Dekart - Mislim dakle postojim

[oziman]

Рекао сам да је аутобус прешао преко ноге. При чему су се осетима боје од којих је састављена слика аутобуса и ноге, придружили и осети бола. А ако би аутобус прешао преко целог тебе, онда би осете боје и бола сменило нешто треће које је сазнању трансцендентно[/I]
QUOTE]
Dobro,de...
Samo nemoj to da isprobavaš da preko tvoje predstava noge pređe predstavljajući autobus da se u predstavi ne bi pojavila I predstava boli osim
vizuelne predstave gaženja noge,a kamo li da izrežiraš I odigraš predstavu kompletnog gaženja predstave tvog tela da ne bi umesto predstave crnog gledao predstavu transcedentalnog...Samo ne znam s kojom predstavom bi gledao ako bi predstava busa I od predstave očiju naprvila "FLJIS!"

E,Ozi...Da nisi ti neki teatrolog mejbi?

Где сам помињао "представу трансцеденталног' и шта ти је уопште то. Рекао сам трансцендентно. После смрти чека нас нешто што је изван могућности сазнања. То није представа.
Са нестанком сазнајуће свести нестаје и представе а остаје то. А шта је то , питање је трансцендентно.

Ово је све што филозофија може рећи о томе:

Dakle, jedino u odnosu na pojave pojmovi prestanka i trajanja nalaze svoju primenu, a ne u odnosu na ono što se u pojavama manifestuje, to jest u odnosu na suštinu-po-sebi stvari; zato, primenjeni na tu suštinu, ti pojmovi više nemaju nikakvog smisla. To se vidi i u činjenici da je nemoguće odgovoriti na pitanje koje polazi od tih vremenskih pojmova, i da je svaka tvrdnja u davanju takvog odgovora, svejedno s koje strane dolazila, izložena ubedljivim prigovorima. Mogli bismo, doduše, tvrditi da naša suština-po-sebi traje i posle smrti, zato što bi bilo pogrešno reći da ona propada; ali, mogli bismo isto tako da tvrdimo kako ona propada, zato što bi bilo pogrešno reći da ona traje i posle smrti; u stvari, tačno je i jedno i drugo. Tu bi se, dakle, moglo postaviti nešto nalik antinomiji. Međutim, ta bi antinomija počivala isključivo na negacijama. U njoj bi se subjektu suda odricala dva kontradiktorno suprotna predikata, ali samo zato što cela kategorija tih predikata ne bi bila primenljiva na taj subjekt. Ako se, međutim, njemu ta dva predikata odriču ne zajedno već pojedinačno, stiče se utisak da se kod njega dokazuje predikat kontradiktoran predikatu koji mu se odriče u tom trenutku. A to se zasniva na činjenici da se tu porede nesamerljive veličine, ukoliko nas problem premešta na teren koji ukida vreme, a ipak nam postavlja pitanje o vremenskim odrednicama, koje je, dakle, jednako pogrešno i pripisati i odreći subjektu; to upravo znači: problem je transcendentan. U tom smislu smrt ostaje tajna.

Шопенхауер

Оно што знамо је да то сигурно није осет црног а поготову није скуп осета које доживљаваш док свестан замишљаш себе у несвести.

 

[phobos and deimos]

@ljubo

Slazem se u vezi jedinstva realnog i idealnog. Jer idealizam razvlaci materijalni bitak ali ne prihvata taj naziv, jedino naziv "duhovno" za taj bitak, bez kompromisa. Medjutim sa time se nista ne resava. Jer se ne pravi razlika izmedju oseta koji su direktna objektivacija materije i onih koji nisu. Ti mrzis balkance, jel tako? Ne mora alah da te pita, dovoljni su i marsovi sateliti. Sta je to sto mrzis? Svest? Materiju? Sposobnosti? Nesto mozes mrzeti samo ako to nesto ima nameru da ti naudi. Ja recimo ne mogu mrzeti kamen koji bi mi pao na glavu uprkos velikom bolu. Pre bih proklinjao sebe sto sam tuda prolazio i nekog coveka ako mi je rekao da skrenem tu. Ovo mi je sasvim dovoljno za izvesni oblik kartezijanstva. Ali u tome je i problem koji je na svojevrstan nacin kritikovao i Hajdeger. Tvoja filozofija ne odstupa od culnih opazanja i ne nadilazi " panteisticke antinomije". Kod tebe je covek odredjen samo kao prirodno bice, tacnije nema ga istinski. Materija, koja postaje svesna sebe. Zar to nije protivrecnost bitka? Zato ja ne spoznaje samo procese u telu vec nalazi i homo viator, homo ludens, homo creator, homo economicus, homo faber itd.. Ako spoznaje sebe ne bi smela nista od toga da nadje u sebi, ne bi imala svest o moralu i slobodi jer to i sama ne poseduje, cak suprotno, odredjuje se bas u suprotnosti u odnosu na prirodu. Spoj postoji ali ne i apsolutno jedinstvo. U tom parmenidovom jednom koji naglasavate ti, ozi i sima, svako na svoj nacin nista od navedenog ne postoji. Vec sam rekao vas nacin misljenja je iskljucivo anticki sto je i prirodno. Prvi filozofi su i bili materijalisti, fizicari. Medjutim ako se oslanjas iskljucivo na culna opazanja vec si u startu i odredio zakljucak da sustina sveta jeste svet. A to znaci i nuzno odbacivanje ontoloskog bica iako ga direktno ne porices u tekstu. Prvi, koji je to prevladao shvativsi da je priroda zapravo nesto sporedno i da ti sistemi ne doticu pitanje coveka je Kjerkegor, koji je smelo izjavio da egzistecija NEMA SISTEMA. Pitanje koje "ja" postavlja nije prirodna sila vec nesto drugo, cega nema u zakonu postojanja. Zakon postojanja nije taj stupanj. On je i dalje FILOZOFIJA PRIRODE.
Covek oslonjen na ta "prirodna" resenja i dalje ce ostati sa Kjerkegorovim pitanjima i uvek ih iznova postavljati. U takvim filozofijama je umnost sutnuta u stranu i poistovecena sa prirodnim silama, medjutim svet je isuvise komplikovan da bi se svaki zasebni fenomen sintetizovao u reci "teznja", "sila" ili volja zbog prividnih slicnosti, pri cemu onda radimo suprotno, i ono sto naizgled deluje kao energetski potencijal jer nije empirijski dostupno imenujemo energijom samo zato sto je ona bliza nasem raciu i empiriji.
Ako si u centru grada pogledaj oko sebe i odstrani sve sto je prirodno. Nece biti velike razlike, medjutim lako se vidi da to sto ostaje nije produkt prirode. Ako jeste onda protivreci sama sebi. I ne treba to da cudi, jer je ljudska licnost dublja od svih knjiga i svih umovanja.

