Sloboda volje

Човек нема слободу воље којом би могао да начини немотивисан избор. Његова делатност покретана је мотивима. Ако нема мотива, нема ни делатности. Ако негде има неког деловања оно је морало бити подстакнуто једним од ова три покретача:

1) узрок (неорганска природа)
2) надражај (биљке)
3) мотив (животиње)

Човек нема слободу над својом вољом, а онај ко мисли да је има у заблуди је, а то је веома лако и показати:

"Могу да чиним шта хоћу!" Ово је реченица коју ће свако изнети у одбрану своје "слободе".

Али одговор на то јесте:

"Можеш да чиниш шта хоћеш, али немаш ту слободу да хоћеш шта хоћеш. Ако хоћеш можеш, али немаш ту слободу да хоћеш".

Све ће бити много јасније на примеру:
Ако хоћу могу ево сада да оставим све и одем у далеки свет, или да рецимо изађем на улицу и дубим на глави. Ако хоћу све то могу, али да бих нешто од тога хтео, морам имати довољно јак мотив. Без тога, нити ћу отићи у далеки свет, нити ћу дубити на глави. Па где је ту слобода ако она зависи од мотива који опет не зависе од мене?
То је исто као када би билијарска кугла рекла да она може да мирује на столу, или да оде у рупу у десном углу, или у левом, или пак да може да излети изван стола. Све то билијарска кугла може, али само ако придође одговарајући спољни узрок.

Da bismo tu za našu temu tako važnu zabludu posebno i najjasnije rasvetlili i time zaokružili istraživanje samosvesti postavljeno u prethodnom odeljku, zamislićemo sada nekog čoveka koji, stojeći negde na ulici, sebi kaže: „Sada je šest sati uveče, radni dan je završen. Sada mogu da prošetam ili da idem u klub, mogu takođe da se popnem na kulu da gledam Sunce kako zalazi, a mogu da idem i u pozorište, takođe mogu da posetim ovog ili onog prijatelja, mogu čak da izađem kroz kapiju u daleki svet i da se nikada ne vratim. Sve je samo na meni i imam punu slobodu za to, a ipak sada neću da učinim ništa od toga, nego isto tako dragovoljno idem kući, svojoj ženi”.
To je isto kao kada bi voda rekla: „Mogu da pravim visoke talase (da! naime, u moru i po oluji), mogu silovito da pojurim (da! naime, u koritu bujice), mogu da se obrušim peneći se i kipteći (da! naime, u vodopadu), mogu slobodno da se popnem u vazduh kao zrak (da! naime, u vodoskoku), konačno, mogu prosto da prokuvam i isparim (da! pri 80°), no ipak neću učiniti ništa od toga, nego ću dobrovoljno ostati mirna i bistra u jezercetu ravnom kao ogledalo”.
Kao što voda može sve to samo onda kada nastupe određeni uzroci za jedno ili za drugo, isto tako onaj čovek koji premišlja šta može, ne može ništa drugo, osim pod istim uslovom. Dok ne nastupe uzroci, to mu je nemoguće, a onda on to mora, isto kao i voda, sve dok je smeštena u odgovarajuće okolnosti.
Okrenimo se opet onom zamišljenom, u šest sati deliberirajućem (promišljajućem) čoveku i zamislimo da je on primetio da sada ja stojim iza njega, da filozofiram o njemu i da poričem njegovu slobodu u svim onim njemu mogućim radnjama; lako bi se moglo desiti da on, da bi mene pobio, izvede neku od njih, ali onda bi upravo moje poricanje i njegovo delovanje na njegov duh protivrečenja bilo motiv koji ga je na to prisilio. Ipak, ono bi ga moglo pokrenuti na jednu ili drugu od lakših među gornjim radnjama, naprimer da ode u pozorište, ali nipošto na poslednji, naime, da odluta u daleki svet: za to bi motiv bio suviše slab.

