Demencija

[centarns]

Ne, nema mesta za grižu savesti ni u jednom jedinom trenutku. Koliko god ranije to mi primetili, bolest je već dovoljno paklena i treba se navići na činjenicu da to - za sada - ništa ne može da zaustavi. Nije ni to nimalo lako.

A ja imam tu sreću/nesreću da nemam nikog ni da mi prigovori, ali nema ni ko da mi pomogne. Svega par prijatelj/ica podrškom, kategoričnim odobravanjem, ponudama za pozajmicu. A ono malo daljih rođaka što imam, nije ni toliko, svega dvoje sam obavestila... ali naravno, svako od njih ima svoj život i svoje probleme. Ništa od njih nisam ni očekivala. Ali bar mi niko ne sedi na glavi i ne nameće mi šta treba da radim.

Mislim da smo u ovakvoj situaciji svi nemoćni, ali da reagujemo u onom kritičnom momentu kad smo svesni da to prevazilazi naše snage. Pre svega psihičke. A onda potražimo najbolje moguće rešenje u skladu sa finansijskom situacijom /a i tu odaberemo nešto na granici bankrotstva, pošto su zalihe živaca već ionako potrošene/ ...

Savest koja je posledica ljubavi prema roditelju je ono sto nas i drži pored njih. Druge, ako ne pomažu treba zaboraviti.

 

[bezuslovna ljubav]

Beket, mnogo mi znace tvoje reci. Toliko sam bila sokirana onim sto se desava sa mojom majkom, rastrzana obavezama i emocijama...da nisam stigla da se obratim forumu. I sad mi ovaj razgovor mnogo znaci, a sigurno bi mi olaksavalo i sve do sada samo da sam se odvazila da se javim. Toliko se sve to brzo desava da smo prosto zateceni. Iz sata u sat mislila sam da mi se zivot rusi i da ulazim u zacarani krug. I sada sam u krugu, ali se neke staze ponavljaju, sapletem se pa nastavim dalje. Valjda sam se i bojala da cujem dokle sve to ide, sve dok se nije dogodilo da me majka ne prepoznaje, da ne prihvata svoj stan i trazi drugu kucu... Zato sada pozivam sve koji ovo citaju da razmenimo iskustva. Danas sam razgovarala sa doktoricom na temu dobijanja novcane pomoci za tudju negu. I opet sam se nervirala. Dok pravnici kazu da je dijagnoza osnov za ostvarivanje tog prava, doktor i sociolog u domu smatraju da moja majka izgleda tako dobro i ugladjeno da joj komisija nece odobriti. Pa zar je to izbor za mis babe, pa zar je to sto moja majka izgleda mladoliko, cisto i negovano razlog da joj ne treba pomoc...pa da li se neko pita koliko je meni potrebno novca i zivaca da je drzim u takvom stanju... pa zar bi bila u domu i imala dijagnozu demencije srednje teskog stadijuma ako nema problema da se stara o sebi... Sta je sa tom administracijom? Svi su tu da pomognu, a onda staju u zastitu drzavnih budzeta i postavljaju svoja merila. Ako zakon kaze da je dijagnoza psihijatra i neurologa uz CT glave dovoljan dokaz da neko ne moze da brine o sebi... kakve su ovo klasifikacije? Opet cu se vratiti na onu pricu o oduzimanju radne sposobnosti, kada mi je receno da moram da platim 200 EUR takse, da procedura traje dva i vise meseci, da cu tesko to realizovati -jer vidite kako ona izgleda jos dobro-citat sociologa. Oni je vide u prolazu, popricaju how do you do, a ja se borim da objasnim ko sam ja rodjenoj majci, strepim da ce opet ostaviti ukljucen sporet, da li ce u toku noci otici negde-jer je izlazila nocu u pokusaju da nadje neku svoju drugu kucu, ne zna kada je poslednji put jela... da li je pre 5 minuta popila lek... I jos jedno pitanje za one, koji su smestili dementne roditelje u dom>Da li ste ih vodili kuci na vikend? Da li je to uputno? Razmisljam da izdam stan, da bih obezbedila novac za troskove, ukoliko ne dobijem pomoc, a u nedoumici sam da li da je povremeno vodim u njen stan-na tome vise insistira rodbina, doduse. Opet ja i moja rodbina. Ekonomska kriza se ne smiruje, pa bih bila mirnija da obezbedim sredstva jer je zaposlenje i zarada sve vise pod znakom pitanja, kao i rast troskova lecenja i ostalih potrepstina.

 

[beket]

pitanje za one, koji su smestili dementne roditelje u dom>Da li ste ih vodili kuci na vikend? Da li je to uputno? Razmisljam da izdam stan, da bih obezbedila novac za troskove, ukoliko ne dobijem pomoc, a u nedoumici sam da li da je povremeno vodim u njen stan

@bezuslovna... - ako je tvoja majka već i kući imala fazu da hoće da pobegne od kuće tražeći neku svoju 'pravu' kuću - onda ne znam kakva je svrha dovoditi je u stan koji joj je očigledno stran...

& prilagođavanje u novom prostoru, za njih je to - kažu - poseban problem, a - koliko ja vidim - to je otprilike jedini realni razlog za rano smeštanje u dom!
/kao što rekoh, sve ostalo je naš prag izdržljivosti/

Koliko god da je moja majka povremeno sasvim okej, skoro pa normalna - na tako nešto sad više ni ne pomišljam. U njenom stanu je sve pokvareno, tako da ne mogu ni da ga izdam takav kakav je /bela tehnika manje-više, uvek se može izdavati kao polunamešten, ali kupatilo je neupotrebljivo: kada za kupanje korozirala, treba je menjati/ - a inače ovde kod nas u tzv. prestonici često se desi neki baksuz sa podstanarima, pa ne bih da puštam bilo koga... bolje da stoji prazan -
& moja majka više ne pita ni za komšiluk, ni za papagaja koji je u međuvremenu uginuo /nisam joj rekla/ ---

Vrlo kratko sam pomišljala da je ponekad dovedem u svoj stan, da se družimo, da kao zajedno spremamo neki ručak, da vidi mog mačka za kojeg stalno pita /kao da je to moje dete, pošto decu nemam/ -
Ali brzo sam odustala i od takvih ideja!

Ma, jedva sam izdržala pre dve-tri nedelje kad sam je vodila na kontrolu kod neuropsihijatra. Srećom, došla je jedna moja koleginica da nam pravi društvo, da je zapitkuje i teši dok ja čekam u redu ispred šaltera i cupkam ispred ordinacije. Prosto da pazi na nju, ne samo da je zabavlja. Posle smo sve tri išle na ručak u restoran, lepo smo se provele, koliko se može, ali tek u toj situaciji sam shvatila da ja više ni na par minuta ne mogu da je ostavim samu, jer je i ranije imala običaj da krene negde, odluta i zaluta /srećom ne mnogo daleko/

Inače, i ja sam dospela na ovaj deo foruma tek posle smeštanja majke u dom. Ali arhiva je veoma dragocena: tu se mogu naći dokazi za i protiv svih naših nedoumica, tu su neprocenjiva svedočanstva paklenih situacija koji dementni bolesnici prave najviše svojim srodnicima. Naravno, ima mnogo razlike u karakteru obolelih, simptomi se različito ispoljavaju, ali još je veća razlika između nas koji moramo nekako s tim - svesno i savesno - da se izborimo...