 

[phobos and deimos]

@oziman

Objasni ti zasto ne kazes kad te zaboli zub da te je zabolela svest, posto je po tebi svest SAMO skladiste raznih oseta.

 

[Ljubo2]

OZIMAN

" Не него је слика у свести једнако објекат. Ради се о једном истом. Слика наспрам тебе је сав објекат који постоји.

Delimično tačno. Slika objekta koja stoji naspram subjekta jeste objekt, ali je isto tako objekt i ono što se u svesti OBJEKTIVIŠE kao slika objekta.

А оно што се такво у свести ОБЈЕКТИВИШЕ, објекат није.

Zvanično, po svim definicijama, objekt je sve ono što se nalazi naspram subjekta, nebitno da li je reč o slikama, osetima, stvarima, pojavama itd. Dakle, objekt je sve što može da postane predmetom subjektove spoznaje, bilo čulne ili vančulne. I ti tu definiciju ne možeš da promeniš a da ne napraviš zbrku i haos u svim oblastima ljudskog znanja i nauke.

А оно што се такво у свести ОБЈЕКТИВИШЕ, објекат није.

A šta je, ako objekt nije? Da li je «stvar po sebi»? Ako jeste, onda objasni u čemu je razlika ako sve ono što ceo svet podrazumeva pod rečju i pojmom «objekt», ti sada to nazoveš imenom «stvar po sebi»? Nema nikakve razlike, samo si jedan i isti pojam nazvao drugim imenom. Nema razlike čak ni ako kažeš da je «stvar po sebi» «nesaznajna», jer i sve ono što ceo svet naziva imenom «objekt» takođe je «nesaznajno». Dokaz tome su prirodne nauke, fizika, hemija, biologija, pa i psihologija, koje se ubiše, ali još uvek bez uspeha, da odgonetnu tajnu postojanja svega onoga što uopšte može da bude predmetmo spoznaje subjekta, što se naziva imenom «objekt». Prema tome, Ozimane, čak ako objektivni svet nazoveš imenom «stvar po sebi», nisi ništa novo rekao, već si samo godinama tucao toplu vodu.

Једино што можеш јесте да слици аутобуса састављеној од осећаја боје, додаш још осећај мириса, чврстоће, укуса, топлоте, звука. Све осећај до осећаја које је створила сазнајућа свест и који постоје само док се ОСЕЋАЈУ. То не доказује да је аутобус стварни објекат већ да је он у целини састављен из продуката свести и да постоји само као такав у истој. Као што бол не постоји ван свести када га не осећаш тако не постоји ни боја, ни мирис, ни укус, ни чврстоћа , ни топлота када их не осећаш.

