Demencija

Najzad sam se dokopala kompa koji nesto vredi;)
Tata po starom samo sto imam malo vise iskustva pa se ne naticem sa njim.
Poceo je sam sa sobom da prica da doziva Boga i da kune sve sto mu padne na pamet.A toliko se ljutio na majku kada je to isto radila.Ako ja ne sipam sebi da jedem nece ni on:eek:Tako da sam prevestala da sednem i pojedem malo ne bi li mu pokazala kako i on moze to da jede:mrgreen:
Inace Hajdi i svi koji imate problem da vasi hoce ''kuci'' to vam je neminovno ...
Jer kada sam sela sa majkom i pocela polako da je ispitujem kako izgleda njena kuca,ko tu zivi i td...Tako sam saznala da ona misli na kucu u kojoj je rodjena i odrasla...A posto je to na Kosovu jedno vreme sam joj uporno objasnjavala situaciju tamo ali to je kratko trajalo...Najvise uspeha sam imala sa lazima da treba neko da dodje i da treba da sredimo kucu(stan)da se ne obrukamo;)Pa cemo sutra ici gde god zeli...
Tako da smo nas dve bile svakoga dana u iscekivanj nekoga:zper:
Kod tate je neka faza u kojoj je majka bila pre 2 god.Kada sve optuzuje i kada su mu svi krivi...To odavno traje ali nisam obracala paznju jer sam imala dosta problema oko mame.I tek sada sam dosla do zakljucka da su se njih dvoje savrseno dopunjavali sa svojim ''pricama":zag:
Na zalost vise nema ko da tati pruzi podrsku i odobravanje za sve ono sto "RADI" A pogotovo sto se on osamio odlazeci svaki dan u vikendicu i tamo sakuplja copor kerova oko sebe da ga zastite:eek:
Uporan je u tome da smo mamu otrovali zajedno sa lekarima :(
E sad GENETIKA --izgleda da nas nece zaobici kakve smo srece:besna:
 
Poslednja izmena:
Znam, Margareta, da je previse napetosti u meni. Moja majka jeste u Domu, ali nemojte misliti, vi koji niste u toj situaciji, da je time problem resen. Jeste, bolje je nego kod kuce, ali sam se cesto pitala, gledajuci ostale u domu-to je drzavna ustanova-nemam novaca za privatni, kako je onima koje deca ne obilaze i ne nadgledaju kakvo je ophodjenje prema njima. Ima tu raznih situacija o kojima moram ja da brinem i da se ukljucujem, jer nece ili ne mogu drugi. O tome cu drugom prilikom.
Ja sam jedinica. Moj otac je umro pre 5 godina od kancera posle 4 meseca agonije i mog bdenja . Pa svekrva je umrla pre 8 meseci od kancera-ziveli smo u istom domacinstvu, ja sam brinula o njoj pored svekra-sestra mog muza je uvek imala izgovor da nema vremena da dodje. Pa ovaj problem sa majkom... Mnogo toga mi se dogodilo u kratkom periodu. Sada i svekar pocinje da zaboravlja da zakljuca vrata, zatvori vodu, iskljuci ringlu... a ponasa se kao gazda a mi podstanari...
Pisem o detaljima da bi druge upozorila na moguce opasnosti, ako jos nisu dosli do te faze a sve ukazuje da idu u tom pravcu-kao sto je izlazak iz kuce, agresija i sl.
Racionalizujem, koliko je moguce, a evo *kukam ovde*, kako ti kazes *jer smo svi u istom sosu*.:zag:
 
margareta lepo cveta:
Već nekoliko puta počinjem da pišem, pa odustajem. Ali mislim da kod tebe, Bezuslovna ljubavi, postoji malo previše te napetosti koja te vuče da baviš sitnicama majčine bolesti, čak i sada kada je u domu i da je vreme da počneš da prihvataš da je ona pod dobrom kontrolom, kako si i sama više puta rekla. Pa opusti se malo, zaboga. Trči, šetaj, pij kafu s mužom ili drugaricama, feniraj se ako to voliš, maži nokte i razmišljaj o lepoti svakog jutra koje ugledaš, a ne samo o njoj. Izvini, ali čini mi se da se osećaš gore nego kad je bila kod kuće, a da za to nema razloga. O ovome da je teško reći da bolest naših roditelja nema izlečenja, šta tu reći... Mnoge su bolesti neizlečive, mnoge čak i dramatičnije i teže od ove naše, ali mi sve, pa i to moramo da prihvatimo i da se pomirimo sa tim. U suprotnom možemo samo da legnemo pored njih i čekamo da i sami umremo.
Ipak mislim da dok stvari u životu idu po nekom redu, a oni imaju godine, pa i bolest, nije nam lako ali je sasvim prihvatljivo. Zašto bi bilo, na primer, bolje da boluju od nekog karcinoma, imaju stalne bolove i ništa im ne pomaže... Ne sumnjam da bismo svi želeli da umremo naprečac, pa i naši roditelji bi sigurno to više voleli, ali ne može se.
Kliknite za proširenje...

ovo sve i ja sebi hiljadu puta ponavljam, ali ne vredi -
/tesko je prihvatiti cinjenicu da se tu sad vise nista ne moze...
a mozda je bas u tome problem?
kad ih smestimo u dom i izdaleka samo posmatramo -
ne znam, nemam grizu savesti sto se tice toga,
imam potpuno poverenje u ovaj dom u koji sam je smestila,
ali opet mi nesto sedi na dusi kao mora/
 
FLORENA:
E sad GENETIKA --izgleda da nas nece zaobici kakve smo srece:besna:
Kliknite za proširenje...

pre nego sto krenemo da se zabrinjavamo sta smo nasledili ---
molim te, flori, proveri da li tvoj tata ima istu bolest ... ili je to samo tvoje "deja vu"?
& moguce da je opet za neuropsihijatra, ali verovatno je nesto jos opasnije /sizofrenija/ - kao sto je neko ovde na forumu vec pomenuo...
 
Bas tako, Beket. Sve bih ucinila i cinim da pomognem majci. Znam da i svi ostali to rade najbolje sto umeju i mogu, a opet isti osecaj. Moja majka je protiv boravka u domu i povremeno postavlja pitanje dokle ce biti tu. Stalno ponavljam da je na lecenju a jedan od sociologa jos dospe so na ranu recima da je poslovno sposobna i da moze da odluci da li ce biti u domu, cak i par puta pred njom. Sreca da se psiholog, psihijatar i dr opste prakse trude da mi pomognu u toj prici.
Bake i deke u domu imaju svoje price. Ako jedan zakuka da su ga deca ostavila i ne brinu, eto belaja... Ako jedan kaze da je danas los rucak... *gladna sam, daju nam pomije*... Ako jedan krene da se buni da hoce kuci... uzas. Posto cimerku ne zove kcerka, jer ima kancer i bori se i sama za zivot, a ja ne pozovem u roku od 3-4 sata-*niko ne brine o nama, ti si digla ruke od mene* ili *lepo kaze meni moja sestra da ti od muza ne smes da me pozoves* ili *ona moja majka je opet pobegla kod muza i ostavila me ovde samu sa ovim starcima*... Tetka je uci da zove na telefon, mada sam ja rekla da je dovoljno da zna da se javi, ali ne vredi. Onda se sva zbuni pa pocupa zice na telefonu. Ima i svadje sa cimerkom, ali srecom brzo zaborave. Psiholog me tesi da je to uobicajeno i da jos nisu imali prituzbi na fizicku agresiju. Ne smem ni da pomislim na to. A i uglavnom okrecu agresiju prema bliznjima.
O osoblju ne bih sada. Uglavnom su fini, ali ima i propusta koji se ponavljaju i izbezumljuju me. Oni stite sebe, a valjda i znaju da tu nema mnogo pomaka i ne udubljuju se u problem svakog pojedinca svakog dana... a dementni su pojedinacni slucajevi koji imaju problem gotovo svaki cas i traze paznju.
Majka je na odeljenju gde su samostalni-mogu sami da jedu, kupaju se, obuku... Videla sam one na drugom odeljenju... pa, kako da mi nesto ne *sedi na dusi kao mora*.
 
Jos davno smo pisali o tome kako nam ovi nasi bolesnici traze lekove i kad im nije vreme za njih.Evo jednog saveta za sve.Danas smo trebali da idemo kod rodjaka na neki rucak,a majku da ostavim sa svekrvom.Poslednji nasi pokusaji da odemo negde suprug,deca i ja zajedno uvek su se zavrsavali katastrofalno.Moja majka je uvek nalazila razlog da moramo pod hitno da se vratimo kuci jer se njoj "muti" u glavi i nije joj dobro.Zadnji put, kad smo kao porodica otisli,a to je bilo pre otprilike mesec dana,mamu sam ostavila kod tetke,a mi smo otisli kod suprugove sestre koja zivi u u istom mestu gde i mi.Nismo stigli ni kafu da popijemo,a tetka je vec zvala da dodjemo po nju jer hoce kuci i pravi im tamo scene.Naravno odmah smo krenuli.Kad smo dosli po nju i kad sam je pitala zasto hoce kuci,on mi je rekla da joj nesto nije dobro u glavi i da bi sve bilo u redu da sam joj ostavila lekove.Uzalud moja ubedjivanja da ona ne moze da pije lekove kad ona smisli.Znam da to nije bio pravi razlog njenog sceniranja.Sutradan sam otisla u prodavnicu i kupila bombonice,drazeje koje bas lice na tablete,a njoj sam rekla da su to tablete koje je prepisao doktor za to sto joj se desava u glavi..Jutros pre naseg polaska sam joj lepo objasnila sta se desilo kad smo poslednji put bili u gostima i da ne zelim da se to vise ponovi.Izvadila sam joj bombonu i stavila na njen stolcic i rekla joj da popije ,ako joj ne bude dobro.Kad smo se vratili,naravno bombone nije bilo.Rekla mi je da joj nije bilo dobro i da je popila i da su jako dobre,jer je prestalo od njih.Zao mi je sto moram da je lazem i varam ali jednostavno na taj nacin sam uklonila sve moguce uzroke zbog kog bi nas zvala da se vratimo.
 
Poslednja izmena:
Sta si sve podnela od dokumenata? Da li je i mama morala da prisustvuje? Sta je lekar napisao u svom nalazu o njenom trenutnom stanju? Molim te, napisi o tome, jer se spremam da podnesem dokumenta. Doktorica u Domu je rekla da ce obavestiti specijalistu i ukazati mu da treba napisati da je potrebna tudja nega. Ja vec imam jedan nalaz u kojem se preporucuje Dom. Da li treba CT mozga, neki su mi rekli da i to traze?
 
Od nalaza sam podnela otpusnu listu iz bolnice, jer je ona 2-3 nedelje pre nego sto cu podneti za tudju negu,bila u bolnici na psihijatriji.U otpusnoj listi pise:"Lice nesposobno za samostalan zivot,potreban 24 nadzor,potrebna je tudja pomoc i nega".Inace dok je bila u bolnici,uradili su joj skener glave,psiholosko testiranje i utvrdili su joj na tom testiranju da su:"Opsta znanja suzena,amnesticke sposobnosti snizene,daje znake ograniciteta,paznja oslabljena sa gubitkom direkcije pri misaonom usmeravanju,misljenje nisko produktivno"Napisali su dosta jasno i za nas laike razumljivo.Inace je morala da prisustvuje i ona pred komisijom za tudju negu i pomoc i nisu se bas nesto zadrzavali sa njom.postavili su joj evo doslovce ova pitanja:
-ko sam joj ja
-da li ja imam decu i kako se zovu
-gde i sa kim trenutno zivi
-koliko je 100-7( na ovo pitanje sam ja ostala u cudu jer je ona kao iz topa odgovorila 93)
-koji je danas dan,mesec i godina
na sva pitanja je znala da odgvori sem na poslednje i ja sam predpostavljala da to nece proci.E sad niko se tu ne pita za njene materijane mogucnosti.Ona ima penziju koja joj ne pokriva ni Ebixu,a o ostalim lekovima i drugim potrebama za nju i da ne spominjem....
 
Poslednja izmena:
Postoji i pri klinici za neurologiju u Beogradu. Postoji i u Sremskoj Kamenici. Službe kućne nege su u nekim gradovima prilično dobre.
Problem je i to što mi nismo najbolje obavešteni i što nismo naročito raspoloženi da se bavimo nama.
Naravno, sve je to jako daleko od Zapada, gde se lekari i psihijatri prvenstveno bave negovateljima, tj. članovima porodice koji neguju bolesnike.
 
Mistika, žao mi je što niste dobili tuđu negu i pomoć, ali po onome što ja znam, bolesnici koji nisu u stvarno uznapredovalim stadijumima bolesti, tj. koji su pokretni, ne nose pelene, mogu da jedu sami... gotovo nikada je i ne dobiju. Nisu baš ni širokogrudi ni kod ovih drugih, ali verovatnoća je mnogo veća.
Inače, kao što već znaš, niko te ne pita kako ti je i kako izlaziš na kraj, ni psihofizički, ni materijalno.
 
hm, da, nemam čemu da se nadam -
jasno je da država zakida svuda gde može, a naročito za demenciju, pošto su već participacije za te skupe lekove katastrofalno velike (60-75%) -

savete i uputstva za ophođenje imamo već na sve strane (preko neta), iskustva razmenjujemo preko ovakvih foruma -
ali!
ali, ali --- ono pitanje oko udruženja nije bilo samo zbog toga da li mi razumemo šta se dešava, kakva je bolest i kako treba da se ponašamo, nego bi valjda upravo takva udruženja - kao registrovane organizacije - trebalo da pomognu da se materijalni položaj oštećenih poboljša, da se eventualno organizuju nekakve konkretne akcije i paneli - koji bi nadležne naterali da ovakvu vrstu bolesti tretiraju kao invalidnost -

svaka vrsta demencije je odumiranje moždanih ćelija i posledica je trajno oštećenje mozga --- i svi znaju da tu nema povratka -
/ali ne, komisija namerno postavlja jednostavna pitanja... što ne pita za datum rođenja, datum prvog/jedinog porođaja? ili koliko je 22 manje 2 ili kako se pravi sarma, bilo šta drugo -/
 
Poslednja izmena:
Juce je moj otac samnom poveo znimljivu diskusiju.Naime,moji su se razveli kada sam imala 9god,otac je tad bio u Nemackoj,tj i ja sam se tamo rodila,ali moja mati kada sam dobila poziv tamo za skolu iskoristi tu situaciju te samnom se vratila u Srbiju pod izgovorom da ne zeli da ja pohadjam Nemacku skolu.Pravi razlog je bio ustvari razod,i sobzirom da sam bila vezana za oca,na taj nacin nas je fizicki razdvojila,ubrzo je podnela za razvod i cim ga je dobila,vratila se za Nemacku,a mene ostavila kod svoje sestre.Onda me je odatle otac odveo kod svog brata,gde se nikad nisam osecala udobno i stalno sam molila i jedno i drugo da me uzmu kod sebe,ali uvek sam dobijala odgovor da bi onaj drugi trebao da me uzme.Uglavnom,resavali su problem tako sto su slali novac,te moj otac juce veli meni da hoce da razgovara sa mojom mjkom da nece da iko pravi budalom da i ona mora placati alimentaciju!:dash:
Pitam ga za koga da placa,a on kaze za ovu malu sto ide u skolu,njoj treba i za ovu malu sto ne ide.Govorio je za moju decu koju nesmatra unukama,vec svojom decom i resice problem ako da novac!Stim da ga pustim da ode u Nemacku,jer je tamo navikao i odande ce mi,ko i moja mati pristane slati alimentaciju!Zanimljivo je bilo kad je rekao da meni ne treba alimentcija jer sam velika,ali za ove male se mora dati!Naopako kako je sve pobrkao a i nije,jer i dalje zivi po istom sablonu,daj pare i zavrsena prica.Nisam htela da mu ista objasnjavam,da je bolestan,da ne moze sam itd,vec sam rekla da se slazem,li da 27.ima zakazano kod lekara i da mora na taj pregled,pa cemo nakon toga razgovarati,i tako dobila na vremenu.
Kad ga pitam koliko ima dece,on kaze 4,a ima samo mene,a ja imam 3 kceri,a ja sam mu sestra koja mu je sa debelim vezama oduzela slobodu!:dash:
 
Kanarinka, znam da ti je tesko. Znam kroz sta sve prolazis. Svi smo u slicnim situacijama. Moja majka ponekad mene smatra svojom majkom, a ja sam istovremeno njena kcerka, koja je cas dete a cas odrasla zena i kojoj nekad zaboravi ime i pobrka sa svojim sestrama, pa misli da sam joj ja sestra. Komplikovano, jel da?:zcepanje:
Sa oprezom joj govorim da je njena majka umrla ili predjem brzo na drugu temu, jer su joj njene sestre jednom neoprezno to saopstile u losem trenutku pa je obukla crninu i naricala. Tetke su mi telefonirale uspaniceno, jer nisu mogle da joj skinu crninu i da je umire, to je nju jos vise razdrazilo. Morala sam da je podsetim u telefonskom razgovoru da postoji verovanje da ne valja crninu cas oblaciti cas skidati i da je podsetim da je vec nosila crninu za majkom i da je skinula odavno crninu. To je smirilo da me poslusa, ali sam istog dana morala da dodjem.
Poslednji put kada sam je posetila u domu i dovela na vikend kuci pomogla sam joj da se okupa i malo posle toga pitala je gde joj je majka. Bila je besna sto joj je majka malocas bila tu a onda je pobegla. Morala sam da joj pomognem, jer je u stanu tus kada visoka i dugo se zadrzava u kupatilu. U domu je kada niska. Ali, eto ona se osecala kao dete koje kupa majka. Izmisljala sam glupe razloge da opravdam pokojnu babu i trudila se da smestim majku u krevet. Srecom, brzo se smirila, ali je dugo plakala u krevetu kao dete. A plakala sam i ja kao dete.
Bila sam kod psihijatra-psiholozi i lekari opste prakse ne mogu da prepisuju lekove tipa sedativ, antidepresiv i sl. od proslog meseca. Dobila sam dijagnozu depresija i lekove. Mada je doktor na prvi pogeld bio u nedoumici kada je video kako sam doterana i kada sam ispricala da uspesno obavljam sve poslove, da sam uglavnom hiper aktivna... sve dok nisam zaplakala i rekla da mi je uzasno tesko. Doktor je rekao da lekovi nece promeniti mene kao licnost-i meni su se izdesavale neke stvari u detinjstvu koje su osavile posledice na moju licnost. Moji roditelji su bili suvise zahtevni i nametnuli su mi jak osecaj odgovornosti i grize savesti-tako je objasnio doktor.Ne bih sada da sirim tu pricu-recimo ja kao vukovac i djak generacije nisam bila najbolja za moga oca vec neuspesna, jer su drugi uspesni kao recitatori...a moja majka bi rekla na taj suludi komentar mog pokojnog oca>on to radi za tvoje dobro, sad imamo svadju u kuci... Sustina je da sam suvise pozrtvovana, zahtevam i nemoguce od sebe, satirem sebe da bih bila na visini zadatka... osecam grizu savesti ako nije sve kako treba, optuzujem sebe da nisam ucinila sve sto sam mogla...Mozes zamisliti sta to znaci sada kada je otac umro od kancera a majka obolela od demencije. Lekovi mogu da mi pomognu da opustenije posmatram situacije oko sebe, da manje projektujem prizore iz primarne porodice... da ne moram uvek da budem na visini situacije i resavam sve probleme... Valjda ce biti lakse:( To inace rade i svi ostali ljudi. Samo je kod nekog vise ili manje izrazeno i kod nekog komplikuje vise ili manje zivot, odnosno oziljci su vise ili manje vidljivi.Ide iz jedne u drugu krajnost). Jaaaako dobro je to sto smo ti i ja svesne uticaja odnosa iz primarne porodice. Doktor kaze da je to dobar pocetak za izlazak iz tog kruga. Problem je samo sto se pokusaj raspleta naseg zamrsenog kruga desava sada, kada nam je najteze.
Ne bi bilo dobro da optuzujemo roditelje u ovoj situaciji. Hvala Bogu, mi to i ne radimo. Ovo je trenutak prastanja i njima i nama.
A, hvala Bogu, ti imas tri devojcice. Pokloni im bezuslovnu ljubav. Ja nemam dece, a tako zelim da u buducnosti volim nekog bezuslovno, kao sto sam volela i volim svoje roditelje. I kad vec nisam mogla roditeljima da objasnim, da sam bar mogla nerodjenu decu da naucim bezuslovnoj ljubavi.
 
bezuslovna ljubav:
... Sustina je da sam suvise pozrtvovana, zahtevam i nemoguce od sebe, satirem sebe da bih bila na visini zadatka... osecam grizu savesti ako nije sve kako treba, optuzujem sebe da nisam ucinila sve sto sam mogla...Mozes zamisliti sta to znaci sada kada je otac umro od kancera a majka obolela od demencije. Lekovi mogu da mi pomognu da opustenije posmatram situacije oko sebe, da manje projektujem prizore iz primarne porodice... da ne moram uvek da budem na visini situacije i resavam sve probleme... Valjda ce biti lakse:( To inace rade i svi ostali ljudi. Samo je kod nekog vise ili manje izrazeno i kod nekog komplikuje vise ili manje zivot, odnosno oziljci su vise ili manje vidljivi.Ide iz jedne u drugu krajnost). Jaaaako dobro je to sto smo ti i ja svesne uticaja odnosa iz primarne porodice. Doktor kaze da je to dobar pocetak za izlazak iz tog kruga. Problem je samo sto se pokusaj raspleta naseg zamrsenog kruga desava sada, kada nam je najteze.
Ne bi bilo dobro da optuzujemo roditelje u ovoj situaciji. Hvala Bogu, mi to i ne radimo. Ovo je trenutak prastanja i njima i nama.
A, hvala Bogu, ti imas tri devojcice. Pokloni im bezuslovnu ljubav. Ja nemam dece, a tako zelim da u buducnosti volim nekog bezuslovno, kao sto sam volela i volim svoje roditelje. I kad vec nisam mogla roditeljima da objasnim, da sam bar mogla nerodjenu decu da naucim bezuslovnoj ljubavi.
Kliknite za proširenje...

Bezuslovna, ovo mogu doslovce potpisati i ja.Jedina je razlika što sam se ja ljekaru obratila za pomoć prije nego što je tati postavljena dijagnoza demencije. S tim što mi je rečeno da je moja depresija u uskoj vezi sa hashimotovim tireoditisom. Od prije nepune dvije godine pored hormonske terapije dobila sam i antidepresive koji su mi, moram priznati pomogli, i dovela sam"stvari" poprilično na svoje.
A onda se sve ovo dogodilo sa tatom.Najprije lutanja,jednom je autom sam pošao do vikendice a onda nazvao mamu i rekao joj da se nalazi u mjestu koje je totalno na drugoj strani i udaljeno preko 20 km od mjesta gdje je vikendica uz obrazloženje da pojma nema kako se tamo našao, par puta je zaspao u vožnji. Zaboravljanje osnovnih stvari, a onda trka od ljekara do ljekara. Sad kad vratim unazad film kako se to sve dešavalo, imam osjećaj da su se kod mog oca odjednom pojavili svi simptomi:nesanica, halucinacije, zaboravnost, nije nas prepoznavao, nije kuću prepoznavao,o prostorijama po kući i da ne pričam (urinirao je gdje stigne), morao je "nekud" da ide, da ide na posao (iako je u penziji već osam godina),nije mogao da čita, jedva se uspijevao potpisati, stalno pakovanje, skupljanje stvari po kesama, sakrivanje...Sve ovo u se odjednom događalo, takoreći u mjesec dana. U prvi mah, bila sam zbunjena, nisam mogla vjerovati da se to dešava. Zaista sam bila zatečena. Imala sam problem s tim što je moj otac uvijek bio veliki autoritet, što nisam mogla niti smjela da mu se usprotivim jer bi to onda pogoršavalo kompletu situaciju. Moram priznati da su mi tada mnogo značili ovi postovi koji su pisani na ovoj temi. Svaku noć dok sam dežurala pored oca (jer uvijek je neko morao biti dežuran, inače bi on haos po kući napravio), čitala samo ovu temu, tražila objašnjenja za mnogo toga.Zvala sam ljekara zbog svake nove promjene, a on je uporno govorio da treba strpljenja, da je bolest teška, da treba vremena da terapija počne da djeluje. Satima sam znala sjediti uz tatu i slušati njegove priče.Čitav život je bio autoritet i njegova riječ je bila zakon i zadnja u kući. Osjećala sam ogroman bijes jer sam imala osjećaj da je osim što je čitav život bio sebičan sad i u bolesti sebičan. A onda, dok sam po ko zna koji put sjedila uz njega i slušala njegove priče (o ko zna čemu), ne prepoznavajući me (naravno, po ko zna koji put) pričao mi je o svojoj djeci. Sasvim smireno i opušteno. Pitala sam ga kakva su mu djeca, da li je zadovoljan njima i tada mi je rekao ono što sam čitav život čekala da čujem. Rekao je da su mu djeca dobra, posebno ćerka, da se ogriješio o nju jer je bio mnogo strog, jer joj je nametnuo mnogo toga u životu ne dopuštajući da sama odabere. Tog momenta sav bijes koji sam osjećala prema njemu je prošao. Posle toga dugo sam razmišljala. Shvatila sam da se njegov otac na isti način ponašao prema njemu. Tek u ovoj bolesti smo saznali za neke traume koje je on preživio u djetinjstvu. Interesantno je kako u ovoj bolesti kod njih na površinu isplivavaju sve nepravde koje su im počinjene. Tatin ljekar kaže da su to akumulirana nezadovoljstva i stresovi i da i da je doslovce "čaša puna" i da mora da izađe vani.Bilo kako bilo, posle tog razgovora se nekako osjećam opuštenija. Opet pijem antidepresive jer mi je teško gledati ga ovakvog. Moram napomenuti da su halucinacije nestale, često ne prepoznaje mamu koja je stalno s njim, brat i ja smo s njim samo vikendom (i to na smjenu jer smo primijetili da ga uznemirava kad je stan pun i kad smo svi kod kuće), ne vozi auto, više ne zaključavamo kuću jer i ako izađe iz kuće on malo prošeta pa se vrati, spava nešto duže noću ali i kad se probudi zna pronaći kupatilo i ne budi nikoga da bi "išao kući" nego uzme knjigu i čita. E sad, činjenica je da čita naglas i vrlo je upitno da li shvata šta je pročitao, ali smo svi mi pored njega mnogo mirniji, u prvom redu majka. Jedan dan mi kaže:"vidiš ovu knjigu što čitam ("Deca ponoći" Salmana Ruždija), ovde ti se radi o nekim ljudima koji su malo poremećeni i tako hodaju svijetom i svašta pričaju", kad mi je to rekao nisam znala da li da se smijem ili da plačem. Drago mi što opet može da čita, ali kud baš to nađe da čita?! :zcepanje: Inače, ja živim sa mlađim bratom u drugom gradu gdje smo podstanari i oboje radimo. Svaki dan se s njim čujemo telefonom nekoliko puta i kad ja pričam sa tatom svaki put me pita gdje su mi braća?:) Iako ja imam samo jednog brata moj tata smatra da ima dva sina. Ima taj drugi brat i ime. :DU početku smo mu objašnjavali da ima samo dvoje djece, ali ja se više ni to ne trudim ispravljati jer ne vrijedi, samo ga zbunim, bude ga stid i onda počne da iskazuje nezadovoljstvo zbog sasvim nekih drugih stvari. Ljekar mi je rekao da ne pokušavam mnogo da mu objašnjavam, da ga pustim, da će ga proći kao i neke druge fiks ideje koje je imao. Sad trenutno nam je najveći problem ta voda koja mu se skuplja oko srca i hronično bolesna mokraćna bešika. Prošle nedelje smo imali problem jer nije mokrio skoro čitav dan. Pije diuretike a ne može da mokri!! Vodili smo ga urologu, i od tada je malo bolje. Kardiolog nam je inače na kontroli rekao da je usled skupljanja te vode oko srca, srce jako uvećano, infarkt i voda su učinili da je srce jako jako slabo. Nikakvi ni fizički ni psihički napori nisu dozvoljeni.
Baš sam se raspisala :rumenko: Ali nisam mogla da ne reagujem kad sam pročitala šta si sve napisala bezuslovna. Isti taj osjećaj odgovornosti, požrtvovanosti, stalna potreba biti na visini zadatka i ostalo....sve to sam imala (i imam) i ja kod sebe. To je ogroman teret kad to čovjek nosi godinama. Ljudi koji nisu dio moje porodice i koji me vole su imali običaj reći da ne mogu ja riješiti sve ovozemaljske probleme i da i ja imam pravo biti malo nesavršena i neposlušna. I da ti kažem, veliki sam ja buntovnik (vjerovatno negdje u sebi ;) ), pa sam znala nekad i učiniti nešto "mimo pravila", ali onda sam duboko u sebi patila i optuživala sebe zašto sam to učinila i slično, pa mi je onda bilo lakše da se ne bunim i "igram po pravilima".
Uh, baš sam pretjerala, evo neću više :)
 
Da, tako je Birdie. Dopunila si me, a neces mi verovati, eto i ja ovih dana radim analizu stitne zlezde, jako uvecan broj antitela.:roll: Ne znam da li da idem i na forum depresije, da li si i ti tamo. Antidepresive-seroxat pola ujutru- pijem od juce i ne osecam se dobro. Ne znam da li to mora tako u pocetku ili nije trebalo da citam uputstvo o nuspojavama pa sam malo uplasena.
Majku sam zvala jutros i pitam zasto ne gleda TV, a ona kaze da nema nista, da ne radi daljinski, da treba promeniti baterije... Kazem joj da pokusa da ukljuci televizor, a ona ce na to da moze da ga ukljuci, ali samo prikazuju neke slike. Nema filmova. Jooooj, prosla me jeza. Da li je moguce da ne moze danas da poveze slike u film:sad2: Desavalo se i ranije, dok je bila kod kuce, da je odbijala da ukljuci televizor, da se zali da ne radi ili da nema nista. Posle bi to proslo pa je gledala u televizor, koliko je razumela Bog dragi zna.
Mozda sam zbog toga jos i vise napeta. Znaaaam, to je takva bolest, podsetice me mnogi. I ja sam to sebi rekla i odustala sam od price o TV-u sa majkom. Rekla sam joj da sidje malo u dvoriste Doma ili da odmori posle rucka. Bila je zadovoljna tim pravcem razgovora, a opet neka tuga u meni stalno tinja i izjeda me iznutra.
 
Ta prica o tv-u kod mene traje po par puta dnevno.Moja majka cesto sedi u svojoj sobi,obicno u fotelji ili lezi na krevetu i gleda tako u prazno.Nekako ne mogu da se pomirim sa tim jer imam osecaj da tako ubija sebe jos vise.Od kad se doselila kod mene po hiljadu puta je pitam zasto ne gleda tv,ona je kaze da nema nista,samo neke gluposti i da tv gledaju besposlene zene.Takav stav je imala celog zivota i znala je cesto da kaze i dok je bila zdrava,da nju tv ne interesuje,pusti ga tek tako i da nju eto interesuje samo jedna serija,a ostalo nista i da ne moze da razume zene koje sede uvece ispred tv-a i gledaju serije i filmove,...Dugo sam se prepirala sa njom zbog toga.Objasnjavala sam joj da je takav nacin razmisljanja pogresan,da svako normalan gleda tv i da bar danas kad ima toliko programa svako moze naci sebi nesto sto ga interesuje,medjutim sve je to uzalud...ona i dalje uporno odbija da ga upali.
 
Poslednja izmena:
Moja majka je nekada, pre nego sto je obolela, pratila sve serije i cesto se svadjala kada smo komentarisali da preteruje. Zato me sada zabrinjava druga krajnost. Stvarno znaju da izludjuju tim kontra stavom. Cini mi se da sto god sugerisem za njeno dobro ona radi suprotno. Sve sam blaza u sugerisanju, pa i odustajem, a onda brinem sto sve ide u pravcu koji nije dobar za nju.
Dobila je injekcije OHB za jacanje organizma, a sada pije beviplex, jer doktor smatra da joj treba ojacati organizam. Ona ne izgleda slabo, ali nesigurno hoda i krvna slika joj bude losa (pad belih krvnih zrnaca). Lekar je rekao da sve treba u umerenoj meri primenjivati kod tih pacijenata-umerene setnje, odmaranje, dovoljno sna, blaga aktivnost u kuci... I sta cujem danas-moja tetka dosla u posetu i odvela majku dva kilometra u jednom pravcu do crkve i svoga stana i dva kilometra natrag pesice. Eto, da dokaze da ona moze da hoda. A kako objasniti dementnoj zeni da je to previse, kad ne mogu da objasnim ni tetki koja nema demenciju. To se vec dogadjalo i onda joj oteknu noge, mrzovoljna je, spava, raspituje se ko gde stanuje... nema pojma gde je bila kad je pitam uvece... a umorila se. Narednih dana nece da izadje ni do dvorista. A sve u Domu ignorise. Kada dolazim u posetu gledam da je taksijem odvezem do centra grada, a onda prosetamo po gradu i ona posle kuka da je umorna i da hoce kuci, pa moramo taksijem da se vratimo. Stvarno cu poludeti vise od svega i od svih
 
Mesec dana pre nego što ću je smestiti u dom - kupila sam joj nov fiksni bežični telefon /pošto je stari pokvarila ubacivanjem običnih baterija/ i jedno veče zvoni mi telefon, u prvom trenutku niko se ne oglašava, ali ubrzo čujem da moja majka gunđa povodom nekih inostranih političara "ah, opet taj..." --- elem, pobrkala daljinski s telefonom ;)
Ništa ja tad nisam reagovala, ali bilo mi je jasno da je bolest odmakla, pošto već te telefone - ni mobilni, ni fiksni - nikako nije uspevala da dopuni, a uskoro su joj isključili fiksni zbog neplaćenih računa.
Što se tiče gledanja TV-a, bitna je promena: ako je neko prethodno fanatično pratio serije i odjednom nema interesovanja - to je već znak za uzbunu. Žao mi je što nisam to ranije shvatila, ali evo moja majka se malo smirila, u domu je ne ostavljaju da sedi sama u sobi, a preko televizije prati vesti i kako-tako ih kapira. Nema još neke estremne simptome, ali ono što je odavno karakteristično i povremeno drastično - to je da često brka ja/ti i vi/oni, tako da joj se često desi da mi kaže nešto "kod tebe" a misli na sebe i obrnuto -
 
Kod mene frka od jutros.Naime trebalo je oca odvesti da vadi krv,tj da uradi labaratoriju jer sledece nedelje imamo zakazano kod interniste.Probudimo ga ranije,i kazem mu da se opere i da piski u posudicu za urin,otrcim da spremim dete za skolu i ne zurim dete jer odvesce je muz autom,i kad je bilo vreme da se krene udjem kod oca a on juri muve,niti je piskio u posudu,vec u wc,i ne moze sad,dete kasni u skolu,muz na posao a moj otac juri muve!Dete posaljem peske muz javi da kasni,i na jedvite jade nakon pola sata uspeo je da mokri,ajd sad juri da mu izvade krv,joj ljudi kako je pogubio pojam o vremenu i nista ne kapira!:sad2:
 
Zbunjuju ih predmeti, koje su koristili celog zivota, a pogotovo nove sprave i situacije. Moja majka je, dok je bila u stanu, stalno je zvala majstore da nesto poprave. I stalno pokusavala na smesan nacin sama da nesto popravi. Fioke su pune baterija za daljinski, jer kad god nije umela da rukuje njime, kupovala bi jos baterija. Majstori su vec poceli da izbegavaju njene pa i moje pozive, dok ja nisam shvatila da je problem u njoj a ne u stvarima. Doobro, bilo je i pravih kvarova. Cupala je zice od telefona, pocupala je fioke na ormanu... I sada, u Domu, stalno joj se kvari daljinski, ne radi televizor... ne dozvoljava da zovem dezurnog, jer kaze da nema para da plati. I uvek je nesto ili neko kriv za to.
Ne mozemo im poveravati ni naizgled nama najprostije zadatke. Moramo im reci da to urade u odredjenom trenutku dok smo pored njih ili u njihovoj blizini, inace nema nista od toga. Ja bih volela bar na par minuta da zaboravim na tu cinjenicu, ali posle par trenutaka majka uvek nesto uradi ili kaze sto me vrati u bolnu stvarnost. Stalno prisutna svest o tome ustedece nam vreme i zivce i bolje cemo se organizovati. Znaaam da je to ccesto tesko, jer se uzjogune i bas u tom trenutku ne zele da urade nesto. Vidim da u domu pricaju sa njima umilnim glasom i stalno ih hrabre da su odlicni i da je sve pod kontrolom. Zagrljaj i poljubac mogu mnogo da ucine. A ako nisu uvek pored nas, onda sladunjava prica i podrska. Gotovo kao sa decom.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top