Emocionalni odgovor na gubitak voljene osobe

[Luna]

To zavisi od jačine udarca koji smo zadobili. Postoje različiti manevri kako se ne bismo suočili sa našim osećanjim i onda počinjemo da radimo mnogo i ulažemo u karijeru, ili se odajemo alkoholu, nesvesno komplikujemo porodičnu situaciju itd. i tako se zaista potiskuje osećanje tuge, naravno, na kratke staze. Ali ima i situacija kad je suočavanje sa tugom neminovno, recimo, u situaciji kada majka izgubi svoje dete ne postoji uspešan manevar da se tuga prevaziđe umanji.

Bas tako!

 

[Kasvataja]

Otac mi je bolovao od raka.Umro je pred mojim ocima.Prvo sok, bez obzira sto je kraj bio izvestan.Zatim strasan napad panike sto vise nikada necu moci da ga vidim,da razgovaram sa njim i na kraju strasna tuga.Posle nekoliko godina od njegove smrti praznina.Posle njega mi je umrlo jos dragih ljudi.Shvatis da nisi nedodirljiv, da se smrt ne desava samo drugima.Zivot ti se promeni.Postala sam ozbiljnija,redje su situacije kada mogu od srca da se nasmejem.Jednostavno sa gubitkom voljenih osoba shvatis i sopstvenu prolaznost.Ono sto me tesi je vera i nada da cu ih ponovo sresti negde tamo...

 

[hope28]

Kazu, moras biti jak, nastaviti dalje sa zivotom, ne gledati nazad vec samo napred.Kao po nekom sablonu svi ti isto kazu .A samo ti znas kako ti je, oni koji nisu prosli kroz to ipak ne razumeju.Meni je mama umrla ove godine zbog raka a samo nju sam imala.Otac me je ostavio kada sam bila beba,napustio nas je i iako sam bila kod njega ne predstavlja deo mog zivota.Prijatelji nisu tu kada ti je tesko sto znaci da nisu pravi..

 

[Thought]

Imala sam 13 godina, to je isuviše malo da bih mogla da podnesem smrt najvoljenijeg bića na svetu. Samo sam ćutala, nikad ni do danas nisam govorila o tome. Deset godina kasnije sam se navikla na činjenicu, ali nisam prebolela.

Kada sam saznala da dečko koga ja volim, ne voli mene, nije bilo nikakvog poricanja (za razliku od vesti o smrti) već jak bol koji boli i fizički i potpuna svest u istom momentu o gubitku. Ali ni to nisam prebolela.

Jednostavno nisam naučila da prebolim i idem dalje. Da li mislite da se tako gubi sposobnost da se oseti sreća?

 

[***Saint***]

Imala sam 13 godina, to je isuviše malo da bih mogla da podnesem smrt najvoljenijeg bića na svetu. Samo sam ćutala, nikad ni do danas nisam govorila o tome. Deset godina kasnije sam se navikla na činjenicu, ali nisam prebolela.

Kada sam saznala da dečko koga ja volim, ne voli mene, nije bilo nikakvog poricanja (za razliku od vesti o smrti) već jak bol koji boli i fizički i potpuna svest u istom momentu o gubitku. Ali ni to nisam prebolela.

Jednostavno nisam naučila da prebolim i idem dalje. Da li mislite da se tako gubi sposobnost da se oseti sreća?

možda. ja umem lepo da poričem sve što osećam.
ne umem da razgovaram o svojim osećanjima i ne volim to da radim.
nekad imam periode kad ništa, ali baš ništa ne osećam, jednostavno, ravnodušna sam prema svemu.
počela sam do te mere da potiskujem osećanja da mi se nekad čini da sam otupela skroz.

 

[hope28]

I ja to radim upravo zbog toga sto sam preterano emotivna( dupli rak u horoskopu).Ne dozvoljavam da mi osecanja islivaju na povrsinu jer mi se cini da ne bih prezivela bol.Ne razmisljam vise o tome.

 

[poslekisedolazisunce]

Ja ,kada mi se to desilo,a desilo mi se pre dve godine.nisam mogla da zivim,da disem,samo sam htela da umrem,ali zbog deteta sam jedvas prezivela nekako,neznam ni sama kako.Na pocetku nisam mogla uopste da funkcionisem,bila je velika tuga,pa bes,pa se smenjivalo,da pokleknem,da se vrati.Inace,bili smo u braku 20 godina i on je bio moja najveca i jedina ljubav a onda me je izdao i ostavio.I dan danas ponekad jako boli ali ipak manje.Neznam da li cu ikada moci da verujem nekome i ja trenutno spadam u one koji misle da je nemoguce ponovo voleti i verovati nekome.Traume su to,jos s detetom.