Sve je to tačno tako, Ozimane, ali ti uopšte ne shvataš u čemu je poenta same činjenice da percepirani objekt nikada za subjet nije ono isto što taj isti objekt za samoga sebe, kao «stvar po sebi», jeste. Ne shvataš u čemu je poenta, na primer, zašto je jedno jagnje koje mirno pase travu na livadi za sebe i u sebi nešto sasvim drugo, nego za čoveka koji percipira to jagnje, koji ne vidi jagnje, nego mirišljavu i ukusnu jagnjetinu na ražnju. Da bi shvatio u čemu je poenta, prvo moraš dobro da poznaješ «Zakon postojanja», tj. logiku Nagona samoodržanja, (logiku sedam sposobnosti svesti) po kojoj sama svest u svojstvu subjekta koji percepira objekte, POSTOJI. Suština te logike je upravo u samom kvalitetu i sadržaju percepcije svih objekta sa kojima subjekt dolazi u dodir, koje ti nazivaš imenom «predstvava». To je ono što se u nauci zove imenom «informacija», a u običnom životu i govoru, imennom «životno iskustvo» ili «znanje». Za subjekt uopšte nije važno šta svi ti objekti koje on percipira jesu sami za sebe, već šta oni jesu za subjekt, u smislu da li za subjekt imaju značenje dobra ili zla. Zato jer to je jedini način da subjekt opstane u svetu objekata koji na razne načine utiču na njega u smislu što mu neki ugrožavaju opstanak, pa ih subjekt percepira i oseća, a zatim i razumeva kao «zlo», a neki mu pogoduju i omogućuju opstanak, pa ih on oseća i kasnije razumeva kao «dobro». Zatim subjekt sve percipirane objekte u svojoj svesti razvrstava u dve kategorije – na one koji za njega imaju značenje zla, i na one koji imaju značenje dobra. Zatim u sebi putem svoje sposobnosti mišljenja formira svoju «volju» da se sjedinjuje ili koristi objekte koji za njega imaju značenje dobra, a izbegava ili se brani od objekata koji za njega imaju značenje zla. I upravo to je suština evolucije cele prirode u kojoj su svi objekti, ma koliko različiti bili, za sebe i u sebi istovemeno i subjekti, koji na isti način, uz pomoć svojih sedam sposobnosti osećaju i pamte jedni druge i u skladu sa svojim znanjima i osećanjim teže jedni ka drugima, ako jedni prema drugima imaju pozitivna osećanja ili iskustva, ili beže jedni od drugih, ako su ta osećanja i iskustva negativna. U nauci se, na primer, odavno zna da sve što u prirodi postoji ima svoje «DA» i svoje «NE».

Eto, tek kad se na ovakav način objasni svha subjektove percepcije objekata i stvaranje predstave o njima, tj. kad se objasni da je sve to u funkciji nagona samoodržanja svih subjekata u prirodi, koji su svi istovremeno i objekti, stvari postaju potpuno jasne i tek to je prava filozofija i nauka. A ta Šopenhauerova i tvoja filozofija koja se svodi na pojmove «svet je moja predstava» i «stvar po sebi», nema nikakvu vrednost, jer u toj filozofiji nema objašnjenja ni šta je subjekt i kako i zašto postoji, ni šta je objekt kao «stvar po sebi», ni šta je percepcija i čemu ona služi, ni šta je «predstava sveta», ni šta je «volja» i čemu ona služi - jednom rečju Šopenhauerova filozofija ne objašnjava apsolutno ništa.

Јави се тек када и ако уопште успеш појмити да боје, мириси, укуси, чврстоћа ,топлота нису на предметима већ у сазнајућој свести као субјективни осети. Док то не урадиш, свака дискусија је бесмислена.

O tome nema smisla diskutovati jer to i mala deca znaju. Ono šti ti ne znaš i ono o čemu u ovom trenutku ima smisla diskutovati, jeste pitanjew ŠTA je subjekt, KAKO postoji i ZAŠTO postoji. Tek kad ovo shvatiš, shvatićeš i šta je objekt i šta je «stvar po sebi» i šta je «predstava sveta». I shvatićeš šta su sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i šta je nagon samoodržanja i šta je Zakon postojanja. I tek to budeš shvatio, javi se da sa mnom diskutuješ. U protivnom nemoj više da mi dosađuješ sa tom svojom dečjom filozofijom

 

[Ljubo2]

SUPERKULER:

Ljubi je samo greška što žarko želi da je shvatio principe postojanja. A principe smišlja čovek - e to je ljudska predstava o svetu, a svet je zaista jedna "neprincipijelna koalicija" svega I svačega!

I dalje ne praviš razliku između pojmova "sposobnosti" i "mogućnosti", pa zato ne pravi ni razliku između pojmova "principi" i "zakoni". Sposobnosti je samo sedam, a mogućnosti je bezbroj. Sposobnosti se ne stvaraju, jer one su nestvorive i neuništive, a mogućnosti su i stvorive i uništive i to isključivo uz pomoć sedam sposobnosti. Ako ima sposobnosti, tada ima i mogućnosti i obrnuto. Jer sposobnosti, pošto postoje kao nestvorive, uvek imaju značenje uzroka, a mogućnosti, pošto mogu da se stvore uz pomoć sposobnosti, uvek imaju značenje posledice.

A šta su zakoni i principi? Isto su to što su i sposobnosti i mogućnosti. Sedam sposobnosti, to su zakoni, a sve ono što se pomoću njih stvara su principi.

A šta se stvara pomoću sposobnosti?

Stvaraju se mnogobrojna različita iskustva, tj. znanja, koja postaju principi po kojima se deluje.. Principi u vidu znanja uvek iznova nastaju, menjaju se i pamte, ako valjaju, ili zaboravljaju, ako ne valjaju, kada se pronađu bolji koji valjaju.

