Драгољуб Дража Михаиловић

o ''martovskim pregovorima'' smo videli sta si imao da kazes dwollner-u, kada si dosao u situaciju, uplevsi se u sopstvene lazi i izmisljotine, da obrises sve svoje postove sa teme:mrgreen:

http://www.drugisvetskirat.org/forum/index.php/topic,276.0.html

Tada si, da podsetim pisao da je bila gola razmena zarobljenika 11. marta u Gornjem Vakufu i tu je cela prica zavrsena...a sada imamo i usputne stanice :hahaha:

Imamo ih i te kako kiseli....ta saradnja trajala je 3 meseca...znamo i sta nude komunisti zar ne?

Sto se tice Sterkera partizani su ga zaskocili u nekom zbunu u koji je zapeo zbog stomacnih tegoba, a nema govora o nekoj borbi...

Elem, očekujući savezničku invaziju proleća 1943. godine, komunisti su grčevito pokušavali da uspostave kontakt sa Nemcima. Verovali su da će im to najpre poći za rukom preko razmene zarobljenika. Držali su 26 Nemaca, većinom civila, i jednog majora, zarobljenog prvih dana marta kod Gornjeg Vakufa. Ovog majora, Šterkera, već 4. marta šalju kod generala Rudolfa Litersa, tražeći pregovore. Liters prosleđuje komunističku ponudu generalu nadležnom za politička pitanja, Glezu fon Horstenauu. "On je i ranije smatrao da je za nemačku stranu korisno da uspostavi i održava vezu sa partizanskim Vrhovnim štabom i bio je spreman da i lično primi njegove predstavnike, kako je to već jednom, krajem avgusta 1942, učinio, primivši partizanskog pregovarača Marijana Stilinovića, koji je, pod imenom Srećko Šunjevarić, kao predstavnik Vrhovnog štaba, vodio razgovore o razmeni nemačkih stručnjaka iz firme `Hanza-Lajhtmetal` zarobljenih u Livnu", piše Mišo Leković

O herojstvu partizana prilikom nekog spasavanja saveznickih pilota nema ni reci....naprotiv, oni su jasni - Tito - ubica americkih pilota

Izneo sam ja na ovoj temi nebrojeno dokumenata....od tebe nisam video ni jedan dostojan komentara...
 
Poslednja izmena:
Ево кисели како су комунисти спашавали пилоте. :mrgreen:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=17162

Обрати пажњу посебно на чињенице да су урачунати и пилоти које им је предао капетан Бороша и највероватније измишљено спасавање на Озрену које се нигде другде и не помиње.
 
Ево кисели како су комунисти спашавали пилоте. :mrgreen:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=17162

Обрати пажњу посебно на чињенице да су урачунати и пилоти које им је предао капетан Бороша и највероватније измишљено спасавање на Озрену које се нигде другде и не помиње.

cim su pogledi.rs u pitanju, zna se da je to ljubitelje prepecenice i gibanice
 
nesto se ne secam konkretnih primera za tu tvrdnju, ali verujem da ce samardzic da istrci na teren sa necim...ipak, covek za sada zivi od toga

bitno da se ti secas kako si brisao sve svoje postove i palio sa tema ko pokisao, koliko god to sada ignorisao...ja cu da te podsetim kiseli, svaki put kad treba...:mrgreen:

http://www.drugisvetskirat.org/forum/index.php/topic,276.0.html

_____________________

33V.jpg


titoubica.jpg
 
Dokumenata? nisam ih video. ucini mi dobrotu, i postavi ih...ali nemoj da bude pesnicki rad nekog cetnickog pusaca , kojem curi preko brade...

kiseli ti jos nisi odgovorio na moje pitanje cime potvrdjujes da je ono sto si izneo obicna izmisljotina u tvom stilu pa da ponovimo...mislim da sam pitao dva puta...

Sto se tice izmisljotine o dogovoru o nemackom mesanju imas li ti bilo kakav dokaz za takvu tvrdnju?

1. kiseli mislim da izneses dokaz za tvrdnju, sto opet nisi uradio....vrlo prosto...

sto se tice tvog pitanja, dokumenta za sta?....pored svega iznetog na ovoj temi imas i posebnu temu o operaciji Halijard sa svim podacima, izjavama spasenih pilota, pohvalama, ordenjima....sve ono sto ti nemas kada je u pitanju spasavanje od strane partizana...:D
 
kiseli ti jos nisi odgovorio na moje pitanje cime potvrdjujes da je ono sto si izneo obicna izmisljotina u tvom stilu pa da ponovimo...mislim da sam pitao dva puta...





sto se tice tvog pitanja, dokumenta za sta?....pored svega iznetog na ovoj temi imas i posebnu temu o operaciji Halijard sa svim podacima, izjavama spasenih pilota, pohvalama, ordenjima....sve ono sto ti nemas kada je u pitanju spasavanje od strane partizana...:D

da imas, izneo bi u par recenica;
Headquarters MAAF, the history of MAAF,1st september 1944-9th may 1945chapter XV, air crew recovery,p.319

nemoj zezati ljude...imas nesto da prigovoris dokumentima stavi druga...ali nemoj da ti curi iz usta.........stavi se na politicki forum, pa tamo pali pubertetlije...

Sto se tice izmisljotine o dogovoru o nemackom mesanju imas li ti bilo kakav dokaz za takvu tvrdnju?

napisao sam. ako zelis procitaj..drugi ce procitati....
 
Ционистички плаћеник Дража Михаиловић шаље своју Мисију
усташком крвнику Павелићу


Извори за овај текст:

1 Генерал Светомир Ђукић: "Из шуме у емиграцију - Од Славонског Брода до Загреба",
"Српска Застава", Буенос Аирес, Год. VI, бр. 33, 25. децембра 1954, стр. 1.

2 Исто. - Бр. од 25. 5. 1955, стр. 1. ("Резултати мог сусрета са Павелићем").

3 Исто. - Бр. од 25. 5. 1955, стр. 1.
4 Исто. - Бр. од 25. 5. 1955, стр. 3. ("Преговори са Павелићем у Загребу").

5 Из писма ђенерала Ђукића упућеног аутору 17. априла 1955. године из Дуисбурга, Немач-
ка.

6 Анте Павелић: "Држава Хрватска живи - Једно поглавље из рукописног дјела ‘Доживља-
ји’", "Хрватска, културно-политички зборник", Буенос Аирес, 1949, стр. 11-13.
7 Stephen Clissold: "Whirlwind", Лондон, 1949, стр. 217-218.

