Проф. др Мила Алечковић у књизи "Црна психијатрија и црне дијагнозе" стручно анализира ментални профил Александра Вучића.
Психолошка незрелост пацијента Александра Вучића је очита на сваком кораку, а у узроку перверзије је свакако дубинско неприхватање једне стране своје личности, или неког дела проживљеног искуства, или неког момента у биографији. Вучић ужива у игри свемоћи, односно у игри живота и смрти других људи, што је карактеристично за некрофилске профиле. Одаје профил потуљеног и кукавичког психолошког менталног садисте преобученог у дизајн „оксфордског закаснелог студента“ у скупим оделима, или адолесцентским тренеркама, са вештачким, усиљеним и грчевитим осмехом на лицу, значајним извежбаним монотоним паузама у изузетно лепљивом и репетитивном пренемажућем, мазном и отегнутом говору пуном вештачких уздаха, у тоналитету гласа који жели да глуми спонтаност, али је несигуран, неубедљив и одаје неповерење самом себи, са наочарима које стално додирује, те значајним потезом руке подиже увис, или „професорски“ гледа изнад њихових стакала, како би неком упутио казнене речи које је можда слушао у детињству или у својој бившој политичкој партији („Еј ти мали…!“) и како би гестовима и покретима попунио очигледну интелектуалну и когнитивну празнину.Да се разумемо. Актуелни председник Србије је неважан лик за нашу хуману струку, јер није реч ни о Николи Тесли, ни о Хемигвеју, ни о Емилу Золи, нити о Бетовену. Али за нашу струку важан је српски народ који је узрочно-последичном везом спојен са душевним стањем председника своје државе. Будући да у струци познајемо феномен тзв. симбиотичког лудила, као и феномен психолошко-патолошке заразе менталним вирусима који су много опаснији и бржи од било којих других вируса у екосистему, моја деонтолошка обавеза била је да овај феномен расветлим.
Такође, желим да кажем, одмах на почетку, да ово стручно разматрање поштује институцију председника Србије која би апсолутно и увек требало да буде заштићена од избијања потенцијалне менталне болести њеног носиоца. Од како је света и века, о томе се, на овај или онај начин, водило рачуна и посрнули примерци људског рода на разним духовним или световним престолима третирани су онако како је то налагао спас заједнице или народа којима су евентуално владали или хтели да владају.
Гледајући немоћ свуда око себе, ја сам зато један одељак моје књиге која се бави много општијим и значајнијим појавама, ипак подредила моралној дужности, дајући, и то искључиво на основу видљивих, аудитивних и других емпиријских бихејвиоралних доказа, слику менталног стања данашњег, још увек актуелног председника Србије кога из најдубљих професионалних побуда сматрам пацијентом, вероватно несрећним пацијентом. Али, у вагању тежине, индивидуалног значаја или тежине историје, превагнула је несрећа српског народа и свих народа и грађана данашње Републике Србије под председником таквог менталног профила. Зато сам одлучила да детаљно образложим психичко стање актуелног председника Србије, управо оно што нико из моје струке у Србији није хтео да учини.
У првом делу текста изнето је вербално понашање председника, односно његове разноразне изјаве, а у другом делу, дато је дијагностичко објашњење. У опису радњи ове личности називаћемо је „председником“, док се у дијагностичкој анализи мора употребити појам „пацијент“.
Да се подсетимо ових историјских реченица председника Србије, у јеку велике психијатријске операције у читавом свету две хиљаде и двадесете. Ево само узорка изјава човека са врха српске власти, као и цитата његових изјава из штампе коју је, највећим делом, сам он контролисао.
Председник Србије Александар Вучић одбацио је предлог Савеза за Србију да се пензионерима дозволи шетња од 18 до 19 часова и поручио најстаријима да нипошто не излазе из својих домова. „Уколико послушате такве предлоге неће нам бити довољно комплетно ново гробље на Бежанијској коси, Лешће, Ново гробље, ни Централно гробље. Сва гробља ће бити мала да приме све нас ако слушате туђе предлоге, ја вас молим да слушате своју државу“, рекао је председник Србије у Штарк Арени. Он је најавио да ће ускоро бити укинута и одредба о шетању кућних љубимаца. „Знам колико се људи љутило што пуштамо да грађани шетају псе и то ће бити укинуто, и то не зато што је не волим псе, моја ћерка има пса, шетајте га у пет ујутру и у три после подне и довољно је, важнији су људски животи“, поручио је Вучић. Он је рекао да га је највише људи из разних партија, а пре свега из његове Српске напредне странке, звало због смештаја на Сајму, уз питања да ли тако мора и да ли се може наћи неко боље решење, и да је свима рекао да је Сајам најбоље решење.
„Мораћемо сви на Сајам, у ствари ја сигурно нећу јер ћу ја бити тежи случај због кардио васкуларних проблема и високог притиска, али свако ће морати на Сајам ако има вирус. Ја јер сам се наслушао приче о логорима, као да нико није служио војску, ја сам у Сарајеву имао такве кревете“, рекао је Вучић. Истакао је да му је драго што су се грађани уплашили и да „ће морати да смисли нешто још горе од Сајма“. Он је додао да је била идеја да се смештају оболели у Студентски град, али да би било јако компликовано „ако неко умре на четвртом спрату јер би онда дезинфекција трајала пола дана“, а на Сајму је све то лакше.
„Неко треба ту да проведе 14 до 21 дан, а што му није комфорно то ме не интересује, ми се боримо за животе људи, а ако неко мисли како ће да се шминка или пере зубе четири пута дневно, неће, праће их једном дневно“, додао је председник. Одговарајући на питања новинара после посете волонтерима у Штарк арени, Вучић је додао да има довољно тестова за корона вирус, али да је питање капацитета лабораторија колико ће дневно урадити.