 

[Ljubo2]

PHOBOS AND DEIMOS

" Slazem se u vezi jedinstva realnog i idealnog. Jer idealizam razvlaci materijalni bitak ali ne prihvata taj naziv, jedino naziv "duhovno" za taj bitak, bez kompromisa.

Suština bitka jeste «duhovno» jer duhovno je svest. Samo što ovom idealističkom shvatanju nedostaje znanje da je sve materijalno nastalo samonaprezanjem i samopokretanjem duhovnog i da su duhovno i materijalno samo dva različita stanja ili pak ugla opažanja jedne i iste prirodne sile i pojave.

Ti mrzis balkance, jel tako? Ne mora alah da te pita, dovoljni su i marsovi sateliti. Sta je to sto mrzis? Svest? Materiju? Sposobnosti? Nesto mozes mrzeti samo ako to nesto ima nameru da ti naudi.

Ne mrzim ja Balkance jer oni nisu ništa gori od ostatka sveta. Ono što ja mrzim je ljudsko neznanje i laž po kojoj ljudi širom sveta, na svoju štetu i zlo, žive i u to svoje neznanje, laž i zlo se zaklinju kao da imaju značenje dobra i istine.

Tvoja filozofija ne odstupa od culnih opazanja i ne nadilazi " panteisticke antinomije".

Panteizam je pre religija po kojoj su Bog i Priroda jedno i isto, u kojoj ne postoje dokazi i logička objašnjenja da može da se razume da je to zaista tako, već mora da se veruje. Moja filozofija nudi argumente koji su u nauci i ljudskom iskustvu već poznati i nudi logiku da su svest i materija jedno i isto i da sem svesne materije nkakvog drugog postojanja nema, pa je moja filozofija u neku ruku podizanje panteističke religije/filozofije na nivo nauke. Nauke o svesti – materiji, odnosno, Nauke o nagonu samoodržanja kao jedinopostojećoj prirodnoj sili i pojavi.

Kod tebe je covek odredjen samo kao prirodno bice, tacnije nema ga istinski. Materija, koja postaje svesna sebe. Zar to nije protivrecnost bitka?

Nisi razumeo do kraja. Jedno je pojam «čovek-telo», a drugo je pojam «čovek-svest-jastvo». Čovek-telo ne postoji istinski jer čovek-telo je složena organizacija i hijerarhija kretanja i rada mnoštva velikih i malih «svesti-jastava», koja sva preživljavaju nakon smrti i raspada «čoveka-tela». Među kojima postoji i ono istinsko, ljudsko svesno jastvo, koje u telu čoveka igra ulogu kolektivne svesti sih «svesti-jastava» i koje stoji na vrhu hijerarhije «čoveka-tela» i njime upravlja. To čovekovo svesno jastvo ima oblik elektromagnetnog polja koje obavija i prožima celo telo, pomoću kojega rade mozak i nervni sistem tela i koje igra ulogu informatičkog sistema u telu preko kojeg su informatički povezane sve ćelije i organi u telu, kako bi telo moglo da deluje kao kompaktna, živuća celina i biće. Ovo čovekovo svesno elektromagnetno polje može da se odvoji od tela i nastavi samostalno i svesno da živi i bez tela. Dakle, i kad čovekovo telo umre i raspadne se, delovi i delići svesti od koje je bilo sagrađeno, koji imaju značenje «bitka» («postojanja») i dalje ostaju da postoje, kao što su postojali i pre nego su ušli u sastav čovekovog tela, i tu ne postoji nikakva «protivrečnost bitka».

Zato ja ne spoznaje samo procese u telu vec nalazi i homo viator, homo ludens, homo creator, homo economicus, homo faber itd.. Ako spoznaje sebe ne bi smela nista od toga da nadje u sebi, ne bi imala svest o moralu i slobodi jer to i sama ne poseduje, cak suprotno, odredjuje se bas u suprotnosti u odnosu na prirodu.

Čovek ne spoznaje sebe samo u sebi, već i sebe kao deo ljudskog društva i deo cele prirode, jer bez njih ne bi mogao da postoji, isto kao ni bez sebe samoga. Čovek, i ne samo čovek, već apsolutno sve velike i male stvari od kojih se svemir sastoji može da opstane samo organizovano, u zajednici sa drugim ljudima i sa celom prirodom. Zato se evolucija cele prirode i svodi na organizaciju, jer sve materijalne forme od kojih se priroda sastoji, isključivo su samo oblici organizovanog kretanja i rada svesne materije i ništa drugo. Zato, da bi mogao efikasno da se održi u životu, čovek mora da upozna i sebe i ljudsko društvo i prirodu, da bi tako mogao što lakše da se uklopi u njihovu organizaciju živta i rada.

