizrecivo kretanje koje zaista nije bilo kretanje, već čisto produbljavanje virova osetljivosti koji su tekli dublje i dublje kroz sve njene pore i svest, dok nije bila savršeni koncentrični fluid osećanja, i ležala je tamo kličući nesvesnim neartikulisanim kricima. Glas iz potpune noći, života!".

 

[Lada]

Una -M.Kapor

Ljubavni šumovi. Leonard Cohen. Trajanje trake 45 minuta.)

Oslonjen o dovratak kupatila, posmatrao je Unu kako se mazi sa mlazom tuša; kada je prvi put video taj prizor, kada? Kada? kada? kada? kada? kada? Odmotavao je kompjutersku traku u svom pamćenju, sve dok se ne zaustavi na mutnom kvadratu kojim je započinjala sekvenca tuširanja golih sportistkinja jednog maglovitog novembarskog sumraka 1947. u Državnom institutu za fizičku kulturu, DIF-u, one daleke godine kada je mlada država, u skladu sa sentencom: "Zdrav a duh u zdravom telu", odlučila da od malih, rahitičnih individualaca iz Beograda napravi snažne socijalističke momke, nalik onima na monumentalnim platnima tadašnjih državnih slikara: Guranje vagoneta, Pobijanje šipova, Polaganje trase na pruzi Brčko-Banoviči, Kolona I, Kolona II, Udarnici, Njen praznik, Visoka peć I, Visoka peć II, pa je uvela obavezno plivanje u jedinom gradskom bazenu, čija je voda bazdila na hlor pod šturom rasvetom male zemlje među svetovima, okruženoj blokadom mržnje svojih istočnih, južnih i severnih suseda. Ulazio je sa gađenjem u vodu, kao u tečnog neprijatelja, a pretili su im da, ako se popišaju u nju, postaje odmah crvena oko onog ko je to učinio, jer je u pitanju novo savremeno hemijsko otkriće, i plivao je bez zanosa po površini, kao leš koji pluta po formalinu medicinskog fakulteta, a bazen je, sećao se, bio zelenkasto-sivo-crn, beton po ivicama raspukao i okrunjen, i služio je, čini se, uglavnom zato da ekipe Filmskih novosti za državne praznike slikaju u njemu razdragane omladince i pionire koji čeliče telo pod rukovodstvom svojih trenera, zaslužnih majstora sporta s povlašćenim tačkicama za snabdevanje ugljenim hidratima. Posle plivanja su se tuširali u kabinama pregrađenim debelim, mutnim staklom, koje nije sasvim dopiralo do kliskih pločica, niti do tavanice, ostavljajući dole i gore otvoren prostor, velik otprilike kao širina dlana, da bi mogao da struji topao vazduh. Dogodilo se da su dečaci iz njegovog odelenja čuli cičanje i ženski smeh u kabini do njihove: kroz mutno staklo ojačano jedva vidljivom žičanom mrežom, ugledaše tada ružičasto komešanje i čuše zvuk vode koja se rasprskava po koži, kao dobovanje kiše po zategnutom timpanu; tabanje mokrih, kliskih stopala; pa su, otkrivši slobodan prostor pri vrhu kabine sa tuševima, počeli da se penju jedan na drugoga, načinivši od ruku i spletenih prstiju lopovske merdevine, a kada je došao red na njega da se popne i da vidi, zanemi od uzbuđenja: ugledao je uskomešano klupko nagih ženskih tela (bile su to plivačice koje su trenirale posle njih u bazenu) obavijeno oblakom pare; opčini ga taj kovitlac naježenih mladih bokova - devojke su se, naime, gurale i pljeskale jedna drugu dlanovima po sapima, dok su im bičevi mokre kose šibali po ramenima.

Uznemirene i uzbuđene blizinom drugih tela i pretoplom vodom, dve crnke se odvojiše i njihove usne se stopiše u dugi poljubac, kojim kao da su želele da usisaju jedna drugu; njihovi prsti prenežno su milovali kičme, tamna runa im se mrsila i Venerini bregovi trljali jedan o drugi; svilaste dlačice slivale su se niz završetak leđa pod slapovima vode, niz butine i listove sve do stopala na pločicama. Držao se očajnički za ivicu staklenog zida, a ostali su hteli da ga svuku dole, jer njegovo vreme je isteklo. Kada su ga, ipak, spustili, a drugi se popeli na njegovo mesto da gledaju (još mu je pred očima taj prizor: ženska tela u pokretu i dečačke glave čije oči sjaje pubertetskom požudom), legao je potrbuške na patos (pločice su bile mlake) i gledao njihove članke na nogama niz koje se slivala voda, zamišljajući tela, gore.

Una je stajala pred njim naga, poput bistre, savršene ženske životinje. Pogleda joj stopala i reče:

"Imaš tako dugačke prste na nogama da bi njima mogla da sviraš klavir!"