У наредним данима због већег броја тестова очекује, како је рекао „знатно већи број регистрованих пацијената“. Светска новинска агенција Ројтерс сведочи да су две земље које су понуђене од стране власти у тим земљама за тестирање кинеских нетестираних вакцина на људима биле Пакистан и Република Србија.
Дијагностички увид
У психопатологији је познато да дијагнозе афективних психоза најчешће паралелно не узрокују болест заједно са групом карактерних поремећаја, иако су емоције саставни део карактера. Али афективне психозе, као поремећаји пре свега емоција (група параноје, група схизофреније и група биполарне болести која укључује два пôла, манију и депресију) јесу обољења у чијој клиничкој слици осећање кривице пацијена игра значајну улогу.Психички болестан човек крив је или другима, или самоме себи јер он води лажни живот на шта га упад у стање акутне психозе увек, на неки иманентни начин, опомене. Такозвани „акутни психотични шуб“ јесте нека врста „опомене“ особи да је све у њеном животу било погрешно и да следи или потпуна реструктурација личности, или останак до краја душевног живота у хроничној психотичној болести. Тамо где нада у излечење постоји ради се управо са емоцијама и са изазивањем осећаја кривице (ово су вековима раније чинили искрени свештеници тражећи од опседнутог и заблуделог човека исповест и покајање) без кога нема излечења. Ако психички болестан човек у терапијском раду приликом лечења успе да осети кривицу у сопственој патњи и лаж у којој живи, односно ако психотерапија успе да у њему изазове осећај егзистенцијалне кривице, прогноза могућности да се личност после велике патње обнови, односно реструктурира и почне да живи другачији живот, извесно постоји и временом исход може да буде веома добар. Међутим, уколико осећања кривице нема и није могуће изазвати га током терапије, узрок овог неуспеха може да буде агресивно и лоше склопљен карактер личности од раног детињства. То је управо оно што зовемо закржљали или непостојећи „Супер-Его“, односно српски речено „Над-Ја“ који је морална инстанца савести у нама. Она је до шесте, или седме године живота или формирана добро или лоше, или је створена, или уопште није створена.
Лоше поступање родитеља, недоследност, претерана попустљивост, или претерана суровост у детињству, уз неодговарајућу генетику, утицаће на то да дете не створи моралну страну своје личности коју називамо савест. Такво дете, а касније одрасла особа, остаће највероватније и без емпатије према другима, неосетљиво, себично и сурово, често анално структурирано, са психопатским или садистичким цртама личности које могу да прерасту у комплетан психопатски карактер, тј. да обухвате карактер целе особе.
Психопатска личност не осећа кривицу када чини зло другим људима, а неретко се и поноси учињеним криминалним делом или насиљем. Психопата се креће по континууму од лукаве особе која у првој фази заводи љубазношћу и глумом осећања, а у другој уништава своју жртву, до отвореног силоватеља или хладнокрвног премедитираног свесног убице. Ако интелигенција такве особе није јако ниска, таква личност креће се ка професијама у којима може да тлачи друге људе и да над њима показује силу. Понизна је према онима које доживљава као друштвено значајније и „више“ од себе, а сурова према онима које доживљава као слабије и социјално ниже. Оваквој особи свака игра моћи, а посебно политичка игра, прија и сама по себи је циљ. Психопатски карактери с једне стране показују велико насиље, а са друге су изузено плашљиви, превртљиви и кукавице. Њихова моћ је насилничка, али је у суштини потпуно фиктивна. Обузети су сопственом нарцисоидношћу и често прибегавају изузетно лошем, болесном и неуспелом механизму одбране личности познатом као „идентификација са агресором“.
Личност Александра Вучића, актуелног председника Србије у потпуности се уклапа у овакву клиничку слику. Међутим, у његовом профилу, поред базичне психопатске структурације, налазе се, што иначе није чест случај код овакве структуре, и одређене афективне патолошке црте. Афективне црте огледају се у омашкама и лапсусима чији су у ствари прави узрок. Када А.Вучић у Београду на „Пинк телевизији“ изговара реченицу: „Резерве злата су нам највеће у историји, 38,5 милиона тона“, он би вероватно размишљајући, ако би дошло до когнитивног укључења „обрадио“ погрешну информацију и схватио да је рекао бесмислицу.
Међутим, код пацијента који уз манипулативност поседује и афективне схизофрене црте спојене са нарцисоидношћу и хистрионошћу када говор постаје сам себи циљ и делирантан, долази управо до оваквих лапсуса. Лапсус који Александар Вучић изговара јесте губитак логике у поремећеној свести „синдрома Хубриса“ који у заносу величине више не може да мери ни своја поступања, нити своје речи. Са осећајем фиктивне моћи опада логичка способност, она не нестаје у потпуности, него се повлачи, надјачана болесним цртама личности. Иако није био ни психијатар, ни психолог, руски логичар, писац и политички аналитичар Александар Зиновјев ово стање је одлично описао речима: са растом политичке моћи и положаја, код чиновника и у њиховим говорима, прогресивно опада степен кохеренције и логичности.
https://srbin.info/politika/dr-alec...og-profila-vucica-analno-fiksirani-psihopata/
Pošto sam i lično imao uživo komunikaciju sa dotičnim pre nego što je postao predsednik i posle kada je kao predsednik prvi put došao na Sever Kosova mogu vam reći da stojim iza svake reči našeg eminentnog doktora.