Evolucija i organizacija života i rada u prirodi se odvija etapno, počevši od najnižih oblika organizacija - elementarnih čestica u atomu, pa ide dalje sa organizacijom atoma u ćeliji, pa ćelija u organima tela i telu i na kraju organizacija ljudi u ljudskom društvu. Sve su etape i nivoi razvoja koje su nastajale i razvijale se postupno jedna po jedna. Vrhunac razvoja svake od ovih etapa dostizao se i završavao u trenutku kada se pronađe najbolje prirodno i univerzalno rešenje organizacije života i rada subjekata unutar svake od ovih organizacija u hijerarhiji. A to se uvek događa kad se u društvu, sa značenjem ekonomske zajednice uspostavi ravnopravan društveni i ekonomski poredak, koji ima značenje najbljeg prirodnog rešenja ostanka svih subjekata u zajednici, sa značenjem najboljeg rešenja izbegavanja zla, a ostvarenja dobra. U ljudskom telu, atomi kao ekonomske zajednice elementarnih čestica, pa ćelije, kao ekonomske zajednice atoma i ljudsko telo kao ekonomska zajednica ćelija i organa, su dostigli maksimum svog razvoja, jer sve te vrste organizacija imaju značenje ravnopravnih društvenih i ekonomskih poredaka i te vrste organizacija se ne razvijaju dalje jer nemaju kud dalje. Ono što se sada razvija i što ima značenje nove etape ravoja u hijerarhiji, jeste razvoj ljudske ekonomske zajednice, koji će da se završi kad svi ljudi u svetu naprave svoju jedinstvenu i ravnopravnu društvenu i ekonomsku zajedici. Razlog što ona još uvek nije na tom razvojnom nivou je neznanje tog najboljeg i univerzalnog prirodnog oganizacijskog rešenja, za kojim ljudska vrsta još uvek, putem iskustva, kroz robovlasništvo, feaudalizam kapitalizam, fašizam i komunizam, još uvek traga. Onaj ko u ljudskom telu ne poznaje to rešenje je upravo ova naša ljudska svest, u obliku elektromagnetnog polja koje obavija i prožima ljudsko telo, koja vodi telo kroz život tragajući, u zajednici sa drugim ljudima, najbolje rešenje kako da svoje telo što duže i bezbolnije u životu održi. To je spor proces učenja i ljudske svesti se uvek iznova reinkarniraju u ljudska tela sa jedinom svrhom, a to je da uče o «dobru i zlu», sve doka na kraju ne shvate da samo ravnopravan društveni i ekonomski poredak ima značenje dobra, a svaki neravnopravan, značenje zla i dok ne odluče da taj ravnopravan poreedak i uspostave. Da bi zatim počela jedna nova i još viša etapa razvoja svesti, a to je, uključivanje ljudske svetske ravnopravne društvene i ekonomske zajednice i povezivanje sa drugim sličnim ekonomskim ljudskim zajednicama širom naše galaksije. Da bi se to desilo, sem što je uslov da ljudi na Zamlji naprave ravnopravan društveni i ekonomski poredak, već je uslov i to da se u sve ljude sveta inkarnira i informatički ih sve poveže u jednu živuću celinu i biće, jedno po hijerarhiji još više i šire elektromagnetno svesno polje nego što je ljudsko, da bi tako čovečanstvo postalo jedinstveno, živuće svesno biće poput ljudskog tela, ili poput ćelija u ljudskom telu, ili poput atoma u ćelijama.

Eto, takav je cilj i proces evolucije svesne materije celog svemira, koji se završava kada ceo svemir bude, pomoću najšireg svesnog elektromagnetnog svesnog polja, iz kojeg razvoj svemira i počinje, bude povezan u jednistvenu svesnu živuću celinu i biće. Što podrazumeva da sem ovih sitnih i prostorno malih svesti u svemiru, postoji i jedna najšira i u hijerarhiji svemira Najviša Svest. Međutim, pre početka razvoja svemira, tj. pre Big-Bang-a, sve je to bila samo JEDA SVEST, jedno svesno elektromagnetno (kvantno) polje. I sva ta manja svesna elektromagnetna polja koja su se u trenutku Big.Bang-a izdvojila iz njega i počela samostalno da se kreću, sadržavala su i još uvek sadrže u sebi sve osobine i moći te jedinstvene svemirske svesti iz koje su se izdvojile, Te moći su naravno njihovih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti, po kojima svaka svest u hijerarhiji, kako ona najviša, tako i ona najmanja i najniža, postoji sama po sebi kao svoj i uzrok i posledica,

Ovo objašnjenje postojanja svesti i materije nije posebno ni idealističko, ni materijalističko, već je istovremeno obadvoje – i idealističko i materijalističko. Zato jer su svest i materija jedno i isto.

Tesla u svom intervjuu novinaru iz 1899 s punim pravom, na jednom mestu kaže: «Sve je energija». Na drugom mestu kaže: «Sve je svetlost». Na trećem mestu kaže: «Sve je elektricitet». Ja na ovo Teslino mogu još samo da dodam i ovo i kažem: «Sve je svest».

 

[SUPERKULER]

PHOBOS AND DEIMOS




Suština bitka jeste «duhovno» jer duhovno je svest. Samo što ovom idealističkom shvatanju nedostaje znanje da je sve materijalno nastalo samonaprezanjem i samopokretanjem duhovnog i da su duhovno i materijalno samo dva različita stanja ili pak ugla opažanja jedne i iste prirodne sile i pojave.