 

[birdie]

Beket, mnogo mi znace tvoje reci. Toliko sam bila sokirana onim sto se desava sa mojom majkom, rastrzana obavezama i emocijama...da nisam stigla da se obratim forumu. I sad mi ovaj razgovor mnogo znaci, a sigurno bi mi olaksavalo i sve do sada samo da sam se odvazila da se javim. Toliko se sve to brzo desava da smo prosto zateceni. Iz sata u sat mislila sam da mi se zivot rusi i da ulazim u zacarani krug. I sada sam u krugu, ali se neke staze ponavljaju, sapletem se pa nastavim dalje. Valjda sam se i bojala da cujem dokle sve to ide, sve dok se nije dogodilo da me majka ne prepoznaje, da ne prihvata svoj stan i trazi drugu kucu... Zato sada pozivam sve koji ovo citaju da razmenimo iskustva. Danas sam razgovarala sa doktoricom na temu dobijanja novcane pomoci za tudju negu. I opet sam se nervirala. Dok pravnici kazu da je dijagnoza osnov za ostvarivanje tog prava, doktor i sociolog u domu smatraju da moja majka izgleda tako dobro i ugladjeno da joj komisija nece odobriti. Pa zar je to izbor za mis babe, pa zar je to sto moja majka izgleda mladoliko, cisto i negovano razlog da joj ne treba pomoc...pa da li se neko pita koliko je meni potrebno novca i zivaca da je drzim u takvom stanju... pa zar bi bila u domu i imala dijagnozu demencije srednje teskog stadijuma ako nema problema da se stara o sebi... Sta je sa tom administracijom? Svi su tu da pomognu, a onda staju u zastitu drzavnih budzeta i postavljaju svoja merila. Ako zakon kaze da je dijagnoza psihijatra i neurologa uz CT glave dovoljan dokaz da neko ne moze da brine o sebi... kakve su ovo klasifikacije? Opet cu se vratiti na onu pricu o oduzimanju radne sposobnosti, kada mi je receno da moram da platim 200 EUR takse, da procedura traje dva i vise meseci, da cu tesko to realizovati -jer vidite kako ona izgleda jos dobro-citat sociologa. Oni je vide u prolazu, popricaju how do you do, a ja se borim da objasnim ko sam ja rodjenoj majci, strepim da ce opet ostaviti ukljucen sporet, da li ce u toku noci otici negde-jer je izlazila nocu u pokusaju da nadje neku svoju drugu kucu, ne zna kada je poslednji put jela... da li je pre 5 minuta popila lek... I jos jedno pitanje za one, koji su smestili dementne roditelje u dom>Da li ste ih vodili kuci na vikend? Da li je to uputno? Razmisljam da izdam stan, da bih obezbedila novac za troskove, ukoliko ne dobijem pomoc, a u nedoumici sam da li da je povremeno vodim u njen stan-na tome vise insistira rodbina, doduse. Opet ja i moja rodbina. Ekonomska kriza se ne smiruje, pa bih bila mirnija da obezbedim sredstva jer je zaposlenje i zarada sve vise pod znakom pitanja, kao i rast troskova lecenja i ostalih potrepstina.

Godinu dana sam radila u Centru za socijalni rad, doduše u Republici Srpskoj i na poslovima djećije zaštite, ali znam po nešto i o sticanju prava iz oblasti socijalne zaštite. Pravo na dodatak za tuđu njegu i pomoć ne podrazumijeva obavezno oduzimanje poslovne sposobnosti, niti je uslovljeno s tim. Koliko ja znam dijagnoza i ljekarski nalazi su od presudnog značaja. Tačno je da postoji i komisija pri Centru koja odlučuje o tome. Kod nas nije bila praksa da lice za koje se traži taj dodatak dolazi pred komisiju, zahtjev i medicinska dokumentacija su bili dovoljni.
Što se tiče poslovne sposobnosti, i oduzimanja iste, taj postupak se vodi pred nadležnim sudom. Radi se o vanparničnom postupku i u sudovima u R. Srpskoj su to hitni postupci. Ne znam koliko iznosi taksa za takve postupke, ali još u ponedeljak ću se i to raspitati. 200 evra takse za samo pokretanje postupka, odnosno za zahtjev za pokretanje postupka je zaista bezobrazno mnogo. Jer, tu nije kraj. Posle toga idu troškovi vještačenja i naravno takse na rješenje o oduzimanju poslovne sposobnosti.
Mi nismo još pokrenuli ni jedan od tih postupaka, ali ćemo morati taj za dodatak na tuđu njegu i pomoć, ako ni zbog čega drugog onda barem zbog pelena za odrasle koje će nam već izvjesno trebati u skorijoj budućnosti Kod nas su to jako mali novčani iznosi koji se dobijaju 41 KM ili oko 20 evra, pričalo se nešto o povećanju te sume, ali ja čisto sumnjam da će toga biti.
Moj otac još nije u domu. Da budem iskrena, ni finansije nam to ne dozvoljavaju. Ja živim u drugom gradu i radim tu, podstanar sam, majka je sa ocem, brat i ja dolazimo u toku nedelje i svaki vikend smo kući, ali sve je to jako malo u odnosu na to koliko mama sebe daje. Ne dozvoljava da se vratimo kući i da smo svi skupa, pokušava da nas poštedi. A ja se plašim da će i ona da se razboli i tada će biti još teže. Do kada će biti ovako ne znam, stid me je da se žalim jer mama najveći teret nosi na leđima, ali znam da intezivno razmišljam o nekoj ustanovi, pa malo tatina penzija, malo moja plata....moraće se tako, nema drugog izlaza.

 

[torima]