Isto tako pogrešno mnogi misle da čim u ruci drže napunjen pištolj njime mogu i da se ustrele. Ono najmanje što je za to potrebno jeste mehaničko sredstvo za izvođenje, a glavna stvar je neki nadasve jak i zbog toga redak motiv koji ima ogromnu snagu, koja je pak neophodna da nadvlada uživanje u životu, ili, tačnije, strah od smrti; tek nakon što je takav motiv nastupio, on zaista može da se ustreli, a i mora, jer inače znači da je neki jači protivmotiv, kada je takav uopšte moguć, sprečio taj čin.

Mogu da činim ono što hoću; mogu, kada hoću, da sve što imam dam sirotinji i time i sam postanem jedan od njih kada hoću! Ali ja nisam u stanju da to hoću, jer suprotni motivi imaju nada mnom i previše vlasti a da bih to hteo. Nasuprot tome, kada bih ja imao neki drugi karakter, i to u toj meri da budem svetac, onda bih to mogao hteti; ali tada ne bih mogao izbeći da to hoću, dakle, morao bih to da učinim. I sve to izdržava potpuno dobro sa onim „mogu da činim ono što hoću" samosvesti, u čemu još i danas neki filozofasteri bez misli misle da vide slobodu volje i u skladu sa time nju čine važećom kao činjenicu svesti.
Šopenhauer iz dela "O slobodi volje"

Да закључимо да оно што доспе у наше опажање као воља није у нашој власти. Слобода је на тај начин стављена тамо где и припада, у интелигибилни свет ствари по себи. А нужност је остала тамо где је увек и била, у емпиријском свету појава.
Са друге стране оно што доживљавамо као воља јесте наша најунутрашњија суштина, али трансцендентна суштина.
Тако да што више успевамо да се окренемо својој унутрашњој суштини изван појаве, што више успемо да трансцендирамо опажајни свет, то ћемо се више приближити интелигибилној слободи коју у опажајном свету никако не можемо наћи. А једини начин да се интелигибилна слобода покаже у овом свету јесте пут који води негацији воље али то је друга тема.

https://forum.krstarica.com/threads/sloboda-volje.286498/

 

[duska.vodolija]

oziman,Vidis kako su ljudi ptocitalisve sto si napisao.
Jesu li ,ne znamo tacno.
Bilo je 41 posjetilac teme,a ni jedan komentar.
Tvoj trud je napredan, sve sam procitala.
Imala sam dubok osjecaj spoznaje,svega sto si nam hteo prenijeti, no malo rijeci da ti to prenesem .
Nije ni jedan trud uzaludan pa ni ovaj tvoj .

 

[oziman]

Drago mi je. Hvala ti. U dijalogu ne uci samo jedna strana.. vec obe, a svi zajedno ucimo od velikih filozofa.

 

[oziman]

Ovo je lepo rečeno, ali bojim se da nije sasvim tačno. Naime, postoji i varijanta ''hoću, ali ne mogu'' i vezana je za karmu i sudbinu.

Оно од чега полази онај ко мисли да има слободу воље јесте као што рекох, тврдња "Могу да чиним шта хоћу."
Примећујеш, могу да "чиним" а није битно да ли могу и да учиним. Радња је овде битна. А то да ли ћу успети у тој радњи нема везе са питањем слободе воље.
Или, ако хоћу могу да опљачкам банку. Могу да то чиним ако хоћу, а да ли ћу у тој радњи успети није питање слободе воље већ питање других околности.
Значи, тврдња која негира слободу воље указује да НЕ МОГУ ХТЕТИ. Самим тим не могу ни чинити или немам слободу воље.
Још од времена Шопенхауера слобода воље не постоји на начин деловања индивидуе. Или нема слободе у деловању али је има у суштини у esse.
Свако је одговоран за оно што јесте, а не за оно шта чини јер то што чини нужно проистиче из оног шта он јесте, и у том смислу је одговоран, без обзира на нужност чињења.

 

[oziman]

Tako nekako, odluke koje donosim prvenstveno zavise od mene.

Не од тебе него од мотива на потпуно исти начин као што кретање билијарске кугле зависи од билијарског штапа. Нема ту слободе воље и зар је то толико тешко схватити?

Neminovno je, kada jednom misao postane delo, da će razni faktori uticati na to.