Panteizam je pre religija po kojoj su Bog i Priroda jedno i isto, u kojoj ne postoje dokazi i logička objašnjenja da može da se razume da je to zaista tako, već mora da se veruje. Moja filozofija nudi argumente koji su u nauci i ljudskom iskustvu već poznati i nudi logiku da su svest i materija jedno i isto i da sem svesne materije nkakvog drugog postojanja nema, pa je moja filozofija u neku ruku podizanje panteističke religije/filozofije na nivo nauke. Nauke o svesti – materiji, odnosno, Nauke o nagonu samoodržanja kao jedinopostojećoj prirodnoj sili i pojavi.



Nisi razumeo do kraja. Jedno je pojam «čovek-telo», a drugo je pojam «čovek-svest-jastvo». Čovek-telo ne postoji istinski jer čovek-telo je složena organizacija i hijerarhija kretanja i rada mnoštva velikih i malih «svesti-jastava», koja sva preživljavaju nakon smrti i raspada «čoveka-tela». Među kojima postoji i ono istinsko, ljudsko svesno jastvo, koje u telu čoveka igra ulogu kolektivne svesti sih «svesti-jastava» i koje stoji na vrhu hijerarhije «čoveka-tela» i njime upravlja. To čovekovo svesno jastvo ima oblik elektromagnetnog polja koje obavija i prožima celo telo, pomoću kojega rade mozak i nervni sistem tela i koje igra ulogu informatičkog sistema u telu preko kojeg su informatički povezane sve ćelije i organi u telu, kako bi telo moglo da deluje kao kompaktna, živuća celina i biće. ».

Nije svest pokretač,već je duhovno biće čoveka pokretač svesti! Duhovno biće oživljava svest! Kad duhovno biće napusti svest-ona prestaje da funkcioniše.
Kad duhovno biće smanji aktivnost,aktivira se podsvest -niži energetski nivo bića I biće sanja (sanjaju sva živa bića,ali čovek najsloženije snove-drvo,recimo ,sanja vetar!).
Duhovno biće je himerastični životni-egzistencijalni podsticaj biću I nema posebnih misli ni emocija-ima samo egzistencijalni poriv!
Medicinari se svakodnevno "sudaraju" s duhovnim bićem I gledaju da budu stalno u skladu s njim!Najveća tajna I medicine!
Ljubo,bez duhovnog bića,čovek ne može da živi-nikakva energija ni elektrošokovi ne pomažu...
Živa bića nisu proste mašine!

 

[oziman]

Delimično tačno. Slika objekta koja stoji naspram subjekta jeste objekt, ali je isto tako objekt i ono što se u svesti OBJEKTIVIŠE kao slika objekta.

Оно што се објективише као слика само по себи није објекат, о томе се ради. У сазнајућу свест улази његова објективиција у виду слике, а не оно само. Самим тим, то само по себи , када није опажено, не може бити објекат јер није ушло у сазнајућу свест. Није се објективисало у виду слике у нечијој свести. То је дакле само по себи нешто друго а не објекат.

А шта је онда то када није ова слика пред нема?

То је друга тема. Оно што знамо је да то што се објективише као слика, само по себи није такво какво се објективише.

Ево шта је Шопенхауер рекао о томе:

"Postojanje, koje je uslovljeno saznanjem, jeste iskljucivo postojanje u prostoru, pa, prema tome, postojanje neceg prostornog i delotvornog: samo je to uvek nesto saznato, pa, shodno tome, i postojanje za drugog. Nasuprot, sve
sto na taj nacin postoji, moze imati jos i postojanje za sebe sama, za koje mu nije potreban nikakav subjekat. Ali to postojanje za sebe sama ne moze biti ni prostornost ni delotvornost zajedno sa ispunjavanjem prostora, vec je to nuzno posotojanje druge vrste, naime postojanje izvesne stvari po sebi, koja upravo kao takva nikad ne moze biti objekat."

Шопенхауер

A šta je, ako objekt nije? Da li je «stvar po sebi»? Ako jeste, onda objasni u čemu je razlika ako sve ono što ceo svet podrazumeva pod rečju i pojmom «objekt», ti sada to nazoveš imenom «stvar po sebi»? Nema nikakve razlike, samo si jedan i isti pojam nazvao drugim imenom. Nema razlike čak ni ako kažeš da je «stvar po sebi» «nesaznajna», jer i sve ono što ceo svet naziva imenom «objekt» takođe je «nesaznajno». Dokaz tome su prirodne nauke, fizika, hemija, biologija, pa i psihologija, koje se ubiše, ali još uvek bez uspeha, da odgonetnu tajnu postojanja svega onoga što uopšte može da bude predmetmo spoznaje subjekta, što se naziva imenom «objekt». Prema tome, Ozimane, čak ako objektivni svet nazoveš imenom «stvar po sebi», nisi ništa novo rekao, već si samo godinama tucao toplu vodu.

Објекитвни свет није ствар по себи. Објективни свет је управо тај скуп слика наспрам субјекта. То су једине објективације. Једино што је наспрам сазнајућег субјекта.
Ствар по себи се тако објективише, као скуп слика, али сама по себи то није, већ нешто друго.

O tome nema smisla diskutovati jer to i mala deca znaju.

Јел. И мала деца знају да боје нису на предметима, топлота у ватри , укус у храни.

Па како онда ти то ниси знао када си први пут чуо од мене. Тачније, зашто то још увек не знаш?

Ако тврдиш да то знаш, па хајде онда да применимо то знање.

Оди негде у природу и тој сцени коју опажаш, дакле овако нечем, одузми све што постоји само у твојој сазнајућој свести а не на предметима. Дакле, одузми овој сцени боју, мирисе, укусе, чврстоћу, топлоту.

И? Шта је остало од ове сцене када си одузео све то као оно што на предметима није?

Јел остала оваква сцена?

Надам се да ниси толико глуп да кажеш да јесте. Јер , сећаш се, одузели смо боју и све остале осете. Дакле изван сазнања нема више такве сцене. Нити има црно белог. Јер и те осете боје смо одузели. Нити има обриса облика, јер и ти обриси облика морају имати неку боју, да би их опазио или замислио.

Дакле, у твојој сазнајућој свести одузевши све секундарне квалитете није остало НИШТА за сазнање.

Јел то знаш, као што што то зна свако мало дете?

 

[SUPERKULER]

Ne možeš ti oduzimati ništa Ozi! Jedino da si neurohirurg I da poznaš mapu vidnog korteksa pa ivaziono laserom spržiš
centar za boje...
Evo,oduzmiboje s tvojih slički!Kerec,ne ide? Nemoj pričati...

A inače nisi odgovorio na ovaj post Ozi:

Nemam ja dilemu da li je kauzalnost umna ili vanumna delatnost...To je "stil" mišljenja...S druge strane ,moguće je akauzalno,induktivno mišljenje...
Međutim ,to ne odgovara na moje pitanje kako nastaje crvena,a kako plava boja u našem umu...
Svakako I boje su u našem umu (ili mozgu-meni nema veze ko kako to zove)...
Ali...Moram da upozorim da na taj ,estetski.način,nastaju u nama svi naši utisci!
Nešto drukčije nastaju misli o tim utiscima!
Nadam se da svi vide te razlike,a I Kant je razdvojio utiske od misli o utiscima!
Zar je utisak nešto drugo od percepcije? Isto što I senzacija?
A senzitivnost? Ljubina sposobnost da živa,ali mirna površina svesti se zatalasa kad nešto padne na nju?
Ali sam doživljaj crvene I plave je fantazija života-rekao bih,mada
vremenom,s godinama gube prvobitnu neverovatnu lepotu!
Koje je to čudo od doživljaja boja?
Je li Dekartes bio slep?

 

[oziman]

Ne možeš ti oduzimati ništa Ozi! Jedino da si neurohirurg I da poznaš mapu vidnog korteksa pa ivaziono laserom spržiš
centar za boje...
Evo,oduzmiboje s tvojih slički!Kerec,ne ide? Nemoj pričati...

Већ сам ти одгворио нa то али очито у ветар.

Одузети у овом случају значи означити све оно у искуству што је продукт наше сазнајуће свести од онога што није? Шта је ту спорно. Јел морам да цртам и то?

Ево, циљ је у овој сцени одузети крушке од осталог:

Дакле, видимо две крушке, и означавамо их натписом. На тај начин прошли смо кроз тај "компликовани "поступак селекције једног од другог.

Исто тако.

У овој сцени означавамо све оно што је истој придодала сазнајућа свест, како би то СЕЛЕКТОВАЛИ од онога што није.

Јел сада јасно?

 

[SUPERKULER]

Ybg,sad SELEKTUJEŠ,a u prethodnom postu si ODUZIMAO!
A ja te sličke I dalje vidim neselektovane,neodvojene I neoduzete!
Ne veruješ svojim očima? Pusti to Ozi-to se samo tako figurativno kaže
za iznenađujuću situaciju...
(Recimo zatekneš kuma u krevetu s tvojom ženom I ne moš da veruješ svojim očima...)
Te spekulacije su samo tvoji pokušaji da noumenalno primeniš na fenomenalno...
To ti služi samo da bolje svrstaš fenomene,a da manipulišeš s njima
Možda da si BOG kao onaj koji je jok...Možda bi I uspeo?

 

[Ljubo2]

SUPERKULER:

Nije svest pokretač, već je duhovno biće čoveka pokretač svesti! Duhovno biće oživljava svest! Kad duhovno biće napusti svest-ona prestaje da funkcioniše. Kad duhovno biće smanji aktivnost,aktivira se podsvest -niži energetski nivo bića I biće sanja (sanjaju sva živa bića,ali čovek najsloženije snove-drvo,recimo ,sanja vetar!). Duhovno biće je himerastični životni-egzistencijalni podsticaj biću I nema posebnih misli ni emocija-ima samo egzistencijalni poriv! Medicinari se svakodnevno "sudaraju" s duhovnim bićem I gledaju da budu stalno u skladu s njim!Najveća tajna I medicine!Ljubo,bez duhovnog bića,čovek ne može da živi-nikakva energija ni elektrošokovi ne pomažu...Živa bića nisu proste mašine!