Ovo sto je pisala >bezuslovna ljubav< kao da je preslikano iz moje price.Ja se brinem o svojoj dementnoj majci vec vise od godinu dana i hteo bi da je smestim u dom ali finansije su mi glavna prepreka.Ona uglavnom misli da sam joj ja brat i da je tu kod mene u gostima.Za mog sina odnosno njenog unuka misli da je neki stanar a cerku tj. unuku nekad i prepozna.U sustini price o ponasanju dementnih osoba su jako slicne.
Posto sam prosao celu proceduru oko privremenog starateljstva radi smestaja u dom u koji je necu skoro smestiti i oko tudje nege i pomoci koju skoro nece dobiti,tvrdim da su Centri za socijalni rad i komisije PIO fonda prva linija odbrane drzavnog budzeta.Sto se tice CSR odrade oni deo posla koji se tice privremenog starateljstva ali ga ne odrade do kraja.Evo sta pise na sajtu Ministarstva rada i socijalne politike u vezi smestaja starih lica u dom <Центар за социјални рад ће у поступку за признавање права на смештај прибавити: изјаву воље старе особе да жели смештај, а уколико је подносилац захтева лице које се налази под старатељством сагласност старатеља и Решење о старатељству. Када се кроз процену водитеља случаја органа старатељства и на основу расположиве медицинске документације закључи да подносилац захтева није у стању да изрази своју вољу, неопходно је таквом лицу поставити привремног старатеља који ће га заступати у постуку смештаја, односно дати сагласност за смештај (чл. 43 и 45. ЗУП-а и члана 132. Породичног закона), при чему се мора водити рачуна о томе да онај које иницирао поступак не може истовремено бити и привремени старатељ. У овом случају неопходно је без одлагања по службеној дужности покренути и судски постуапак за лишења пословне способности тог лица. > Ova poslednja recenica znaci da bi CSR trebao da pokrene sudski postupak i meni su tako rekli u sudu ali onda bi tih 200 evra o kojima pise <bezuslovna ljubav> islo na racun budzeta.
Sto se prava na tudju negu i pomoc tice tu je slican problem.Po nekim statistikama Srbija je cetvrta zemlja u svetu po broju stanovnika starijih od 65 godina a to je oko 1,2 miliona stanovnika.Po tim statistikama izmedju 6 i 10 % starijih od 65 godina kao i oko 20% starijih od 80 god. boluje od nekog oblika demencije.Po nekoj mojoj racunici to je preko 100 000 ljudi.Tesko da ce ova drzava skoro imati para da pomogne ovolikom broju ljudi.Sto znaci da se tudja nega i pomoc dodeljuje dementnima ali samo onima koji su uz to i nepokretni.Mi koji se brinemo o dementnim osobama znamo da oni ne mogu da zive bez tudje pomoci ali pomoc drzave je jako slaba.
Ja sam danas po drugi put predao zahtev za tudju negu i pomoc u majcino ime a i tu je zakon malo cudan. Neko ko maltene ne zna za sebe pise zahtev da mu se pomogne.Inace prvi put sam predao u oktobru prosle godine,prvostepena komisija je odbila a drugostepena posle zalbe potvrdila da nema uslova za tudju negu.Cela ta procedura je trajala oko osam meseci.Jedino dobro u celoj prici je sto ne moraju da se ponovo skupljaju papiri vec se samo prilozi poslednji nalaz neuropsihijatra.

 

[margareta lepo cveta]

Da, sve su naše priče manje-više slične u istoj fazi bolesti. Ali jako je dobro što ova tema postoji i što čovek zna da njegov slučaj nije jedinstven, da se samo on ne suočava sa ovakvim problemima, da obolelih ima mnogo više nego i što slutimo, jer osećaj da svi drugi lagodno žive, a eto ja se rušim pod teretom problema, je jako težak.
Mislim da je potpuno besmisleno glodati se oko osećanja krivice što mi nismo uvideli problem na samom početku. Kada je bolest malo poodmakla postalo mi je jasno kada i kako se ispoljavala, ali u tim situacijama sam mislila da je mama pod stresom zbog nekih objektivnih okolnosti, ponekad je nervoznija ali bože moj, nekad da je prilično razmažena. Ali ja baš ništa nisam znala o ovoj bolesti, osim priča o nekim zaboravnim starcima koji se izgube kad negde krenu, pa naravno i da nisam znala da bi o tome moglo da se radi. Istina, ni prvi lekari kod kojih smo je odveli nisu pogodili o čemu se radi, a psihijatar kod kojeg smo je vodili mislio je da je malo depresivna, malo u praznom hodu, i prilično se čudio što ni na jedam od propisanih antidepresiva ne reaguje. Kako onda ja treba da se osećam krivom?
Za nas, a verujem i za sve ostale, bio je najteži period agresivnosti. Mogli ste ovde da pročitate dosta o tome. Količina i način agresije uglavnom zavisi od njihove prirode, ali i od našeg ophođenja prema njima, mada izgleda da nema načina da se u potpunosti izbegne. Ni tada oni nisu podjednako agresivni prema svim članovima porodice, ali teško onom na koga se nakane. Tada zaista treba što hitnije intervenisati, jer postoje lekovi koji to u priličnoj meri suzbiju, mada ne u potpunosti. Kod nas su najgore bile noći.
Zbog svih onih koji se odluče za negovanje u kući i koji prirodno strahuju kako to izgleda u kasnijim fazama, naročito kada postanu nepokretni, ponoviću još jednom da je to neuporedivo lakše od svega kroz šta ste pre toga prošli.
Ipak, ako ste sasvim sami sa obolelim roditeljem ili ako imate malu decu kojima je dosta teško da shvate o čemu se tu radi, dom je najbolje rešenje. Posle svih ovih godina, a ko zna koliko toga je još ispred nas, ja nisam sigurna da bih mogla ikada više da ponovo prođem kroz istu priču.

 

[centarns]

Da, sve su naše priče manje-više slične u istoj fazi bolesti. Ali jako je dobro što ova tema postoji i što čovek zna da njegov slučaj nije jedinstven, da se samo on ne suočava sa ovakvim problemima, da obolelih ima mnogo više nego i što slutimo, jer osećaj da svi drugi lagodno žive, a eto ja se rušim pod teretom problema, je jako težak.
Mislim da je potpuno besmisleno glodati se oko osećanja krivice što mi nismo uvideli problem na samom početku. Kada je bolest malo poodmakla postalo mi je jasno kada i kako se ispoljavala, ali u tim situacijama sam mislila da je mama pod stresom zbog nekih objektivnih okolnosti, ponekad je nervoznija ali bože moj, nekad da je prilično razmažena. Ali ja baš ništa nisam znala o ovoj bolesti, osim priča o nekim zaboravnim starcima koji se izgube kad negde krenu, pa naravno i da nisam znala da bi o tome moglo da se radi. Istina, ni prvi lekari kod kojih smo je odveli nisu pogodili o čemu se radi, a psihijatar kod kojeg smo je vodili mislio je da je malo depresivna, malo u praznom hodu, i prilično se čudio što ni na jedam od propisanih antidepresiva ne reaguje. Kako onda ja treba da se osećam krivom?
Za nas, a verujem i za sve ostale, bio je najteži period agresivnosti. Mogli ste ovde da pročitate dosta o tome. Količina i način agresije uglavnom zavisi od njihove prirode, ali i od našeg ophođenja prema njima, mada izgleda da nema načina da se u potpunosti izbegne. Ni tada oni nisu podjednako agresivni prema svim članovima porodice, ali teško onom na koga se nakane. Tada zaista treba što hitnije intervenisati, jer postoje lekovi koji to u priličnoj meri suzbiju, mada ne u potpunosti. Kod nas su najgore bile noći.
Zbog svih onih koji se odluče za negovanje u kući i koji prirodno strahuju kako to izgleda u kasnijim fazama, naročito kada postanu nepokretni, ponoviću još jednom da je to neuporedivo lakše od svega kroz šta ste pre toga prošli.
Ipak, ako ste sasvim sami sa obolelim roditeljem ili ako imate malu decu kojima je dosta teško da shvate o čemu se tu radi, dom je najbolje rešenje. Posle svih ovih godina, a ko zna koliko toga je još ispred nas, ja nisam sigurna da bih mogla ikada više da ponovo prođem kroz istu priču.

