Demoni i njihova projavljivanja

[Stari Milojko]

Da, ovo je "škakljiva" tema i teško je nekome da poveruje u takvo nešto ako sam nije iskusio bilo šta tog tipa. Baš sam ovih dana razgovarala sa jednom ženicom, i opet nekako spontano dođosmo do nekih sličnih tema ( o veri) i ona mi se poverila . Čak je bila potpuno zbunjena da je meni ispričala nešto što nikada od detinjstva nikome nije pričala, sem svojim roditeljima koji su je proglasili ludom, pa je vodili na silna ispitivanja, kod psihijatra, na skener i sl. i ona je od sramote toliko te doživljaje potisnula u sebi, da je sada prosto crvenela pričajući mi ih. To je samo primer koliko ljudi zaista ima ovakva iskustva, ali ih je strah od osude okoline da ih javno iskažu, pa su zbog toga i te pojave vrlo tajnovite i čudne za ljude. Recimo, ja samo na ovom forumu znam, za par njih koji su imali slične doživljaje, što bi se reklo "licem u lice" sa negativnim silama i demonima, ali ih je valjda sramota ili se boje da to ovde javno i napišu, što je opet njihov izbor. A ja njihove priče iz prncipa neću da iznosim, kad oni sami to ne žele.

Ljude je sramota, jer i sami sumnjaju u to sto im se dogodilo. Sve se misle da ih ne proglase ludim.

 

[Magdalina]

Kad sam već spomenula priču one ženice koju sam nedavno upoznala, hajde da prvo njenu priču ispričam. Ono što me je jako iznenadilo, je da sam relativno skoro čula još jedno svedočanstvo, u kojem se spominje identičan lik starca koji pominje i ova ženica, iako ovo dvoje ljudi nemaju baš nikakve veze, niti žive u istom gradu.
Još od malena N. je imala nekakva viđenja koja je ona opisivala kao „bledi ljudi“. Kada sam je pitala da mi pojasni o čemu je reč, ona mi je objasnila da su to bile prikaze ljdi koje je ona viđala na javi, a „bledima“ ih je zvala jer su bili providni kao dim, nešto kao, objasnila je, u novim filmovima kada prikazuju duhove. To se sve dešavalo i kada je bila u društvu, odjednom, ona bi jedina primetila da su te „utvare“ samo prošle pored, dok niko drugi nije obraćao pažnju i nije ih video. Njeni roditelji, vrlo zabrinuti zbog ovoga, vodili su je na razna ispitivanja: kod psihijatra, na skener mozga, i slično, ali ispitivanja nisu dala nikakve rezultate. Sve je bilo u najboljem redu, i na devojčici nisu primećivane nikakve devijacije niti u ponašanju niti u razvoju.
Onda, jednog dana, kaže da je imala oko 10 godina, dok je bila sama kod kuće i učila za školu, negde oko 7 sati uveče, osetila je odjednom nečije prisustvo u kući. Kako je sedela u trpezariji, na vratima između kuhinje i trpezarije pojavio se čovek kojeg je videla potpuno realno, i koji je stajao vrlo blizu nje, na par koraka. Ona je osetila ogromno zlo koje izlazi iz ovog čoveka. Bio je to starčić u crnom odelu, sa visokim crnim cilindrom na glavi i sedom jarećom bradicom, jako blede puti i strašnih očiju, koji ju je gledao netremice, samouvereno i nekako moćno stojeći na vratima kuhinje. U njegovom pogledu bez reči je pročitala pretnju ,i osetila je neverovatan strah. Kada sam je pitala kakvu vrstu pretnje, ona mi je odgovorila da je izgledalo kao da će jednim potezom njegove mantije on sve pretvoriti u mrak i da je osećala kao da će i ona nestati. To viđenje je trajalo nekoliko sekundi možda, da bi onda spustivši pogled i ponovo pogledavši na tu stranu taj starac nestao. Ova prikaza starca joj se javila nekih tri puta tokom života. Tada, kasnije nakon nekoliko godina, i poslednji put sa njenih 17. godina, i svaki put on je samo stajao blizu nje, gledajući je u oči sa prtećim pogledom punim mržnje i nestajao. Nakon ovoga, ona je otišla da se krsti. Kaže, da ni sama nije znala zašto se krstila, jer je odrasla u bezbožnoj familiji, i sama i sada kaže da nije vernik, i da ne veruje u Boga. Ali, nakon obavljenog krštenja, viđanje starca se više nije ponavljalo. Međutim, opisala je da je od tada, kada joj se taj starac javio prvi put, ona počela da pati od stravičnih glavobolja, tako da bi joj se celo telo od bola ukočilo i ona nije bila u stanju da mrdne ni kapak od bola, a bolovi u glavi su bili ne podnošljivi. Iako je i zbog ovog bola odlazila kod svih mogućih lekara, leka joj nisu našli, niti su joj postavili dijagnozu. Inače, ova ženica je profesionalni sportista, koji redovno trenira i stalno kontroliše svoje zdravstveno stanje. Pitala sam je da li su te njene glavobolje stvar migrene, ali ona je odmahnula, da dijagnoza nije konkretno ustanovljena.
Te migrene su se nastavile i dalje i nakon krštenja, i još su prisutne u blažem obliku, tako da sam je ja posavetovala da ode na Ostrog da joj se pročitaju molitve.

 

[Magdalina]