 

[Jennifer Jennin]

Tugovanje posle smrti voljene osobe, raskida veze, razvoda braka, .... Dakle, niz složenih emocija, pre svega bolnih emotivnih doživljaja koji imaju svoje faze i simptome.
Kako se osećate/ili ste osećali kada ste to doživeli?
Na koji način tugujete?
Prepoznajete li prelaze od tuge ka ljutnji, od normalne tuge do depresije, kako somatski reagujete ......?

ništa ti više ne znam
taman pomislim da sam dobro
i onda se vratim nazad...

 

[gost 277161]

Potiskivanje svakih emocija , da zaboravih da ih imam .Tako je lakse .
Potisnes nesto duboko u sebe , da ni sam ne mozes da ga nadjes , ubedis sebe da toga i nema . . .Posle nekog vremena pocnes da verujes u to ...

 

[Nez]

Pročitao sam sve postove na ovoj temi. Najlepše godine mladosti sam živeo 90-ih i često sam bivao suočavan sa gubicima dragih osoba. Čini mi se da je svaki put i svaki gubitak na mene ostavljao drugačiji trag. No jedno sam siguran. Ni jedan gubitak nisam preživeo lako i što ulazim u ozbiljnije godine a broj gubitaka se povećava shvatam da se polako ali sigurno navikavam na nešto čega sam se prilikom prvoga gubitka kada mi je umro deda grozio. Sećam se da je sahrana bila velika sa plehanom muzikom i mislio sam da svi prisutni žale moga dedu. Nakon same sahrane jedan broj ljudi se prilikom povratka sa groblja smejao i glasno razgovarao i mene je to jako povredilo. Kasnije je došao rat i gubici u familiji su bili veliki. Emocionalne reakcije su bile znatno blaže iako se radilo o mlađim ljudima nego što je bio moj deda. Međutim bio sam svestan okruženja i toga da se u ratu gine. Veliki broj prijatelja je napustio ovaj svet. Čak i 2 prijateljice. Moje vršnjakinje. Navikao sam na smrt u okruženju. E sad dolazimo do drugog prelomnog momenta. Ratovi su bili završeni i već sam počeo da potiskujem gubitke u sećanju kada je umro moj tata. Strašan gubitak i saznanje da je čovek u 53.godini jak kao stena i do tada zdrav usled karcinoma pluća umro. Po povratku sa sahrane ručak se obavljao u jednom velikom restoranu a jedan broj ljudi se također smejuljio i tiho pričao pa neki čak i glasnije nego je pristojno. Opet mi se javio onaj osećaj razočarenja u ljude kao kad je deda umro daleke 1987. Tada sam imao 14,5 a kada sam ostao bez oca 27. Sećam se da sam se spremao na grubu reakciju, a sve je srećom primetio moj sada pokojni omiljeni ujak i prišao mi. Zagrlio me i šapnuo mi:

"Šta je bilo ******? Nemoj se ljutiti na ljude. Ne mogu oni osećati tvoj gubitak kao ti. I da znaš da je tvoj tata bio veseljak i on bi sigurno želeo da se na ovome oproštajnom ručku ljudi prisete i nekih smešnih stvari iz njegovog života i nasmeju. Nije to nikakav greh. Nemoj ih zbog toga mrzeti. Ponašaj se gao dobar domaćin i obiđi sve i zahvali im što su došli."

Kako je samo ujak bio u pravu tada. Mislim da bih se jako obrukao da sam isterao one glasnije napolje a bio sam na samoj ivici da napravim takvu emotivnu reakciju. Posle su se gubici ređali i sam sam ih počeo prihvatati nekako kao neminovnost. Često se setim mojih mrtvih. Potsete me neke stvari, filmovi, replike u diskusijama, automobili, mesta i slično. Uvek emotivno odreagujem i često zasuzim. Posvetim neko vreme u mislima toj osobi koje sam se setio i okrenem se nakon takvog razmišljanja planovima za budućnost jer drugačije i ne može. Valjda i ne sme. Sa gubicima se mora izboriti i gubitke se mora otrpeti i nastaviti dalje. Nikada se ne zaborave ali se nauči živeti sa njima.

Nakon ovoga mi je degute da pišem o raskidima, razvodima ili nečemu sličnom, mada razumem i saosećam i sa takvim gubicima u okruženju. Oni takođe nisu ni malo laki. I to je valjda tako i normalno...

 

[Josip Jelačić]

Tugovanje posle smrti voljene osobe, raskida veze, razvoda braka, .... Dakle, niz složenih emocija, pre svega bolnih emotivnih doživljaja koji imaju svoje faze i simptome.
Kako se osećate/ili ste osećali kada ste to doživeli?
Na koji način tugujete?
Prepoznajete li prelaze od tuge ka ljutnji, od normalne tuge do depresije, kako somatski reagujete ......?

Postoji proces žalovanja koji se mora proći. Kod nekog traje kraće,a kod nekog duže. Ja sad moju ex ženu zafrkavam i dižem joj tlak.

 

[Jennifer Jennin]

ne prolazi...
nakon nkoliko mjeseci pomislim: pa nije on umro, nemoguće...i onda, kao dijete, pogledam crninu...jeste, jeste, to je to
znači, još uvijek odbijam shvatiti...a o tuzi da ne pričam
ako pustim da me uhvati, da se spustim u to...strašno
mama mi kaže da on neće imati mira dok sam ja ovakva, odbijam u to povjerovati
više volim vjerovati da ćemo se sresti...nemoguće je DRUKČIJE...naše ljubavi ne završvaju tako JADNO

 

[The_Night_Hawk]

Треба барем покушати "ставити тамне наочале".
Не може се поредити осјећај када изгубиш некога из фамилије са оним који ти се деси послије раскида неке везе.
То је као да поредимо акциони филм и мелодраму.
Оба су филмови, али немају благе везе један са другим.
Лично мислим да није срамота плакати, и да је то љековито, на неки начин.
Кад год сам зауставио сузе, осјећао сам се као да сам камен.
Као да у себи имам гранит, а не крв.
У супротном, било је много другачије, и боље.
Али то сам ја.
Свак' своје зна.

 

[Bad Wolf]

Kada mi neko blizak umre , ne placem , niti se u meni jave tuzne , bolne emocije . Pomislim kako su otkrili nesto novo i radujem se zbog njih .
Naravno ovakav pristup smrti nije opce prihvacen , pa me ljudi cudno gledaju

 

[smiljana85]

znam da je tesko,ali bar znas da je ziv i da je dobro...ja sam moju zivotnu ljubav izgubila tragedijom pre 40 dana,ne mogu da ti opisem moju bol,u ovom trenutku bih vise volela da me je ostavio tako kao tvoj muz tebe,nego na ovaj nacin..a mi smo bili 11god zajedno i taj dan smo trebali da pocnemo zajednocki zivot....

 

[smiljana85]

jako mi je zao sto se to desilo tebi i tvojoj sestri,samo ti znas kako ti je i ljudi koji su to preziveli,drugima je zao,ali ne znaju nista dok im se to ne dogodi..ja sam izgubila verenika pre 40 dana,taj dan smo trebali da se uzmemo. sa njim sam bila 11god. on je meni bio isto druga polovina,brat,sestra,otac,majka,bas sve..i odjednom ostanem bre bez svega,covece za jedan sekund izgubis sve sto si do tada gradio,imao voleo...sve ti se okrene..ali ja sam pila tablete,slabe jer do tada nisam,ali isto je,sve sam osetila kao da je nisam popila,mislim da to nema nikakve veze,osecas ti neverovatnu tugu bez obzira na sve...

 

[smiljana85]

sta se desilo? mislim da ti se desilo isto sto i meni pa me zanima sve...njemu je danas 40 dana...

 

[smiljana85]

ja sam prekljuce bila na prvom razgovoru sa psihologom,veruj mi da je skroz to dobro.ja sam isto otisla sa misljenjem "kako bre ona meni moze da pomogne..." ali veruj mi da nekako kao bude lakse. nije luksuz,samo se malo raspitas,ja cu nastaviti da idem pa cu videti..a ovi slucajevi nisu za psihijatra nego za psihologa....

 

[smiljana85]

sta ti se desilo'? i meni se to desilo pa me zanima sta si sanjala,ja nisam ni jednom,a tako zelim..

 

[smiljana85]

Otac mi je bolovao od raka.Umro je pred mojim ocima.Prvo sok, bez obzira sto je kraj bio izvestan.Zatim strasan napad panike sto vise nikada necu moci da ga vidim,da razgovaram sa njim i na kraju strasna tuga.Posle nekoliko godina od njegove smrti praznina.Posle njega mi je umrlo jos dragih ljudi.Shvatis da nisi nedodirljiv, da se smrt ne desava samo drugima.Zivot ti se promeni.Postala sam ozbiljnija,redje su situacije kada mogu od srca da se nasmejem.Jednostavno sa gubitkom voljenih osoba shvatis i sopstvenu prolaznost.Ono sto me tesi je vera i nada da cu ih ponovo sresti negde tamo...

tacno tako...i ja se nadam jedino tome da cu ga nekada sresti kada umrem i mislim da cu samo za taj trenutak i da zivim...

