Demencija

[mikanikolic]

Pretpostavljam da su lekari pokusali sa nekim antipsihoticnim lekovima koji smanjuju agresivnost?

 

[kanarinka]

Pretpostavljam da su lekari pokusali sa nekim antipsihoticnim lekovima koji smanjuju agresivnost?

Sledece nedelje idemo kod neuropsihijatra na redovnu kontrolu,pa cemo videti.Ali...grozna bolest!Najgore je kad bolesniku ne mozes objasniti prirodu njegove bolesti,odatle i njihov bes.

 

[mikanikolic]

Moja majka je za 6 godina bolesti izmenjala brdo lekova.Trenutna terapija je Ebixa Aricept Oikamid Bromazepam Risar plus nekoliko lekova za srce i stitnu zlezdu, ukupno 10 tak razlicitih lekova pa se plasim da je ne otrujemo tolikim lekovima.Ono sto je dobro kod moje majke je sto nije agresivna i jos uvek je koliko toliko svesna svoje bolesti .Risar je antipsihotik i njega koristi jer je pre godinu dana imala halucinacije ,koje vise nema otkako koristi taj lek.Risarom se leci i agresija dementnih bolesnika mada sam citao da neka istrazivanja pokazuju da povecava smrtnost kod ovakvih bolesnika.Ali sta da se radi ,barem u kuci nema vise nepoznatih ljudi sa bradama sa kojima je razgovarala

 

[kanarinka]

Moja majka je za 6 godina bolesti izmenjala brdo lekova.Trenutna terapija je Ebixa Aricept Oikamid Bromazepam Risar plus nekoliko lekova za srce i stitnu zlezdu, ukupno 10 tak razlicitih lekova pa se plasim da je ne otrujemo tolikim lekovima.Ono sto je dobro kod moje majke je sto nije agresivna i jos uvek je koliko toliko svesna svoje bolesti .Risar je antipsihotik i njega koristi jer je pre godinu dana imala halucinacije ,koje vise nema otkako koristi taj lek.Risarom se leci i agresija dementnih bolesnika mada sam citao da neka istrazivanja pokazuju da povecava smrtnost kod ovakvih bolesnika.Ali sta da se radi ,barem u kuci nema vise nepoznatih ljudi sa bradama sa kojima je razgovarala

Pre sat vremena petogodisnja cera mi je dosla iz dvorista vristeci,jer joj je deda toliko stegao ruku,da joj je rucica sva bila crvena!Ma doslo mi je da ga zadavim,a on samo ponavlja da nije, da dete laze!

 

[mikanikolic]

Sta da ti kazem.Veliki problem.Mozda bi trebalo kod psihijatra sto pre.I ja sam se najvise plasio kada je moja majka halucinirala za mog sina koji je malo stariji od tvoje cere ima nepune 6 godine.Ipak moramo da shvatimo da smo mi i deca najbitniji,pogotovo mala deca koju treba izvesti na put. .Ni tvom ocu ni mojoj majci sigurno nece biti bolje, samo gore.Ne znam vidi sa psihijatrom mozda i pomogne.Stvarno je nezgodno imati takvog bolesnika u kuci.

 

[mistika]

Drago mi je sto si Flory ponovo sa nama.Nekako sam navikla da si stalno tu ...Nadam se da si uspela da napunis baterije,jer koliko shvatam ceka te tezak period sa ocem.
Iako nisam nista pisala,tu sam stalno sa vama i citam u kakvim ste problemima.Bezuslovna Ljubavi,moram da ti kazem da pokusas da ignorises tetke.bice tako bolje i za tebe i za tvoju mamu.Moje teteke su se ponasale slicno na pocetku mamine bolesti.Nijedna od njih dve u pocetku njene bolesti nije htela da prizna da im je sestra bolesna vec su svu krivicu za mamino ponasanje prebacivale na mog oca i mene.Mojoj mami su punile glavu pricom da je moj otac vara i silnim drugim glupostima.Kad je on otisao iz kuce,one su se jednostavno distancirale od nje.Dolazile su jednom,dvaput nedeljno na pola sata,ali i dalje su se sve price sa njom svodile na mog oca.Cak i danas posle 5 godina one tvrde da je moj otac razboleo moju majku.Ja sam takodje bila deurni krivac za njenu bolest,jer kao sto ti kazes one su govorile da ja ne znam sa njom,da nemam strpljenja,da sam arogantna,besna.....Ta prica je vazila sve do trenutka dok moja majka nije pocela i njene sestre da okrivljuje da je pokradaju i da se svadja sa njima.Tad su naprasno pocele da insistiraju da je vodim kod doktora i da tvrde da njeno ponasanje nije normalano.Od trenutka kad sam je dovela kod mene,one su i proredile vidjanja sa njom,mada je i meni tako bolje,jer sam primetila da je uglavnom uznemirena posle posete njima jer se tamo prica svodi na pricu o mom ocu...nekoliko puta sam ih zamolila da je pripaze ako moram negde ici,ali su one nasle neke glupe razloge zasto ne mogu,tako da vise i ne molim nikog da je pricuva.E sad kakva bi prica bila kad bi htela da je smestim u dom,ni sama ne znam,ali znam da bi bilo svega.