Ni predhodno poznavanje ove bolesti ne pomaže mnogo da bi se otkrila u prvim simptomima bolesti. U periodu moje mladosti tatina majka koja je živjela sa nama imala je tipičnu staračku demenciju koja se kod nje pojavila sa 84/85godina a umrla je sa 92godine. Meni je tada bilo 21godina. Sve godišnje odmore moje majke i tate ostajala sam sa bakom sama i mnogo toga sam mlada doživela. Moj tata je sa 72 godine doživeo šlog, posledica kako doktori stručno kažu - afazija (teško je pronalazio reći da bi komunicirao. Šalili smo se da je postao Englez i da razgovor svodi na: kako ste i kako je vreme. Šlogovi su kod njega kontinuirano urušavali ličnost i sposobnosti. Njegov karakter i opšti životni stav koji je bio strahovito pozitivan, stalna želja da sve upozna, nauči, dovede u neki sklad sa okolinom puno je pomogla i u najtežim trenutcima njegove bolest. Umro je u 82godini.
Posle svega ni moj brat, ni ja a ni okolina moje majke nije prepoznala simptome i ako ih je bilo mnogo, ali niko nije mogao verovati da će ona ....
Pre 4 godine svima nam je pričala kako je za sedam dana pojela 10kilograma krompira. Svi smo govorili: pa šta radiš, ali niko nije ni pomislio na MID (ili VD) - sada je sve jasno i dosta kasno.
Margareta: Život je divno čudo, bez reprize kako neko reće, poklon nama od naših roditelja, i u svakom ima više lepog nego ružnog i zato smo sposobni da uradimo i ono što mislimo da nemožemo.

 

[FLORENA]

Evo i mene
Dosla sam sa mora silom prilika..
Tata je pravio scene po dvoristu i optuzivao brata i moga andjela bratanca da su ga pokrali.Hteo je i da im zove miliciju ali umesto toga je mene non stop zivkao...
Otisla sam na more 1.9-24.9...Pre toga sam imala neke poslice i mnogo obaveza da sebi izvadim dokumenta ( l.k i pasos).Od kako sam dosla tata je mnogo mirniji ali i dalje odbija da ode kod lekara...Inace za sve za sta je optuzivao brata i mog malog andjela koji je tako nesebicno sa mnom pazio i negovao babu nasla sam mu posle razgovora sa njim gde je sve to sakrivao
Da bi se posle toga rasplakao kao malo dete..Ali ne odustaje od toga da mu sada nesto drugo fali i da su mu to oni pokrali
Pri tom dok sam bila na moru mom bivsem svekru je pozlilo i trebali su da mu operisu stomacnu aortu...Drzali ga na stolu u K.B.C.Z.15 min vezanog da bi mu saopstili da ne mogu da gaoperisu jer nemaju neku protezuOtisao je na kardio vaskularnu kliniku i tamo posle njegovog gubitka svesti uoci operacije konstatovali su da mu treba hitan bajpas i operacija kariotide da bi preziveo operacio tu aortu koja je porasla jos 4 cm.Htela sam da ostanem jos malo ali....Svekra su operisali( 3bajpasa i kariotidu) i cekaju da se malo oporavi pa da mu operisu i tu aortu..
Jos uvek je na intenzivnoj nezi.E to ti je kada imas veze ili nesto drugo
Dok su moju majku tek posle 2 dana prebacili na hirurgiju kada je vec bilo kasno da se bilo sta ucini za nju.
A u subotu joj je stigao odgovor sa komisije da je odbijena za tudju negu i pomoc
Eto koliko bi ih ona ostetila za te njihive bedne pare da su joj dali...A koliko bi se moja mukica obradovala jer je verovala da ce dobiti svoju penziju....
I nikako mi nije jasno da stari i bolesni ljudi mogu da odlucuju o tome da li prihvataju lecenje ili neku ustanovu...Sta ja sada da radim sa mojim ocem koji sve odbijaKoji postaje agresivan i koji visi po miliciji za svakojake gluposti..Koje pri tom nisu tacne ili izmisljene price koje nastaju u njegovoj glavi..
Sa majkom sam mogla uz terapiju da nekako izadjem na kraj ali tata sada insistira da ce traziti obdukciju i da smo je mi otrovali
I da sada hocemo i njega da otrujemo jer ko zna kod kojih lekara smo vodili mamu.
Inace za svo vreme moga''odmora''svi su se ponasali kao da sam im ja velika mama..Nema ko me nije zvao ...od svekra,svekrve bivseg muza do tate i svi da se zale ili kukaju sta da radecak su me i komsinice zvale da pitaju sta da rade jer ih tata uznemirava sa svojom vikom i galamomKamo lepe srece da je ostao na placu u vikendici da tamo spava da ne dolazi kuci i pravi scene
Ali nista nije vazno ...meni je i pored toga bilo prelepo

 

[centarns]

Evo i mene
Dosla sam sa mora silom prilika..
Tata je pravio scene po dvoristu i optuzivao brata i moga andjela bratanca da su ga pokrali.Hteo je i da im zove miliciju ali umesto toga je mene non stop zivkao...
Otisla sam na more 1.9-24.9...Pre toga sam imala neke poslice i mnogo obaveza da sebi izvadim dokumenta ( l.k i pasos).Od kako sam dosla tata je mnogo mirniji ali i dalje odbija da ode kod lekara...Inace za sve za sta je optuzivao brata i mog malog andjela koji je tako nesebicno sa mnom pazio i negovao babu nasla sam mu posle razgovora sa njim gde je sve to sakrivao
Da bi se posle toga rasplakao kao malo dete..Ali ne odustaje od toga da mu sada nesto drugo fali i da su mu to oni pokrali
Pri tom dok sam bila na moru mom bivsem svekru je pozlilo i trebali su da mu operisu stomacnu aortu...Drzali ga na stolu u K.B.C.Z.15 min vezanog da bi mu saopstili da ne mogu da gaoperisu jer nemaju neku protezuOtisao je na kardio vaskularnu kliniku i tamo posle njegovog gubitka svesti uoci operacije konstatovali su da mu treba hitan bajpas i operacija kariotide da bi preziveo operacio tu aortu koja je porasla jos 4 cm.Htela sam da ostanem jos malo ali....Svekra su operisali( 3bajpasa i kariotidu) i cekaju da se malo oporavi pa da mu operisu i tu aortu..
Jos uvek je na intenzivnoj nezi.E to ti je kada imas veze ili nesto drugo
Dok su moju majku tek posle 2 dana prebacili na hirurgiju kada je vec bilo kasno da se bilo sta ucini za nju.
A u subotu joj je stigao odgovor sa komisije da je odbijena za tudju negu i pomoc
Eto koliko bi ih ona ostetila za te njihive bedne pare da su joj dali...A koliko bi se moja mukica obradovala jer je verovala da ce dobiti svoju penziju....
I nikako mi nije jasno da stari i bolesni ljudi mogu da odlucuju o tome da li prihvataju lecenje ili neku ustanovu...Sta ja sada da radim sa mojim ocem koji sve odbijaKoji postaje agresivan i koji visi po miliciji za svakojake gluposti..Koje pri tom nisu tacne ili izmisljene price koje nastaju u njegovoj glavi..
Sa majkom sam mogla uz terapiju da nekako izadjem na kraj ali tata sada insistira da ce traziti obdukciju i da smo je mi otrovali
I da sada hocemo i njega da otrujemo jer ko zna kod kojih lekara smo vodili mamu.
Inace za svo vreme moga''odmora''svi su se ponasali kao da sam im ja velika mama..Nema ko me nije zvao ...od svekra,svekrve bivseg muza do tate i svi da se zale ili kukaju sta da radecak su me i komsinice zvale da pitaju sta da rade jer ih tata uznemirava sa svojom vikom i galamomKamo lepe srece da je ostao na placu u vikendici da tamo spava da ne dolazi kuci i pravi scene
Ali nista nije vazno ...meni je i pored toga bilo prelepo

Drago mi je da si vratila i da si sa nama jer imaš puno duše u sebi.