Тачно, али проблем је што мисао неће постати дело ако не наиђе мотив и над тим немаш никакву слободу. Као што рекох, ако хоћеш, можеш да опљачкаш, или можеш да дубиш на глави на сред улице, то је много лакше, то можеш ако хоћеш. Али немаш слободу да то хоћеш. Да би хтела мораш имати мотив. Ти можеш да дубиш на глави насред улице, ништа лакше, али ако не наиђе мотив то нећеш пожелети, значи немаш контролу над својом вољом. Она зависи од мотива баш као што кретање билијарске кугле зависи од штапа који је удара. Као што се кугла неће покренути сама од себе никада, тако ни ти нећеш покренути своје тело без мотива а ти мотиви не зависе од тебе. Па где ти ту видиш слободу?

 

[oziman]

Имати вољу учинити нешто значи моћи то учинити ако наиђе одговарајући мотив, али то није исто као и делање, као и чињење само.

Рецимо, ловци који се спремају за лов имају вољу да пуцају и улове дивљач, али испољиће ту своју вољу у појави тек када се појави дивљач као мотив, у супротном имаће вољу али не и испољавање воље.

Шопенахуер је идентификовао вољу са силама природе. Јер оно што је објективно сила, субјективно је воља. Или енергија постоји у стварима потенцијално, рецимо неки камен на литици. Али тек када наиђе узрок доћи ће до испољења силе у појави, рецимо ако неко шутне камен са литице.

Исто тако воља постоји потенцијално али само мотиви доводе до њеног испољења у појави.
При томе ми ни не познајемо своју вољу заправао, већ је откривамо емпиријски, споља из искуства. Шта могу, па и шта желим, интелект открива тек из искуства када наиђе на мотиве.
Рецимо, можеш предузети неки подухват али ни сам не знаш како ће мотиви деловати на тебе. То мораш видети из искуства баш као да се ради о неком другом човеку.
То је емпиријски карактер који се тако открива, а он је слика интелигибилног.

Степени објективације воље, значе управо степене слободе воље.
Најнижи степен објективације воље јесте најнеслободнији, или то су испољавања у неорганској природи, узрок и последица, механичка акција и реакција. Ту скоро да нема слободе а оно што је ту слободно исто је оно што од тих догађаја прави проблематичне судове или не можемо бити сигурни да ће се исто дешавати увек. Такође, колики је узрок, толика ће бити и последица.

Следећи степен су биљке где већ имамо јасније испољавање слободе. Узрок и последица ту нису тако јасни, нити еквивалентни. Физичке узроке замениле су хемијске и биохемијске силе. И ту имамо узрок и последицу али као надражај и деловање и нема еквивалетности једног и другог.

Животиње још више иду у правцу слободе и на крају човек а својим умом који привидно делује као да је слободан, али и код њега назиремо шему узрока и последице на начин мотива и деловања.

Воља значи има степене слободе. Иако је то једна воља у метафизичком смислу, њена испољења су различита у смислу слободе. Бергсонова "квалитативна множина" може појаснити о чему се ту ради.

Тако да иако је свет око нас под владавином нужности, исто тако има и испољавања слободе. Борба слободе и нужности, елан витала и материје јесте и сама суштина свега. Бити неко други значи деловати са вишег степена слободе воље. О томе се ради. А негација воље значи потпуно се ослободити нужности, стопити се са интелигибилном слободом, са метафизичком вољом или сопством.

 

[Kugelschreiber]

Ozimane, samo želim da ti se zahvalim na svim blogovima koje sam dosad pročitao i na blogovima koje ću tek da pročitam. Tek godinu dana se interesujem za filozofiju u pravom smislu i ovo mi puno znači.

imala sam dubok osjecaj spoznaje,svega sto si nam hteo prenijeti, no malo rijeci da ti to prenesem .

Takođe.
Još jednom hvala!

 

[oziman]

Нико се не може померити са места ако нема мотив који ће га на то покренути, баш као марионету конац.

