Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
66 година од мисије Халјард 1944-2010 // Припремио: Новица Стевановић
66 година од мисије Халјард – највеће спасилачке операције у Другом светском рату у Србији
Равногорска Друга победа
Припремио:
Генералштабни пуковник у пензији
Новица Стевановић
August 4, 2010
Ако је Равногорска прва победа – војни допринос у сламању немачког афричког корпуса 1942. године, у чему се истакао генерал Михаиловић командујући у Савезничкој противосовинско-логистичкој операцији (друга половина 1941 – прва половина 1943) спречавајући на тај начин снабдевање Ромелових снага комуникацијама преко Балкана, онда спасавање на стотине америчких пилота у својеврсној операцији Халјард (август – децембар 1944. када је укупно евакуисано 512 ваздухопловаца) пошто су им Британци окренули леђа, као и команданту Југословенске војске, зато што би рекли истину да ЈВУО није колаборационистичка и да Ђенерал није издајник, може се назвати – Другом равногорском победом.
Занимљиво је да је та победа извојевана у времену када су Савезници увелико водили Специјалну операцију за ликвидацију ЈВУО и да којим случајем генерал Михаиловић није обавестио југословенског амбасадора у Вашингтону Константина Фотића о америчким ваздухопловцима који чекају на избављење из Србије, већина би их доживела судбину британског мајора Теренса Атертона, кога су после напуштања Титовог штабу у Босни ликвидирали југословенски партизани да би спречили сведочење о сарадњи југословенских комуниста и хрватских нациста усташа.
Све је почело на истеку зиме 1944. године када је генерал Михаиловић у предузимању мера против Савезничке специјалне операције за ликвидацију ЈВУО (почетак: раздајање пуковника Сајца од бригадног генерала Армстронга октобра 1943) наредио комнданту 1. равногорског корпуса капетану Вучковићу: "Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте на непријатељској територији, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посада се спасава искакањем. Спашени авијатичари из свих крајева земље биће упућени Вама. Припремите заштиту, снабдевање и евакуацију истих".
Капетан Вучковић имао је у свом саставу инжењера Николу Веркића, и поверио му задатак изградње аеродрома на голој заравни званој Галовића брдо. Због тајности радило се ноћу и крајем марта капетан је известио генерала да је импровизовани аеродром завршен. Међутим, Британци који су били у Дражином штабу, оценили су да је стаза кратка, па је тако прва група спасених пилота, средином априла, уз помоћ водича Фрање Сеничара, кренула ка Јадрану.
Али, када је на захтев британске владе требало евакуисати чланове војних мисија, које је Дирекција за специјалне операције (СОЕ) опозвала из Штаба ВК ЈВУО, испоставило се да аеродром ипак може послужити сврси па су ноћу 29. маја 1944. амерички авиони слетели први пут на тло окупиране Србије и евакуисали у Италију око 60 лица. Два дана касније (31. мај 1944) пребачени су у Италију и шеф британске војне мисије бригадни генерал Армстронг и др Живко Топаловић, председник Југословенске демократске народне заједнице, коме је генерал Михаиловић дао у задатак да обавештава све савезничке инстанце о "забуни" према ЈВУО и разобличи пропагандни трик и лажи да је Михаиловић "издајник и колаборациониста и да четници секу уши пилотима пре него што их предају Немцима".
Потом је престала свака комуникација између Савезника и генерала Михаиловића иако је он рачунао на војничку част савезничких генерала и да ће у завршним операцијама на Балкану укључити и ЈВУО.
У Међувремену су у Штабу ВК припадници Равногорског покрета доводили савезничке ваздухопловце. На позиве за евакуацију савезничком линијом командовања (Равна гора – Бари) није било одговора. Стога се генерал Михаиловић одлучио и на други корак: обавестио је југословенског амбасадора Фотића у Вашингтону о том проблему. Изгледало је да ће идеја уродити плодом јер је Михаиловић тиме отворио радио-канал којим су се – синови јављали родитељима да су у животу – о чему је убрзо био информисан и председник Рузвелт. Негде у исто време о том случају Рузвелта је службено обавестио и шеф америчке обавештајне службе (ОСС) генерал Донован побуђен упорношћу извештајима својих потчињених старешина у Италији (капетани Џорџ Вујнович, шеф службе ОСС у Барију и Џорџ Мусулин, вођа мисије у Југосалвији који се био вратио крајем маја). Рузвелт је дао сагласност па је 14. јула 1944. генерал Икер, командант савезничких ваздухопловних снага за Медитеран, потписао документ на основу кога је формирана Јединица за спасавање посада авиона (Air Crew Rescure Unit) па је тако настала мисија Халјард – својевсрсни ваздушни мост Прањани – Бари уклапајући се у свеукупне напоре Штба врховне команде и југословенског ЦНК да се заустави Савезничка специјална операција.
