Знаш, читао сам неку СФ причу, као доведу Аристотела у наш свет, и он је на нивоу детета. Ни Њутн се није прославио интелигенцијом. Ваљда је био неки времеплов за довлачење древних генија.
Са друге стране нама у садашњости често недостаје нешто из прошлости, тако се многи осећају. Испада да нема духовног напретка, само назадовање. Не еволуција, него инволуција.
Треће, кад сам читао Врли Нови Свет, схватио сам да су људи те хипотетичке будућности заправо срећни. Нама читаоцима изгледају као робови, али себи тако не изгледају. Запдаво живе у свету који је савршено логично направљен.
Све ми то говори једну ствар - немам намеру да са свог нивоа свести шпекулишем шта би било на неком сасвим другом нивоу.
Рецимо, ја бесмртног човека не бих сматрао човеком, у дефиницији човека је да мора умрети...
Ја чак пишем неку фантастику, али се тотално егзотичним идејама не бавим. Заправо, добра дела фантастике и кад говоре о таквим световима, говоре о нашем. То је само поступак којим себе сагледавамо. Јер друго не можемо.
Овако, филозофирати се може, у најгорем је губљење времена. Јер ипак још Платона нису послушали да филозофи воде Државу. Међутим, кад религија спознаје Бога (Апсолут) почиње да се осећа мирис ватри...