8 Видети: Др Живко Топаловић: "Последњи покушај", "Књига о Дражи (II)", Виндзор, Кана-
да, 1956, стр. 175-180.
9 Александар Милошевић: "Голгота", "Књига о Дражи (II)", Виндзор, Канада, 1956, стр. 228.__


Ante_Pavelic.jpg


Некако у то време ђенерал Михаиловић је чинио последње поку-
шаје да спасе људство које је било с њим у Босни. У ту сврху послао
је своју нарочиту Мисију у Загреб усташком "Поглавнику" Анти Па-
велићу. Михаиловићеву Мисију сачињавали су: дивизиски ђенерал
Светомир Ђукић, Командант Сремског корпуса на служби у Врховној
Команди, и инг Владимир Предавец, син покојног Јосипа Предавца,
Народног посланика и Потпредседника Хрватске Сељачке Странке.
И пре ове Мисије, ђенерал Михаиловић је имао свога политичког
пуномоћника у Загребу. То је био др Ранко Брашић, адвокат. Њега је
Дража често слао у Загреб. И др Брашић је био стална веза између ђе-
нерала Михаиловића - с једне, и Бискупа Алојзија Степинца и Анте
Павелића - с друге стране. Свима њима је Ранко Брашић доносио по-
руке од Драже, или од њих носио Дражи. Уз то, Брашић је од Павели-
ћа добијао серуме против тифуса и друге лекове, те то све слао Дра-
жи. Временом се др Брашић толико спријатељио с Павелићем, да га је
ословљавао са ти. Брашић је у Загребу сачекао и специјалну Дражину
Мисију.
Са ђенералом Ђукићем и инг Предавцем ишао је до Славонског
Брода и поручник Нешко Недић, Командант Ваљевског Корпуса. Они
су у Славонском Броду били гости усташког Великог жупана Саболи-
ћа, кога су молили да ослободи четничку болницу с којом се Нешко
Недић повратио Дражи. Ђенерал Ђукић и инг Предавец продужили су
пут у Загреб заједно са Саболићем, који их је возио у своме аутомоби-
лу.
Емисари ђенерала Михаиловића стигли су у Загреб 17. априла
1945. године. Одлазак у Загреб ђенерал Ђукић овако објашњава:
"... Кад се већ назирао неизбежан крај и Англо-Саксони нади-
рали преко Италије ка Бренеру, ђенерал Дража, мој непосредни
командант, поверио ми је мисију да ступим у везу са савезничком
војском у Италији, а уз пут, пролазећи кроз Загреб, испитам мо-
гућност сарадње војних јединица Павелићевих и наших, као и пред-
узимања мера за заштиту српског живља, на хрватској терито-
рији." 1
А о конкретним задацима Мисије, по тачкама, ђенерал Ђукић пи-
ше:
383
"Према ономе што ми је Дража саопштио, мој се задатак
састојао у следећем:
1) Обезбедити слободан пролазак наших људи преко терито-
рије Хрватске Државе;
2) Спасти болницу на Вучјаку (на овоме је нарочито инсисти-
рао Нешко Недић, претећи да ће и против наређења Дражиног да
се врати и силом је од усташа отме);
3) Ослободити 1.200 српског живља заробљеног од усташа,
код вароши Шамац (на реци Сави);
4) Тражити од Загреба помоћ у храни, муницији и лековима;
5) Утицати на групу српских бораца у Истри - док не стигне
тамо генерал Мирослав Трифуновић - да пруже руку сарадње Дра-
жи, у колико је више могуће; и
6) По завршетку задаће у Загребу и Истри, продужити пут
за Италију и тамо изнети праву ситуацију у земљи, пред надле-
жним форумима савезничких страна и тражити потребну по-
моћ."2
Да би горње задатке испунили Дражини емисари конферисали су
са Павелићем. Први састанак је одржан 17. априла 1945. године и био
је чисто куртоазног карактера. Овај састанак је био у старој Банској
палати у Горњем Граду. Присуствовали су с четничке стране: ђенерал
Светомир Ђукић и инг Владимир Предавец, а са усташке: "Поглав-
ник" Анте Павелић и др Андрија Артуковић, ранији Министар Уну-
трашњих послова "НДХ" а у то време Председник Законодавног Од-
бора. Михаиловићеву Мисију привели су и представили Павелићу
усташки ђенерал Анте Мошков и усташки пуковник Јосо Рукавина.
Овај састанак био је врло кратак и на њему је заказана конференција
за сутрадан.
По повратку од Павелића са првог састанка, одмах су посетили
ђенерала Ђукића. Дражин политички пуномоћник у Загребу др Ранко
Брашић и ђенералштабни мајор Жика Андрић, који је био нека врста
Дражиног војног аташеа код усташа. Обојицу њих Ђукић је позвао, да
сутрадан присуствују конференцији са Павелићем.
Други састанак, односно конференција одржана је 18. априла
1945. године у Павелићевом дворцу, у Тушканцу. Са четничке стране
били су присутни: ђенерал Светомир Ђукић, инг Владимир Предавец,
адвокат др Ранко Брашић и ђенералштабни мајор Жика Андрић. Са
усташке стране присуствовали су: "Поглавник" Анте Павелић, ђене-
рал Ђорђе Грујић и ђенерал Вјекослав Лубурић. Шеф Михаиловићеве
Мисије, ђенерал Ђукић одмах је изложио циљеве посете, те се, онда,
развила дискусија у којој је преузео иницијативу др Ранко Брашић,
који је - по Ђукићевим речима - "био интимнији са Павелићем, обоји-
ца су адвокати и Поглавник га је ословљавао са ти". Све што су чет-
ници тражили, Павелић је обећао да ће учинити, али је био заказан
још један састанак без одређеног датума.
Тај трећи састанак одржан је тек 22. априла 1945. године. На ње-
му су се Ђукић и Павелић о свему споразумели. Ђенерал Ђукић о то-
ме пише ово:
"... После тих састанака са њим (Павелићем - примедба пи-
сца), док сам још био у Загребу, обавештен сам, да је према на-
шем тражењу, послао камионе са лековима и муницијом, а сем
тога да је издао потребна наређења надлежним органима, да се
Дражина група пропусти кроз Хрватску, у правцу Словеније. Бол-
ница и заробљеници били су одмах ослобођени, још док смо били у
Сл. Броду."3
Али, ђенерал Ђукић интересовао се, шта се догађало и између 18
и 22. априла 1945. године, тј. између његовог и Павелићевог другог и
трећег састанка, те каже следеће:
"... Мало сам се чудио: зашто од 18 до 22. априла нисмо имали
никакву седницу? По неким информацијама, које сам после при-
ватно добио, генерал Лубурић је у то време био одсутан и ишао
на терен (у Босну или у Јасеновац), где се налазио Павле Ђуришић,
који се био одвојио од Драже и са више хиљада људи, жена и деце
био пошао из Црне Горе, преко Босне у правцу Словеније. Овај Ђу-
ришићев поход завршио се смрћу за њега и без мало за целу ту гру-
пу..."4
 
Наставак:

Извесно је, дакле, да је између 18 и 22. априла 1945. године, када
је био прекид у састанцима, ђенерал Вјекослав Лубурић однео Паве-
лићево наређење усташама у Јасеновцу да побију заробљене Црногор-
це на челу са Војводом Павлом Ђуришићем, који су, по свему судећи,
ликвидирани баш у тим последњим данима постојања "Независне Др-
жаве Хрватске".
Из целокупног рада Дражине Мисије у Загребу види се; да су се
емисари залагали за одробљавање четничке болнице, за пуштање на
слободу заробљених четника код Шамца, за оружје, муницију и леко-
ве Дражи, за слободан пропуст четника кроз Хрватску, једном речју -
за све, само не за Војводу Павла Ђуришића и његово људство. Зато је
аутор ове књиге отворено питао ђенерала Светомира Ђукића, да ли је
Мисија на челу с њим, коју је ђенерал Драгољуб Михаиловић послао
Анти Павелићу, ишта учинила за спас Војводе Павла Ђуришића и ње-
говог људства. ђенерал Светомир Ђукић, својим приватним писмом
од 17. априла 1955. године, одговорио је од речи до речи:
"НИКАКВЕ ВЕЗЕ НЕМАМ СА ПАВЛОМ ЂУРИШИЋЕМ НИТИ МИ ЈЕ ТО
СТАВЉЕНО У ЗАДАТАК."5
Постоји и Павелићево сведочанство о боравку Дражине Мисије
код њега. Оно у целости гласи овако:
"Једне вечери око 10 сати половицом травња 1945, саобћено
ми је с Маркова трга, да је велики жупан из Брода на Сави јавио
брзогласно на Министарство унутрашњих послова, да су к њему
дошла два човјека, који су се представили као србијански часници,
те да су тражили дозволу за слободан пролаз кроз Хрватску. Тко
су ти србијански часници, каковој србијанској војсци припадају, и
куда желе ићи, није ми чиновник, што је вршио ноћну службу у по-
главном жупанству, знао ништа поближе рећи. Напосе ме је зани-
мало, каковој војсци припадају, јер је, како је познато, у Србији
тада било неколико разних војски, као Недићева, Михаиловићева,
Љотићева, а можда и још која. Одредио сам стога да ме одмах
споје изравно с великим жупаном Саболићем у Броду, и он ми се је
за којих четврт сата јавио на брзоглас, те ми ствар разложио,
како слиеди:
- Тога су се дана пријавила у уреду Велике жупе два човјека у
грађанском одиелу и изјавила, да су србијански часници и да желе
говорити с великим жупаном. Њему су, када их је примио, саобћи-
ли, да су часници из стожера генерала Драже Михаиловића, који
се налази на риеци Дрини на хрватској страни, те имају налог, да
се обрате на најближу хрватску вишу област, до које буду могли
доћи, и да у његово име затраже дозволу за слободан пролаз њего-
ве војске преко хрватскога подручја у правцу према Словенији, од-
носно Јулијској Крајини у Италији. Велики им је жупан одговорио,
да он не може издати такове дозволе, него да о томе може дони-
ети одлуку једино влада у Загребу, којој ће он њихову жељу одмах
саобћити. Услиед тога се они налазе сада у његову уреду и чекају
на одговор из Загреба.
Ја сам ствар на брзу руку промислио, и било ми је одмах ја-
сно, да се одлука о тој ствари не може донети на пречац, него да
треба прије тога установити разне појединости, а напосе уста-
новити, колико има те војске, у каквом се стању налази, и напо-
кон одредити точно пут, којим има проћи, те уједно подузети све
потребите мјере, да се тај пролаз проведе без икакових упадица.
Напосе ми је било познато, да су постројбе генерала Михаиловића
биле тешко заражене пјегавим тифусом, па је и у том правцу
требало одредити потребите мјере. То ми је било познато, јер је
који тједан прије тога био управљен на мене апел за помоћ проти
пјегавцу. Једнога ми је дана, наиме, био саобћио народни заступ-
ник др Саво Бесаровић, да је у Загреб стигао из Београда један од-
вјетник, по имену др Брашић, који да има велику мисију, и да би
желио са мном разговарати. Ја сам га примио заједно са др Беса-
ровићем, и том ми је згодом др Брашић саобћио, да је он поузда-
ник генерала Михаиловића, и да се у том својству обраћа на мене
с молбом, да би хрватска влада ставила на располагање извјесну
количину цјепива проти пјегавом тифусу, јер да је људство гене-
рала Михаиловића јако заражено том пошасти. Цјепиво је гене-
рал Михаиловић добивао прије од Ниемаца, ну након што се је ње-
мачко заповједништво повукло из Србије, то су остали без ика-
квога заштитнога средства и лиека проти тој пошасти. Рекао
ми је, да је ствар најжурније нарави.
Иако су постројбе генерала Михаиловића биле нама неприја-
тељске, нисам им могао ускратити ту помоћ из чисто људских
разлога, а, разумије се, и из обћих санитарних разлога, па сам од-
мах упитао здравствену област хрватских оружаних снага, да ли
има на располагању довољно цјепива, а кад ми је одговорено да
има, и да се може извјесна количина ставити одмах на располага-
ње без икакова уштрба по нашу војску, одредио сам, да се др Бра-
шићу одмах преда та количина, да је он особно с влаком однесе,
дочим да ће се евентуално потребите веће количине ставити на
располагање касније из министарства здравства.
Што се тиче принципиелнога питања пролаза свих србијан-
ских постројби преко нашега државнога подручја, било ми је од-
мах јасно, о чему се ради. Када су се њемачке јединице повлачиле
из Србије, превозили су са својим транспортима и поједине групе
разних србијанских постројби. Но када су наше области то сазна-
ле, саобћено је Ниемцима, да се то не смије без наше дозволе извр-
шавати, а када се је, унаточ томе, неколико случајева поновило,
онда су наше области физички сприечиле сваки даљи такав поку-
шај. Генерал се Михаиловић није стога могао више поуздати у од-
премање својих људи преко Ниемца, а вјеројатно ни они нису више
хтјели на себе преузимати ту задаћу, јер им није било у интересу
имати на повлачењу неприлика с нашим областима и нашим поје-
диним јединицама, па је стога сматрао потребним обратити се
на нас и исходити дозволу за пролаз. Ја сам тако сматрао, да је
наша људска дужност, или, боље речено, да је потпуно у сугласју
с традиционалном племенитошћу хрватског војника, да се пока-
же човјеком и према непријатељу, када је овај већ фактично ста-
вљен изван могућности да се бори, и нисам видио никакове запреке
томе, да се тај пролаз не дозволи, када је било очито, да би све
то Михаиловићево људство дошло иначе у бољшевичке руке, и би-
ло ‘ликвидирано’. Требало је тек, како је горе речено, риешити из-
вјесне предпоставке, па сам стога рекао на брзогласу Саболићу,
да ту господу упути, да дођу особно у Загреб, гдје ће добити одго-
вор, односно да их он, ако су спремни доћи у Загреб, најкраћим пу-
тем допреми. Он их је, држећи отвореним брзоглас, позвао у своју
уредску собу и то им саобћио, ну они су одговорили, да немају на-
лога ићи до Загреба, па да се зато морају прије обратити на гене-
рала Михаиловића, извиестити, и онда по даљнем налогу поступи-
ти.
Након неколико дана су се повратили к великом жупану и са-
обћили му, да су добили налога, да иду у Загреб, и он их је особно у
своме самовозу довезао, јер је и онако морао по службеном послу
путовати у Загреб.
Када је Саболић стигао у Загреб с овим часницима, јавио се је
одмах главном равнатељу редарства Лисаку; овај ме је о томе
обавиестио, и ја сам одредио, да их добро смјесте и да им ставе
на располагање све, што им је потребно, те да их сутрадан прије
подне доведу к мени.
Сутрадан ми је јавио у уреду побочник пуковник Герваис, да
су дошли односни србијански часници, ну да нису само двојица, не-
го тројица. Када су дошли к мени у уредску собу, представили су
ми се, и то први генерал Ђукић, затим један зракопловни бојник,
коме се имена не сјећам, дочим је трећи био, не србијански часник,
него Предавец, младић од својих двадесет шест или седам година,
син покојнога хрватскога заступника и подпредсједника Хрватске
Сељачке Странке Јосипа Предавца. Он ме је одмах пред осталом
двојицом замолио, да би послије разговора са свима, њега задр-
жао, јер да би желио разговарати са мном на саму.
Генерал Ђукић ми је одмах разложио жељу генерала Михаи-
ловића, то јест да издам дозволу, да његово људство може несме-
тано проћи кроз Хрватску на путу у Италију, јер да је за њих бор-
ба свршила у домовини, односно, да се налазе у стању, у коме не
могу водити више борбе. Генерал Михаиловић особно не ће ићи,
него ће остати и даље у планинама. Ја сам њихов пролаз одмах
начелно одобрио, а затим сам циелу ствар предао заповједништву
трећег усташког сбора, преко чијега је подручја тај пролаз имао
бити изведен, и које је ствар провело. Уједно је то заповједни-
штво предузело бригу и око ових часника те их удомило за вриеме
њихова боравка у Загребу и до довршења тога пролаза, који је био
под заштитом трећега сбора у реду проведен.
Када је Предавец остао сам са мном, саобћио ми је слиедеће:
- Када се је распала Југославија, и када је успостављена Неза-
висна Држава Хрватска, ја се нисам могао с тиме помирити, јер
су моји осјећаји били југословенски, и чим је Дража Михаиловић
повео оружани покрет отпора, ја сам, сугласно с мојим осјећаји-
ма, отишао у тај покрет. Након краткога сам времена постао
чланом његовога главнога стожера, гдје сам с још двојицом Хрва-
та имао представљати Хрвате у том покрету. Тако је то било
све до пред неколико мјесеци, када се је састао конгрес, кога је ге-
нерал Михаиловић сазвао у својству члана југословенске владе, у
којој је министар војске, те му и предсједавао као вођа југославен-
скога ослободилачкога устанка. На том конгресу ја нисам судјело-
вао, јер нисам имао зато никакове легитимације, нити сам могао
овлаштено у ичије име говорити. С истих разлога није судјеловао
нити један други Хрват. Делегати су имали пуномоћи становитих
особа, јер да они разумију, да предбјежно немам камо ићи.
.
 