 

[bezuslovna ljubav]

Beket, naravno i ostali, ali pre svega se obracam tebi, jer mi se cini da je situacija skoro pa identicna, osim sto si ti cvrsca u donosenju odluka pa trazim pre svega tvoj komentar. Prosla sam kroz sve faze>agresivnost, nepoverenje, optuzbe, pozivanje policije, skrivanje, pokusaj odlaska iz kuce, neprepoznavanje...citajuci price ostalih mislim da se prilicno slicno ponasaju bez obzira na karakter obolelih i onih koji brinu o njima. Samo neko pre a neko kasnije shvati uzaludnost pokusaja da sve ostane kao sto je bilo i da sve uzima nove oblike. Neko se pre, a neko kasnije slomi. Ali, cinjenica da se ponasaju, kako Beket rece, skoro pa normalno u odredjenim periodima, dovodi me u nedoumicu da li sam bas sve uradila sto sam mogla. Zato me i grize savest u pomisli da ne pokusam da je odvedem kuci na dan-dva. To sam vec jednom uradila i proteklo je mirno, uz upozorenje lekara da je nepredvidivo njihovo ponasanje i da ne mogu da me posavetuju, da je odluka na meni. Mislila je da je u mom stanu-200 km dalje, a prepoznavala je prostorije i stvari. Mozda previse trazim od sebe? A mozda i od nje? Mozda mislim da nisam sve ucinila sto sam mogla? Mozda jos uvek nisam do kraja prihvatila cinjenicu da nema povratka? Mozda zato sada trazim i pomoc strucnjaka za sebe, jer se psihicki i fizicki ne osecam dobro. Mozda je samo posttraumatski stres- sada kada se prividno primirilo stanje, mada ima povremeno ispada-rasprava sa cimerkom, preturanje po stvarima, bacanje predmeta koje smatra tudjim i nepotrebnim, stavljanje gomile papira u tasnu i ormane koje smatra svojim i potrebnim... Mozda zato sto nemam dece, pa preuzimam zastitnicku ulogu? A mozda samo zato sto rodbina to ocekuje od mene, a ja nemam snage da se svadjam s njima i da im po hiljaditi put obrazlazem da je moja majka bolesna i da ne moze biti bolje od trenutnog stanja...

 

[beket]

Beket, ... pre svega se obracam tebi, jer mi se cini da je situacija skoro pa identicna, osim sto si ti cvrsca u donosenju odluka
...
Prosla sam kroz sve faze>agresivnost, nepoverenje, optuzbe, pozivanje policije, skrivanje, pokusaj odlaska iz kuce, neprepoznavanje...
... cinjenica da se ponasaju, kako Beket rece, skoro pa normalno u odredjenim periodima---
... upozorenje lekara da je nepredvidivo njihovo ponasanje ... da je odluka na meni....
Mozda - A mozda - Mozda - Mozda - Mozda - Mozda - Mozda - A mozda...

@ Bezuslovna, svako tvoje "možda" /a ima ih osam/ - zapravo je "da/jeste" i verovatno je baš tako kako pretpostavljaš. Ti sama najbolje znaš kako je. I u pravu je bio onaj doktor koji te je upozorio na rizik, ali srećom ništa nije bilo strašno. Osim što tvoja majka nije prepoznala svoj stan i ništa joj ne znači što se tamo obrela. A ako ćemo da se igramo psihoanalize, ako je mislila da je u tvom stanu - onda je to možda signal da želi da bude kod tebe ili s tobom, što češće i na bilo kom mestu. Izvini, samo nagađam, nikako ne želim da dolivam ulje na vatru, preopterećena si prosto grižom savesti, najviše zbog onih nedokazanih tetaka, ali vidiš da sad moraš i za njih da nađeš i vremena i strpljenja, treba im sve iz početka ispričati, objasniti šta si i gde čula, kakve su prognoze, kakva je bolest, itd. Usput ćeš tako i samu sebe razuveriti u mnogim stvarima. Ali nemoj tetkama da istresaš probleme oko svog zdravlja, još će te optužiti da si sebična, neće ti verovati sve dok si živa, čuvaj to za sebe, za lekare i ovaj forum, znam taj srbijanski mentalitet, živela sam nekad tamo -

& formalno, naše situacije jesu prilično slične: majke u domu, mi bez dece, a opet na ivici finansijskog opstanka, obe zabrinute za sopstveno zdravlje, itd.
--- ali razlike su ogromne: pre svega u tim fazama demencije! izgleda da imaš samo godinu dana veći staž u ovome od mene, ali proživela si kažeš sve te najgore faze -

moja majka do sad nije imala ni agresiju, ni halucinacije, ni nepropoznavanje, nikakvu jaču paranoju, ali ako bi se bilo šta naprasno javilo u mom prisustvu - stvarno ne znam kako bih se s tim izborila bez tuđe pomoći... psihički možda bih i mogla, ali ako bi recimo ona pala - a duplo je teža od mene...? ako bi postala agresivna, mogla bih samo da bežim... i šta? koga da zovem u pomoć? policiju, vatrogasce, hitnu pomoć? svi bi se smejali/ljutili što ih zovem zbog neke tamo 'lude babe' -

Ne bih ja bila ovako odlučna da nisam pročitala šta se sve može desiti.

Ne samo što uvek mislim na najgore, nego ne volim rizike i iznenađenja, ne želim da ispitujem granice svoje izdržljivosti, mislim da je to iracionalno.
Imam gomilu problema i bez ovog, nemam malo godina, nemam ni svog lekara, ne treba mi valjda još, ali trudim se da svoj život oslobodim dodatnih stresova.

Eno, moja majka je već peti dan relativno normalna: prekjuče je doduše tvrdila da im ništa nisu dali da jedu, nakjuče da joj je tvrd krevet, juče/danas se žali samo na neku kijavicu /de facto/, ali sve ostalo je kao super... /a dokle će, ne zna se/ --- & ne pita više ni kad će kući, ni kad će kod lekara, nego samo kad ja dolazim

/nastavak sledi/

 

[bezuslovna ljubav]

Da, svako moje mozda je zapravo potvrdan odgovor. Tako mi i odzvanja u glavi. To je jedna kompleksna i konfuzna situacija. Moja majka je bila stub u kuci, a sada je dete koje misli da sam ja njegova majka. Ja nemam dece, ali prihvatam pozrtvovano ulogu majke. Moj otac je uvek trazio vise od mene, cak i kada sam bila vukovac, rekao je da nisam u recitatorskoj sekciji. Pomoc ljudima je naglasena kod mene. Takva sam prema prijateljima, rodbini, suprugovoj porodici... a u svom problemu sam uvek sama.Prijatelji me saslusaju i posavetuju. I kad je otac bolovao i sada sa majkom. Niiigde nikoga, a svi su tu da zabiju noz i da se dive njegovoj drsci. I svi peru ruke, dobronamerno se pozivajuci na Svevisnjeg-Neka vam je bog u pomoci.
Da majka bude kod mene jedino resenje bi bilo da napustim posao. Od cega bi smo zivele? Da li i meni treba penzija? Pomisljala sam i na to, dok njena doktorica nije rekla da cu biti njen pacijent ukoliko to uradim.
Tetkama ne vredi pricati. Svaki pokusaj je bio uzaludan i svaki put sam obecavala sebi da necu vise da pokusavam. Dve nedelje nisu posecivale majku i to se odrazilo pozitivno. Sada je jedna posetila i opet naglaseni problemi.Agresivnost, potreba za dominacijom moje majke, ponasanje prema cimerki i ostalim starcima u domu kao da joj nisu potrebni.
Prekosutra moram da posetim majku da smirim situaciju, da razgovaram s doktorima. Tetke moraju da posecuju majku, a ja ne mogu da im naredim kako da se ponasaju. Njihov otac je umro u dvoristu pored njih cetiri cerke. Majka im je umrla za tri dana. Nikada ih nisu vodili kod lekara. Nikada nisu pili lekove... To sam im rekla, a mozda nije trebalo. Ali kada ste na ivici zivaca i samo vam fali neko da pravi jos veci problem, da podbunjuje moju majku protiv mene, da je dovodi u sumnju da li je vodim kod pravih lekara i da li su ti lekovi dobri...

Ko se nije nasao u ovom paklu ne moze da razume. Prisustvovale su sceni kada se ja borim da je urazumim... mislis da su mi pomogle? Neeee! Rekle su da nece da se mesaju, da ja moram da nadjem resenje, pa to je *tvoja majka*, *preterujes i ne umes s njom*, *ajd, sad pa se vidimo*, ...*zar u dom, pa to je nasa sestra, ne mozes ti kako hoces s njom*, *dodji po nju i nadji resenje, mi smo bolesne ne smemo da se stresiramo, tu treba pravi doktor*...

Da, idem u posetu majci u dom za vikend. Podrska koju sam dobila od tebe Beket i od ostalih mnogo mi znaci. Javicu vam se kada se vratim. Trudicu se da se ne stresiram i da uradim ono sto je najbolje za moju majku, a ne zaboravljajuci da treba i na sebe da mislim.

p.s. Moja majka ne pita vise kada cu doci. Samo brine da li su je pregledali i kakav je bio rucak i da li se cimerka ponasa onako kako moja majka misli da treba.

 

[birdie]

Da, svako moje mozda je zapravo potvrdan odgovor. Tako mi i odzvanja u glavi. To je jedna kompleksna i konfuzna situacija. Moja majka je bila stub u kuci, a sada je dete koje misli da sam ja njegova majka. Ja nemam dece, ali prihvatam pozrtvovano ulogu majke. Moj otac je uvek trazio vise od mene, cak i kada sam bila vukovac, rekao je da nisam u recitatorskoj sekciji. Pomoc ljudima je naglasena kod mene. Takva sam prema prijateljima, rodbini, suprugovoj porodici... a u svom problemu sam uvek sama.Prijatelji me saslusaju i posavetuju. I kad je otac bolovao i sada sa majkom. Niiigde nikoga, a svi su tu da zabiju noz i da se dive njegovoj drsci. I svi peru ruke, dobronamerno se pozivajuci na Svevisnjeg-Neka vam je bog u pomoci.
Da majka bude kod mene jedino resenje bi bilo da napustim posao. Od cega bi smo zivele? Da li i meni treba penzija? Pomisljala sam i na to, dok njena doktorica nije rekla da cu biti njen pacijent ukoliko to uradim.
Tetkama ne vredi pricati. Svaki pokusaj je bio uzaludan i svaki put sam obecavala sebi da necu vise da pokusavam. Dve nedelje nisu posecivale majku i to se odrazilo pozitivno. Sada je jedna posetila i opet naglaseni problemi.Agresivnost, potreba za dominacijom moje majke, ponasanje prema cimerki i ostalim starcima u domu kao da joj nisu potrebni.
Prekosutra moram da posetim majku da smirim situaciju, da razgovaram s doktorima. Tetke moraju da posecuju majku, a ja ne mogu da im naredim kako da se ponasaju. Njihov otac je umro u dvoristu pored njih cetiri cerke. Majka im je umrla za tri dana. Nikada ih nisu vodili kod lekara. Nikada nisu pili lekove... To sam im rekla, a mozda nije trebalo. Ali kada ste na ivici zivaca i samo vam fali neko da pravi jos veci problem, da podbunjuje moju majku protiv mene, da je dovodi u sumnju da li je vodim kod pravih lekara i da li su ti lekovi dobri...

Ko se nije nasao u ovom paklu ne moze da razume. Prisustvovale su sceni kada se ja borim da je urazumim... mislis da su mi pomogle? Neeee! Rekle su da nece da se mesaju, da ja moram da nadjem resenje, pa to je *tvoja majka*, *preterujes i ne umes s njom*, *ajd, sad pa se vidimo*, ...*zar u dom, pa to je nasa sestra, ne mozes ti kako hoces s njom*, *dodji po nju i nadji resenje, mi smo bolesne ne smemo da se stresiramo, tu treba pravi doktor*...

Da, idem u posetu majci u dom za vikend. Podrska koju sam dobila od tebe Beket i od ostalih mnogo mi znaci. Javicu vam se kada se vratim. Trudicu se da se ne stresiram i da uradim ono sto je najbolje za moju majku, a ne zaboravljajuci da treba i na sebe da mislim.

p.s. Moja majka ne pita vise kada cu doci. Samo brine da li su je pregledali i kakav je bio rucak i da li se cimerka ponasa onako kako moja majka misli da treba.