Међутим, то није било довољно: британски одсек СОЕ у Барију није одустајао од свог циља (саботажа евакуације пилота и лишавање нежељених сведока о ЈВУО и генералу Михаиловићу) па је тако шеф новонастале мисије капетан Мусулин готово пет пута узалудно летео ка Галовића аеродрому и умало није изгубио главу.
Испоставило се да је тај британски одсек, у којем је био Џејмс Клугман (касније откривен као шести члан Кембриџке петорке који су све време рата радили за совјетску обавештајну службу) био јачи и од Рузвелта. Али, с друге стране, ни амерички ваздухопловци нису седели скрштених руку па су после наређења генерала Михаиловића командантима корпуса да им се обезбеде делови радио-апарата из срушених авиона најзад склопили једну радио станицу. Тако је, најзад, успостављена веза с 15. ВАК-ом (претпостављена команда) и из игре искључен британски СОЕ. Трочлана екипа мисије (Мусулин, Рајачић и Џибилијан) је 2. августа десантирала код Прањана и после дораде аеродрома за још око 80 метара, започела је евакуација савезничких ваздухопловаца. Тако је до 10. августа укупно евакуисано 241 амерички пилот, 6 Британаца, 4 Француза, 9 Италијана и 12 Руса.
Међутим, мисија Халјард, која је требала да траје 2-3 недеље, потрајала је шест месеци, а за то време евакуисано 432 америчка пилота и 80 припадника посада из других савезничких војски. Тако је укупан број спасених лица био 512 а да притом није изгубљен ни један живот.
Месец дана касније (30. јануар 1945) амерички војници и филипинске оружане снаге ослободили су 511 војника из логора за ратне заробљенике у близини Кабанатуана (Филипини), па је тако за војника више Халјард била највећа спасилачка мисија у Другом светском рату о којој се готово ћутало док су трајали "гвоздена завеса" и "хладни рат".
Занимљиво је шта је то што британски СОЕ није желео да се чује из уста непосредних сведока, савезничких пилота о ЈВУО и генералу Михаиловићу.
Амерички, и други, ваздухопловци били су непожељни као сведоци јер би говорећи истину негирали службену "истину" која је представљала генерала Михаиловића као издајника и окупаторског колаборационара и да савезничке војнике испоручује Немцима и на тај начин ометали Черчилову замену Ђенерала партизанским командантом Титом.
Наредник Гас Браун (Лалинга, Тексас), један од чланова посаде првог авиона обореног над Југославијом: "За пет и по месеци нисам присуствовао ниједном сусрету с Немцима који је био пријатељски. Једино што сам видео биле су борбе с њима."
Поручник Мерил Вокер (Комптон, Калифорнија) био је у авиону који се присилно спустио близу варошице Рудник, 40 миља јужно од Београда. Он је причао: "Онога дана када смо се присилно спустили, два човека остала су нам заробљена у авиону. Пре него што смо успели да их ослободимо наишла је немачка патрола, која је покушала да нас зароби, али су четници одбијали њене нападе све док нисмо извукли наше људе из авиона. Борба је била жестока... Знам да су четници имали губитке..."
Наредник Лиланд Портер (Лексингтона, Кентаки), члан посаде авиона обореног недалеко од Београда, по повратку са задатка 9. септембра 1944, дао је следећу изјаву: "Немци стационирани на оближњој железничкој станици покушали су да нас отму четницима. Уследила је борба. Погинули су један четник и четири Немаца. Четници су заробили шест Немаца".
Поручник Ричард Фелман, навигатор у посади бомбардера, сећа се предавања одржаног пре поласка у напад на Плоешти јула 1944. Тада им је речено да су партизани добри, а четници зли момци који имају незгодан обичај да савезничким пилотима одсеку уши пре него их предају Немцима. У једном чланку описујући своја искуства, он каже: "У тренутку ме је окружила група од 20 сељака – ту су били људи, жене, деца. Нигде црвене звезде. Четници! Речи официра који је држао предавање пред полазак инстинктивно су ми пролетеле кроз главу. Махинално покрих рукама уши да их заштитим. Али њима нису требале моје уши. Подигли су ме на рамена и однели до групице дрвених колиба неких 500 јарди одатле. Ту су ме удобно сместили у једну омању собу."
