МАГАЗИН ТАБЛОИД: С обзиром да многи психијатри и психолози, од Габора Матеа до Александра Фатића, тврде да је нарцистичка структура личности непромењива, да ли је могуће лечење Вучића?
АЛЕЧКОВИЋ: Лечење Вучића више није могуће. Афективне психозе (схизофренија, параноја и биполарна манијакално-депресивна болест са свим врстама и подтиповима) јесу болести емоција и могу да се лече јер је такав пацијент у принципу у стању да осети кривицу, којом, после медикаментозног лечења почиње свака психотерапија будући да је болестан човек крив или другима или самоме себи када живи лажни живот пун симптома. Са таквим пацијентима ми радимо и, ако су даровити, често терапија буде веома успешна. Међутим, психопатија није афективна психоза, него карактерна малформација, или лоше склопљен карактер од раног детињства.
Ако у питању није само обична психопатска црта, него је психопатијом захваћена цела личност и карактер особе, онда ту „лечење“ није могуће јер је у питању склоп личности. Такве структуре у детињству нису створиле савест (Супер-Его), није дошло до добре идентификације са „праведним родитељем“, нису поунутрене моралне норме, нису у личности развијене емоције, сажаљење према слабијима, немоћнима, животињама и слично. Такође, рецимо, проблем оца, био је у узроку перверзије готово свих познатих нациста, нико од њих није имао адекватну идентификацију са очевом фигуром која је традиционално представљала „савест“. Међутим, у питању су оба родитеља јер и хладна мајка у детињству може да нанесе велико зло. Обично су у оваквим случајевима били у питању неемотивни и нереактивни родитељи, безосећајна околина или јако агресивна и сурова околина.
У историји је познат случај Ивана Грозног, (несумњиво велике историјске личности) који је у свом детињству свуда око себе гледао крвава убиства и мучења, а онда се, као дете, играо тако што је са врха куле бацао мачке и псе, што му је представљало велику забаву. Праве психопате су безосећајни људи који често уживају у туђој патњи и несрећи, а нарцисоидне психопате у криминологији неретко изазивају полицију и истражитеље, играјући се са њима, док се у случају када су ухваћени и доспеју у руке правде хвале својим злочинима, поносни су на њих и не показују никакве емоције и никакво кајање. Њих, на жалост, није могуће лечити.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: У којој мери је Вучић успео да личном патологијом зарази цело друштво? Ко је болеснији, тиранин или људи, који без отпора пристају на улогу жртве?
АЛЕЧКОВИЋ : Рецимо да је народ мање крив у случају да нема клиничку културу и да не препознаје болест, или да се због немоћи налази у огромном страху од одмазде и репресије. Да будем јасна, Вучић ничим не влада, већ само разара, али каже се „власт“ јер се налази на месту где може некажњено да чини велико зло. Он својим понашањем буквално силује народ и грађане Србије док један велики део њих ово пасивно трпи. Француски философ Жан Пол Сартр дао је давно једну добру психоаналитичку метафору када је поробљену Француску за време другог светског рата (ону земљу која се предала нацистима док Де Гол није покренуо покрет отпора), упоредио са женом која дозвољава да је насилник силује. Он је тада писао да је „цела Француска пристала да спава са насилничком Немачком“.
Ова сексуална метафора је врло добра јер су сви психолошки проблеми увек „психосексуални“ проблеми, односно незрела сексуалност људи, фиксираност раног детињства на неком ступњу развоја може од људи да створи пасивно тело мазохиста који постају егзистенцијални морални мазохисти. Препуштање судбине некоме другоме, пристајање на све, вечно конформирање, бескрајно бесмислено жртвовање, самопонижавање итд. јесу облици моралног мазохизма (у дубљој равни облици нагона смрти) а они данас, на несрећу, владају великим делом нашег народа који је у узроку имао тешку историју и био вечно угњетаван.
Приметила сам да се се у Србији обнављају неке стаљинистичке, односно голооточке методе понижавања (у програму црне психијатрије који се зове „хумилијација“),методе „самокориговања“, самопоништавања, „посипања пепелом“, како народ каже, и поништавања идентитета. Сведоци смо да се председник Србије плански окружује људима који су некада говорили најгоре критике на његов рачун, те сада од њих тражи да се „самокоригују“. У једном разговору политичара годподина Јовановића „Ћуте“ са данашњим сарадником Вучићеве политичке листе, ви чујете човека који бескрајно хвали „жртву председника“, његову „хуманост“, љубав, борбу и слично, иако је до недавно тврдио да таквој особи треба ставити на руке полицијске лисице. Овај саговорник се током целе расправе идентификује са агресором, „самопоништава“ и самокоригује.
Не желим да улазим у дубинску мотивацију оваквог поступка, али потребно је рећи да је ово једна од најпатолошкијих стаљинистичко-голооточких метода самопонижавања коју данас све чешће видимо у Србији и коју власт на челу са председником свесно спроводи, као да смо у 1948. а не у 2024. години.
Такво стање трпљења и пасивности (поред гравитације, највећа сила у природи је управо инерција) у српском народу периодично се смењује са стањима освете и насиља. И као што руски Обломов дуго спава, а онда се буди и вероватно бије све око себе, тако и етнопсихијатрија српског народа (Цвијић, Дворниковић, Чајкановић, Филиповић) дуго потискује и трпи а онда прелази у насиље. Сетите се историјског обрачуна са историјским „напредњацима“ и насиља које је у том обрачуну у Србији чињено из освете.
Наравно, срећнија варијанта овог преласка у акцију јесте моменат када није реч о крвавој освети, него када се просто дижемо и ослобађамо. Такав један моменат десио се оног, сада већ чувеног 7. и 8. јула у херојском Београду, када су сви спонтано и без страха изашли на улице да тиранину кажу: сада је доста, више нас нећеш затварати! Нико се у том тренутку није бојао јер сваки „прелазак у акцију“ укида страх. Једини који је био страшно уплашен јесте сам Вучић и зато је наредио ужасну репресију и батинање људи.