Последњи део:

Након довршеног конгреса, позвао ме је генерал Михаиловић и
саобћио ми, да је конгрес закључио, да се више не води борба за Ју-
гославију____________, него само за Краљевину Србију, и да се нема више ни на-
кон побједе савезника успоставити Југославија, него обновити
Краљевина Србија. Затим је додао, да услијед тога престаје и мо-
ја функција у његовом главном стожеру као Хрвата, која је по-
стојала на темељу дотадање југославенске концепције. Додао је
напокон, да ја, могу и даље остати код њих као гост и као при-
ватна особа, јер да они разумију, да предбјежно немам куда ићи.
Ја сам саобћење генерала Михаиловића примио до знања, за-
хвалио му се, што ми је до тада дао прилике, да радим за свој по-
литички идеал, напосе и за доброту, коју ми исказује, нудећи ми и
за у будуће гостопримство, ну, додао сам, да то гостопримство
не могу прихватити, већ да ћу првом приликом, чим ми се пружи
могућност, отићи, и то с разлога, што би мој даљни боравак код
њега имао само значење спасавања живота, кога сам ја, међу-
тим, ставио добровољно на коцку оним часом, чим сам отишао у
планине, па сам и сада спреман носити посљедице тога.
Дуго ми се времена није пружила прилика отићи, док ми гене-
рал Ђукић није након свога боравка у Броду рекао, да путује у За-
греб и да ће бити примљен од Вас. Ја сам одмах одлучио, да путу-
јем с њиме и с његовим пратиоцем, да дођем к Вама, да Вам све
ово саобћим, и да се ставим на располагање, да према мени по-
ступате по законима Државе Хрватске. И ево сада то извршујем.
Тако је гласила Предавчева исповиед. Ја сам му рекао, да му
се неће ништа догодити, и да је потпуно слободан, на што је он
замолио, да му се омогући отићи у Словенију, јер да му не би било
сгодно остати након свега тога у Загребу.
Ја сам следећи дан позвао генерала Ђукића, предочио му Пре-
давчеву изјаву, која је била стенографирана, и он ми је у целости
потврдио истинитост његових навода..."6
Постоји и још један страни извор о Мисији, коју је ђенерал Миха-
иловић послао усташком "Поглавнику" Анти Пачелићу. То је опис о
раду Ђукићеве Мисије, који је написао Стеван Клисолд, енглески __________тај-
ни агент у Загребу у то време. Мајор Клисолд, поред осталога, пише и
следеће:
"Тако, средином априла, Дража је послао своје делегате, ђе-
нерала Ђукића за војна и инг Предавца за политичка питања, да
преговарају са Антом Павелићем, Поглавником Независне Државе
Хрватске. Да ли је ово ‘случајност’ да се шампион Српства, који
је једном приписивао Хрватима све несреће које су задесиле његов
народ, сад удвара архиубицама Срба за помоћ и заједничку акцију
противу својих сународника?
Да ли је то била случајност или подвала, промена тактике
или напуштање принципа, Дража Михаиловић је сад био приморан
неумољивим нагоном за опстанак. Он је био само делимично задо-
вољан кад је сазнао да се Павелић сагласио да дозволи слободан
пролаз и лекарску негу рањеним четницима, али да није пристао
на понуду за заједничку акцију противу партизана из бојазни да би
отворена сарадња с четницима имала непожељан утицај на
усташке трупе."7
Како је било да било, остаје чињеница, да ђенерал Михаиловић
није хтео послушати Димитрија Љотића ни у октобру 1944. ни у мар-
ту 1945. године, када га је позивао да, још за времена дође са својим
људством у Словенију. Уместо да пристане, он је тврдоглаво остајао у
Босни све докле није увидео, да му је ту сигурна пропаст. Зато се тада
обратио за помоћ чак и самоме Павелићу. Али, све је већ било доцкан.
Крај је био ту. Усташе су се спасавали на врат на нос и заједно с њима
емисари и делегати ђенерала Михаиловића код Павелића: Светомир
Ђукић, Владимир Предавец, Ранко Брашић и Жика Андрић. Њихова
мисија донела је, уствари, једино корист њима самима, јер су, помог-
нути од усташа, несметано стигли у иностранство. А Дража Михаило-
вић, пак, са својим људством доживљавао је трагедију, која је била
ужасна по својим последицама. Са својим трупама, које су бројале
око 55-57 хиљада људи8, ђенерал Михаиловић се вртео по Босни,
као по зачараном кругу. И идући од немила до недрага, људства је
просто нестајало: што од тифуса и других болештина, што од глади,
што у борбама, што бекством читавих јединица, - Дражине трупе биле
су, такорећи, десетковане. И кад је видео, мимо његовог очекивања и
надања, да је немачка пропаст ту, а с њеном и његова, да му је извла-
чење у Словенију више немогућно и да му више нико помоћи не мо-
же, ђенерал Михаиловић је преосталом људству издао наређење: "На-
траг у Србију!" Један од ретких преживелих команданата ђенерала
Михаиловића, који је преживљавао те последње трагичне дане Југо-
словенске војске у Отаџбини, пише следеће:
"Натраг у Србију. - Основна замисао била је: Са Вучјака кре-
нути право на запад, и тако оставити утисак да ћемо и ми за Цр-
ногорцима. Од планине Мотајице скренути на југ, па брзим покре-
тима општим правцем: Мотајица - источније од Котор-Вароши -
између Травника и Зенице, избити у област босанске Фојнице.
Одавде, преко Иван-планине - западних падина Бјелашнице, обићи
Калиновик нешто западније, и одмах јужно од њега скренути на
исток, преко Зеленгоре избити на Дрину код Брода, ту је прећи, и
онда даље кроз Санџак у Србију."9
И преостало људство је на челу с Дражом кренуло пут Србије, ги-
нући на сваком кораку од партизана који су их у стопу пратили. И ка-
да су преживели стигли на Зеленгору, од 57 хиљада није их било у
животу више од 2-3 хиљаде! А ту, на Зеленгори, не дозвољавајући им
нипошто ни прелаз у Србију, четници су с ђенералом Михаиловићем
доживели 13. маја 1945. године такав пораз од партизана, да је то,
уствари, представљало војнички (политички је одавно био) крај Југо-
словенске војске у Отаџбини. Они, што су преживели ту борбу, распр-
шили су се тако да се више ни тројка са тројком није срела!
Међутим, насупрот свему томе што се дешавало у Босни, у Сло-
венији су се, тачно по једном смишљеном и унапред утврђеном плану,
одигравали значајни историски догађаји
 
da imas, izneo bi u par recenica;
Headquarters MAAF, the history of MAAF,1st september 1944-9th may 1945chapter XV, air crew recovery,p.319

nemoj zezati ljude...imas nesto da prigovoris dokumentima stavi druga...ali nemoj da ti curi iz usta.........stavi se na politicki forum, pa tamo pali pubertetlije...



napisao sam. ako zelis procitaj..drugi ce procitati....

vec duze vreme postavljas neki izvor za papiric na kome pise da nije klasifikovan...ja sam o samim podacima o broju spasenih pilota pisao jos u vreme dok si ti dokumenta o saradnji komunista i Nemaca iz 43. nazivao cetnickim falsifikatima :mrgreen:...takodje sve to isto sam uradio i u prethodnim postovima...i to je jasno svakom ko prati temu...

u pravu si kiseli, o spasavanju saveznickih avijaticara od strane partizana sve se moze reci u par recenica...:mrgreen:...o operaciji Halijard se pisu knjige, snimaju dokumentarci, priprema film :D....ne znam sta vise imamo da dodamo na ovu temu nakon svega iznetog....

_____________-

Nisi napisao nista....nemoj da lazes...pa pitamo ponovo da dokazes svoju izmisljotinu, pardon tvrdnju:)...jel se previse trazi od tebe?
 
Poslednja izmena:
Одговор на Филозофове лажи са претходне странице.

1. На Дражино питање да ли су да ли су нађена у његовој, Павелићевој или Степинчевој, или било којој другој архиви Минић је одговорио одречно.
2. Дража је рекао да потпис може да буде његов, а његов адвокат Ђоновић је показао документ на којем је потпис сличан али не исти. Према томе и потпис је фалсификат.
3. И тужилац и суд су признали да је потпис фалсификован како би наводно избегли анализу других, или елиминисали вредност свих бланко потписа. Била је пракса да Дража шаље бланко потписе у великом броју, нарочито удаљеним јединицама за потребе унапређивања, давања овлашћења, унапређења итд.
4. Сад долази моје омиљено. У стенографским белешкама факсимил је на једној а у Зборнику докумената на две странице. У другој верзији разликују се места адресе и датума, као и последњега пасуса који је прешао на другу страну и натписа Врховна команда. То доказује да суу исто писмо написали два пута и да су заборавили да униште једено, а потом и да су објавили ово друго.
Ниједно од њих(као ни наводно овлашћење адвокату Брашићу за преговоре са Павелићем) нема карактеристичан меморандум Врховне команде, печат, ни број под којим су заведена.
5. У свим писмима Дража је потписан као генерал а он се потписивао као Ђенерал.
6. Фалсификатор је био Хрват, јер је остало неколико кроатизама: комунистички вал, хрваткога простора, задатцима, а напосе хрватскога народа...
7. Има доста неписмених реченица попут: Са своје стране ја изражам своју наду или у писму Брашићу срдачно вас поздравља Ваш генерал(па име и презиме), а у пиму испод Ваш се не потписује титучла већ само име. У Дражиним оригиналним писмима таквих грешака нема.