66 година од мисије Халјард – највеће спасилачке операције у Другом светском рату у Србији
Равногорска Друга победа
Припремио:
Генералштабни пуковник у пензији
Новица Стевановић
August 4, 2010
Ако је Равногорска прва победа – војни допринос у сламању немачког афричког корпуса 1942. године, у чему се истакао генерал Михаиловић командујући у Савезничкој противосовинско-логистичкој операцији (друга половина 1941 – прва половина 1943) спречавајући на тај начин снабдевање Ромелових снага комуникацијама преко Балкана, онда спасавање на стотине америчких пилота у својеврсној операцији Халјард (август – децембар 1944. када је укупно евакуисано 512 ваздухопловаца) пошто су им Британци окренули леђа, као и команданту Југословенске војске, зато што би рекли истину да ЈВУО није колаборационистичка и да Ђенерал није издајник, може се назвати – Другом равногорском победом.
Занимљиво је да је та победа извојевана у времену када су Савезници увелико водили Специјалну операцију за ликвидацију ЈВУО и да којим случајем генерал Михаиловић није обавестио југословенског амбасадора у Вашингтону Константина Фотића о америчким ваздухопловцима који чекају на избављење из Србије, већина би их доживела судбину британског мајора Теренса Атертона, кога су после напуштања Титовог штабу у Босни ликвидирали југословенски партизани да би спречили сведочење о сарадњи југословенских комуниста и хрватских нациста усташа.
Све је почело на истеку зиме 1944. године када је генерал Михаиловић у предузимању мера против Савезничке специјалне операције за ликвидацију ЈВУО (почетак: раздајање пуковника Сајца од бригадног генерала Армстронга октобра 1943) наредио комнданту 1. равногорског корпуса капетану Вучковићу: "Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте на непријатељској територији, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посада се спасава искакањем. Спашени авијатичари из свих крајева земље биће упућени Вама. Припремите заштиту, снабдевање и евакуацију истих".
Капетан Вучковић имао је у свом саставу инжењера Николу Веркића, и поверио му задатак изградње аеродрома на голој заравни званој Галовића брдо. Због тајности радило се ноћу и крајем марта капетан је известио генерала да је импровизовани аеродром завршен. Међутим, Британци који су били у Дражином штабу, оценили су да је стаза кратка, па је тако прва група спасених пилота, средином априла, уз помоћ водича Фрање Сеничара, кренула ка Јадрану.
Али, када је на захтев британске владе требало евакуисати чланове војних мисија, које је Дирекција за специјалне операције (СОЕ) опозвала из Штаба ВК ЈВУО, испоставило се да аеродром ипак може послужити сврси па су ноћу 29. маја 1944. амерички авиони слетели први пут на тло окупиране Србије и евакуисали у Италију око 60 лица. Два дана касније (31. мај 1944) пребачени су у Италију и шеф британске војне мисије бригадни генерал Армстронг и др Живко Топаловић, председник Југословенске демократске народне заједнице, коме је генерал Михаиловић дао у задатак да обавештава све савезничке инстанце о "забуни" према ЈВУО и разобличи пропагандни трик и лажи да је Михаиловић "издајник и колаборациониста и да четници секу уши пилотима пре него што их предају Немцима".
Потом је престала свака комуникација између Савезника и генерала Михаиловића иако је он рачунао на војничку част савезничких генерала и да ће у завршним операцијама на Балкану укључити и ЈВУО.
У Међувремену су у Штабу ВК припадници Равногорског покрета доводили савезничке ваздухопловце. На позиве за евакуацију савезничком линијом командовања (Равна гора – Бари) није било одговора. Стога се генерал Михаиловић одлучио и на други корак: обавестио је југословенског амбасадора Фотића у Вашингтону о том проблему. Изгледало је да ће идеја уродити плодом јер је Михаиловић тиме отворио радио-канал којим су се – синови јављали родитељима да су у животу – о чему је убрзо био информисан и председник Рузвелт. Негде у исто време о том случају Рузвелта је службено обавестио и шеф америчке обавештајне службе (ОСС) генерал Донован побуђен упорношћу извештајима својих потчињених старешина у Италији (капетани Џорџ Вујнович, шеф службе ОСС у Барију и Џорџ Мусулин, вођа мисије у Југосалвији који се био вратио крајем маја). Рузвелт је дао сагласност па је 14. јула 1944. генерал Икер, командант савезничких ваздухопловних снага за Медитеран, потписао документ на основу кога је формирана Јединица за спасавање посада авиона (Air Crew Rescure Unit) па је тако настала мисија Халјард – својевсрсни ваздушни мост Прањани – Бари уклапајући се у свеукупне напоре Штба врховне команде и југословенског ЦНК да се заустави Савезничка специјална операција.