Ponovo je, dakle, pronašao onu davnu vlažno-mutnu erotsku sliku, koja je, eto, već više od trideset godina bila pohranjena, strpljivo čekajući povod da izroni na površinu pamćenja, samo što više nije stajao na nesigurnim lopovskim merdevinama; mogao je da uživa bez bojazni da će neko drugi zauzeti njegovo mesto sa pogledom na vodopad mlade kože. Sklonio se sa vrata kupatila da propusti Unu, i ona sa dražesnom bestidnošću zakorači u malu čajnu kuhinju, kao da je nudistkinja sa iskustvom, kao da je potpuno nesvesna činjenice da je naga, kao da joj je koža jedini i svakodnevni način odevanja pa u tome ne nalazi ništa čudno. Ni traga taktičkog stida zrelih žena (u početku, naravno), koje se koketno zaklanjaju dlanovima ili kosim, skakutavim hodom, ručnikom koji više otkriva nego što pokriva, plahtom, tamom ili navlačenjem zastora i roletni - ništa od svega toga: Una, izgleda, pripada do kraja nekoj novoj, oslobođenoj generaciji, koja se ne oseća zavedenom niti poniženom ako na sebi nema odeću kao produženo opštilo (taj nezaobilazni McLuhan!). Sela je na kuhinjsku stolicu, prebacila nogu preko noge i počela da gricka krekere premazane ševrom, koji se bogzna otkud zatekao u frižideru. Kada je progutala poslednji zalogaj, pogleda ga i mirno reče:

- Super! Hajde da se tucamo!

 

[Lada]

nastavak odlomka Una - Mome Kapora

"... ta garsonjera se nalazi na Zvezdari, Ulica Jovana Dučića bez broja, dvadeset treći sprat, stan broj 69. P-u je ostavio na čuvanje (navodno, on ga provetrava) njegov prijatelj Minja Demajo, čije ime piše na tablici, na ulaznim vratima. On je pre nešto više od pola godine otišao kao gostujući profesor na univerzitet u Colombu, na Cejlonu, gde će predavati uticaje budističke filozofije na individualistički, evropski duh ili nešto slično. To je manji jednosobni stan ili veća garsonjera, otprilike tridesetak kvadrata (spavaća soba, kupatilo, čajna kuhinja, predsoblje, balkon). Izgleda kao budistički muzej.

Ima puno malih i velikih, uspravnih, sedećih i ležećih Buda, muzičkih instrumenata sa Dalekog istoka i fotografija budističkih sveštenika. P. me je tamo odveo pod izlikom da mu se pokvario magnetofon, a mora da presnimi neke ploče sa zvučnim testovima za svoje predavanje. Pošto nije imao vremena da nastavimo intervju, predložio mi je da to usput obavimo, dok se ploče budu presnimavale. U zen-sobi (tako je on zove) zaista postoji solidan stereo-uređaj. Usput, obavio je tri razgovora sa telefona, čiji je broj 04l-937. Nisam razumela o čemu je govorio, pošto su razgovori vođeni na francuskom. Izgleda da povremeno koristi ovaj telefon, jer ne može da govori sa svog, kućnog. Što se tiče budizma, o kome smo mnogo razgovarali, on lično priznaje da nema nikakvih sklonosti ka njemu, i smatra đa čovek, koji se rodio i odrastao ovde, u Evropi, ne može nikada do kraja da prihvati tu filozofiju ili religiju, jer ga određuju njegovo poreklo, klima, tradicija, čak i hrana, a naročito hrišćanstvo, evrocentralizam i antička Grčka - kolevka zapadne civilizacije.

Mada su se mnogi popalili za zen-budizmom, on sve to smatra trenutnom modom ili turističkom filozofijom. Kada sam ga upitala kako marksistička filozofija gleda na budizam, odmahnuo je rukom i rekao da je "marksizam - nauka o hepi-endu!" Kao ljudi od krvi i mesa, kazao je, Marx i Engels su mu vrlo simpatični, jer su umeli ponekad da se napiju do daske i da grudvama gađaju ulične fenjere, sviraju Bacha u četiri ruke i jure ženske, ali kombinacija socijalizma i azijskog pravoslavlja (po Grosmanu) koje je izgubilo svece i svete mošti, uzelo je u zamenu njih dvojicu, najverovatnije zbog dugih sedih brada, i zato što liče na svetog Nikolu, pa ih nose u litijama, to jest na paradama, a u ime njihove nauke o kojoj nemaju pojma, drže pod vojnom kontrolom polovinu sveta. Još mi je rekao da je malo ko prodro do kraja u suštinu njihove naučne misli, i da je, uopšte, malo ljudi koji su pročitali kompletna dela Marxa i Engelsa uključujući i neverovatno bogatu prepisku, mada se mnogi svakih pet minuta pozivaju na njega, a njihove knjige drže po kabinetima umesto tapeta. Uspela sam da snimim intervju, ali P. još nije sasvim zadovoljan. Obećao je da ćemo ga nastaviti i da će mi, pošto ga autorizuje, pomoći da ga objavim u nekom ozbiljnom časopisu, koji ima nameru da njemu i njegovom delu posveti specijalni broj. Mislim da se zagrejao za mene. Zakazao mi je ponovo sastanak u zen-sobi, u petak, u četiri posle podne. Troškova za taksi nije bilo, jer je P. platio."

Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une, tog putenog, ružičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene težine, ambicija, erotike, požude, bilo kakvih želja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i želeo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.

Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im već presuše muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali - imam je! istina, možda nezasluženo, ali - imam je! - ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro.

I tako, ležeći u zen-sobi, profesor sa osećanjem nadmoći posmatra košmar izvan četiri zida, čiji je sadržaj oplemenila ova lepa studentkinja; sav onaj metež dvadeset i tri sprata niže; univerzitet, akademiju nauka, bitku za katedre i profesorska mesta, godišnje nagrade i spletke, bolesne ambicije - on smireno gleda tu veliku panoramu sveopšteg ludila i žestoku bitku za goli opstanak, za ime, ugled, moć, za sve one stvari pomoću kojih se ti jadnici nadaju da će jednoga dana stići do nekoga kao što je Una.

Kao da sam uljez u trezoru ludog maharadže; mogu da milujem Kohinor koliko god želim, mogu čak i da ga iznesem u džepu i držim sve vreme u stisnutoj šaci, dok se drugom rukujem ili držim za prečku u tramvaju. Mogu sve! O bože! Mogu zaista sve! Imam tu prokletu sreću u četrdeset i četvrtoj godini, a ona se, znam to dobro, tako retko nasmeši običnim smrtnicima. Postoji samo jedna sitnica koja je muti: ne smem nikom živom da je pokažem! Zreo, oženjen muškarac mojih godina, naravno, ako je pametan, može decenijama da održava neku ljubavnu vezu a da za nju niko nikada ne sazna, osim ako mu čitava ta stvar ne udari u glavu i ne izdrži tajnu, pa je sam otkrije. Šta ih, kog đavola, nagoni da se pokažu pred svetom? Sujeta? Dokazivanje da su još u stanju da osvoje daleko mlađe partnerke? Ili im dojadi da se neprestano skrivaju; zažele se javnog poljupca nasred Terazija? Tu, obično, svi amateri naprave grešku. Profesor je sebe smatrao profesionalcem. On će svoju tajnu umeti da sačuva. Na ruku mu u tom pogledu ide i zanimanje: niko neće posumnjati u studentkinju kojoj nadgleda neku radnju ili daje intervju. Biće mudriji od ostalih, od svih onih koji su načinili greške. Uglavnom, govorio je sam sebi, sada je imaš, dečko, i niko ti više ne može ništa; odjedanput, više te ne zanimaju ni novac, ni politika, ni karijera, ni prošlost, ni budućnost; listaš ravnodušno novine i bacaš ih u prvu korpu za otpatke, jer spoljni svet prestaje da te zanima; niko te više ne može uvući u neku svoju igru, niti te zavrbovati za svoj tim, niti povesti za nekom idejom, ma šta ti obećavao; sam si, potpuno osamljeni kradljivac lepote, lovac na sreću, nezainteresovan ni za šta drugo do za novu priliku da na vrhovima jagodica pređeš preko Unine kože, ovako, evo ovako... Naravno, možeš i da je izgubiš lako - to dobro znaš! Danas ne. Ni noćas. Dobro si to obavio, momče! Razorio si je. Smoždio do kraja. Cvilela je da ne može više. Na kraju je zaplakala od zahvalnosti što joj je najzad bilo tako lepo, i smeši na pomisao da će možda već večeras neki amater, željan nežnosti, izbezumljeno osvajati Unu, ne znajući da joj nije ni do čega i ne sanjajući da joj je ljubavi preko glave. Imaćeš je, dakle, sve dotle dok budeš u stanju da je krotiš u krevetu, a da istovremeno budeš nežan, mekan i odlučan, perverzan i žestok, lezbejka i makro, istovremeno; otac i učitelj, incestuozni brat i Senegalac u live showu na Pigalu, koji tuca pred publikom, ravnodušan poput ljubavne mašine, nežan kao najbolja drugarica sa davnog letovanja u Makarskoj (prvi put na moru: lepljiva sparina i slana noć u belim plahtama pokraj širom otvorenih prozora), da, kao najbolja prijateljica koja ti dira nabubrele bradavice puna strepnje da se taj pokret ne protumači pogrešno, na ivici tabu-ljubavi; ali to ni izdaleka nije sve - potrebno je biti snažan, treba znati zadati onaj bolnoslatki završni udarac od koga prskaju bubnjići, a sperma šiklja kao mlaz iz vatrogasnog šmrka.