О чему се заправо радило?
У питању је у ствари Дражино тражење везе са Мачеком, ради формирања сеоских стража и стављања истих под Дражину команду. У ту сврху Дража је за преговоре са Мачеком одредио 2 делегата: генерала Ранка Брашића и Владимира Предавеца(касније је послао и генерала Ђукића који је имао задатак како он сам пише да ухвати везу са Савезниицма и да испита могућност придобијања Павелићеве војске, што је једно са другим контрадикторно. Ако је Дража заиста рекоа Ђукићчу да му је задатак да обезбеди прелазак кроз НДХ, онда је то скривање праве намере и заваравање трага, јер Дража није ни мислио да иде из земље, већ да настави борбу.). Иста делегација је потом ухапшена и спроведена до Павелића. Павелић у својим мемоарима тврди да је генерал Ђукић од њега тражио наводно слободан пут за четнике до Италије. Међутим,. чињеница је да Дража уопште није хтео да иде из земље, већ да настави борбу, тако да је ово или лаж или је(што је далеко вероватније.) Павелић помешао Дражине и Ђуришићеве људе. Такође, када су наводно Павелић и Предавец разговарали у 4 ока, Предавец је наводно рекао да је Светосавски конгрес одржан пре неколико месеци, а не јануара 1944., да је председавао Дража, а не Топаловић, да му је Дража пренео утиске, а учествовао је на Конгресу(Предавец), и на крају да је одлучено формирање Краљевине Србије, а не Југославије са Великом Србијом унутар ње. Све ово показује да је Павелић лажов.
Љотићевски историчар Боривоје Карапанџић у својој књизи Грађански рат у Србији(у којој између остало тврди и да је Калабић командовао Бранденбуршким пуком), прихвата Павелићев запис и Ђукићеве мемоаре(избацујући кључне речи). Први доказ да Карапанић лаже је што не зна име генерала Ђукића(Светислав, а не Светомир. Иначе у њега Дража и четници нису имали поверења јер је био на гласу као лопов), друго Карапанџић прескаче део када се генерал Ђукић изненадио када је видео Брашића код Павелића, што је уочио адвокат Радоје Вукчевић и написао у својој књизи На страшном суду, јер да су заједно послати не би се изненадили један од другог.
Према томе, најреалнија верзија је она из Предавчевог писма Топаловићу: да је мисија тражила Мачека, а да су је усташе ухватиле и спровеле до Павелића.
Према, Вукчевићу, Брашић се представио као преговарач да би извео живу главу и домогао се Италије(што се може узети као тачно).
Клисолдова верзија да је Дража тражио сарадњу са Павелићем, али да је Павелић дозволио само пролазак кроз НДХ, а не и сарадњу нема документовано ,покриће, као ни тврдња да су у Загреб путовали Рачић и Недић, ради преговора са генерал пуковником Лером
 
2. Дража је рекао да потпис може да буде његов, а његов адвокат Ђоновић је показао документ на којем је потпис сличан али не исти. Према томе и потпис је фалсификат.

draza je rekao da je potpis njegov, ali da on nije pisao pismo

1. mihailovic tvrdi da je on ovlastio advokata brasica da se sretne sa predstavnikom maceka . zbog cega bi brasic falsifikovao pismo za pavelica i stepinca? sta bi brasic s time dobio? audijenciju i trazio autogram? brasic je po izjavi samog pavelica (navedeno gde u gornjem postu) i generala djukica, imao sastanak i primio mihailovicevu poruku, na koju je pozitivno odgovorio

2. imali su dva sastanka sa pavelicem 17 aprila i 22 aprila 1945 godine, sto je potvrdjeno dokumentima NDH .

3.Vladimir Predavec, dugogodisnji clan cetnickog centralnog nacioanlog komiteta, je prisustvovao tim sastancima. razlog za sastanak je vezan uz pukovnika mcdowella. pre svog odlaska , u novembru 1944 godine, mcdowell je rekao mihailovicu da ce odlazi za politickog savetnika americke 5 armije u italiji, i savetovao mihailovica da posalje deo svoje JVuO u sloveniju, gde bi napravio zajednicko politicko telo sastavljeno od centralnog nacionalnog komiteta, hrvatske seljacke stranke i nacionalnog komiteta slovenije. to bi stvorilo dovoljno snaznu "alternativnu" jugoslovensku politicku bazu, koja bi imala podrsku americke 5 armije da pocme pregovore sa "titovom jugoslavijom" i zavrsi gradjanski rat.predavec je bio poslan da taj plan objasni maceku .( ali ga je i objasnio pavelicu)

pismo stepincu




pismo pavelicu
 
Poslednja izmena:
Пардон, у праву си да није Дража питао, питање је поставио Јосип Хрнчевић(брзина у куцању), Дража је рекао према Самарџићу да потпис може бити њењгов, али да он није писао писмо. Потпис се међутим увек може фалсификовати.

За остало да поновим.

2. Дража је рекао да потпис може да буде његов, а његов адвокат Ђоновић је показао документ на којем је потпис сличан али не исти. Према томе и потпис је фалсификат.
3. И тужилац и суд су признали да је потпис фалсификован како би наводно избегли анализу других, или елиминисали вредност свих бланко потписа. Била је пракса да Дража шаље бланко потписе у великом броју, нарочито удаљеним јединицама за потребе унапређивања, давања овлашћења, унапређења итд.
4. Сад долази моје омиљено. У стенографским белешкама факсимил је на једној а у Зборнику докумената на две странице. У другој верзији разликују се места адресе и датума, као и последњега пасуса који је прешао на другу страну и натписа Врховна команда. То доказује да суу исто писмо написали два пута и да су заборавили да униште једено, а потом и да су објавили ово друго.
Ниједно од њих(као ни наводно овлашћење адвокату Брашићу за преговоре са Павелићем) нема карактеристичан меморандум Врховне команде, печат, ни број под којим су заведена.
5. У свим писмима Дража је потписан као генерал а он се потписивао као Ђенерал.
6. Фалсификатор је био Хрват, јер је остало неколико кроатизама: комунистички вал, хрваткога простора, задатцима, а напосе хрватскога народа...
7. Има доста неписмених реченица попут: Са своје стране ја изражам своју наду или у писму Брашићу срдачно вас поздравља Ваш генерал(па име и презиме), а у пиму испод Ваш се не потписује титучла већ само име. У Дражиним оригиналним писмима таквих грешака нема.

Одговори на твоје глупости.

1. Прво као што сам рекао, Дража је покушао да се повеже са Мачеком а не Павелићем, ради стварања нове хрватске антикомунистичке сељачке милиције.
2. Писмо је фалсификат. Дакле да поновим.

У стенографским белешкама факсимил је на једној а у Зборнику докумената на две странице. У другој верзији разликују се места адресе и датума, као и последњега пасуса који је прешао на другу страну и натписа Врховна команда. То доказује да су исто писмо написали два пута и да су заборавили да униште једно, а потом и да су објавили ово друго.

А укидање Врховне команде од 28.8.1944. је противправно јер га је потписала Шубашићева влада, коју су силом Енглези изабрали, а не правно легитимна Пурићева влада.
3. Тачно је да је Дража послао Брашића код Мачека, али не и код Павелића.
Када су Брашића ухватиле усташе, он се да извуче главу представио као Дражин преговарач. Исти је спасио усташе од Приморског корпуса фалсификујући примирје Драже и Павелића.
4. Да, већ сам написао и о томе.
5
 
Видим да си исправио поруку.
Прво, не занимају ме Политикини пропагандни текстови, где су та писам у Архиви?
Друго, Дража јесте Бражића позвао код Мачека а не код Павелића, што значи да је писмо истом у форми преговора са Павелићем фалсификат.
Треће, Павелић је фалсификовао Предавчеве речи, јер када су наводно Павелић и Предавец разговарали у 4 ока, Предавец је наводно рекао да је Светосавски конгрес одржан пре неколико месеци, а не јануара 1944., да је председавао Дража, а не Топаловић, да му је Дража пренео утиске, а учествовао је на Конгресу(Предавец), и на крају да је одлучено формирање Краљевине Србије, а не Југославије са Великом Србијом унутар ње
 
Видим да си исправио поруку.
Прво, не занимају ме Политикини пропагандни текстови, где су та писам у Архиви?
Друго, Дража јесте Бражића позвао код Мачека а не код Павелића, што значи да је писмо истом у форми преговора са Павелићем фалсификат.
Треће, Павелић је фалсификовао Предавчеве речи, јер када су наводно Павелић и Предавец разговарали у 4 ока, Предавец је наводно рекао да је Светосавски конгрес одржан пре неколико месеци, а не јануара 1944., да је председавао Дража, а не Топаловић, да му је Дража пренео утиске, а учествовао је на Конгресу(Предавец), и на крају да је одлучено формирање Краљевине Србије, а не Југославије са Великом Србијом унутар ње

kod tebe je sve "navodno".....