Међутим, то није било довољно: британски одсек СОЕ у Барију није одустајао од свог циља (саботажа евакуације пилота и лишавање нежељених сведока о ЈВУО и генералу Михаиловићу) па је тако шеф новонастале мисије капетан Мусулин готово пет пута узалудно летео ка Галовића аеродрому и умало није изгубио главу.
Испоставило се да је тај британски одсек, у којем је био Џејмс Клугман (касније откривен као шести члан Кембриџке петорке који су све време рата радили за совјетску обавештајну службу) био јачи и од Рузвелта. Али, с друге стране, ни амерички ваздухопловци нису седели скрштених руку па су после наређења генерала Михаиловића командантима корпуса да им се обезбеде делови радио-апарата из срушених авиона најзад склопили једну радио станицу. Тако је, најзад, успостављена веза с 15. ВАК-ом (претпостављена команда) и из игре искључен британски СОЕ. Трочлана екипа мисије (Мусулин, Рајачић и Џибилијан) је 2. августа десантирала код Прањана и после дораде аеродрома за још око 80 метара, започела је евакуација савезничких ваздухопловаца. Тако је до 10. августа укупно евакуисано 241 амерички пилот, 6 Британаца, 4 Француза, 9 Италијана и 12 Руса.
Међутим, мисија Халјард, која је требала да траје 2-3 недеље, потрајала је шест месеци, а за то време евакуисано 432 америчка пилота и 80 припадника посада из других савезничких војски. Тако је укупан број спасених лица био 512 а да притом није изгубљен ни један живот.
Месец дана касније (30. јануар 1945) амерички војници и филипинске оружане снаге ослободили су 511 војника из логора за ратне заробљенике у близини Кабанатуана (Филипини), па је тако за војника више Халјард била највећа спасилачка мисија у Другом светском рату о којој се готово ћутало док су трајали "гвоздена завеса" и "хладни рат".
Занимљиво је шта је то што британски СОЕ није желео да се чује из уста непосредних сведока, савезничких пилота о ЈВУО и генералу Михаиловићу.
Амерички, и други, ваздухопловци били су непожељни као сведоци јер би говорећи истину негирали службену "истину" која је представљала генерала Михаиловића као издајника и окупаторског колаборационара и да савезничке војнике испоручује Немцима и на тај начин ометали Черчилову замену Ђенерала партизанским командантом Титом.
Наредник Гас Браун (Лалинга, Тексас), један од чланова посаде првог авиона обореног над Југославијом: "За пет и по месеци нисам присуствовао ниједном сусрету с Немцима који је био пријатељски. Једино што сам видео биле су борбе с њима."
Поручник Мерил Вокер (Комптон, Калифорнија) био је у авиону који се присилно спустио близу варошице Рудник, 40 миља јужно од Београда. Он је причао: "Онога дана када смо се присилно спустили, два човека остала су нам заробљена у авиону. Пре него што смо успели да их ослободимо наишла је немачка патрола, која је покушала да нас зароби, али су четници одбијали њене нападе све док нисмо извукли наше људе из авиона. Борба је била жестока... Знам да су четници имали губитке..."
Наредник Лиланд Портер (Лексингтона, Кентаки), члан посаде авиона обореног недалеко од Београда, по повратку са задатка 9. септембра 1944, дао је следећу изјаву: "Немци стационирани на оближњој железничкој станици покушали су да нас отму четницима. Уследила је борба. Погинули су један четник и четири Немаца. Четници су заробили шест Немаца".
Поручник Ричард Фелман, навигатор у посади бомбардера, сећа се предавања одржаног пре поласка у напад на Плоешти јула 1944. Тада им је речено да су партизани добри, а четници зли момци који имају незгодан обичај да савезничким пилотима одсеку уши пре него их предају Немцима. У једном чланку описујући своја искуства, он каже: "У тренутку ме је окружила група од 20 сељака – ту су били људи, жене, деца. Нигде црвене звезде. Четници! Речи официра који је држао предавање пред полазак инстинктивно су ми пролетеле кроз главу. Махинално покрих рукама уши да их заштитим. Али њима нису требале моје уши. Подигли су ме на рамена и однели до групице дрвених колиба неких 500 јарди одатле. Ту су ме удобно сместили у једну омању собу."
Poslednja izmena:
