Партијско-политичка препуцавања, борбе и увреде, множиле су се све више.Прибићевић и Радић бацали су своје стрелице не само против Радикалне странке, већ сада и Демократске ... То препуцавање је толико узело маха да су поједини посланици отворено говорили о крви која ће једног дана пасти. Пернар, један од Радићевих доглавника нарочито се истицао у добацивању увреда и изазивању нереда. И крв је, на жалост, заиста пала у Народној скупштини.О том догађају Иван Рибар пише:“... Пернар и другови називали су их (министре и посланике) лоповима, разбојницима ...На адресу Пунише Рачића падале су увреде.Једног дана погођен лично од Пернара, изађе Пуниша за говорницу, тражећи од Пернара да повуче своју увреду.Не добивши од Пернара извињење извуче Пуниша пиштољ из задњег џепа панталона и упери га у Пернара.Метак погоди Пернара у леву страну груди, тада устаде Павле Радић, али и њега Пуниша дочека метком и рече „Тебе тражим“.Павле се сруши на под.Тада се окрену према Стјепану Радићу, који је седео у првој клупи заједно са послаником Гранђом.Пуниша погоди Радића у трбух, а Гранђу рани у руку јер се овај бацио пред Радића да га заштити.У том тренутку, са леве стране, полети Басаричек према Пуниши, али овај и њега састави са земљом.Радић је успео сам, без ичије помоћи, да уз гласне јауке изађе из дворане.“ Тако се трагично завршио 20. јун 1928. године у Народној скупштини у Београду.Веровало се да ће Пуниша Рачић избећи казну јер је уживо подршку неких моћних кругова у земљи, међутим, он се сам пријавио суду, био суђен и осуђен на робију.
Са хрватске стране се непрестано говорило да је Пуниша Рачић извршио атентат у Народној скупштини по једном унапред смишљеном плану и да су иза тога стајали важни и одговорни српски политички фактори.
Трагедија која се одиграла у Народној скупштини 20. јуна 1928. године била је велика несрећа за целу земљу, и за Србе, и за Хрвате и за Словенце.Погибија Павла Радиће, као и Ђуре Басаричека, и убрзо иза тога и смрти Стјепана Радића, не само да су погоршали односе између Срба и Хрвата, него су угрозили и одржање јединства земље. Из изјава које су давали Владко Мачек и Светозар Прибићевић, може се видети не само њихово огорчење него и одбијање сваке сарадње са странкама у Србији.
Када је Стјепан Радић умро, иступио је др Владко Мачек као његов наследник и вођа Хрвата, и краљ Александар га је примио као таквог.Краљу Александру било је пре свега стало до очувања народног и државног јединства.Када му је јављено да Радић има намеру да иде у Загреб и прогласи републику и отцепљење поручио му је преко Прибићевића: “... да нема ништа против тога да оде у Загреб, али да пре тога да изјаву да је за државну целину а како ће се држава преуредити то ћемо одлучити када он оздрави. Ако не буде хтео пристати, а он онда нека уреди како мисли да је боље за Хрвате.А Вама, господине Прибићевићу, кажем, да војска неће изаћи на улицу да пуца на народ.Ја ћу војсци наредити да се повуче, а Ви и Радић чините шта знате и носите одговорност за независну Хрватску.“
Краљ је примио Мачека 4. и 5. јануара и са њим разговарао о актуелним проблемима које треба решавати.Мачек је тражио да се Југославија подели на седам федералних јединица: Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију, Војводину и Македонију.Мачек је још тражио да у састав Хрватске уђе цела Бока Которска и Срем са Земуном. Краљ Александар је ове захтеве одбио.
Уеботе, то стварно може само на Балкану ! :shock: То им је давно омогућио онај ваш Загорац.