Оно што је конац луткама у позоришту то је мотив за човека. Могу ако хоћу, али не могу да хоћу, морам сачекати мотив да бих хтео и да бих урадио. Као што марионета мора сачекати повлачење конца да би померила руку. У деловању слободе нема.

Међутим, морам подсетити да слободе има у суштини. Нема је у емпиријском, али је има у интелигибилном карактеру. Зато свако има илузију слободе јер наслућује ту метафизичку слободу којa јe основа његoвог бића али која је изван појавног света, док је у појави потпуно везан мерионетским концима.

Поента је да човек нема власт над својом вољом, самим тим ни над својим деловањем и да је потпуно његова воља везана за мотиве који је покрећу. Сам човек је ту "неми посматрач" те марионетске представе где његову вољу покрећу мотиви а да он ту ништа не може. Спољашњи свет доставља мотиве, најачи од њих побеђује и покреће нас на деловање, нужно! То што ово пишем овде и сада, значи да је то тренутно најачи мотив који ме покренуо. Ја не могу својом вољом ево оставити ово писање и отићи на улицу и дубити на глави. Зашто? Јер немам довољно јак мотив за то? То је за мене немогуће да урадим, као што је за ону марионету немогуће да подигне руку.

Међутим, када би рецимо сада добио позив неке хипотетичне лутрије која би ми понудила премију под условом да изађем на улицу и дубим на глави, ја бих то и урадио, јер би тада имао довољно јак мотив. И урадио бих то нужно.
Овако, иако могу, то је за мене немогуће све док не наиђе такав мотив.

Ставите се и сами у ту ситуацију.
Да ли можеш ево изаћи напоље на улицу и дубити на глави? Можеш, ако хоћеш, ништа лакше од тога, али да би то хтела мораш сачекати довољно јак мотив, тј. конац који ће те покренути. Без тога, стојиш у месту.

То је очигледна демонстација неслободе воље у деловању.

 

[oziman]

Узмимо неку представу која код већине људи делује као мотив који покреће њихову вољу.
Ово на пример:

Ова слика побуђује вољу привлачењем. Воља виче "хоћу!" (ако је неко гладовао неколико дана тај вапај би надкрилио све остало, тако да не потцењујмо овај пример).

Сада, ако би човек имао слободу над својом вољом он би могао да то "хоћу" промени тек тако у "нећу", а то је оно што је немогуће.
Јер та воља остаје недодирљива таква каква је, а једино неки противмотив може зауставити човеково деловање у смеру њеног задовољења, не промене. Значи, ако неко сазна рецимо да је ова торта штетна за његово здравље, то ће можда спречити да је једе, али неће спречити да делује као мотив на његову вољу која и даље после тога виче "хоћу".
Мотиви су они који ту воде коло а не промена нечије воље.

 

[Бездомни]

Нисам читао дјела дотичног философа; међутим, познато ми је гореизложено јер сам се, још као дијете, питао: Ко доноси `моје` одлуке? Ко изговара `моје` ријечи? Ко корача `мојим` ногама? Било је још питањā, која не доликују једном десетогодишњаку.

Касније сам, пар пута, био у стању потпуне инхибиције, буквално; пошто нисам могао открити шта (је одлучено да) хоћу.

 

[oziman]

Ovaj dijalog moze pojasniti pitanje slobodne volje tako da cu ga preneti ovde kao komentar bloga:

Čovek ima slobodnu volju na taj način što može (a to i radi) manipulisati motivima i nadražajima i svojim delima ih sprovoditi u praksi...uzrok da i ne spominjem, jer je najčešće on i motiv....

Та способност манипулације мотивима нијe слобода воље .
Човек, за разлику од животиња, поседује ум и он му омогућава манипулацију појмовима, то нико не спори, а који делују на њега као мотиви и самим тим га ослобађају од мотива опажајне садашњости.
Та могућност призивања мотива свести а које ћемо супротставити опажaјним мотивима који су испред нас у садашњости, јесте моћ човековог ума, коју животиње немају, а која човеку даје извесну слободу. Али, даје му слободу само од опажајне садашњости а не слободу уопште.