Kada sam nakon viđenja demona na javi, koji sam opisala na ranijim stranama, sve ovo prepričala svojoj majci, ona se naravno, prenerazila, i kao tipičan prof. Fizičke hemije, odreagovala, da mi se definitivno nešto dešava sa mozgom ( i naravno bila sam na isitivanju i kao i kod one ženice iz prethodne priče, ništa nije pronađeno).
Tada se moja majka poverila svojoj dobroj prijateljici, koja je bila isto tako visko obrazovana žena „na mestu“, „svetskih“ nazora, jednom rečju odgovarala je „kalupu“ moje majke. Ona je sva užasnuta došla do G. I počela priču o tome da se sa njenom ćerkom definitivno nešto čudno dešava. G. Ju je pažljivo i mirno saslušala, i onda kao potpuno normalnu stvar saopštila sledeću rečenicu:-Pa, M., zar ti u demone ne veruješ?!
(Uvek kada se setim ove scene, slatko se nasmejem, jer se setim zabezeknute face moje majke, koja je sa poluotvorenim ustima ostala bez teksta na ove reči!)
Nakon stanke od par sekundi i netremičnog pogleda u G. Pokušavajući da provali da li je G. Ismeva ili je ozbiljna, mama je izustila:- A što, jer ti veruješ?!
G. je potpuno pribrano i samouvereno rekla:-Naravno! Moja majka se još više zaprepastila! Znala je da G. Nije pobožna,(ili se bar nije takvom pokazivala, nije išla u crkvu, bila je skroz normalna, i slično).
I onda joj je G. Ispričala kako je ona videla svojim očima i na javi demona. Bila je dete od nekih desetak godina, i bila je u Bosni kod svoje bake u poseti. Pored sela njene bake postojala je velika šuma,( koja je takva gusta i divlja, mogla da bude samo u Bosni :lol)Jednoga dana njih nekoliko dece koji su bili u komšiluku, pošli su da se igraju u šumi. Bilo je kasno popodne, kada su došli do jednog proplanka, koji je bio okružen šumom, a na njemu prelepa livada. Na livadi je bio jedan ogroman panj i kako su se deca približavala, svi su videli da na tom panju nešto (ili neko) sedi. Isprva su mislili da je to nekakva šumska životinjica, zec ili ris ili lisica, međutim kako su mu prišli sasvim blizu, svi su se prestavili. Pošto su mislili da uhvate zverčicu, pa se pritajili da joj se prišunjaju, zaprepastili su se od straha od onoga što su ugledali: bio je to đavo. Baš onakav kako ga crtaju u starim knjigama: imao je jareće noge, ljudske ruke, telo prekriveno dlakom, na glavi koja je bila polu ljudska polu životinjska, jareća, bili su dva roga, na zadnjici je imao rep sa strelom na kraju, kao što crtaju kod zmajeva, i bio je nekako siv. Sedeo je tako na tom panju, i nešto pokazivao rukama, kao da je pričao nešto sam za sebe. Sva deca su se jako uplašila shvativši šta su videla, i zapucali su u trk kući, sve misleći da ih ono „čudo“ juri. Danima su pričali samo o tome, i svi su isto videli.
Kada je moja mama saslušala priču ona je po običaju skeptika rekla G.:- Ma, možda vam se učinilo, otkud znaš da je bio baš đavo. Međutim ona je uvereno odgovorila:-M. Ja vrlo dobro znam šta sam videla, i ne samo ja nego svi mi tada, a bilo nas je 5-6. I dan danas se sećam toga, kao da je juče bilo!
Mamin komentar cele priče je bio:-Sad će da ispadne da ste vi normalni, a ja nisam. Kako to, svi nešto viđate, svima vam se nešto javlja, a meni nikad ništa!
Sve u svemu, odustala je da me ubeđuje da sam luda, a to je meni bilo dovoljno...Na kraju, i njoj se desilo jednom prilikom „nešto“ što ju je zamislilo...

 

[Magdalina]

Ovu priču mi je ispričala jedna monahinja, igumanija jednog manastira u Srbiji...
Iako je u manastir došla vrlo mlada sa svojih 24. godine, a odrasla je u pravoslavnoj porodici, koaj je pripadala i bogomoljačkom pokretu sv. Vladike Nikolaja, ona nije verovala da demoni postoje. Govorila je da su to ljudske izmišljotine i sujeverje. Nije znala da mi objasni kako je to mogla da veruje, ali jednostavno, ona je odbijala postojanje demona, i često se o tome prepirala sa ostalim monahinjama.
Jednoga dana, dok je bila u keliji nakon večernje službe, pripremala se da pročita malo povečerje, kada je u keliju iz zida u uglu, ušao nekakav čudan monah. Bio je užasno visok i neverovatno bled, odavao je strašnu pojavu,zbog koje se iz neobjašnjivog razloga , ledila krv u žilama. Igumanija je bila preneražena kada ga je videla da izlazi iz zida ( jer po učenju svetih otaca, demoni jedino mogu da stupe u prostoriju preko prozora ili kroz zidove, ali nikada ne mogu da uđu na vrata, zbog reči Hristovih: da samo pastir ulazi na vrata).
Ovaj čudni monah joj je prišao, počeo da govori nekakve bestidne reči, i onda ju je uhvatio za rukui, čvrsto je stegnuvši. Ona se paralizovala i nije mogla ni ruku da pomeri da se prekrsti, a u ruci koju je taj „monah“ uhvatio, nastao je strašan bol. Počela je u sebi da se moli Isusovom molitvom i da plače, i odjednom ovaj „monah“ je nestao na njene oči. Međutim, nju je ruka i dalje jako bolela i nije mogla da je pokrene. Bila je to desna ruka. Kada se malo pribrala, odjurila je svome duhovniku i pavši ne kolena i plačući, objasnila šta joj se desilo. Duhovnik je odmah pročitao molitve za odgnanjanje demonskih sila, i njoj se ruka nakon molitve povratila i bil je prestao. Tako je ova igumanija nakon ovog događaja, promenila svoje mišljenje, pogotovo, što je nakon toga još dosta puta u životu imala susreta sa njima.
Pričale su mi i neke druge monahonje svoje doživljaje, kada bi se recimo u toku noći pojavilo nešto što ih budi iz sna, daveći ih, a kada otvore oči, one u mraku samo vide nešto iznad sebe crno što ih drži za gušu i davi, ali sve obično prestaje nakon što počnu da prizivaju ime Božije. Zatim, kada se na molitvi, dok su na kelejnom pravilu, u sobi, u kojoj su same, čuju dubok muški glas, koji sa ogromnom mržnjom viče:- ućuti, peče me to! I slično. Zatim, strašni zvuci, ili prikaze noću po manastiru, posebno tamo gde se čitaju molitve egzorcizma.

 

[Magdalina]

Sledi strašan opis iz knjige : „Zamke zlih duhova“, jeromonaha Pantelejmona Ledina, koji je izdao manastir sv.Petka kod Paraćina, sa blagoslovom episkopa Niškog Irineja.
„ Na molitvi za izgonjenje zlih duhova
Isečak iz novinskog članka o poznatom peterburskom svešteniku: „ Služba je počela. Ljudi su se skupili u gomili, kako bi bolje čuli oca Josifa. Bilo je tiho i mirno. Odjednom se razlegao strašan, kao zverinji krik. On je trajao tako dugo i na tako visokom tonu, da se činilo da živo biće ne može ispuštati takve krike. „Može, to je sirena?“ – pomislila sam i okrenula se. Iza mojih leđa je stajala žena u crnoj haljini. Njeno lice je bilo bezizražajno, nije treptala... I tad je počelo! Našla sam se u samom epicentru dejstva zlih duhova. Sa svih strana su se čuli krici. Žena pored mene je besno udaralaglavom o izbočinu u zidu. „Muškarci, pomozite!“ – čuo se uzvik. Starija, nezgrapna žena je imala napad: njene ruke i noge je bacala neka strašna sila – niko nije mogao da je zaustavi. Ona je rikala i branila se od nekog nevidljivog, a lice joj je bilo svo u znoju.
Nikako nisam želela da verujem, da se to sve dešava na javi i da je to ozbiljno, ali sumnje nije moglo biti – videla sam istinska ljudska stradanja. Zlim duhovima se nije sviđalo u tom hramu. „Opet se dovukla“, - začuo se iz žene promukli glas. Ja sam već počela da shavtam da to nije ona, već da je to zli duh koji je u njoj i koji je vređa. Na kraju službe zli duhovi su potpuno „pobesneli“. „Ne zaklinji, Oska, ne zaklinji!“ – vikali su oni. Promukli glasovi se čuli iz svih uglova crkve. Otac Josif je počeo da krpoim Svetom vodom vernika i bolesne. Kada je ona prsnula na lice posednute žene, koja je stajala pored mene , ona se oduzela i pala na leđa. Jedna devojka nikako nije mogla da dođe k sebi, i pomoćnici oca Josifa su ga molili da joj pročita dodatnu molitvu. Sveštenik je počeo da čita. Mi smo stajali pola metra od posednute. Odjednom su svi osetili jak smrad zapaljenog sumpora. „Pogledajte iz njenih nozdrva izlazi dim!“ – uzviknuo je neko. Zaista smo videli mali crni oblak. „Zli duh izlazi!“ – prošaputao je neko.“

Dok sam ovo pisala, i sama sam se sve vreme ježila od užasa, ali mi je poznato iz priča koje su mi pričali neki vernici koji su bili u Rusiji, da je tamo ogroman broj posednutih, koji spas nalaze jedino u crkvi, među retkim duhovnicima koji čitaju molitve egzorcizma

 

[Magdalina]

Evo jedne priče iz knjige o svetom Nektariju Eginskom: „Zemaljski anđeo – nebeski čovek“ koju je objavila Pravoslavna misionarska škola pri hramu sv.Aleksandra Nevskog, 2005.
Strana 231-234

„Trebalo bi, međutim, pomenuti priču o đavoimanoj devojci iz Pireja, koja se zvala Katarina Krakaris. Kako je godinama patila od đavoimanosti i nije bila u stanju da se izbavi, 1917. g., postala je monahinjapo imenu Partenija.Nektarija je posetila 1919. g., godinu dana pre njegovog upokojenja.Sveti starac je pročitao molitve zaklinjanja i bio duboko potresen ovim događajem. Čuli su ga kako kaže: „Ovu devojku muči jedan od najstrašnijih demona.“
Priča o teškom iskušenju ove devojke počinje u vreme dok je ona bila još sasvim mlada. Katarinin otac, markos Krakaris, bio je uppravnik jedne srednje škole u Pireju. Mnogi od starijih stanovnika Pireja, još uvek mogu da se sete ovog čoveka. Katarina je bila čista i ljupka devojka koja je izazivala blagonaklonost svakoga ko bi je upoznao.
„Tvoja kćer će jednoga dana biti prava zavodnica“, „Ova devojčica će imati uspeha u životu“, „Vaša kćer će se sigurno udati za bogataša“, bili su uobičajeni komentari koje su ljudi izricali zbog njene lepote. Markos je, nana žalost, bio nemaran čovek. Psovao je i proklinjao, a svojim psovkama često je vređao i Samog Gospoda.
Jednog dana je, u trenutku gneva, poslao demona na svoju kćer i celokupna njena pojava se istog trenutka izmenila. Postala je veoma tamnoputa i mukala je kao tele, a zatim je pala na zemlju udarajući samu sebe. Od tog dana, pa sve do vremena kada ju je izbavio izabranik Božiji Nektarije, Katarinaje bila zatočenica strašnog i nemilog demona.
Jedan stari sveštenik neprestano je čitao zaklinjanja, ali to nije bilo ni od kakve koristi. Demon je jednom prilikom priznao svešteniku: „Ima nas trojica. Jedan je daleko odavde, u Kini, drugi vlada Rusijom, a treći razgovara sa tobom.“
Užas, strah i bol, uselili su se u devočin dom u Pireju. Kada bi šesnaestogodišnju devojku obuzeli strašni, mahniti napadi, nisu mogla da je obuzdaju ni četvorca snažnih ljudi, među kojima je bio i njen otac. U takvim prilikama čvrsto su joj svezivali ruke i noge i ostajali uz nju čekajući da napad oslabi.
Njena porodica se danonnoćno molila. Odlučili su da se Katarina zamonaši, verujući da će je ova žrtva osloboditi. Često su je vodili u crkvu Svetog Jeliseja koja se nalazila u Atinskoj četvrti Monastiraki. Danas je tamo samo polusrušena kapela koja se nalazi pored starih vojničkih baraka. U pomenutij crkvi službovao je otac Nikolaj Planas dok su pojci bili Morijatides i Papadijamantis, dvojica skromnih i znamenitih koljivara. Tokom ovih poseta bili su izloženi najstrašnijim bogohuljenjima koja je demon izgovarao devojčinim ustima. Ponekad je groktao kao svinja, a ponekad njakao kao magarac. Demon bi se primirio i utišao jedino u najsvetijem trenutku Liturgije, u kojem se hleb i vino višnjom silom pretvaraju u Krv i Telo našeg Gospoda.
Zbog izvesnih crkvenih poslovanja, u Atinu je jednom prilikom došao neki sveštenik iz Egipta. Iako je bio klirik, verovao je da i simvolična privrženost religiji ima isti karakter kao i istinska vera u Spasitelja. Kada bi služio svetu Liturgiju, činio bi to mehanički, bez one vere i smirenja kakvo zahteva beskrvna žrtva.
Za vreme svog boravka u Atini čuo je za đavoimanu devojku u Pireju, kao i za proroštva koja je demon često izricao kroz nju. Umesto da odgovori na ove priče, on se samo sumnjičavo smešio: „Danas nema demona, oni ne postoje,“da bi naposletku rekao: „Čini mi se da je ta devojka jednostavno šizofreničar.“

Sasvim je uobičajeno da oni, koji su otpali od Boga, odriču postojanje demona. Međutim, i pored toga što je ovo rekao, njegovi prijatelji i poznanici su insistirali na svojim tvrdnjama. Najzad je odlučio da i sam ode do Pireja i da vidi oko čega je nastala čitava pometnja. Sa svojim rumenim obrazima i u tek ispeglanoj mantiji izgledao je besprekorno. Kako se udaljio od Božije blagodati i prihvatio zakone ovog ispraznog i prolaznog sveta, spoljašnji izgled bio mu je veoma važan.U Pirej je stigao u jednopregu i zaustavio se upravo ispred srednje škole na trgu.
Dok se ovaj klirik još uvek nalazio na putu za Pirej, demon je obuzeo Katarinu, iscrpno je obaveštavajući o njegovom putovanju i skorom dolasku. Katarina je bila zatvorena u jednom povučenom delu kuće, ali se izdaleka moglo čuti kako viče.
„Hmmm, ptičice, dolazi mantijaš iz Aleksandrije. Da vidimo! Sada se nalazi na Trgu Omonija, gde kupuje kartu za električni voz. Evo ga, nadmeno sedi u kolima prve klase u Faleronu. Evo moje pričice, ustaje i izlazi sa ostalima... Gle, uzima kola da bi došao do Trga! Oh, što ću se dobro zabavljati! Dobro ću se pobrinuti za njega!“
Katarinina porodica bila je sada već sasvim svesna proročke moći ovog demona i razumeli su da će im neko doći u posetu. Kada se arhimandrit približio njihovoj kući, bili su veoma srećni da pozdrave „ čoveka u mantiji“. Poveli su ga u odaju u kojoj je bila sakrivena Katarina.Kada ga je ugledala, devojka je najpre bila srećna i mirno gaposmatrala. Zatim je počela grohotom da se smeje, i najzad, da mu se izruguje i da ga ismeva.
„Dragi moj pope, ti izgledaš tako lepo i zabavno...“
Sveštenik ju je ispitao i nije osetio ni najmanje sažaljenje. Bio je siguran da nije pogrešio u svom pokušaju da objasni njeno ponašanje.“Čini mi se da je njoj sasvim dobro“, pomislio je u sebi.“Ipak, sigurno je sasvim drugačije kada naiđe napad...“
Devojka mu se iznenada približila, nežno ispružila ruku prema njegovim grudima i iz džepa na njegovoj mantiji izvadila sat.
„Pazite oče“, upozorila je Katarinina majka. „Sigurno će Vam polomiti sat.“
„Kako može da ga polomi“, sarkastično je pitao. „Zar čelik može tako lako da se polomi?!“
I pre nego što je sveštenik dovršio rečenicu, začuo se zvuk lomljenja i sat se raspao na četiri dela. Sveštenik se potresao, a devočine ruke su ščepale njegov vrat i počele da ga stežu zlatnim lancem na kojem je ranije nosio sat. Počela je da govori strašne i sramne stvari.
„Ti prljavi, podli crve... nijednu devojku i ženu u Aleksandriji nisi ostavio nedirnutu! Ti se usuđuješ da tvrdiš da ja ne postojim? Sada ću ti nabrojati sva ona dela koja si počinio izrugujući se svetinjama. Zar dana toga i toga nisi učinio to i to? Zar nisi naumio da negde u Kafr-zajetu...“
Demon je nastavio da govori. Arhimandrit ništa nije mogao da porekne, jer su sve te priče i sve njihove pojedinosti bile istinite. Pao je na zemlju, a Katarinini roditelji su otrčali po pomoć. Arhimandrita su morali da iznesuiz prostorije dok je demon i dalje iznosio mnoge priče, zavijajući pri tom kao divlja životinja.
Ovaj događaj se zbio 1919. godine. Katarina je nakon toga otišla na Eginu da bi se tamo zamonašila. Posetila je Nektarija koji je nad njom pročitao molitve zaklinjanja. Činilo se da ju je demon napustio iako se, u stvari, samo uspavao. Kada su sa radošću pomislili da je Katarina najzad slobodna, pojavio se sa istom snagom koa i ranije. Tokom usrdnog služenja svenoćnog bdenja, kada su molili Gospoda da se smiluje na Katarinu ili da je uzme k sebi kako se njeni roditelji više ne bi mučili, izgovorio je nešto zlokobno, što niko u to vreme nije rezumeo:
„Ništa ne vredi“, povikala je Katarina, „da me prekrivate monaškim rizama i da me vodite od jedne do druge crkve. Sve što vi činite je zanemarljivo...ja sam mnogo jači. Niko me ne može isterati osim jednog, onog sa noktima!“
Kad se Nektarije upokojio i kada su se već pročula njegova čuda, posebno ona vezana za istarivanje demona, učinjen je još jedan pokušaj da se katarina oslobodi đavoimanosti.Pet muškaraca i osam žena, Katarininih rođaka, odlučilo je da dovedu ovu devojku na mesto Nektarijevog počinka. Bilo im je veoma naprono da je, idući preko planine, donesu u manastir. Osim toga, Katarina je nekoliko puta pokušavala da skoči sa stene i da se ubije.
„Onaj sa noktima“, povikala jeKatarina kada su je doveli do Nektarijevog groba. „onaj sa noktima! Kako sam nesrećan, on je veći i od Kapsanis Kefalonijskog (sv. Gerasima Kefalonijskog), jer je Nektarije bio episkop!“
Sutradan je odslužena Liturgija, a Katarina je pomazana osveštanim mirom donetim iz kandila na Nektarijevom grobu. Pala je na zemlju dok joj se telo grčilo, a pena izbijala na usta. Odjednom je prebledela i činilo se da je mrtva. Nakon pola sata, otvorila je oči i prošaptala:
„Gde se ovo nalazim? Bože moj, pa ja sam slobodna!“
Kasnije se saznalo da je demon, govoreći o „onom sa noktima“, mislio na Nektarija. Budući da se njegovo telo nije raspadalo, nokti na njegovim prstima bili su veoma dugi...
U proleće 1926.g. Katarina je zatražila da bude monahinja na Egini. Na tom mestu se u potpunosti posvetila Bogu, pa je čak postala i velikoshimnica.
Neprestano je izučavala Sveto Pismo i bila čuvena po svojoj pobožnosti. Sve do svoje smrti u septembru 1968.g. obavljala je dužnost sekretara i zapisničara. Njen jasan i čitak rukopis još uvek se može videti na manastirskom Časoslovu.“
Neka je slava i poklonjenje našem Gospodu Isusu Hristu i slugi Njegovom, velikom svetitelju Nekatriju eginskom, koji nas molitvama svojim izbavlja i čuva od svakoga zla!

 

[Svabov]

Ono što me je jako iznenadilo, je da sam relativno skoro čula još jedno svedočanstvo, u kojem se spominje identičan lik starca koji pominje i ova ženica,

Kako ti znas da je identican?
Zato sto je starac?

Još od malena N. je imala nekakva viđenja koja je ona opisivala kao „bledi ljudi“.

Znaci, ludaca od malena.

Sve je bilo u najboljem redu,

Bogami nije. Kada vidis stvari kojih nema, to nije u redu.

i na devojčici nisu primećivane nikakve devijacije niti u ponašanju niti u razvoju.

Ako si sizofrenicar, ne znaci da ces da trcis po ulici sa motornom testerom i juris utvare.
Naprotiv...

Ona je osetila ogromno zlo koje izlazi iz ovog čoveka.

Desetogodisnjak osetio ZLO?
Hehehe.....

Ali, nakon obavljenog krštenja, viđanje starca se više nije ponavljalo.

Pitam se da li bi se isto desilo nakon inicijacije u nekom budistickom hramu

Te migrene su se nastavile i dalje i nakon krštenja, i još su prisutne u blažem obliku, tako da sam je ja posavetovala da ode na Ostrog da joj se pročitaju molitve.

Znaci krstenje ne valja.
Iako se krstila, i dalje je boli glava.

 

[picololeone]

Magdalina, sve su to halucinacije i transevi pod uticajem raznih psiholoskih okolnosti: iscrpljujuci post, duge i naporne molitve (u manastirima npr.), stresovi u savremenom svetu, a ima i do naslednih psihickih poremecaja.

 

[Magdalina]

Pa to i jesu halucinacije.

Ti si, ukoliko se ne varam, vernik? Mislim, veruješ u Boga?
Ne bi me čudilo da halucinacijom naziva demone ne verujući, ali vernik, to me pomalo čudi...

 

[picololeone]

Ti si, ukoliko se ne varam, vernik? Mislim, veruješ u Boga?
Ne bi me čudilo da halucinacijom naziva demone ne verujući, ali vernik, to me pomalo čudi...

Jesam, ali u to ne verujem. To mi je isto kao da neko veruje u magiju, a zna se da nista nije jace od Boga.

 

[Magdalina]

Magdalina, sve su to halucinacije i transevi pod uticajem raznih psiholoskih okolnosti: iscrpljujuci post, duge i naporne molitve (u manastirima npr.), stresovi u savremenom svetu, a ima i do naslednih psihickih poremecaja.

Halucinacije su i sve ovo opisano u knjizi o svetom Nektariju, ili priča o M.-u, koju sam još pre postavila, ili iz Jevanđelja, kada Gospod isteruje demone iz gadarinskog besomučnika, i tera ih u krdo svinja? i slično?...Ok., možda je to tako za tebe, ali za one koji veruju u Boga i Njegovu Reč, to nije halucinacija. Jer ako demoni ne postoje, ne postoji ni pakao, a time ni raj, Gospod onda, nije vaskrsao i sišao u ad ( a ko bi trebalo tamo da obitava? krtice i rovci koje je On išao da razori?!Koga je On onda oslobađao u adu i od čega?): nadalje, Gospodu se onda na Gori, kada je postio 40 dana, takođe, "privideo" u halucinaciji satana koji ga je kušao itd, itd...
Ne bih se složila, a ti opet misli kako ti je drago...

 

[picololeone]

Halucinacije su i sve ovo opisano u knjizi o svetom Nektariju, ili priča o M.-u, koju sam još pre postavila, ili iz Jevanđelja, kada Gospod isteruje demone iz gadarinskog besomučnika, i tera ih u krdo svinja? i slično?...Ok., možda je to tako za tebe, ali za one koji veruju u Boga i Njegovu Reč, to nije halucinacija. Jer ako demoni ne postoje, ne postoji ni pakao, a time ni raj, Gospod onda, nije vaskrsao i sišao u ad ( a ko bi trebalo tamo da obitava? krtice i rovci koje je On išao da razori?!Koga je On onda oslobađao u adu i od čega?): nadalje, Gospodu se onda na Gori, kada je postio 40 dana, takođe, "privideo" u halucinaciji satana koji ga je kušao itd, itd...
Ne bih se složila, a ti opet misli kako ti je drago...

Ma ne, djavo koji "udje u coveka" svakako postoji, samo sto se on manifestuje savremenim recnikom receno - preko psihickih bolesti. Ipak, retki su takvi ljudi danas, ali ih ima.
Kusanje je jedno, ali biti "posednut od demona' je krajnje diskutabilno...ne kazem da ih uopste nema, ali tu treba ispitati i uticaj npr. droge, ili naslednih poremecaja.
Ali, ne bih dublje zalazila u ovo. To su za mene stvari koje medicina moze da objasni ili resi.

 

[Владан ИПХ]

Ma ne, djavo koji "udje u coveka" svakako postoji, samo sto se on manifestuje savremenim recnikom receno - preko psihickih bolesti. Ipak, retki su takvi ljudi danas, ali ih ima.
Kusanje je jedno, ali biti "posednut od demona' je krajnje diskutabilno...ne kazem da ih uopste nema, ali tu treba ispitati i uticaj npr. droge, ili naslednih poremecaja.
Ali, ne bih dublje zalazila u ovo. To su za mene stvari koje medicina moze da objasni ili resi.

Нажалост, савремена медицина је изразито ограниченог домета у лечењу јер се бави последицама а не узороцима. Фармоакомафија диктира начине лечења(медикаментозом), имају таблету за сваку болест. Чак и таблете за таблете. Класична комерцијализација медицине и легално навлачење на хемију ''рецептом''. Недо ти Бог да ти затребају лекари, одма добијеш аспирин.

Прави Лекар је онај који лечи највећу болест - ГРЕХ. Због греха су и дошле болести и смрт. Али Лекар је излечио и саму смрт - васкрсењем. Њега послушај и бићеш здрава. Пост и молитва су најбоља превентива а лечи се причешћивањем и заједничарењем са вечно здравим Творцем хармоније и склада.

 

[Magdalina]

Jel ti mislis da postoje neke bolesti glave i mozga? Ili je sve djavo ovo ono?

Da, postoje i bolesti glave i mozga, i nije sve "đavo, ovo ono" (), ali postoje slučajevi koji jasno i ne dvosmisleno ukazuju na posednutost, kao što sam već navodila neke primere...U tim slučajevima, ne samo da ni jedan lek nije delotvoran, već ni sama medicina ne može da da nikakav odgovor na stanje pacijenta. Pogotovo ako ni moderne metode dijagnostike ne mogu da utvrde oboljenje. Sad, može se reći:"Pa nismo uspeli još da razvijemo dijagnostiku do te mere da bismo uvideli neke još nedovoljno istražene bolesti", ali izjave ovakvog tipa se ne mogu tretirati i kao samim tim dokaz da se radi o bilo kojoj bolesti koja je vezana za čisto fiziološko-anatomsku deformaciju.
Za slučajeve đavoimanosti, karaktreistično je, sem nadljudske snage, koja može da maleno i krhko stvorenje pretvori u "Samsona" i da dobije ogromnu snagu( lomljenje čeličnih predmeta, podizanje ogromnog tereta, nemogućnost da se bolesnik savlada od nekoliko jačih ljudi od sebe, itd.), već navedeno u primerima, predskazivanje budućih događaja sa neverovatnom tačnošću, poznavanje tuđe intime i naskrivenijih radnji ( i to baš greha, kako je on u hrišćanstvu shvaćen, ali ne i dobrih dela), ispuštanje ne ljudskih krika, ili istovremeno progovaranje više glasova iz jedne osobe, reakcija bolesnog na crkvu i svete tajne( krst, jevanđelje, čitanje molitava, svetu vodicu, pričešće), netrpeljivost i izgovaranje hulnih reči upućenih isključivo Bogu i to opet isključivo Isusu Hristu ( jer je interesantno da se demonizovane osobe nikada nisu hulom i pljuvanjem obraćale ni jednoj drugoj religiji ), i uopšte stanje koje može trajati i traje godinama, bez ikakve mogućnosti da se dobije pomoć od medicine, dok se slučajevi izlečenja dešavaju baš i isključivo molitvama Crkve i svetih.
Mislim da je već ovo sve dovoljno da bi se razmislilo na ovu temu i priznalo, da bolest ove vrste, svakako nije nekakva tek bolest koja se lako da objasniti medicinskim terminima i tretirati lekovima.

 

[Samson2009]

.
Za slučajeve đavoimanosti, karaktreistično je, sem nadljudske snage, koja može da maleno i krhko stvorenje pretvori u "Samsona"

Ko је мене споменуо.

 

[picololeone]

Нажалост, савремена медицина је изразито ограниченог домета у лечењу јер се бави последицама а не узороцима. Фармоакомафија диктира начине лечења(медикаментозом), имају таблету за сваку болест. Чак и таблете за таблете. Класична комерцијализација медицине и легално навлачење на хемију ''рецептом''. Недо ти Бог да ти затребају лекари, одма добијеш аспирин.

Прави Лекар је онај који лечи највећу болест - ГРЕХ. Због греха су и дошле болести и смрт. Али Лекар је излечио и саму смрт - васкрсењем. Њега послушај и бићеш здрава. Пост и молитва су најбоља превентива а лечи се причешћивањем и заједничарењем са вечно здравим Творцем хармоније и склада.

Nije, Vladane, imam komsiju koji boluje od pa ajde da kazem "posednutosti demonom" od malena. A sta je u pitanju? Zapravo je kao dete doziveo decji fras, i to slabije jacine, i niko, ali bas niko ne ume da mu pomogne.
Sta je to dete "skrivilo"? Koji "greh" ima?
Neces valjda da kazes da je "demon" prelazan sa generacije na generaciju eventualno?

 

[Svabov]

Da, postoje i bolesti glave i mozga, i nije sve "đavo, ovo ono" (), ali postoje slučajevi koji jasno i ne dvosmisleno ukazuju na posednutost, kao što sam već navodila neke primere...

...Po cemu su ti primeri autenticni prikazi djavola, a ne manifestacije sizofrenije?

Pogotovo ako ni moderne metode dijagnostike ne mogu da utvrde oboljenje.

Zastp ti tvrdis da moderne metode dijagnostike ne mogu da utvrde neku ludost u ovim slucajevima?

Za slučajeve đavoimanosti, karaktreistično je, sem nadljudske snage, koja može da maleno i krhko stvorenje pretvori u "Samsona" i da dobije ogromnu snagu( lomljenje čeličnih predmeta, podizanje ogromnog tereta, nemogućnost da se bolesnik savlada od nekoliko jačih ljudi od sebe, itd.),

To je "djavoimanost" (svaka cast na izrazu)....
Vish...poznati su slucajevi kada su majke dizale automobile, kada su njihova deca bila zarobljena pod njima...kao sto su poznati slucajevi ogromne snage i brzine nekih ljudi u smrtnoj opasnosti....
To se, neuka sestro, zove ADRENALIN.
I ja jednom slicno doziveo kad su me jurila dva rotvajlera...da samo vidis kako sam brzo trco....

poznavanje tuđe intime i naskrivenijih radnji ( i to baš greha, kako je on u hrišćanstvu shvaćen, ali ne i dobrih dela),

Utvara koja poznaje intimu onoga kome se javlja - bolest mozga.

reakcija bolesnog na crkvu i svete tajne( krst, jevanđelje, čitanje molitava, svetu vodicu, pričešće),

Ovo su samo predanja dokonih popova, steta sto tako nesto nikad nije zabelezeno

dok se slučajevi izlečenja dešavaju baš i isključivo molitvama Crkve i svetih.

Ovakav se slucaj desio NIKAD. Zao mi je , al tako stoje stvari.

 

[Magdalina]

Ma ne, djavo koji "udje u coveka" svakako postoji, samo sto se on manifestuje savremenim recnikom receno - preko psihickih bolesti. Ipak, retki su takvi ljudi danas, ali ih ima.
Kusanje je jedno, ali biti "posednut od demona' je krajnje diskutabilno...ne kazem da ih uopste nema, ali tu treba ispitati i uticaj npr. droge, ili naslednih poremecaja.
Ali, ne bih dublje zalazila u ovo. To su za mene stvari koje medicina moze da objasni ili resi.

Pa sad,... da li postoji?...ili ne postoji?
Ako postoji onaj đavo što "uđe u čoveka", kakva je onda razlika tog čoveka u koga je isti "ušao" od onoga koji je od istog (tj. đavola) "posednut"?
Po meni, čini se da su to dve iste stvari?
Kušanje, je nešto sasvim drugo od termina "ući" ili "posednuti", pošto se oba ova termina korista da bi se opisalo stanje đavoimanosti. A kušanje je termin kojim se opisuje predlog koji demon daje čoveku kroz pomisli da bi ovaj sagrešio u nečem, ili način na koji demon vodi bitku sa čovekom. Hristos je kušan na gori, a gadarinski besomučnik je bio čovek u koga je ušao ili koga je poseo demon, i to ne jedan, već legion.
Primere koje sam navela za đavoimanost, pogotovo primer maloga M-a, koji je nem, i sada primer iz žitija sv. Nektarija, kao i primer devojke na čijem egzorcizmu sam i sama prisustvovala u jednom manastiru, (a takođe i primer dečaka iz psihijatrijske ustanove, kome je jedna moja koleginica pomogla nakon dugog niza godina lečenja bez uspeha, isključivo molitvom i svetom vodicom, kao i čitanjem Jevanđelja), su tipični primeri đavoimanosti, posednutosti demonom,ili primer osoba u koje je demon ušao.
U tome i jeste problem, što medicina nema objašnjenja niti leka za ovakve slučajeve. Na žalost, ali ih ni ne može imati, jer su sve ovo primeri duhovnih bolesti, a ne fizičko- mentalnih struktura.
A što se tiče viđenja demona na javi (ili u snu), možeš uzeti žitija svetih, pa pročitati o tome tamo, koliko je samo svetitelja imalo ovakva viđenja("halucinacije"), pa da ti postane jasno da je onda hrišćanska vera, ukoliko tako interpretiraš problem demonskog postojanja, zapravo jedna šizofrena vera u koju mogu do kraja da poveruju samo šizofrenici koji pate od istih "bolesti" od kojih su patili i mnogobrojni svetitelji Crkve.
Ako meni kažu da patim od iste "bolesti" "haluciniranja" demona ili anđela, kao što su to imali sveti oci, onda je meni čast nazvati me "bolesnom" ili šizofrenom, jer nisam u tom slučaju sama, već iza mene stoji Crkva, sveti i sam Hristos Bog.

 

[Samson2009]

Zanemarujesh moc placeba...

Da nije placeba ne bi bilo ni vrachara, molitvi, mira, kosmodiska, magichnih magneta, amajlija...

А легалне дроге по лудницама свакако лече.Пуна су гробља излечених

 

[#PPP]

А легалне дроге по лудницама свакако лече.Пуна су гробља излечених

U ludnici se ne lechi obichna smrtnost. Za lechenje smrtnosti se treba obratiti u obliznju crkvu.

P.S.
Uspeshnost do sada nije dokazana.

 

[Samson2009]

U ludnici se ne lechi obichna smrtnost. Za lechenje smrtnosti se treba obratiti u obliznju crkvu.

P.S.
Uspeshnost do sada nije dokazana.

У психијатрији нема дефиниције ђавоиманости.А има плудих који су ђавоимани.
А многи пацијенти у психијатријским клиникама су надрогирани,а не излечени.Има случајева самоубистава таквих људи.Психијатрија је ту показала свој неуспех.Ако је год био исцељен крај моштима Светих дан данс су живи и непију легалне дроге.

 

[Magdalina]

...Po cemu su ti primeri autenticni prikazi djavola, a ne manifestacije sizofrenije?

Pa pročitaj ih...

Zastp ti tvrdis da moderne metode dijagnostike ne mogu da utvrde neku ludost u ovim slucajevima?

Zato što i nisu, nemaju dijagnozu, pokušaju sa svim mogućim lekovima, koji "ne rade" i dešava se da takve ljude jednostavno samo drže zaključane i pod kontrolom dok oni sami ne skončaju..

To je "djavoimanost" (svaka cast na izrazu)....
Vish...poznati su slucajevi kada su majke dizale automobile, kada su njihova deca bila zarobljena pod njima...kao sto su poznati slucajevi ogromne snage i brzine nekih ljudi u smrtnoj opasnosti....
To se, neuka sestro, zove ADRENALIN.
I ja jednom slicno doziveo kad su me jurila dva rotvajlera...da samo vidis kako sam brzo trco....

Nije moj izraz...
Adrenalin je u domenu ljudskog i može u izvesnim situacijama dati povećanu snagu, ali tim adrenalinom se ne objašnjavaju mnoštva drugih fenomena vezana za đavoimane, a to je promena izraza lica, koje postaje životinjski iskeženo, potreba da se huli isključivo na Hrista i svete, glasovi koji nisu ljudski, kada žene progovaraju muškim basom koji je pri tom režeći i izobličen ( jer čak ni muškarci ne govore tako), i obrnuto, realno odazivanje životinjskim glasovima ( znači ne "kao" magarac, krava, pas, perao, ćutan i slično, već upravo tako.) Jednom sam bila u crkvi, kada sam iza sebe začula petla. Bila sam ubeđena da je neko doneo petla u crkvu, pravog pravcatog. Kukurikao je tako glasni i jasno, dosta dugo, a mene je iz prva bilo sramota da se okrećem. Kada sam se najzad okrenula, iza mene je stajao čovek, zastakljenih očiju,bez trepatanja je zurio u prazno ispred sebe, mirno i pravo kao da je kip od kamena, i kroz njegova zatvorena usta (!) čuo se taj petao, toliko realno da sam ja bila ubeđena da je pravi petao u crkvi. Pošto sam bila prvi put na službi u tom mestu, nisam poznavala ljude, pa su mi tek kasnije meštani ispričali da je taj čovek đavoiman i da se iz njega redovno na službama čuju životinjski glasovi koji su toliko realni da izgleda kao da je neko doveo neku od tih životinja u crkvu.)

Utvara koja poznaje intimu onoga kome se javlja - bolest mozga.

Ne, ne poznaje intimu samo onoga kome se javlja, već bilo koje osobe sa kojom je u kontaktu, bliskom ili daljem. Čak se takvi ljudi, mogu upitati i za osobe koje uopšte ne poznaju niti su ih ikada u životu sreli, i oni znaju i o njima da daju najintimnije podatke ( tipa, šta je ta osoba radila u kupatilu dok je bila sama ili slično...)

Ovo su samo predanja dokonih popova, steta sto tako nesto nikad nije zabelezeno

Pa jesi li pročitao zadnju priču?...Eto jednog zabeleženog slučaja...
A ima ih još mnogo samo ja zaista nemam vremena toliko da sedim i kuckam.

Ovakav se slucaj desio NIKAD. Zao mi je , al tako stoje stvari.

Pa, moraću da te razočaram: desio se i to ne jednom.

 

[picololeone]

Pa sad,... da li postoji?...ili ne postoji?
Ako postoji onaj đavo što "uđe u čoveka", kakva je onda razlika tog čoveka u koga je isti "ušao" od onoga koji je od istog (tj. đavola) "posednut"?
Po meni, čini se da su to dve iste stvari?
Kušanje, je nešto sasvim drugo od termina "ući" ili "posednuti", pošto se oba ova termina korista da bi se opisalo stanje đavoimanosti. A kušanje je termin kojim se opisuje predlog koji demon daje čoveku kroz pomisli da bi ovaj sagrešio u nečem, ili način na koji demon vodi bitku sa čovekom. Hristos je kušan na gori, a gadarinski besomučnik je bio čovek u koga je ušao ili koga je poseo demon, i to ne jedan, već legion.
Primere koje sam navela za đavoimanost, pogotovo primer maloga M-a, koji je nem, i sada primer iz žitija sv. Nektarija, kao i primer devojke na čijem egzorcizmu sam i sama prisustvovala u jednom manastiru, (a takođe i primer dečaka iz psihijatrijske ustanove, kome je jedna moja koleginica pomogla nakon dugog niza godina lečenja bez uspeha, isključivo molitvom i svetom vodicom, kao i čitanjem Jevanđelja), su tipični primeri đavoimanosti, posednutosti demonom,ili primer osoba u koje je demon ušao.
U tome i jeste problem, što medicina nema objašnjenja niti leka za ovakve slučajeve. Na žalost, ali ih ni ne može imati, jer su sve ovo primeri duhovnih bolesti, a ne fizičko- mentalnih struktura.
A što se tiče viđenja demona na javi (ili u snu), možeš uzeti žitija svetih, pa pročitati o tome tamo, koliko je samo svetitelja imalo ovakva viđenja("halucinacije"), pa da ti postane jasno da je onda hrišćanska vera, ukoliko tako interpretiraš problem demonskog postojanja, zapravo jedna šizofrena vera u koju mogu do kraja da poveruju samo šizofrenici koji pate od istih "bolesti" od kojih su patili i mnogobrojni svetitelji Crkve.
Ako meni kažu da patim od iste "bolesti" "haluciniranja" demona ili anđela, kao što su to imali sveti oci, onda je meni čast nazvati me "bolesnom" ili šizofrenom, jer nisam u tom slučaju sama, već iza mene stoji Crkva, sveti i sam Hristos Bog.

Ne znam...zaista, svako ima svoje vidjenje, ali meni ti egzorcizmi stvarno lice na katolicku crkvu, mada sam i u nasoj slusala o tome ali nisam pristalica. Jedino mogu da shvatim molitvu, a ovo ostalo...mozda je bila u pitanju neka vrsta hipnoze, pa je sada uspesno odstranjena?

 

[Владан ИПХ]

Nije, Vladane, imam komsiju koji boluje od pa ajde da kazem "posednutosti demonom" od malena. A sta je u pitanju? Zapravo je kao dete doziveo decji fras, i to slabije jacine, i niko, ali bas niko ne ume da mu pomogne.
Sta je to dete "skrivilo"? Koji "greh" ima?
Neces valjda da kazes da je "demon" prelazan sa generacije na generaciju eventualno?

Човек се рађа са огреховљеном и палом природом. То дете нема греха док, га свесно(вољно) не учини. Али чак и док је још мало, о том детету брине Његов Творац. Сигурно мала деца не иду у пакао, не брини. Јеси ли видела некада икону Божије руке, која држи новорођенчад(не знам тачан назив)? Е те мале душице се враћају Творцу и јављају се као одрасли људи на страшном суду. То су обично абортусом или пилулама убијена деца, мада има и случајева када се десе компликације током или мало после трудноће. Не брини није Бог суров, већ праведан и милостив.

Ево једна причица коју причам свима онима који постављају питања која их надилазе и не дотичу се њих самих.

Један од највећих пустињака свети Антоније Велики, је једном запитао Бога током молитве, ''Боже, зашто једни умиру раније, једни касније, зашто се једни спаасавају а други гину и сл...''

И стигао му је одговор од Бога: ''Антоније, пази на себе и то ти је довољно!'' Божија промисао није схватиљива теби и ти од тог сазнања не би имао никакве користи већ штете. Божија промисао. увек непогрешиво и са највећом љубављу и правдом управља приликама и никога не закида, нити остаје дужна. Битно је водити духовни живот у себи и водити рачуна искључиво о свом спасењу, а не управљати ум извансебним питањима, која занемарују спасење. Тако и ја и ти, много пута гледамо ''туђа посла'' и уместо себи и свом спасењу да се посветимо, бринемо туђе бриге.Све је у Божијим рукама, јер Бог управља приликама.

Зато послушај савет Серафима Саровског: Огради се ћутањем и пази на себе. Тако се човек спасава.

 

[Magdalina]

Ne znam...zaista, svako ima svoje vidjenje, ali meni ti egzorcizmi stvarno lice na katolicku crkvu, mada sam i u nasoj slusala o tome ali nisam pristalica. Jedino mogu da shvatim molitvu, a ovo ostalo...mozda je bila u pitanju neka vrsta hipnoze, pa je sada uspesno odstranjena?

Pa mi smo svi pre nego što smo se obratili hrišćanstvo doživljavali kroz prizmu katoličke crkve i imali odbojnost prema njoj, iz razumljivih razloga.
Ali egzorcizam, kako se to u katoličanstvu naziva, zapravo i jesu molitve, koje se zovu zaklinateljne u pravoslavlju, u kojima se čitaju molitve kako Gospodu i majci Božijoj, tako prizivanjem imena onih svetaca koji su još za svoga života bili strah i trepet za demone( kao što su sv. Kiprijan korintski, sv. Lav rimski, sv. Nikolaj mirlikijski, sv. Aleksandar svirski, sv. Serafim sarovski i drugi).Čita se i Jevanđelje, poslanice i posebna mesta iz Novog i Starog Zaveta gde su pomenuti primeri isterivanja demona iz ljudi.
To što je to strašan prizor, to je zato što demon reaguje burno i gnevno na molitve, jer ga one peku i teraju da blagodaću Hristovom izađe iz čoveka kojeg je posednuo i to obično biva uz nekakav zvuk kao prasak ili lomljavina, ili dim i slično, a čovek ostaje kao onesvešćen da leži na podu.
katolički egzorcizmi nemaju silu proterivanja dok se u pravoslavnoj crkvi izlečenja događaju.
Hipnoza se koristi i u terapijske svrhe, ali nije zabeleženo,( barem ne u slučajevima koje sam navela i za koje znam) da je bilo ko ko je kasnije postao đavoiman, predhodno bio u poseti hipnotizeru, pogotovo ne u starim vremenima.