 

[beket]

U jednoj od većih studija koje su pratile osobe sa sindromom demencije uzrokovanim Alzheimerovom bolešću oko 52% oboljelih je pokazivalo neki oblik agresivnog ponašanja. Od toga ih je 35% bilo samo verbalno agresivno, a 17% i verbalno i fizički agresivno prema njegovateljima. Fizička agresivnost je bila značajno češća kod oboljelih muškaraca, te oboljelih s otežanom motoričkom koordinacijom (dispraksijom - ovo je ujedno i dobar pokazatelj uznapredovalosti bolesti). Zaključak studije je da je agresivno ponašanje relativno uobičajen fenomen u osoba oboljelih od Alzheimerove bolesti, te da je otprilike jedna od pet osoba oboljelih od Alzheimerove bolesti i fizički agresivna. Agresivno ponašanje također je često i popratna posljedica depresije. Za razliku od malog broja pacijenata koji razviju kliničku sliku demencije isključivo na temelju depresije (pseudemencija) i koja se reverzibilna, tj. može izliječiti, veliki broj dementnih bolesnika s Alzheimerovom bolešću s vremenom također postane depresivan. Ovakvi dementni bolesnici često su vrlo osjetljivi na nuspojave antidepresiva, tako da im oprezno treba početi davati vrlo male doze. Ovakvo liječenje obično pomaže i popravlja njihovo raspoloženje, pa je učestalost agresivnog ponašanja u osoba s Alzheimerovom bolešću koje koriste antidepresive (i/ili antipsihotike) statistički značajno manja od uobičajene (no, ne treba zaboraviti da ovi lijekovi neće popraviti njihove kognitivne deficite). U mnogih bolesnika s Alzheimerovom bolešću neuropatološke promjene čeonog režnja i amigdaloidnog skupa jezgara u sljepoočnom režnju (našeg „ emocionalnog računala“ ) dovode do potpunog gubitka motivacije (abulija). Ovo stanje dosta često se pogrešno interpretira kao depresija, a ne popravlja se davanjem antidepresiva. Agresivno ponašanje u oboljelih od Alzheimerove bolesti najbolje se sprječava (prevenira) aktivnim slušanjem (stvarno čuti što nam želi reći) i učinkovitim verbalnim odgovorom (stvarno razmisliti o tome što nam je rekao i smiriti ga svojim odgovorom) ili eventualnim uklanjanjem mogućeg izvora problema. U nekim slučajevima pomažu iste tehnike kao i kod male djece, npr. odvraćanje pozornosti i slično. Ako ovi postupci nisu dovoljni, treba najprije ukloniti druge osobe iz blizine koje mogu biti podvrgnute njegovom/njenom agresivnom ponašanju i nasilju, zatim ukloniti predmete iz okolice oboljelog koji mogu biti upotrijebljeni za ozlijeđivanje ili samoozlijeđivanje, te /.../ potražiti stručnu pomoć liječnika opće (obiteljske) medicine, specijaliste neurologa ili psihijatra /.../ koji će nakon dobivanja uvida u stanje oboljelog razmotriti i odlučiti treba li upotrijebiti farmakološka sredstva u liječenju agresivnosti (gabapentin, olanzapin, citalopram, perfenazin, risperidon, haloperidol, itd).

izvor: bib.irb.hr

ovo se veci deo rezimea jednog neobjavljenog rada na hrvatskom, a referat je podnet pre tri godine na skupu tamosnjeg udruzenja -

pokusala sam da doznam koliko se o demenciji pise u srpskim naucnim casopisima, koliko su neuropsihijatri voljni da se bave ovom dosadnom temom, ali prema onome sto sam videla u katalogu narodne biblioteke - ispada da se i ovde demencijom vise bave farmaceuti...

 

[centarns]

Kupatilo je omiljena prostorija moje majke. Kako da smanjim broj poseta toj prostoriji. Nagon za sedanje na wc i pranjem je neverovatan. Moja i najmanja odsutnost u smislu da ne gledam u nju završava njenim odlaskom u kupatilo.

 

[kanarinka]

Kupatilo je omiljena prostorija moje majke. Kako da smanjim broj poseta toj prostoriji. Nagon za sedanje na wc i pranjem je neverovatan. Moja i najmanja odsutnost u smislu da ne gledam u nju završava njenim odlaskom u kupatilo.

Blago tebi,ja se sa ocem stalno raspravljam kada ga treba okupati ili obrijati!Nece da se kupa!Moze da se obrija,ali nece,pa to radim ja!Ne bi se presvukao sam godinu dana,a non stop se prska mirisima,jer se sam sebo oseca!Jedno vreme kad mu najavim kupanje,on se folira da mu nije dobro,pa legne u krevet.Sad mu ne najavljujem,vec sa muzem dodjem i krenemo da ga svlacimo,te on nema vremena da se isfolira,ali gundja,svadja se,govori da se juce okupao itd.

 

[bezuslovna ljubav]

Bila sam u poseti majci preko vikenda. U Domu sam je zatekla iznerviranu, jer *Svi su dobili nove duseke, a ja nisam. Morala sam da operem moj dusek, ima neku fleku*. Potrosila je ceo sampon da opere dusek. Nije se ni obradovala sto me vidi. Ajd kod sociologa da pitam za dusek. Sociolog kaze da su neki dobili nove duske, koji su zapravo sundjeri i da i sama proverim da je dusek moje majke u redu. Vratim se, pogledam, kazem da sam sredila da dobije nov. Dok je bila na rucku, prevrnem dusek i kad se vratim kazem evo novog duseka. Bila je zadovoljna. Ali, samo kao prema sluzavki, koja je obavila zadatak. Odem kod doktorice da pitam za stanje moje majke. Ona kaze da je stabilno. Po stohiljadaosamstodvadesetsesti put napomenem da ne smeju da joj daju ujutru bromazepam, koji treba da ostavi do rucka i da se seti da ga tada treba popiti. Oni opet obecavaju da ce voditi racuna o tome i cude se zasto se to ponavlja. Jutros pitam majku koliko je tableta dobila, a ona kaze da je popila tri i da ima jednu za rucak. Opet zovem doktora, javi se sestra koja nabavlja tablete i obeca da ce preneti doktorici i da je i njoj i svima to poznato Upitam je zasto majka jos nije pocela da pije beviplex, koji je nabavljen pre 15 dana i psihijatar je prepisao... evo, sad ce ga odneti
Psiholog nasmejan i dobronamerno me smiruje. Kazem doktorici da mi treba nalaz psihijatra da je majci potrebna tudja nega... obecala je da ce pribaviti. Bar nesto umirujuce, mada se ogradila da komisija odbija one koji mogu sami da se obuku, jedu...bla, bla... Kazem da ce biti na snazi novi Zakon od 01.01.2012. i da ce drugacije gledati na to. Slozila se da treba probati i da ce mi pomoci. Bar nesto dobro tog pre podneva.
Onda utvrdim da je izgubila gotovo nove cipele - prethodna cimerka je umrla, pa su ona i nova cimerka jedva docekale *da srede stan*. Dooobro, sta je tu je. Znaaam, dementni vole da *sredjuju stvari*
E, a onda majka pita kada idemo da vidimo u kakvom je stanju njen stan. I?! Sta cu sad?! Kazem da ostajem kratko, da nemamo vremena... Ona me gleda tuzno i besno i kaze da su joj njene sestre rekle da me pita kad dodjem i da to zavisi od mene.
Pitam strucnjake u Domu, oni se ogradjuju, nepredvidljivo je... sta cu... prevladaju emocije... krenemo. Usput prepoznaje ulice, prepoznaje svoj stan, sutradan idemo u kupovinu i da platimo racune, u povratku popisna komisija -cak je znala i kada je rodjena i gde je radila... onda zove njena sestra, a majka kaze *sad sam ja gazda stana, a i vi imate sva prava Pa, stan se vodi na nju, ja sam tako ostavila posle oceve smrti, mada su njene sestre ispitivale *tu situaciju*, misleci da cu prodati stan. Sve je zavera oko njih
Eeee, a u nedelju majka prosula so po sporetu, uzela najlon kesu i od ranog jutra riba govoreci da je ceo stan prljav i da je sramota kako ne odrzavam stan. A stan je potpuno cist. hajde, sta cu, napravim generalku, jer ide zima pa necu moci da perem prozore i zavese... a i da bih sebe okupirala nekim poslom i majku zaintrigirala da je sve u redu...a i inace cistim i ribam, kada sam nervozna... Predvece pomognem joj da se okupa... tu se ona seti svoje majke, koja je eto malocas bila tu i onda je pobegla. Valjda je pomislila da je majka kupa. Pokusam da menjam temu, ma kakvi... samo da ne pocne da narice i obuce crninu, kao sto je uradila pre par meseci kada su joj tetke neoprezno rekle da je baba umrla, a onda su zvale mene da dodjem da je smirim i da joj skinem crninu. A,kao one umeju s njom, a ja ne umem. Spakujem je u krevet nekako, a onda shvatim da je sakrila novac-3000 koje je drzava propisala da mora da ima kao dzeparac u Domu. Satima sam trazila i jedva pronasla u nekoj staroj torbi. U tom trenutku sam vec bila slomljena. Ujutru je odvedem u Dom, ona poce da se zbunjuje gde je sta i gde je ko i dokle ce tamo kada je nista ne boli... Krenu rucak u Domu, skupi se drustvo i ona zaboravi i stan i mene i ... samo rece da nece celog zivota biti u Domu i da ce otici cim prestane terapija. A moze i da se sakrije pa je niko nece naci Srce mi se steglo... a kao iscedjen limun se odvukoh nazad.
Uvece mi stize napad od jedne tetke-sto nisam vodila majku kod druge tetke koja je bolesna i ocekivala je da svratimo...*znas koliko su one bile vezane*... odbrusih tetki da mi je majka tesko bolesna i da nema leka i da vec jednom shvate koliko mi je tesko... ona rece da je to *takva bolest* ali da je ipak trebalo da prosetam sa majkom, jer ona moze da hoda i nista je ne boli i voli da vidi sestru...ujutru pozovem bolesnu tetku misleci da je u uzasnom stanju, a njoj dobro i kaze da sa mojom majkom samo treba lepo i pazljivo i da je onda sve u redu. Eto, kad one dodju u Dom majka lepo prica... Pitam koliko provedu s njom vremena, a ona kaze dovoljno da vidimo da se dobro ponasa Odustanem od rasprave.
Toliko sam umorna dok ovo pisem, toliko sam psihicki iscrpljena...
A, opet... citam vase price i znam i da je i vama jako tesko. I razumem vas i zelim da vam pomognem u dovijanju da spasavate i svoje roditelje i sebe od ove posasti.
Sto se tice brige nase drzave o ovim bolesnicima i porodicama obolelih tu nema ni b od brige. Ovde jos uvek siroko mnjenje nije upoznato sa svim simptomima, a svi koji nemaju licnog iskustva s tim, pa cak i neki doktori i sociolozi, smatraju da je to briga dece obolelih. I sve sa parolama zastite prava obolelih, koji su jos uvek u stanju da hodaju i da se obuku i da sami jedu... sipaju so na nase rane. I jeste to nasa briga, mi to ne osporavamo i ne izbegavamo. Samo, zar niko ne vidi da mi sa tim ranama i oziljcima, ociju punih suza od tuge, slomljenih srca... gledamo sa bolom u nase roditelje i pitamo se kako da pomognemo i njima i sebi da dostojanstveno prodjemo kroz tu golgotu.

 

[centarns]

Samo, zar niko ne vidi da mi sa tim ranama i oziljcima, ociju punih suza od tuge, slomljenih srca... gledamo sa bolom u nase roditelje i pitamo se kako da pomognemo i njima i sebi da dostojanstveno prodjemo kroz tu golgotu.

Nemoj da zaboraviš na sebe, izađi, prošetaj. Slobodno vreme podeli i svoj deo posveti samo sebi. Samo sa dobrim odnosom prema sebi pomažeš i majci. Dom je dobro rešenje za osobe sa ovakvim problemima. Tetke zaboravi.

Moja majka je uvek obožavala vodu i zvuk vode koja teće. Odlazak u kupatilo sada, nije tako idiličan. Svaka poseta kupatilu je meni dodatni posao jer sve treba brisati stalno. Sebe unervozi jer ne odradi šta je zamislila. Moram naglasiti da problema sa fiz.potrebama nema, sve je u redu, ali ona nemože da zapamti da je to obavila. Toalet papir je po celoj kući.

 

[haydi]

Joj,ljudi moji ima li ovome kraja???!!!
Nisam se javljala ali pratim sve što vam se dešava i ne znam šta da kažem.
Taman sam sa mamom uspostavila neki red i par nedelja je bila dobra.Dobra u smislu da me nije zivkala na posao,da me nije dozivala sa prozora jer joj se učinilo da sam to ja,da kad hoće kući ja uspem da je zavaram,skrenem misli i ona to prihvati.
Ali ne lezi đavole!! Već nedelju dana mi dušu pojede jer "hoće kući".Nije ona bezobrazna,nije agresivna nego tužna,plače i moli me da je vodim.Kad joj kažem,pa dobro idemo (jer više ništa ne pomaže) kaži samo gde ti je kuća,ona me pogleda onako uplašeno i tužno i kaže pa ne znam ja kaži mi ti.E tad se i ja slomim i toliko sam tužna da nemam reči.Sva moja snaga je usmerena na to da njoj bude udobno,da što manje oseća tu prokletu bolest,a ona ima osećaj da joj činim nepravdu i da ona samo hoće svojoj kući.Još kad mi kaže ja sam uvek bila dobra prema tebi,molim te učini mi samo to da me odvedeš,ja hoću da umrem.
Da li ta faza sa kućom ima kraj ili traje do kraja bolesti?? Ja više ne znam da se izborim sa tim i ne znam šta da joj više kažem u toj situaciji.Mnogo mi je žao što se oseća nesrećno.Da li neko ima iskustva sa doktorima šta kažu da radimo u toj situaciji,jer ovaj mamin nije znao ništa da mi kaže.Ja sam probala i šalom "šta ćeš kući zar ti ovde nije lepo",i podsećanjam kad je šta kupila u stanu i onim ići ćemo samo da ja dobijem odmor i šta ćeš kući kad su svi tvoji voljeni ovde i ne znam šta sve još i to je prolazilo do skoro.Ali zadnjih dana se ne da i samo plače i kuka za kućom.
Šta da radim,dajte neku ideju koja je vama pomogla da ih zavarate?

 

[kanarinka]

Joj,ljudi moji ima li ovome kraja???!!!
Nisam se javljala ali pratim sve što vam se dešava i ne znam šta da kažem.
Taman sam sa mamom uspostavila neki red i par nedelja je bila dobra.Dobra u smislu da me nije zivkala na posao,da me nije dozivala sa prozora jer joj se učinilo da sam to ja,da kad hoće kući ja uspem da je zavaram,skrenem misli i ona to prihvati.
Ali ne lezi đavole!! Već nedelju dana mi dušu pojede jer "hoće kući".Nije ona bezobrazna,nije agresivna nego tužna,plače i moli me da je vodim.Kad joj kažem,pa dobro idemo (jer više ništa ne pomaže) kaži samo gde ti je kuća,ona me pogleda onako uplašeno i tužno i kaže pa ne znam ja kaži mi ti.E tad se i ja slomim i toliko sam tužna da nemam reči.Sva moja snaga je usmerena na to da njoj bude udobno,da što manje oseća tu prokletu bolest,a ona ima osećaj da joj činim nepravdu i da ona samo hoće svojoj kući.Još kad mi kaže ja sam uvek bila dobra prema tebi,molim te učini mi samo to da me odvedeš,ja hoću da umrem.
Da li ta faza sa kućom ima kraj ili traje do kraja bolesti?? Ja više ne znam da se izborim sa tim i ne znam šta da joj više kažem u toj situaciji.Mnogo mi je žao što se oseća nesrećno.Da li neko ima iskustva sa doktorima šta kažu da radimo u toj situaciji,jer ovaj mamin nije znao ništa da mi kaže.Ja sam probala i šalom "šta ćeš kući zar ti ovde nije lepo",i podsećanjam kad je šta kupila u stanu i onim ići ćemo samo da ja dobijem odmor i šta ćeš kući kad su svi tvoji voljeni ovde i ne znam šta sve još i to je prolazilo do skoro.Ali zadnjih dana se ne da i samo plače i kuka za kućom.
Šta da radim,dajte neku ideju koja je vama pomogla da ih zavarate?

I moj problem je isti!Na svakih 5 min mi trazi pasos,pare i bankovnu karticu,pa da ide kuci,a jedva hoda sa hodalicom,higijenu ne odrzava sam!Sve sam probala i lepim da mu objasnim i da ga ignorisem,a to ga tek razbesni,i ostrim tonom,i lazima da mu SUP nece dati pasos,onda hoce u Konzulat!Strah me je da sednem sa njim,jer odmah krece ista prica!

 

[torima]

I kod moje majke je cest problem odlaska kuci a kad bas navali mi se lepo spremimo i krenemo u setnju.Za nekih dvadesetak minuta ona uglavnom zaboravi gde je krenula pa se vratimo nazad u stan a posto nije bas u nekoj kondiciji posle toga ne spominje toliko odlazak.Inace sem odlazaka kuci neki put pita i gde su joj krave ili trazi da ide kod mame i tate.Najvaznije u celoj prici je da se sa njom ne ulazi u neku raspravu jer je to jos vise zbunjuje, jer taman kad pomislis da si joj nesto objasnio ona opet pita kad ce kuci.

 

[haydi]

E tako sam i ja do sad rešavala problem,svakodnevnom šetnjom.Kad god se unervozi mi se spremimo i u šetnju,izmori se i srećna kad uđe u kuću.Međutim,u poslednje vreme kad krenemo napolje ona misli da smo mi na nekom odmoru i pita koliko još imamo pravo da ostanemo ovde i kad putujemo i tek kad dođemo iz šetnje nastaje pakao jer sam je vratila na isto mesto a nismo otišli kući.Tako da sad više nisam pametna da li da je izvodim napolje ili ne,a šetnja joj je neophodna zbog održavanja kondicije i pokretljivosti.Čini mi se da sam u začaranom krugu i ne vidim izlaz.

 

[mistika]

Haydi draga nema ovoj prici kraja,koliko sam ja shvatila...Moja mama je isto uporna da ide svojoj kuci,Kao sto Kanarinka kaze,izbegavam da sednem sa njom jer se prica svaki put isto zavrsava.Ja sam pokusavala ni sama ne znam koliko puta da joj objasim zasto je kod mene,ali ona to ne shvata.Poslednja dva meseca dolazi doktorica iz "kucnog lecenja" kod nas kuci da je pregleda i da joj prepise tablete i ja joj pre nego sto ona dodje kazem da pita doktoricu dal sme da ide kuci,ako meni ne veruje.Kada joj doktorica kaze da nikako ne sme biti sama kuci,ona se naljuti i kad ova ode dalje,ona je psuje,ali je to meni odlican razlog na koji se ja izvlacim kod mame:"Doktorica je tako rekla i ja moram da te drzim ovde inace,ako ne zelis, ja im to moram javiti i onda ce te smestiti u dom"Cak sam je ubedila da oni dolaze u kontrolu da vide dal je ona kod mene i da ukoliko je ne bi zatekli tu,odmah bi je stavili u dom,a ja bih platila ogromnu kaznu.Zao mi je kad moram tako da je lazem,ali to je jedino resenje da je smirim par dana da ne trazi da ide kuci.Ja predpostavljam da je njoj i dosadno kod mene jer ona nema nikakva interesovanja.Kada joj prelozim da kao spremi svoju sobu,ona se pravda da ne moze jer je jedan dan boli ruka,drugi dan joj se vrti u glavi ....inace po ceo dan ili lezi na krevetu ili sedi i cuti,U nasim razgovorima retko kad ucestvuje,a kada je u svojo sobi,sedi i gleda u pod.Kada joj predlozim da ukljuci tv,ona odbija pod izgovorom da nju tv ne interesuje.
Inace sam jos pre sa doktorom pricala o toj temi "KUCA" i on mi je predlozio da kad ona pocne da insistira da ide kuci,ja da joj kazem da ce sutra ici i da danas imam nekih obaveza,ali sutra da cu je sigurno odvesti.Naravno doktor je ubedjen da ce ona zaboraviti.Medjutim kad sam ja mojoj mami rekla "SUTRA" ona je odmah pocela da se pakuje i naravno onda vise nije zaboravljala .Svaki put kad bi pogledala u spakovanu torbu i kese ona bi se setila zasto su one tu,a ja iskreno receno nemam ni vremena ni snage da se borim sa njom i da svaki put kad zaspi ja to ponovo raspakujem i slazem u orman.

 

[margareta lepo cveta]

Haydi, to pitanje će se postavljati , često ili povremeno, sve dok bude umela da govori. Snalazi se kako znaš i umeš, nekad izlaskom u šetnju, nekad na neku kafu ili u kupovinu, nekad obećanjem da ćete ovih dana, za vikend, kad završite neki posao, kad joj bude malo bolje... I seti se da je Florenina mama to pitala iako je ostala u svojoj kući. Možda to pitanje i ne znači ništa posebno, već mu mi pridajemo posebno značenje jer znamo kako stvari stoje. Već ćeš se ti prilagoditi, samo smireno...

 

[haydi]

Hvala vam drage moje.Negde u dubini duše znala sam da nekog rešenja nema ali mi je lakše kad popričam sa vama i uvek nešto novo naučim.
Često sam razmišljala zašto im ta bolest oduzima dobro raspoloženje.Ako kažu da u toj bolesti negde ispliva prava priroda čoveka,pa nemoguće je da su baš svi bili svadljivi,neraspoloženi,bez radosti,bez osmeha.Moja mama je uvek volela šalu,smeh,a sad retko kad uspem da joj izmamim osmeh.Ne znam možda je lekar trebao da joj da i neke lekove za depresiju,jer čini mi se da kad bi joj se malo popravilo raspoloženje i njoj bi bilo lakše.

 

[bezuslovna ljubav]

Haydi, moja mama je bila u svom stanu a stalno je planirala da ide kuci. Doktorica mi je objasnila da se vraca u detinjstvo i da zato trazi drugu kucu i da zato mene ponekad, pogotovo u pocetku kada se nisam snalazila i pokazivala nervozu pred njom ili povisila ton, dozivljava kao svoju majku a ne kcerku.
Jedne noci je otvorila vrata i krenula van stana. To sam pominjala u jednom pismu. Jedva sam je vratila nazad u sred noci. Zena, koja se uvek plasila mraka i napasnika, sada je krenula sama posle ponoci da trazi svoju kucu.
Ujutru je samo cutala i izgledala prilicno izgubljeno. Od tada vise nisam drzala kljuc u vratima, vec u dzepu. Pokusavala je raznim predmetima da otkljuca vrata, cak i grickalicom. Onda se jedno vreme smirila na tu temu, ali me je doktorica upozorila da to moze kad tad da ponovi. Nije ponovila, ali je cesto bila pored vrata i pitala gde je kljuc, da bih ja izmisljala da je brava pokvarena, da treba sada nesto da radimo u kuci...da bih je izvodila u setnju...
Mislim da je to bilo presudno u donosnju odluke da je odvedem u dom.
Prvo sam angazovala tetke-izdrzale su nedelju dana na smenu njih tri, a onda me pozvale da odmah dodjem jer one vise ne mogu-lecim je kod pogresnih doktora i pije pogresne lekove , pa geronto domacicu-moja majka je nju nazivala spijunom i nije joj dozvoljavala da se krece po kuci.
Znate li vi koja je to neverovatna snaga u starackom telu i kakva je to kolicina agresije i neporepoznavanja u trenucima kada se otimala i pokusavala da izadje van zgrade. Nikad se tako nisam uplasila. Bojala sam se da cu je povrediti, ne bih je nikada udarila, a treba je spreciti...
Mozda to vasi roditelji nece nikada uraditi, mozda to moja majka nece ponoviti... a upozorenje doktorice da se to ipak moze desiti, nije mi dalo vise vremena da cekam, jedino resenje je bilo da bude u Domu. I sada kada sam je dovela u stan za vikend, ne ostavljam kljuc u bravi.
U domu se raspitivala u kom pravcu je njena kuca... pokazala sam joj obezbedjenje na ulazu i kamere, a dom je prihvatila kao mesto gde mora da se leci i da ce doktori jako da se ljute ako prekine lecenje. Za sada je to smiruje, valjda se identifikuje sa ostalima u Domu, pa je i zbog toga mirnija. Nadam se da ce tako biti i dalje. Moramo da se prilagodjavamo trenutnim stanjima i nalazimo resenje za trenutne simptome. To je tako.
Moja majka je htela da zove policiju, jer sam navodno prosla pored zgrade a nisam svratila. I sve to u vreme dok sam na poslu ili se naglo pogorsavalo u vecernjim satima.
Sto se tice depresije, pokusaj da se povrati raspolozenje lekovima izazvao je kod moje majke hiperaktivnost i nesanicu i jos vise agresije. Mozda je kod ostalih drugacije.
Sto se tice isticanja ranijih osobina i naglasenost u demenciji, koliko sam razumela doktoricu, to je prisutno. Ali je prisutna i promena licnosti do neprepoznavanja svog roditelja u izvesnim trenucima. I s tim se moramo pomiriti i boriti smirenoscu i dovijanjem. To nije uvek depresija, vec vise zbunjenost okolnostima. Nikada necu zaboraviti pitanje moje majke *sta se ovo desava?*, prvih meseci njene bolesti. Cini joj se da je pravimo ludom ako je ispravljamo dok prica ili postavlja neverovatna pitanja i onda je nervozna i neraspolozena. Kad god neko pokusa da joj objasni da se to ne radi tako, a ima doze nervoze u glasu... opet je ljuta i menja raspolozenje.
Ode u drugu prostoriju, sedi i gleda u jednu tacu, nece da prica. Ili napada sa obrazlozenjem da su nju uvek svi cenili i postovali a sada je ja pravim da nista ne zna.
Treba strpljenja i dovitljivosti da bi nasi roditelji bili koliko toliko raspolozeni, a mi smireni. To ne ide uvek lako, jer mi se nekada cini kao da me prosto izaziva novi pitanjima i situacijama. Ali, zastanem, izbrojim do 3-nemam vremena za vise, odmah treba reagovati- i po ne znam koji put kazem sebi da je treba posmatrati kao osobu koja ima problem. A kada moja majka ima problem, svakako da moram i ja da imam problem. Posto je ona nesvesna problema, ja moram da ih resavam kako najbolje umem, uz pomoc strucnjaka i naravno vas, koji me razumete i mozete da me posavetujete. A svakako cu i ja moja iskustva preneti vama.

 

[Frenchie]

čitam šta ste pisali prethodnih dana. ja dedu nisam videla sigurno tri nedelje. ujutru kad krenem na posao spava, uveče nije tu. moj dragi ga viđa povremeno, jer se ranije vraća s posla i kasnije kreće. trenutno je miran. čini mi se da danju spava a noću je budan. iskreno, sad počinje polako da me hvata strah šta će da nas snađe. sigurna sam da je napravio neku glupost. inače, dali smo izjavu u policiji, i mog dragog su zvali da ga pitaju da li da ocu vrate oružje.a priložili smo otpusnu listu iz bolnice i polednji nalaz lekara. pa ja stvarno ne razumem, ako neko ima F dijagnozu kako se uopšte postavlja pitanje da li da mu se vrati vatreno oružje....šokirana sam!
Ali za sad znam da nije kod njega pa mirno spavam, a dokle ću ne znam.vidim da je moj dragi odustao od doma i oduzimanja poslovne sposobnosti. ide linijom manjeg otpora. sad je deda miran i sad se pravimo da je sve u redu. vidim da će mi trebati mnogo više snage kad dođe do sledeće krize. jer kriza će doći, i sudeći p oonome što znam o ovoj bolesti i prema prethodnom iskustvu biće najgora do sad... tako da, drage moje i dragi moji držite mi fige da još koji dan potraje ovo zatišje da skupim još malo snage.
I ma koliko teško, ako ništa drugo, bar ovde možemo i vi i ja uvek naći podršku.

 

[Astrica]

Jel vi dajete svojim roditeljima benzose da ih smirite?
Baš utješno

 

[bezuslovna ljubav]

Kad dozivite svasta razumem da ste spremni i napeti sta ce biti sledece. I ja ne mogu da budem spokojna, bez obzira sto je moja majka u Domu, bez obzira sto je trenutno stanje *smireno-pritajeno*... Trudim se da kazem sebi da treba *krasti* takve trenutke-periode. Ponekad mi i uspe, ali sam uglavnom napeta i to je uvek prisutno tu negde.
Cini mi se, Frenchie, da se tvoj muz uporno trudi da postavi stvari kao da je sve to bezazleno i da je stanje redovno. Mozda na taj nacin stiti sebe, ali okretanje glave od problema i prepustanje slucaju... mislim da nije dobar nacin. Ni za njega, a pogotovo za vas.
Da li je to strah? Da li je neprijatnost da u policiji kaze da se njegov otac ne ponasa uobicajeno i ocekivano? Pa, dovoljno je bilo da prijavi njegovu agresivnost ili da trazi od lekara da to napise. Sta znaci policajcu sifra bolesti, pa i sama dijagnoza? Mnogi ne znaju prirodu bolesti, misle da je to samo tamo neka skleroza. A poznato je da policija reaguje tek kada, ne daj Boze, dodje do drasticnog incidenta.
Da li je deda bio autoritet u porodici? Da li je bio autoritet u mestu u kojem zivite? Kazem da mogu da razumem, jer sam se i ja u pocetku trudila da se ponasam kao da je to prolazan problem i da nece biti pogorsanja. Uporno sam drzala majku u kuci bez nadzora-geronto domacica je dolazila na sat-dva, neprestano zvala za vreme radnog vremena i pitala i sugerisala sta bi trebalo da radi... Ona je bila sve vise zbunjena i kao posledica toga kod nje se javljao strah, a strah radja agresiju. Sve manje je bila u stanju da obavlja svakodnevne aktivnosti, a sve vise se trudila da dokaze da ona to moze ili su to bili cudni izgovori da je nesto sprecava u tome. Pocelo je optuzivanje da je pravim ludom, dok je svi drugi cene, a onda i nepoverenje da hocu da je otrujem lekovima. Zamislite, ja koja ne spavam, ne zivim, 24h mislim kako da joj pomognem.
Tvoj muz to ne bi trebalo da radi ni zbog bolesnog dede, ni zbog sebe, a pre svega zbog vas. Naravno, ne treba da vrsis pritisak na muza, jer iz iskustva znam da bi to, u stanju kada je napet i opterecen, zabrinut bolescu svog oca, izazvalo suprotan efekat. Ipak, mislim da treba razumno popricati o problemu i insistirati na ukljucivanju lekara. Mozda da ti i suprug zajedno odete kod neuropsihijatra i potrazite savet, da oboje cujete koje su opasnosti i sta moze da se preduzme. Bez prisustva dedice.
I ja sam odbijala da prihvatim cinjenicu koliko je moja majka bolesna kada su mi na to ukazivali doktori i prijatelji. Odmah sam je odvela kod lekara, cim sam primetila da je ponasanje cudno, ali sam mislila da ce za nju biti bolje sto vise bude u uobicajenim okolnostima, dosadasnjim aktivnostima, poznatom okruzenju... to je bilo moguce do odredjenog trenutka,
To je ljudski i to treba razumeti, ali se treba organizovati. Treba naciniti prve korake u drugom pravcu, jer ste do sada, koliko mi se cini, a izvini ako gresim, samo pratili sled dogadjaja.
Ovih dana idem kod psihologa da dobijem savet kako cu se dalje nositi sa tim problemom, a to preporucujem i drugima. Kroz mnogo toga sam prosla i prihvatila sam cinjenicu da pocinjem da se saplicem, a bice mi potrebno jos mnogo snage. Lekar moje majke mi je vec prepisivao lekove i upozoravao da spasavam sebe. Tesko je gledati roditelje kada se ponasaju psihoticno. Tesko je reci sebi da nema izlecenja i da bolest ima svoj tok... tesko je reci sebi da ne prepoznajete vise ni roditelja ni sebe u ovim okolnostima... drzim ti fige, Frenchie, ali te molim da cuvas sebe i svog supruga, svoju porodicu, a naravno i oca coveka kojeg volis.
I da ne zaboravim-moja majka pije bromazepam tri puta dnevno 1,5 mg. Pokusao je doktor sa lorazepamom, a to je izazvalo strasne halucinacije, agresiju i hiperaktivnost. Cak je i trental, koji je dobila od vaskularnog hirurga za vene-periferna cirkulacija, doveo do konfuzije.
A Hajdi, nije to samo slucaj u tvojoj porodici. I moja majka je zatrpala ormane, tasne, kese, dzepove... toalet papirom. Jedino sto mi je preostalo je da bacam taj papir, kada naidjem na njega, a njoj ne govorim nista o tome. Razuman odgovor od nje necu dobiti. Svi papiri i predmeti u stanu su bili premesteni, a i sada u Domu to radi, mada na manje prostora. Valjda nesto izgubi, nece da prizna drugima i onda trazeci napravi haos. I stalno nesto krije, pa onda ja trazim... a ona mi se pridruzuje u tome, mada se najcesce trudim da trazim a da ona ne vidi. Da je ne uznemirim.




.

 

[beket]

Tesko je gledati roditelje kada se ponasaju psihoticno. Tesko je reci sebi da nema izlecenja i da bolest ima svoj tok... tesko je reci sebi da ne prepoznajete vise ni roditelja ni sebe u ovim okolnostima... drzim ti fige, Frenchie

i ja isto -

 

[margareta lepo cveta]

Kad dozivite svasta razumem da ste spremni i napeti sta ce biti sledece. I ja ne mogu da budem spokojna, bez obzira sto je moja majka u Domu,

Tesko je gledati roditelje kada se ponasaju psihoticno. Tesko je reci sebi da nema izlecenja i da bolest ima svoj tok... tesko je reci sebi da ne prepoznajete vise ni roditelja ni sebe u ovim okolnostima...
.

Već nekoliko puta počinjem da pišem, pa odustajem. Ali mislim da kod tebe, Bezuslovna ljubavi, postoji malo previše te napetosti koja te vuče da baviš sitnicama majčine bolesti, čak i sada kada je u domu i da je vreme da počneš da prihvataš da je ona pod dobrom kontrolom, kako si i sama više puta rekla. Pa opusti se malo, zaboga. Trči, šetaj, pij kafu s mužom ili drugaricama, feniraj se ako to voliš, maži nokte i razmišljaj o lepoti svakog jutra koje ugledaš, a ne samo o njoj. Izvini, ali čini mi se da se osećaš gore nego kad je bila kod kuće, a da za to nema razloga. O ovome da je teško reći da bolest naših roditelja nema izlečenja, šta tu reći... Mnoge su bolesti neizlečive, mnoge čak i dramatičnije i teže od ove naše, ali mi sve, pa i to moramo da prihvatimo i da se pomirimo sa tim. U suprotnom možemo samo da legnemo pored njih i čekamo da i sami umremo.
Ipak mislim da dok stvari u životu idu po nekom redu, a oni imaju godine, pa i bolest, nije nam lako ali je sasvim prihvatljivo. Zašto bi bilo, na primer, bolje da boluju od nekog karcinoma, imaju stalne bolove i ništa im ne pomaže... Ne sumnjam da bismo svi želeli da umremo naprečac, pa i naši roditelji bi sigurno to više voleli, ali ne može se. Moguće je jedino što više racionalizovati bolest i svoje ponašanje u tome, pa kad nam je teško, a toga ima dovoljno, kukati. Na primer ovde, gde smo u istom sosu.

 

[margareta lepo cveta]

Pre sat vremena petogodisnja cera mi je dosla iz dvorista vristeci,jer joj je deda toliko stegao ruku,da joj je rucica sva bila crvena!Ma doslo mi je da ga zadavim,a on samo ponavlja da nije, da dete laze!

Oni imaju užasnu snagu u rukama i svakoga puta kada se uplaše ili kada se otimaš stežu sve jače. Mogu i da zariju nokte u ono što su zgrabili i da naprave ranu, čak da otrgnu komadić tkiva. O pocepanim majicama i trenerkama, kad te zgrabe u prolazu, ne bih ni da pričam. I uopšte nisu svesni šta rade.
Jedino što možeš da uradiš je da naučiš svoju devojčicu da mu ne prilazi na dohvat ruke. Mi smo to uradili tako kad je moj sin bio mali i još nije shvatao šta sve ona može da uradi. I funkcionisalo je.