Kako se situacija razvijala, četnici i druge kvislinške snage iz Srbije okupljene u Slovenskom primorju, videći da Nijemci gube na svim frontovima i a se povlače s juga i jugoistoka prema Austriji i južnoj Njemačkoj i ne videći ni traga od ulaska savezničkih trupa iz Italije morale su odlučiti kuda da krenu, kako bi se spasile da ih ne uništi napredovanje Jugoslavenske armije. Usred ove krize odlučivanja poginuo je 23. aprila u automobilskoj nesreći politički vođa Srpskog dobrovoljačkog korpusa Ljotić.61 Šest dana kasnije Damjanović je izdao naređenje svim snagama pod njegovom komandom da pređu preko Soče dublje u talijanski teritorij. Ove su snage 4. maja došle do Palmanove, grada udaljenog oko pedeset kilometara na sjeverozapad od Trsta, a 5. maja su po naređenju britanskih snaga koje su bile tamo predale svoje oružje i postale britanski ratni zarobljenici.62 General Kosta Mušicki, komandant bivšeg Srpskog dobrovoljačkog korpusa, predan je kasnije Jugoslavenima, ali su drugi oficiri i obični vojnici iz ovih trupa ostali neko vrijeme u britanskim zarobljeničkim logorima u Italiji i nakon puštanja su se pomalo rasuli po cijelom svijetu. General Damjanović umro je u Hannoveru, augusta 1956. Vojvoda Jevđević umro je u Rimu, u oktobru 1962, a vojvoda Đujić je još 1973. živio u Sjedinjenim Američkim Državama. Već nekoliko mjeseci Mihailović je živo želio surađivati sa snagama hrvatske marionetske države »jer je zajednički cilj bio uništenje komunista.«63 Poslao je svog emisara, advokata dra Janka Brašića, ne samo dru Paveliću, poglavniku hrvatske marionetske države, već i poglavaru katoličke crkve u Hrvatskoj, nadbiskupu Alojziju Stepincu, a također i dru Mačeku, vođi Hrvatske seljačke stranke, koji se pasivno protivio kvislinškoj vladi.64 Pavelić je Brašiću dao određenu količinu lijekova protiv tifusa, koji je bio raširen među četničkim trupama u Bosni. Izgleda da je osim dra Brašića i četnički major Žika Andrić imao tokom posljednjih mjeseci rata neku vrstu stalnog dodira s vojnim vlastima NDH u Zagrebu.65 Konačno je Mihailović sredinom aprila 1945. poslao generala Svetomira Đukića, navodno u misiju da uspostavi kontakt sa savezničkim armijama koje su napredovale u sjevernoj Italiji, ali da istovremeno na prolazu kroz Zagreb vidi Pavelića i raspravi s njim mogućnost suradnje između četničkih i hrvatskih kvislinških trupa, te da od njega dobije niz ustupaka. Da pomogne Đukićeve napore u Zagrebu, Mihailović je s njim poslao Vladimira Predaveca, koji je već duže vrijeme bio član četničkog Centralnog komiteta. Đukić je praćen Predavecem, te Brašićem i Andrićem, imao dva sastanka s Pavelićem, 17. i 22. aprila. Na njima je tražio slijedeće: oslobađanje četničke bolnice i onih koji su bili u njoj, a koje su ustaše zarobili na planini Vučjak; puštanje 1200 srpskih civilnih lica koje su ustaše zarobili i držali u Šamcu; lijekove, municiju i hranu za četnike, te slobodan prolaz četničkih trupa kroz NDH na putu u Sloveniju (ali bez Mihailovića koji će ostati u planinama).66 Ovaj posljednji zahtjev, slobodan prolaz preko teritorija NDH, očito je trebao zavesti ustaške vlasti (a još više jedinice Jugoslavenske armije, čiji su obavještajni izvori u Zagrebu sigurno radili efikasno) da pomisle kako Mihailović namjerava poslati svoje snage u Sloveniju, a ne u Srbiju.

61 Kostić, str. 250.

62 Ibid, str. 259 - 267.

63 Vidi izvještaj njemačkog opunomoćenog generala za Hrvatsku od 24. decembra 1944, u kojem se poziva na izjavu jednog svog pouzdanog agenta. Mikrofilm br. T-311, rola 196, snimak 427.

64 Iako je Mihailović na svom suđenju izjavio da je Brašić bio opunomoćen samo za kontakt s predstavnicima Hrvatske seljačke stranke, dokazano je da je Brašić također vidio Pavelića i Stepinca. Vidi The Trial of Dra%a Mihailović, str. 289 - 296, 453 - 456. Dru Brašiću, koji je tada živio u New Yorku, pisao sam 26. aprila 1972. i pitao ga da li je nešto napisao o svojoj aktivnosti kao čovjek za vezu između Mihailovića i Pavelića, a ako nije, da li bi bio ljubazan da odgovori na niz pitanja o tome. U svom odgovoru od 6. maja 1972. dr Brašić je rekao da do sada nije napisao ništa meritorno o svojoj »nacionalno-političkoj delatnosti iz vremena drugog svetskog rata«, jer da u načelu vjeruje kako memoare i slične spise treba objaviti tek pedeset godina nakon događaja koje opisuju. S tog razloga također nije bio voljan odgovoriti na bilo koje pitanje o svojoj aktivnosti tokom rata. Dr Brašić je umro 22. novembra iste godine. Treba zabilježiti da su već 1943. godine predstavnici Mihailovića i Hrvatske seljačke stranke (koju su podržavali mnogi domobranski oficiri) poveli diskusiju o budućnosti Jugoslavije. Do sporazuma međutim nije došlo jer HSS nije htjela priznati Mihailovića kao glavnog komandanta svih jugoslavenskih snaga, uključujući i domobrane, a Mihailović se nije htio složiti s time da se odrekne onih četničkih grupa koje su bile odgovorne za masovni teror nad hrvatskim stanovništvom. Ova informacija potječe od domobranskog pukovnika Ivana Babića, kome su u januaru 1944. visoke vojne vlasti NDH pomogle da pobjegne u Italiju kako bi uspostavio kontakt sa savezničkim snagama u ime domobranske vojske i HSS. Vidi F. O. 371/44245, R 1040/8/92 i F. O. 371/44249, R 3364/8/92. Krajem 1944. su se i neke domobranske jedinice u Bosni, konkretno one smještene u Varešu i Zenici, očito pokušale nekako približiti Mihailoviću, stavljajući mu u izgled priznanje njegove vrhovne komande. Vidi npr. Mihailovićevo pismo od 29. novembra 1944. domobranskom komandantu Vareša Mati Matićeviću, u The Trial of Draža Mihailović, str. 218 i mikrofilm br. T-501, rola 257, snimci 1077 - 1078. Vidi također i sasvim nevjerojatnu priču koju saopćava poručnik Lalich u svom već citiranom izvještaju pretpostavljenima iz OSS.