Рецимо, човек када наиће на неки мотив испред себе а који га привлачи, ону глумицу Меган Фокс рецимо, осетиће привлачност тог мотива али ће такође призвати свести и противмотиве у виду неприличности да ту привлачност и оствари ту где је. Противмотив обзира, неправедности тог дела, кривичне одговорности! Све то ће га спречити да уради оно на шта га тера нагон.
Док животиња, ако је у терању, а пред женком, немајући ум да противмотиве призове свести, извршиће налог тог мотива који опажајно делује на њу а који је најачи. Тако, ако си имао прилике да видиш, ја сам имао једном, а то је да када се свиња пари, она потискује на страну све друго и покушава да оствари то своје деловање. Не бежи тада од нас људи јер је мотив парења у том тренутку најачи.

Дакле, то је само илузија слободе јер у основи, иако смо слободни од опажајне садашњости, нисмо од конаца који покрећу нашу марионету управо на начин како је покрећу.

Tako je: prizvaće - znači odlučiće da pozove motiv i protiv motiva na vaganje.... i ako mu Megan Fox nije dovoljno vredna, naravno da će se voditi ovim drugim...međutim, ako mu se učini vrednom...motiv nadvladava protiv motiv i poslužiće se svim mogućim sredstvima da ostvari tu zamisao (želju).

Човек ту ничим не вага, него је покретан најачим мотивима који на њега делују. Ако нема мотива човек се не може покренути са места својом вољом.

Kako ne vaga, kada si malo pre sam govorio o prizivanju i "vaganju" motiva i protiv motiva?

Неће вагати мотиве које призове свести, него ће их поређати један до другог и омогућити оном који је најачи да га покрене, нужно. Нема ту никаквог вагања.
Рецимо, шеташ улицом и и пролазиш поред банке. У тој банци има новца.
Тај новац делује као веома привлачан мотив, зар не? Замисли шта би све могла урадити са њиме?

Међутим, на мисао о присвајању тог новца, одједном асоцијативном методом, појављује се у твојој свести оваква слика која делује као противмотив

И то делује нужно. Јер, ма како да је имати новац јак мотив, ту испред тебе, који делује у свој својој опажајној садашњости, мисао на бити у затвору је много јачи мотив који га потире.

И призивала сада поред њега у својој свести гомилу других мотива, о одласку на Хаваје рецимо, о испуњењу многих снова итд. победиће онај најачи и покренуће те нужно, и ти ћеш наставити својим путем, остваљајући банку иза себе.

 

[oziman]

Posle mog spisa о moralnoj slobodi nijedna misao ni čovek ne mogu sumnjati da nju ne treba tražiti nigde u prirodi, već samo izvan nje. Ona je nešto metafizičko, nešto što u fizičkom svetu nije moguće. Prema tome, naši pojedinačni činovi nikako nisu slobodni; međutim, individualni karakter svakog pojedinca treba shvatiti kao njegov slobodan čin. On sam je takav jer on jedino želi da bude zauvek takav. Jer, sama volja postoji po sebi, i kada se pojavljuje u pojedincu, ona njegovo prahtenje, njegovu osnovnu težnju, čini nezavisnom od svakog saznanja - jer svakom saznanju prethodi.

Iz ovoga dalje sledi da individualitet ne počiva samo na principu individuacije, i da zbog toga apsolutno nije puka pojava, već da svoj koren ima u stvari po sebi, u volji pojedinca. Jer njegov karakter je individualan. Međutim, koliko su njegovi koreni duboki, to spada u pitanja na koja ne nastojim da odgovorim.
Шопенхауер

Ове Шопенхaурове мисли из Парерге и паралипомене полазећи од чињеница о слободи воље тј. да ми имамо слободу само у интелигибилном карактеру не и у деловању, доводе до закључка о индивидуалности као нечему што итекакао залази у ствар по себи. Колико залази Шопенахеур је ту стао са спекулацијама јер смо тиме зашли на терен метафизичког где престају поделе како на једно, тако и на мноштво.

Уопште, можемо рећи да је свако једна идеја, у Платоновом смислу, и да као таква итекако има своје корене у ствари по себи. Следећи сада Бергсонову аналогију можемо рећи да је свачија индивидуалност једна мелодија у оквиру композиције свега.