Lovio je, čini mu se, Unu otkako zna za sebe, postavljao joj zasede i stupice, mreže i kljusa presvučena plišom da je ne povrede, lovio je u pubertetskim maštarijama, čekao sa beznadnom upornošću mladog očajnika na uglovima vetrovitih trgova, u sumračnim kapijama i pasažima između dve ulice, u prolazima koje poznaju samo ljudi iz tog kraja, lovio je po stepeništima velikih stambenih zgrada gde električni brojač zujeći otkucava škrtu svetlost ograđenu žičanom mrežom da neko ne zdipi sijalicu; lovio je po tužnim akustičnim aulama fakulteta gde su se održavale igranke, provlačio se kao uhoda kroz parove u igri, razgrtao ološ, pretraživao smeće... Bilo mu je muka od čežnje dok je, nogu pred nogu, praveći se kao da šeta, obilazio letnji Beograd, u kom se zatekao bez porodice, radi avgustovskih kolokvijuma, pust, bez igde ikoga.

Prelazio je njegov hrbat, bacajući pogled niz mračne ulice što su se naglavačke sunovraćivale ka potmuloj grmljavini Dušanove i Karađorđeve - potpuno pusti i besmisleno čoškasti, ružni prljavosivi bedemi, između kojih već danima stoji oblak prašine čekajući da ga rasteraju prve jesenje košave. Niko niotkud ne dolazi, niti ima ikakvih izgleda da naiđe. Avgust, pre godinu dana, 1979...

On, redovni profesor Fakulteta, Mišel Babić, priznati stručnjak za mas-medijume, za čiji se duh smatralo da je iznad takvih tričarija kao što je ljubav, stajao je bespomoćno ispod Kneza na konju i čeznuo kao skot, dok mu se stomak grčio od žudnje za nekom neodređenom devojkom u beloj haljini. Pravio je od ničega, od nagoveštaja, i tačno mogao da vidi tu draperiju otmenog pada (ni suviše laka, niti mnogo teška, možda tajlandska svila ili neko fino tkanje ubeljenog lana?), osećao pod prstima njene široke, ležerne nabore, video duboki, smeli izrez ispod koga slobodno izviruju ključne kosti - devojka je bila mršavica sa veoma malim grudima, u stvari gotovo bez njih - samo bradavice izazvane i uzbuđene trljanjem plemenitog tkanja o golu kožu, klatarava u hodu, snažnih a punih listova - ali još nije bio u stanju da joj razazna glavu niti oblik lica, ništa: sve je ostalo u senci stare gladi i nekog pritajenog osmeha i svih onih neuspeha kojih se više nije ni sećao, jer su se svi ti porazi pretvorili u jednu jedinu veliku nezadovoljenu želju, jednu jedinu. Trebalo je da ima bademaste oči, malo razmaknute i kao razroke, u stvari razrogačeno začuđene, više poziv za maženje nego na bludničenje, i više želja da je štite - od želje da je smožde; video je još i široke, rastvorene nozdrve uznemirene ždrebice na neverovatno uskom licu koje lako staje među dlanove poput ribe-lista, više isturenih nego naznačenih jagodičnih kostiju i fino oblikovanih ušnih školjki u kojima šumi nestašluk, sa minijaturnim minđušama - sitnim parom brilijanata-blizanaca; njene resice su, naravno, probušene i u tom davnom bolnom ritualu ima nečeg od zaboravljenog ropsko-ženskog (volim te kad si odevena samo u svoje minđuše!); on, naime, nije mogao da zna kakvu bi ta nepoznata devojka, koju je tog avgusta stvarao iz izmaglice, jare, prašine, iz ničega, trebalo da ima boju kose, ali osećao je da bi uz belu haljinu morala da bude veoma tamna, crna ili bar najtamnija nijansa kestenjaste, sa faraonskim kana-prelivom rđe; to je kosa kroz koju se teško provlače prsti, ne seže duže od ramena, ali zato pada na oči tako da one, poluskrivene, svetle odnekud iz ljupke senke. Jeste, pravio je od magle i od sna. Njegov odsutni mesečarski pogled, dok je bez ikakvog razloga stajao ispod bronzanog Kneza, odslikavao je poput staklenog oka svetleći rafal trolejbusa broj jedanaest u prolazu. Prazan je, sa jednim ili dva putnika što liče na bačene, skljokane vreće znojave pilotine. U zenicama mu treperi i oblikuje se detalj po detalj figura devojke - neuspeha - slutnje - ljubavi - želje, koja bi sve da izmeni i preobrazi ove bedne večeri u praznik čekan od detinjstva, i taj pogled prateći misao silazi još niže, klizi niz ravni devojčin stomak oko koga šušti bela haljina sve do razapetih tanga-gaćica, u čiju je sitno pletenu beličastu mrežu ulovljena čokolino riba među naježenim butinama rođene trkačice na duge pruge i lunjalice do besvesti, usamljene tamne zvezde - dva bena - zašto ne, bena. Ben-Ben! Njegov dlan sad klizi niz toplu kožu i zaustavlja se na samom rubu čestara; sve se giba meko i čulno, a devojčine noge idu napinjući i opuštajući tetive savršene ženskaste mašine-hodalice - letilice koju je izmislio Leonardo. I čuje tap-klop-tik potpetica, čiji je zvuk prigušen omekšalim asfaltom boje trulog goluba; čuje taj kuckavi ritam dosade Vasine ulice koja izgleda praznija i beznadnija nego ikada u svojoj istoriji; a što postaje više svestan nemogućnosti da će sresti takvu mladu ženu, koju mu je Beograd godinama obećavao bez ikakvog pokrića dok mu se uzbuđen vraćao kroz bezvezne predele sa srcem u grlu - sada ga konačno ima, taj neopozivi i konačni poraz kome je dugo izmicao, koga je zaboravljao, ponesen nekim nepostojećim izgledima, sada je tu i sad zna: takve đevojke nema, niti je bilo, niti će ikada biti, takve devojke nema za njega, pa naglo probuđen na samom dnu vrelog očnog jezera sastavljenog od nepokretnih lebdećih čestica prašine, izduvnih gasova, benzinskih para, di-di-tija kojim je zaprašivan grad protiv komaraca, u tom vazduhu koji liči na mlaku vodu zaboravljenu u olupanoj tučanoj kadi, u kojoj su se mnogi pre njega već okupali, kao da prvi put vidi mesto u kome toliko dugo živi a da i sam ne zna zbog čega: betonske sandučare za stanovanje, zgrade bez i najmanjeg pokušaja da budu lepe, kuće što podsećaju na žene koje su još pre ljubavi i strasti digle ruke od sebe, pa trunu u prepodnevnim haljinama od porheta bez ikakve ljupkosti, pomirene sa svim, osuđene doživotno na život. Eto, to su te ulice koje ne vode nikuda, do u tavorenje, eto, to je taj život koji tone u dosadu, u uobičajeno životarenje bez nade. Leto se lagano gasi - televizori se pale... Prašne lipe u Makedonskoj mirišu na benzin. Ipak, ponekad bi mu se učinilo da je ugledao svoju devojku-san u nekom bioskopu, ali kad bi se okrenula, pošto bi joj prethodno čitav sat naređivao u potiljak hipnotički usredsređen: "Okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! budi ona!" - bila je obično neka druga. Od deset do dvanaest na matineu, ni tada, od dva do četiri, ni tada, od četiri do šest, ni tada, od šest do osam, ni tada, od osam do deset, ni tada, i od deset do dvanaest, ni tada, ni tada, izlazio je prožet mirisom prožvakanog sanjivog stada gledalaca, opčaranog tuđim celuloidnim sudbinama, oslepeo od pokretnih slika, gazeći krckavi tepih izjedenih semenki od bundeve među kojima su se, poput lažnih dijamanata, svetlucale kuglice zgužvanog staniola. Osećao je da postoji, da mora negde postojati jedna takva devojka samo za njega, baš kao što je stari čudak Mendeljejev predviđao da mora da postoji nešto teško tačno onoliko koliko je težak uran, mnogo ranije no što je taj razorni elemenat uopšte bio otkriven; baš tako je i profesor predosećao njeno sneno osmehnuto lice, vrhove karličnih kostiju, čak i muklu boju njenog glasa, kao što izmoreni moreplovac predoseća skorbutom zelena ostrva puna plodova i sveže vode, mada ih nema na karti, ni na horizontu, jednostavno, pomoću granica svoje žeđi i očajanja, po samoj ivici strpljenja. I mada je s vremena na vreme imao ono što muškarci nazivaju uspehom u tom dugom lovu bez kraja i bez sna, mada je nekoliko puta bio blizu da je ščepa, da zgrabi tu teško ulovljivu treperavu belu senku, uvek bi se posle budio pokraj sasvim drugih devojaka i žena. Gledajući na svirepom jutarnjem svetlu izbliza njihovu kožu, nalazio je da im je ten uništen šminkom; otkrivao mrežu sićušnih kratera, a iz pažljivo izbrijanih nogu preko noći bi iznikla bockava strnjika koju je osećao kao prevaru čitavom pipavom površinom svoje kože. Istopljeni krejon, koji je još sinoć pretvarao njihove oči u čeznutljivi Bambi-pogled, zbrisan i rastopljen poljupcima i znojem, sveo je beonjače na svakodnevnu, skromnu meru - u njega su neočekivano piljile sićušne i žmirkave oči neke šumske zverčice. Tako se san o tamnoputoj devojci u beloj haljini otelotvoravao u neoplemenjeno, presno meso. Nokti - kandže. Grubo skorena peta. Vulgaran oblik nožnog palca. Ožiljak od operacije slepog creva. Carski rez. Dlake u nozdrvi. Plombe. U njegovoj postelji, žene su se pretvarale u usnule domaće životinje iz kojih je, ko zna kada, možda na samom završetku noći što je kroz olovno bledilo isparavala u dan, bežala ona večno lovljena devojka-san, na prstima, bosa, sa srebrnim sandalama u ruci i haljinom navučenom na golo telo. Nezakopčana dugmad na širokim i mršavim leđima, na kojima su se isticale lopatice, govorila su o tome da nije htela da ga budi - izvlačila se tiho i odlazila kroz prozor preko beogradskih krovova, kroz šikaru antena i dimnjaka, gubila se negde iznad savskih mostova, ostavljajući mu gorčinu na nepcu i ponovo otvoreni poziv da je traži, goni, juri, lovi, sve dok konačno ne bude ulovljena, uistinu ona. Ima li kraja ovom lovu? čini mu se da lov traje odvajkada, da ga je neko otpočeo davno pre njegovog rođenja i ostavio mu u zavet da ga nastavi i okonča; da ulovi devojku-jednoroga, i to živu i nepovređenu, a stroga pravila nalažu da lovi bez ikakvog oružja i tuđe pomoći, osim čežnje što mu je pripala kao jedino nasledstvo i grizla mu utrobu svojim upornim, postojanim, nesvarljivim otrovom za koji nema ni protivotrova, ni leka, ni olakšanja. Svi pre njega jurili su tu devojku što je neprestano menjala kostime, frizuru, šminku, stil i nakit, i svima se činilo da je pokatkad imaju: ženili bi se tada njom, pozivali sela i gradove na svadbu da proslave uspešan završetak lova na ženku; pucali u vazduh, bacali jabuke u koje su bili utisnuti dukati, igrali kola, napijali se do besvesti od sreće, a onda bi, često već na samoj svadbi, utvrdili da je ona devojka, neuhvatljiva i ničija, krišom odmaglila bez traga, ostavivši za sobom svoju dvojnicu, koja je, inače, imala iste crte lica, isti hod, kosu, ruke, sve, ali bi uvek neka sitnica odavala prevaru. Bilo je kasno da se ma šta promeni, da se obelodani podvala. čutali su, ne odajući nikome kako su prevareni, rađali decu sa nadom da će bar devojčice ličiti na iščezlu devojku (i ličile su dok su bile sasvim male), trpeli i tavorili, izigravajući pred svetom muškarce koji više ne love, jer su našli ono što su tražili, ali izdavali bi ih skriveni pogledi upućeni drugim ženama u prolazu - tražili su svoju devojku sve do smrti; neki krišom, drugi javno, pristajući da ih nazivaju bludnicima, sladostrasnicima, kešovanima, manijacima... Ostali su se opijali i tukli dvojnice svoga sna, ubijali šakama i nogama telo koje ih je tako nasamarilo, tražeći da im se otkrije gde je ona koju love a neulovljena je. Gde? Možda su umirali na njen zov (zašto bi se onako smešili da je najzad nisu videli?), spokojni, srećni što će je sresti, što ih zove... Ko zna? A ta njihova želja nije se iscrpljivala i smirivala smrću - useljavala se u njihove naslednike, u potomke, i tako, s kolena na koleno, stigla i do profesora Babića, koji se godinama uspešno pretvarao da ga zanima samo karijera, da je razuman i odgovoran otac porodice, a u stvari sve vreme čekao da naiđe devojka koju je izgubio neki njegov daleki predak u brdima iznad manastira Manasije, možda, ili na vašaru ispred neke normandijske katedrale na dan svetog Luja, tamo, odakle je poticala porodica njegove majke. Zbog te devojke su se ubijali, izdavali cara i otadžbinu, menjali veru praotaca, odavali prijatelje i kumove, gubili imetke preko noći, bežali glavom bez obzira na drugi kraj sveta da se oslobode more, da joj izmaknu i nekako se izbave, sve to bez ikakvog uspeha, jer, kada bi im se učinilo da je u blizini, gubili su razum: ako je bratova - tim gore za njega! Otimali je silom ili lukavstvom, dizali bune i opsedali gradove, ostavljajući za sobom pustoš, patnju, razorene domove. "Bože, neka naiđe i neka samo noćas bude moja, ni žaliti!" Ali one devojke nije bilo godinama, mada je profesor uporno osećao da postoji i da je, možda, u blizini. I gle, njegovo strpljenje bilo je na koncu nagrađeno; devojka je stigla sama (verovatno izmorena dugogodišnjom hajkom) i kazala: "Ja sam Una Vojvodić". Imao je! Odjedanput, njemu se učini da je načas spoznao suštinu života, baš kao što u najmrklijoj noći blesak munje osvetli neki skriveni predeo do najmanje sitnice; kako su mu samo smešno i beznačajno izgledali ostali muškarci upetljani u uzaludnu bitku da nešto postignu; besmisleni krug njihovih ambicija, ideja i vlasti - šta im je vredela moć, čak i pod pretpostavkom da je steknu, kada su kao po kazni legali pokraj svojih ružnih, ocvalih žena i budili se zgađeni uz njih, a ne pored Une, koja se upravo protegla poput elegantne mačke i rekla zevajući: "Koliko sam dugo spavala? Zar sam spavala dva sata? Uh, baš mi je lepo s tobom, budalo!"