Nemoj to sebi raditi. Ja nisam u istoj situaciji kao ti i beket. Moj tata je kod kuće i majka je s njim. Ona najbolje zna šta prolazi, brat i ja osjetimo samo djeliće toga. Još uvijek nismo došli do faze kada bi ga smjestili u neki dom ili nešto slično i to samo zbog toga što svaki put kada majku upitamo da li da to radimo, ona odgovara da još uvijek nije tako strašno i da može i ovako. Istina, finansijski bi nam bilo jako teško, ali ako se nešto mora, onda se jednostavno mora. Ko te pita odakle novac!
Znam ja da majka čini sve da bi nas dvoje poštedila. Jasno je to meni. Za razliku od tebe nas je troje u svemu tome i moram dodati i to da nas još uvijek niko od očeve braće nije osuđivao ni za šta, jedino što ja imaam stalno prisutnu grižu savjesti što ne mogu mami da pomognem više, da joj olakšam...
Žao mi je kad vidim koliko si učinila, koliko činiš i koliko se na kraju kidaš radi tetki. Bilo bi najbolje ako ikako možeš da ne obraćaš pažnju na njihovu priču. Najlakše je držati predavanja i "soliti pamet" sa strane. Onaj ko nije imao dementnu osobu u kući 24 h kraj sebe ne zna kakve su te osobe stvarno. Ne zna koliko se muče i oni, a posebno oni koji ih njeguju. Za vrijeme godišnjeg odmora, tj. čitav odmor sam bila kući s njima. Mama i ja smo dežurale na smjenu pored oca. Pije diuretike jer mu se jako mnogo tečnosti skuplja oko srca. Budi se u noći da ide u kupatilo, a kad se probudi ne zna gdje je, ne zna gdje je kupatilo, obavi to gdje stigne...da bi to izbjegle, da se ne bi previše razbudio i da bi koliko toliko spavao noću dežurali smo da čim on ustane odvedemo ga do kupatila. Jer ako se slučajno dogodi da se razbudi, onda traži da pije kafu, traži da ide kući i slično. To su sve samo sitnice, o ubjeđivanju da je kod kuće, da ga niko nije pokrao, da je mama njegova supruga, da smo mi njegova djeca neću ni da pričam. Opet kažem, malo toga ja prolazim (osim vikendom kada sam s njima), ali vidim šta mama prolazi. Zato, nemoj nikoga da slušaš. Nisi majku pustila na milost i nemilost njoj samoj bolesnoj, nije ostavljena, nije na ulici, ima medicinsku njegu, 24 h dnevno neko je uz nju, nadzire je, sita je, čista, obilaziš je često itd. itd. Činiš ti za nju koliko je u tvojoj moći, nemoj ni jednog trenutka pomišljati da to nije tako. Onaj ko ti ne pomaže i ne čini ništa nema prava ni da ti komentariše bilo šta, a ponajmanje da te "ujeda". Ja imam probleme sa štitnom žlijezdom već godinama, pored hormonalne terapije pijem i antidepresive koji me smire. Jedan period sam bila dobro i nisam ih pila, ali vjeruj mi, svaki put kad sam kod mojih pijem ih kradom od mame. Stid me je da pokažem da sam loše pred njom, da me to sve pogađa, jer onda ona insistira na tome da ne dolazim i hoće da me poštedi, a ja želim da joj bar vikendom pomognem koliko mogu. Smatram da je bolje da popiješ nešto za smirenje ako te već te tetke toliko uznemiravaju, a činjenica je da to rade. Potrebna ti je snaga i potreban ti je mir. Imaj to na umu.
Svi smo mi uz tebe i razumijemo te u potpunosti.
Ne daj se!

 

[FLORENA]

Bezuslovna
Moras da naucis da budes sebicna i da nikome ne polazes racune ...
Jer si sada ti ta koja donosi odluke.Na zalos na mamu ne mozes vise da se oslonis.
Jednom mi je moja draga osoba napisala...
"Ko nema majku nema ni prijatelja"
Sto je na zalost tacno.Jer kome ja sada da se pozalim ili kome ti da izneses sve tvoje probleme sa tetkama.Da majka moze da ti pomogne ona bi po kratkom postupku to resila.Zato ti moras da se distanciras i da vodis svoj zivot kako ti hoces ali bez polaganja racuna bilo kome.Majka je tu gde jeste.Da si mogla drugacije ti bi to uradila.Sva sreca pa si u mogucnosti da joj to priustis.A ako se njima to ne svidja neka je vode kuci.Pa sestra im je
Na zalost ja sam morala sama i uz ovde dobre prijatelje da se snalazim kako znam i umem.Cak i za lekove sam morala da se snalazim a ne za sta drugo.
Pri tom su je na kraju svi izbegavali kao da je zarazna.A bila je zeljna da sa nekim poprica.Tvoja majka ima svoje drustvo i nije usamljena.A to kako se ponasa je sasvim normalno u njenom dobu i bolesti.
A ti radi svoj posao i ne opterecuj se.
Sta da si udata negde bogu iza nogu
Pa ne bi majku vidjala ni jednom godisnje a ne kamo li dva put mesecno.
Bice ono sto Bog odredi ...
Takav je zivot

 

[FLORENA]

Drago mi je da si vratila i da si sa nama jer imaš puno duše u sebi.

Hvala na lepom doceku
Drago je i meni da ste svi jos uvek ovde,Vidim da ima i novih koje pozdravljam i zelim im srecu i snage za sve ono sto ih ceka.
A mi svi smo tu da se medjusobno ispomazemo i utesimo

 

[margareta lepo cveta]

Glavu gore Bezuslovna!
Vidiš da je tvojoj majci dobro u domu i da se prilagodila sredini, ne beži, ne traži kuci, ne moljaka da dođeš. Pa šta bi ti još htela? Ne moraš čak ni tako budno da pratiš s kim je ona tamo u kakvim odnosima, oni su kao deca, sad se igraju sad se čupaju. O njoj i te kako ima ko da vodi računa, a ti malo vozi svoj život, makar preko nedelje, dok ne odeš kod nje.
I ne obraćaj pažnju na svoje tetke. One imaju najbolju nameru prema svojoj sestri, ali ne vide jasno i ne žele da vide. Ona je za njih njihova sestra i biće uvek na njenoj strani.
Dok sam čitala šta pišeš o njima, setila sam se jedne davne situacije, kada smo se sa mamom tek uselili u ovaj stan, ona očajna, u agresivnoj fazi, mi očajni, pola stvari nezavršeno, a jedna njena sestra, koja je inače nikada nije beš redovno posećivala, zapela da dođe. Odbijala sam je nekoliko puta, prvo pristojno, a onda i direktno, makar na neko vreme. Naravno, ona nas nikada nije posle posetila, ali je svima razglasila da ne dozvoljavam da se mama vidi. To baš i nije bilo tako, ali su se drugi držali po strani i nisu se mešali. I oni najbliži sad dolaze jako retko. Očigledno, ona je naša majka i naša briga i zašto bi meni bilo važno šta ko misli.
Ako sam dobro shvatila, ti si udata. Ovo su teške situacije koje iz korena remete naše živote. Povedi računa o svom braku i svom životu.

Flori, drago mi je što si sa nama, iako žalim zbog tvojih novih muka. To malo mora ti je ipak dobro došlo.