 

[platypus]

Pre 8 meseci izgubila sam sestru,jednu,jedinu,najrodjeniju.Bila sam sama kod kuce,jos u krevetu,kada me je ujak nazvao i saopstio najstrasniju i najbolniju vest,ono sto je isto tako bilo strasno u celo toj situaciji je to kako je on to izustio,kao da mi je pozeleo Dobro Jutro,bez imalo emocija niti okolisanja,kao iz topa.Ostala sam nema,paralisana,imala sam osecaj da cu se onesvestiti.Pocela sam da cvilim,da jecim,svu posteljinu u krevetu sam izguzvala i smuljala,kompletan krevet je bio kao izvakan.Fizicka bol koju sam u tom momentu osecala ne moze da se opise jer sve me je bolelo,svaki deo tela,pa cak i kosa.Ne prihvatas,ne verujes,pa imala je samo 36 godina,zivot pred sobom,zasto,zbog cega,pa zasto bas ona,zasto meni da se ovo desi........i tako hiljadu pitanja,a odgovor niti jedan,nema ga,ne postoji.Bile smo kao jedno,bila mi je,posle moga deteta,najbitnija osoba u mome zivotu,najvoljenija.Dalje se svega secam kao kroz maglu imam rupe u secanju,ali se dobro secam bola u dusi od koga mi dah zastaje,tuge i suza.Posle sahrane potpuno sam bila skrhana,obamrla i tupa,nista ne osecam,hodam kao po vodi,niti jedem niti pijem,ali ne placem,nema suza,kamen sam.Pitam se:"Boze jesam li ja normalna,pa zasto ne mogu suzu da pustum",a boli do iznemoglosti,gusim se,ali nema suza.Trajalo je 10-ak dana,a onda provala oblaka,same su tekle,teku i danas,bol je ista,ne prolazi niti se smanjuje.Kazu vreme leci sve,lazu,jer vreme samo produbljuje bol,vreme prolazi,a ti si sve svesniji da je vise nema,a sa tim se ne miris,to ne prihvatas.I dalje se trzam na svaki zvuk telefona,cekam da ce doci,u drugim ljudima trazim slicnosti sa njom i tako u nedogled.Na groblje idem redovno,to mi pomaze jer se isplacem i izbacim iz sebe bar delic bola i tuge.Ozivljavam je u secanju,pricam o njoj svakodnevno,vracam film i sve trenutke provedene sa njom,prosto je cuvam od zaborava,jer ta cinjenica da ce se nekad neko onako uz put setiti da je postojala me razdire,dusu mi kida,jer ja je nedam,ne dozvoljavam da ode u zaborav.Sa bolom lezem,sa njim i ustajem,ne popusta,gorcina koju osetim svakog jutra kad se probudim je strasna,niti jednog trena,za ovih 8 meseci,nisam zaboravila,smetla s' uma,da je vise nemam,da me je napustila,ni jednog,jer boli jako,ne izdrzivo.Da li ce ikada popustiti,ne znam,trenutno to i ne zelim,a za kasnije......................i suvise sam je volela da bi moglo manje da boli.

 

[dobra predskazanja]

bes, al' me mrzi da razradjujem, neka ostane bes.

delimicno menjam iskaz. nekada je samo praznina, kao nacin odbrane. a u srcu/sredistu te praznine neki tupi bol.

 

[dobra predskazanja]

delimicno menjam iskaz. nekada je samo praznina, kao nacin odbrane. a u srcu/sredistu te praznine neki tupi bol.

aj ne lupaj....crkotino.

 

[Vitali]

Ne tugujem, niti osecam ljutlju, li depresiju, niti iznerviranost. Pre podosta vremena sam procitao par stoickih knjiga i od tada se trudim da izbegavam neracionalne emocije vezbajuci svoju snagu volje.

Nerazumne emocije su uzivanje (nerazumna pozitivnost u sadasnjosti), zelja (nerazumno ocekivanje pozitivnosti u buducnosti), nezadovoljstvo (nerazumna negativnost u sadasnjosti), strah (nerazumno ocekivanje negativnosti u buducnosti).

Razumne emocije su radost (razumna pozitivnost u sadasnjosti), volja (razumno ocekivanje pozitivnosti u buducnosti), i oprez (razumno ocekivanje negativnosti u buducnosti). Ne postoji razumna "zamena" za nezadovoljstvo (pod koju potpadaju i ljutnja, i nervoza, i depresija, i tuga, itd), jer nikada nije razumno biti patiti.

Vecina ljudi dobija nalete emocija po automatizmu, na osnovu spoljnih podstreka (npr. gubitak -> tuga), ali to uopste nije nuznost, sto covek ima jacu volju, to vise moze sam da kontrolise svoje emocije, a snaga volje se (kao i snaga tela) vezba.

 

[Raisa]

nikad ne bude bolje. neke se stvari nikad ne prebole.