 

[Lada]

"Opasne veze" po romanu Šoderlo De Laklo

Vikont: Često se pitam kako ste uspeli da postanete takva.

Markiza: Nisam imala izbora, zar ne? Ja sam žena. Žene moraju biti daleko sposobnije od muškaraca. Možete uništiti naš ugled i naše živote sa svega par odabranih reči. I onda, naravno da sam morala izmisliti ne samo sebe... nego i načine za izlaz o kojima niko pre nije ni razmišljao. I uspela sam zato što sam oduvek znala da sam rođena da
dominiram vašim polom i osvetim moj.

Kada sam ušla u društvo, bilo mi je 15 godina. Znala sam da mi je uloga, na koju sam bila osuđena prvenstveno da ćutim i činim ono što mi je rečeno, dala savršenu priliku da slušam i posmatram. Ne ono što bi mi ljudi rekli...već sve ono što bi pokušali prikriti.
Uvežbavala sam odstojanje. Naučila sam kako da izgledam veselo dok bih ispod stola štipala ruke do bola. Postala sam... majstor obmane. Nisam žudila za zabavom već za znanjem. Savetovala sam se s najstrožim moralistima o tome kako se ponašati. Filozofima, da bih znala šta misliti. Čak i romanopiscima, ne bih li otkrila šta sebi mogu dopustiti. Na kraju sam sve to pomešala u jedno vrlo jednostavno načelo... pobedi ili umri.

Vikont: Vi ste, dakle, nepogrešivi?

Markiza: Ako želim muškarca, imam ga. Ali ako želi da se hvali, otkriće da ne može. To je cela priča.

Vikont: Bila je to i naša priča?

Markiza: Želela sam vas pre nego što smo se uopšte upoznali. Moje samopoštovanje je to zahtevalo. Kada ste počeli sa udvaranjem, tako sam vas želela. To je ujedno bio i jedini put kada je požuda bila jača od mene.

 

[Lada]

Бордел муза је назив антологије француске еротске поезије коју је одабрао и препевао Данило Киш. Уз њу, Песме и препеви (“Мађарска рапсодија”, “Руска руковет”, “French Cancan”) стоји као још једна књига његових песничких превода.

Музе обично везујемо за Хеликон, онда – откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Зашто да не, мислиле су, зашто већ једном не заменити досадне облине обучених грација, бујним облинама нагих нимфи? Све оне у Венериној су пратњи, а Венера, то је добро познато, воли све што је – лепо.

Obećanja jednog lica

Volim, lepoto bleda, tvojih obrva stisli

Luk, odakle k'o da kuljaju tmice,

Tvoje oči, mada uvek crne, nadahnjuju mi misli

Koje nisu misli-zlosutnice.



Tvoje oči, koje se s tvojim crnim kosama slažu,

S tvojom grivom vlasi elastične,

Tvoje oči s čudnim umorom mi kažu:

„Ako hoćeš, ljubavniče plastične



Muze, da slediš nadu koju ti znasmo nadahnuti

I svaku naklonost koja ti je sveta,

Moći ćeš da se uveriš u prisustvo puti

Od pupka pa sve do dupeta;



Naći ćeš na vrhu lepih, teških siski

Dve krupne medalje mrke kao bronza

I ispod trbuha, nežnog kao velur skliski,

I tamnog kao koža kakvnog bonza,



Preobilno runo koje je sestra slavna

Toj bujnoj kosi, toj punoći,

Meko i kudravo, i koje može da se s tobom ravna,

Noći bez zvezda, tamna noći!“

* S francuskog preveo Danilo Kiš

 

[Lada]

"Jedre sise od jajeta belje,
Sise od belog satena želje,
Sise da postide ružu u cvetu,
Sise lepše od svega na svetu...
...
Sise što s rujnim vrškom niču,
Sise što se nikad ne miču,
Ni da dođu ni da odu,
Ni u trku nit u hodu...
...
Kad vas vidi, čoveku povuku
Želje potekle iz ruku
Da vas pipa, da vas valja..."

Marot - Lepim sisama

 

[Lada]

"Mala bucmasta, pič*kica jedra,
Pič*ica malena ko hrt hrabra,
Više od lava za boj spremna.
Spretna i za lude igre voljna
Više od majmuna i od mačeta,
Pik*ica sva krznena i vragolasta."

 

[Lada]

Najbolji klasici erotskih romana prevedi kod nas

Rakova obratnica (Tropic of Cancer) Henry Miller


Prvo objavljen u Francuskoj, a potom nešto kasnije i u Americi, te na kraju tokom 60-ih ipak proglašen nerazvratnim od strane vrhovnog suda i objavljen i u ostatku sveta. Ovo je zapravo poluautobiografska priča koja istražuje autorove seksualne avanutre u bohemijskom Parizu. Pisac u ovom delu koje se sada već decenijama svrstava među erotske klasike, govori o svojim sastancima sa brojnim prostitutkama i drugim ženama. Radni naziv ovog romana bio je "Crazy cook", što vam govori dovoljno o radnji romana.

Ljubavnik Lady Chatterley (Lady Chatterley’s Lover) D. H. Lawrence


Klasik erotskog žanra, opisuje strastvenu i zabranjenu vezu očajne domaćice sa šumarom. Zbog detaljnih opisa kojima su prevladavali “nepremostive razlike u vezama i karakterima”, roman koji je objavljen 1928., tridesetak godina bio je zabranjen zbog opscenosti sadržaja.