 

[oziman]

Онај ко једном разуме да немамо слободу воље у деловању, да смо вођени мотивима као марионете концима апсолутно подвргнути нужности, тај се оправдано може запитати како онда уопште можемо говорити о о спасењу, о негацији воље, о метафизичкој промени?

На то питање је детаљно одговорио Шопенхауер и пренећу тај цитат:

"Možda bismo mogli svoje čitavo, sada okončano izlaganje onog što ja nazivam opovrgavanjem volje da smatramo nespojivim s ranijim raspravljanjem o nužnosti koja je svojstvena motivaciji u istoj meri kao i svakom drugom obliku načela razloga i shodno kojoj su motivi, poput svih uzroka, samo slučajni uzroci na kojima karakter razvija svoju suštinu i nju obelodanjuje s nužnošću kakvog prirodnog zakona, te smo zato prosto-naprosto poricali slobodu kao liberum arbitrium indifferentiae. Ali ni najmanje ne bivajući sklon da ovde osporavam maločašnju tvrdnju, ja ipak skrećem na nju pažnju. U stvari, prava sloboda, to jest nezavisnost od načela razloga svojstvena je samo volji kao stvari po sebi, a ne i njenoj pojavi, čiji je suštinski oblik svuda samo načelo razloga, element nužnosti. Jedini slučaj, međutim, gde ta sloboda može da i neposredno postane vidljiva u pojavi jeste onaj gde ta sloboda okončava ono što se pojavljuje, a kako pri tom puka pojava, ukoliko je ona beočug u lancu uzroka, živo telo, i dalje traje u vremenu, koje sadrži samo pojave, to onda volja koja se obelodanjuje kroz tu pojavu stoji s njom u protivrečnosti jer opovrgava ono što pojava izražava.... "

"Ta realna protivrečnost što proističe iz neposrednog zakoračivanja slobode volje po sebi, slobode koja ne zna za nužnost, a nužnost pojave volje jeste - samo filozofskim rečima rečeno - protivrečnost između naših tvrdnji o nužnosti određenja volje motivima shodno karakteru, s jedne strane, i, s druge strane, o mogućnosti potpunog ukidanja volje, čime motivi postaju nemoćni. Ključ za razrešenje te protivrečnosti jeste u činjenici da stanje u kojem je karakter oslobođen moći motiva ne potiče neposredno od volje, već od promenjenog načina saznanja. Dok god je, naime, saznanje posve sputano principiumom individuationis i naprosto sledi načelo razloga, snaga motiva ostaje neodoljiva; ali kada se prozre principium individuationis, kada se ideje, čak suština stvari po sebi, neposredno saznaju kao ista volja u svemu i kada iz tog saznanja nastane opšti kvijetiv htenja, onda pojedinačni motivi bivaju nedelatni, jer je način saznanja koji odgovara motivima zamračen i zamenjen sasvim drugačijim načinom saznanja. S tog se razloga karakter nikad ne može promeniti delimično, već mora, s doslednošću prirodnog zakona, u pojedinostima činiti šta nalaže volja, čija je on, uzet u celini, pojava. Ali upravo ta celina, sam karakter, može da bude sasvim ukinuta gore-pomenutom promenom saznanja. To ukidanje jeste ono što Asmus, kako je već ranije navedeno, naziva „katoličkom, transcendentalnom promenom", i kojoj se divi. To je takođe ono što se u hrišćanskoj crkvi sasvim tačno zove preporodom, a saznanje iz kojeg ovaj preporod potiče crkva naziva dejstvom blagodati Božje, upravo zato što nije reč o promeni karaktera, već o njegovom potpunom ukidanju, događa se da karakteri, ma koliko pre ukidanja bili različiti, ipak nakon ukidanja pokazuju veliku sličnost u svom načinu ponašanja, iako svaki od njih i dalje, već shodno svojim pojmovima i dogmama, govori veoma različito."

Шопенхауер "Свет као воља и представа 1" глава 70.