 

[mikanikolic]

Posto sam poslao jednu poruku ali nije objavljena mojom greskom ili greskom moderatora pisem ponovo.Moja majka boluje od demencije 6 godina.Prvih 5 god. je bila dobro , bolest je kontrolisana lekovima koji su na nju delovali dobro , a mozda je to i zbog njenih godina jer se relativno mlada razbolela sa 57 godina.Medjutim u zadnjih godinu dana njena bolest je pocela da se pogorsava i sada je u fazi kada jos uvek prepoznaje sve ljude ali u glavnom cuti, ima problema sa ravnotezom i tesko se orjentise i u sopstvenoj kuci pa moramo da je vodimo do toaleta.Inace ja imam 32 god. a ekipa koja prolazi kroz sve ovo smo ja , moja supruga, majka i moj mali sincic od 6 god.Posto oca nemam sav teret je spao na mene i moju suprugu a inace oboje radimo.Povremeno dodje moja tasta kada moramo da odvedemo malog kod lekara ili da odemo negde.Moja sestra koja zivi u susednom mestu i ima dosta obaveza odvede majku kod nje kad god ima vremena.Inace majka nikada nije bila agresivna.U jednom periodu je imala halucinacije ali je to za sada regulisano antipsihotikom.Podneli smo zahtev za tudju negu pre 5 meseci i jos uvek nas ne pozivaju.Toliko od mene za sada.Pozdrav svima

 

[Frenchie]

ja moram sad da vas molim za savet.
nova situacija: prilikom jednog od sukoba sa ocem, kada je policija došla, moj dragi je predao vatreno oružje. to je bilo vlasništvo njegovog dede, pa njegovog oca. e sad se otac setio toga i ide u policiju da podigne taj pištolj. i šta sad mi da radimo?
ja ne znam da li će mu vratiti oružje. šta da radim ako mu vrate? zaista se bojim da će nas pobiti. iskreno.
jel neko od vas zna da li policija može da mu ne da na osnovu dijagnoze?

 

[đavolčić]

Frenchie da bi neko dobio dozvolu za držanje i nošenje oružija prije svega mora biti psihički zdrav. Tako da se tvom ocu može oduzeti oružije ako ima uspostavljenu dijagnozu.

 

[Frenchie]

Đavolčiću, on ima dozvolu. nema potrebe da mu je izdaju ponovo. uostalom, čovek i za vozačku dozvolu mora da ima uverenje i od neuropsihijatra. a on (otac mog dragog, ne moj) i dalje vozi. Ićićemo sutra do policije da vidimo šta i kako, ako uopšte budu hteli da pričaju sa nama.

 

[đavolčić]

Đavolčiću, on ima dozvolu. nema potrebe da mu je izdaju ponovo. uostalom, čovek i za vozačku dozvolu mora da ima uverenje i od neuropsihijatra. a on (otac mog dragog, ne moj) i dalje vozi. Ićićemo sutra do policije da vidimo šta i kako, ako uopšte budu hteli da pričaju sa nama.

Da ali ona nije neponištiva. Ako dokažete da on više nije podoban da drži oružje oduzeće mu dozvolu.

 

[Frenchie]

Da ali ona nije neponištiva. Ako dokažete da on više nije podoban da drži oružje oduzeće mu dozvolu.

ako je dokaz oduzimanje poslovne sposobnosti - dok se taj proces započne i završi, ko zna šta sve može da se desi

 

[bezuslovna ljubav]

Hvala vam svima od srca. Sada vise nisam usamljena u svom problemu. Kazem usamljena, jer jedno je biti sam a drugo usamljen. Trudim se da supruga ne opterecujem, jer mu je januara ove godine umrla majka posle 6-7 godina bolesti. Zaista je bilo tesko i pruzila sam sve sto sam mogla. Moja najbolja prijateljica je otisla preko okeana. Pricamo preko skyp-a. Ona radi u ustanovi gde ima i dementnih, podrzavala me je da smestim majku u dom i cesto pricamo o tome, ali drugo je kad gledate roditelja a drugo kada se profesionalno ophodite na poslu. Znam da jako voli moju majku i da je i njoj tesko kada prica o tome. Dosta mi je pomogla u savetima, pogotovo da se sucim sa bolescu majke. Ipak, vi ste mi u ovoj situaciji vise bliski i znam da me razumete potpuno. I to mi neizrecivo puno znaci. Javicu vam se kada dodjem iz posete majci. Trudicu se da poslusam vase savete.

Sto se tice oduzimanja dozvole za oruzje, dovoljno je da komsija prijavi policiji da je vlasnik oruzja agresivan... tako da mislim da necete imati problema da oduzmete ocu oruzje,a jos i dijagnoza... Budite odlucniji i tretirajte ga kao bolesnog u situacijama kada je opasan za sebe i okolinu. Sluzite se i trikovima. Reicimo jedno od objasnjenja bi moglo biti da je potrebno pusku odneti na kontrolu u SUP, da se dobro pogleda i sredi... Mozda ce ga to smiriti pa ce vremenom i zaboraviti.

 

[beket]

puf! moja majka je danas bila toliko 'normalna' - da je tvrdila da se eto već 'oporavila' pa bi ona uskoro kući... /zna gde je to, itd./
a ja glupača pokušala da joj objasnim /po hiljaditi put/ - kako stvari stoje... i zauzvrat sam dobila samo njene suicidalne izjave

neću više ništa ozbiljno da joj pričam! ama ni za sekund ne smem da zaboravim --- da stalno moram da je lažem, da uvek nešto moram da izmišljam, još najbolje da joj skrenem pažnju na druge teme /ovo poslednje mi uvek uspeva, ali tome pribegavam samo kad ne znam šta ću drugo/...
huh!

 

[kanarinka]

Nisam pisala odavno,ali citam sta pisete,pa mi lakse!
Moj otac postaje agresivan,polupao mi je tanjir sa jelom,jer uporno trazi pasos i bankovnu karticu,jer hoce da ide u Stutgart,kune decu,mene psuje i kune,cak moli Boga da umrem itd.Pokusavala sam mu objasniti situaciju,ali bezuspesno,i od tog nemilog dogadjaja ga ignorisem,kad pocne o toj temi.Zato se"zakacio"na mog muza,i cim ovaj dodje s posla moj otac ga udavi,a ovaj mu obecava kule i gradove te ga na trenutak smiri.Kako mi neko dodje,a imali smo rodjendane nasim cerkama,on pocne da galami da je u zatvoru,da sam ga pokrala,da on hoce u Stutgart...Kad cujem ime tog grada digne mi se kosa na glavi!Moja kuma je pokusala da mu objasni da mu je ovde dobro,da ja brinem o njemu,da sam mu izlecila dekubit,da mu je secer u normali...ma dzaba,ovaj ponavlja ko papagaj:"Dabogda crkla!"
Najgore,zivimo u kuci,kad u dvoristu pocne vikati"HOCU PARE;DAJ MI MOJE PARE!Mogu misliti sta komsiluk misli,mada me boli uvo.
Kad moram otici do pijace ili u postu,katancem zakljucavam veliku kapiju,a sva sreca sto je dvoriste ogradjeno,jer ko zna kud bi otisao!Muz kada se vrati s posla,ovaj ga saceka sa pitanjem:Jesi bio u Stutgartu?Ne mogu mu objasniti da je to daleko!
Teze mi pada ova psihicka tortura od onog sto moram da ga kupam,a nislila sam da necu preziveti da oca gledam golog!