Priča o O (The Story of O) Pauline Réage aka Anne Desclos


Ukoliko želite da čitate o temi ženske podčinjenosti, ovaj roman će učiniti da Anastasia iz 50 shades of grey izgleda kao Diznijeva junakinja.

Venerina Delta (Delta of Venus) Anaïs Nin


Ova knjiga objavljenja je nakon autorkine smrti. Većim delom napisana je tokom 1940. i uključuje internacionalne priče o incestuoznim avanturama u Mađarskoj, egzotičnim brazilskim plesačima i peruanskim opijumskim dogodovštinama, čija magija i transgresivnost je opipljiva i 70 godina kasnije.

 

[Lada]

Loše ponašanje (Bad Behavior) Mary Gaitskill


Ova knjiga ne može baš u potpunosti da se klasifikuje kao erotska. To je više klasičan roman sa ponekim vrlo dobro napisanim, ali ipak uznemirujućim seksualnim scenama. Kratke priče u njemu odnose se na seksualna poniženja, mazohizam i žensko iskustvo.

Kresni me (Baise-Moi) Virginie Despentes
Autorka koja je svojevremeno radila u prodavnici ploča, gde je pružala i zadovoljavanje prilikom masiranja mušterija, radila je i kao kritičar porno filmova, napisala je "Kresni me", roman po kome je kasnije snimljen i film. Radnja je okarakterisana kao porno verzija one koja se dešava u kultnom Thelma & Louise. Dve mlade prijateljice kreću na putovanje puno seksa, ali i ubistava. Ukoliko volite erotski bes, onda je ovo kniga za vas.

Seksualni život Cathrine M. (The Sexual Life of Catherine M.), Catherine Millet


Ovo je ženska u potpunosti autobigrafska verzija Rakove obrtnice. U kojoj Millet opisuje svoj raskalašni seksualni život u Parizu i to u neverovatno jasnim detaljima.

Opasne veze (Dangerous Liaisons) Pierre Choderlos de Laclos
Roman koji je 1782. objavio francuski književnik, često se navodi kao najbolji prikaz moralne dekadencije vladajuće klase u predrevolucionarnoj Francuskoj. Pierre Choderlos de Laclos nam otkriva svet erotskih spletki aristokrata s kraja 18. veka, zbog čega autora nakon objavljivanja ovog dela upoređuju sa zloglasnim Markizom de Sadeom. Veliki uspeh ova knjiga doživela je i svojim filmskim ekranizovanjem.

 

[Lada]

Venera u krznu (Venus in Furs) Leopold von Sacher-Masoch


Reč "mazohizam" postala je deo svakodnevnog i slobodno možemo reći - savremenog rečnika, zahvaljujući ovom romanu. Ovaj kratki roman originalno je objavljen 1870. godine i delimično je autobiografskog karaktera. Naime, priča je inspirisana autorvim ljubavnim odnosom sa baronicom Fanny Pistor. Radnja se svodi na oplinjenost glavnog junaka sa ženom pod imenom Wanda von Dunajew, da je zamoli da ga drži kao svog roba.

Vlažna područja (Wetlands) Charlotte Roche
Roche, nemačka TV voditeljka, pripoveda priču o Heleni Memel, 18-godišnjakinji opsednutoj telesnim funkcijama, kako seksualnim, tako i svim ostalim.

Kuća rupa (House of Holes) Nicholson Baker
Bakerov roman je vesela, nestvarna priča o svetu fantazija nazvan House of Holes (Kuća rupa), gde vam se ispunjavaju svi erotski snovi. Ljudi dolaze u Kuću rupa kroz rupe za golf i mašine za pranje veša. Kad stignu tamo, nailaze na zabavne parkove koji pružaju zadovoljstva, a nazivaju se Brod za masturbaciju i Sobe za uzdahe. Nakon ove knjige sigurno nećete više tvrditi da erotika ne može biti zabavna.

Priča o oku (Story of the Eye) Georges Bataille


Par tinejdžera istražuje svoju seksulanost kroz seksulane preverzije. Ovo "istraživanje" uključuje orgije, raznorazne vrste egzibicionizma, pa čak i neke mutne radnje koje naginju nekrofiliji. Ovo nije roman za one slabog srca, a ni ostalih delova tela.

 

[Lada]

Šarl Bodler
Uvek

„Koliko će naša ljubav trajati?“

Pita devica na mesečini.

Zaljubljeni kaže: „Meni se čini

Uvek, uvek.“



Naokolo kad san svakog savlada,

Hortenzija počne da zadnjicom suče:

„Želim da me je*beš“, nežno mi guguće,

„Uvek, uvek“.



A ja kažem da začaram dane

I da zatreperi mojih patnji struna,

Muda moja, zašto niste puna,

Uvek, uvek.



Al' ljubav makar najčednija bila

I je*bač makar i najveća droca,

Troše se i prazne kao boca,

Uvek, uvek.