65 Karapandžić, str. 438.

Prvih dana aprila je i njemački obavještajni agent Stärker posljednji puta posjetio Mihailovića i donio mu ponudu generalpukovnika Löhra da se preda zapadnim Saveznicima, zajedno sa zahtjevom da im tu ponudu preda Mihailović. Mihailović je na svom suđenju posvjedočio da je to učinio i da su dva njegova važna komandanta, major Račić i kapetan Nedić, otišli u Zagreb (vjerojatno prije 12. aprila) da od Löhra zatraže predaju, ali naravno bez uspjeha.67 To je vjerojatno bila posljedica Stärkerove posjete Mihailoviću.

66 Serija članaka generala Đukića o njegovoj misiji kod Pavelića izlazila je u mjesečniku Srpska Rastava (Buenos Aires), od decembra 1954. do maja 1955. pod naslovom »Iz šume u emigraciju«. Đukiću je odgovorio ustaški general Luburić »Otvorenim pismom srpskom generalu Svetomiru Đukiću« u časopisu Drina (Madrid), u decembru 1955. Pavelić je 1949. također objavio svoja sjećanja na te sastanke. Karapandžić, str. 436 - 439, opširno citira Đukićev članak, a na str. 439 - 444, u potpunosti navodi Pavelićevu izjavu o istoj stvari.
67 The Trial of Dra^a Mihailović, str. 270 - 271, 291 - 292.

tomasevic "Cetnici"

medjutim , to isto tvrdi Stevan K. Pavlowitch "Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia" str. 260

mihailovic laze , ukratko :D
 
hrvat Tomasevic cija je knjiga kao jedina ''strana'' objavljena u Titovoj Jugoslaviji (sto vec govori samo za sebe) nije nikakav validan izvor vec iskljucivo sluzi za lecenje frustracija i kompleksa Hrvata, verovatno najsramnijeg naroda u II sv.ratu...zanimljivo kako se uglavnom pozivas na njega...

svakako nije strano da je u toku staljinistickog procesa u Beogradu Draza drogiran, mucen, njegova porodica zigosana, itd....znas i sam kako to ide kiseli...
 
Poslednja izmena:
kiseli i dalje nisi izneo dokaze za svoju tvrdnju sto i dalje znaci da je obicna izmisljotina, ....pa da te podsetim posto ocigledno ignorises...

napisi veliko hvala pukovniku mcdowellu, koji ima 7 septembra sastanak sa rudolfom starkerom , nemackim obavestajcem abwehra, , koji je licni predstavnik neubachera, nemackog plenipotentnog za srbiju, i to u pranjanima, uz prisustvo mihailovica, gde pada dogovor o nemackom nemesanju kod evakuacije.

:kafa:
 
Poslednja izmena od moderatora:
kiseli i dalje nisi izneo dokaze za svoju tvrdnju sto i dalje znaci da je obicna izmisljotina, a ti lazov i falsifikator....pa da te podsetim posto ocigledno ignorises...



:kafa:

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=15012329&postcount=3384

Posle istražnog postupka nad Dražom Mihailovićem 1946. godine, u zaključcima sprovedene istrage o sastanku pukovnika Mekdauela i Mihailovića sa Šterkerom piše sledeće:

"... Odmah po dolasku Mek Dauela, održan je sastanak između Draže, Nemca Šterkera, koji je bio izaslanik Nojbaherov, i Mek Dauela u selu Pranjanima, 30 km od Čačka. Sastanak je održan početkom septembra. Cilj sastanka je bio, od strane Šterkera, da ukazujući na opasnost koja preti od Crvene armije, zaključi povoljne uslove sa Mek Dauelom, kako bi se nemačke snage mogle izvući ka zapadu. Mek Dauel je stajao na stanovištu da Nemci treba da kapituliraju i da oružje predaju Draži. Cilj je bio jasan: sa nemačkim oružjem osposobiti Dražu za dalju borbu protiv partizana. Ovaj prvi sastanak nije doveo do nekih naročitih rezultata, pa je održan i drugi sastanak, u drugoj polovini septembra 1944. god., blizu sela Draginja u Srbiji. Sastanak je održan između Draže, Mek Dauela i Šterkera. Sa Šterkerom je došao iz Beograda i Milan Aćimović, ali nije prisustvovao sastanku."5

Međutim, razgovori između Mekdauela i Mihailovića sa Nojbaherovim opunomoćenikom Šterkerom omogućili su neometanu evakuaciju savezničkih avijatičara, koji su se prinudno spustili na teritorije na kojima su se nalazile Mihailovićeve jedinice, sa aerodroma nedaleko od sela Pranjana u Italiju.

citirano iz milovanovic : "draza mihailovic"
 
Poslednja izmena:
hrvat Tomasevic cija je knjiga kao jedina ''strana'' objavljena u Titovoj Jugoslaviji (sto vec govori samo za sebe) nije nikakav validan izvor vec iskljucivo sluzi za lecenje frustracija i kompleksa Hrvata, verovatno najsramnijeg naroda u II sv.ratu...zanimljivo kako se uglavnom pozivas na njega...

svakako nije strano da je u toku staljinistickog procesa u Beogradu Draza drogiran, mucen, njegova porodica zigosana, itd....znas i sam kako to ide kiseli...

tomasevic se u svetu smatra referentnim radom kada su u pitanju cetnici. no da mihailovic laze nema nikakve dileme jer i sam pavelic tvrdi da je imao kntakt s njim, kao i
Serija članaka generala Đukića o njegovoj misiji kod Pavelića izlazila je u mjesečniku Srpska Rastava (Buenos Aires), od decembra 1954. do maja 1955. pod naslovom »Iz šume u emigraciju«. Đukiću je odgovorio ustaški general Luburić »Otvorenim pismom srpskom generalu Svetomiru Đukiću« u časopisu Drina (Madrid), u decembru 1955. Pavelić je 1949. također objavio svoja sjećanja na te sastanke. Karapandžić, str. 436 - 439, opširno citira Đukićev članak, a na str. 439 - 444, u potpunosti navodi Pavelićevu izjavu o istoj stvari.

postoji i mihailovicevo pismo advokatu barsicu u kojem mu se zahvaljuje sto je razgovarao sa pavelicem
 

Back
Top