Da li si ti pročitao i jedan moj post? Možda jesi, ali nisi shvatio ama baš ništa. Žali bože vremena koje trošim u ovoj prepisci s vama. Čuj pametnjakovića: Nije svest pokretač, već je duhovno biće čoveka pokretač svesti! Šta ti radiš na filozofiji - zašto nisi učio za popa, pa bi sada mogao svojim vernicima da pričaš o ljudskim dušama do mile volje i praviš se pametan, a da pojma nemaš, ni ti ni tvoji vernici o čemu pričaš. Ja sam mali milion puta ovde objasnio šta je i "svest" i šta je "duša čoveka" i to moje objašnjenje može i iskustveno, eksperimentom da se dokaže i do kraja razume, a ti sada pokušavaš to moje objašnjenje i argumente da oboriš tamo nekim popovskim terminom i pojmom "duša čoveka" o kojem niko na svetu blage veze nema ni šta je ni kako je.

Evo, hajde po milion i prvi put da objasnim šta je i "svest" i šta je "duša čoveka" i pazi, ubuduće da se više ne zezaš sa mnom i pokušavaš da tako visokoumno obaraš moje stavove i objašnjenja.

ŠTA JE SVEST?

Svest je ono što ima sposobnost da bude svesno nečega - bilo čega. To je ono što postoji i raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti - naprezanja, kretanja, opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja - jer ove sposobnosti su uslov i postojanja svesti i njene svesnosti. Bez ovih fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji svest ne može ni da postoji, niti da bude svesna. Konkretno, svest je ono što se u nauci zove imenom "energija/materija", za koju se jedino naučno može dokazati da postoji i da raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti. Dakle, svest je ono za šta Tesla tvrdi da jedino postoji i da se u stvarnosti objektivno i fizički manifestuje kao energija, kao svetlost i kao elektricitet.

A šta je čovek i šta je duša čoveka?

Čovek je visoka organizacija malih i velikih polja tih svesnih energetskih, svetlosnih, elektomagnetnih polja koja se nalaze jedni unutar drugih. Elementarne čestice kao najmanja elektromagnetna polja sa najbržom vibracijom i najvećom gustinom se nalaze unutar elektronske ljuske atoma kao jednog šireg i većeg elektromagnetnog polja sa sporijom vibracijom i manjom gustinom. Zatim, atomi kao svetlosna, energetska, elektromagnetna i svesna polja sa sporijom vibracijom i manjom gustginom se nalaze unutar ćelija ljudskog tela koja su još šira i veća svesna, svetlosna i elektromagnetna, energetska polja sa još sporijom vibracijom i manjom gustinom. I na kraju, sve ćelije ljudskog tela se nalaze unutar jednog još šireg elektromagnetnog svesnog, energetskog, svetlosnog polja, sa još sporijom vibracijom i manjom gustinom. I upravo ovo najšire, svesno, elektromagnetno, svetlosno polje, unutar kojeg se nalaze sve ćelije i svi organi ljudskog tela, je to što ti zoveš imenom "čovekova duša". Ona može da se odvoji od ljudskog tela i živi i bude svesna i bez njega isto kao što to mogu i sve ćelije i svi atomi i sve elementarne čestioce koje su sve žive i svesne. Celo čovekovo telo može da se raspadne u paramparčad i da sve ostane i dalje živo i svesno, kao što je bilo i pre nego je ušlo u sastav ljudskog tela kao jednog od oblika visoke organizacije svog kretanja i rada, sa značenjem ekonomske zajednice.

Sve ovo ne bi bilo moguće da sve ove energetske, svetlosne i elektromagnetne čestice, velike i male, nisu svesne, tj. da ne raspolažu sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti, naprezanja, kretanja, opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja, pomoću kojih i jesu to što jesu - i svest i energija i svetlost i elektricitet.

Sve ovo je već naučno provereno, dokazano i argumentovano. Na primer, dokaz za postojanje onog najšireg ljudskog elektromagnetnog polja koje obavija ljudsko telo, koje vrši ulogu ljudske svesti i ljudske duše, može da posluži i ono obično pucketanje električnih varnica koje se čuje i u mraku vidi u vreme dok čovek skida sa sebe neki sintetički džemper. Ili, na primer, uzmi mačku u mraku pa mahni rukom uz njena leđa uz dlaku pa ćeš da vidiš kao varnice sevaju. Ili pogledaj na internetu u Google pod imenom "lighting ball" i videćeš svetlosne, elektromagnetne kugle kao šetaju prostorom tamo-amo kao muve. I upravo te svetlosne, elektromagnetne kugle su žive i svesne "ljudske duše" koje šetaju prostorom bez ljudskih tela.

I na kraju, Superkuler, nemo' viš' se zekiš sa mnom i svojim "visokim znanjem" iz nauke, filozofije i religiuje "obaraš" moj "Zakon postojanja" i njegovih sedam sposobnosti, jer ću se ozbiljno naljutim na tebe..

 

[Ljubo2]

OZIMAN:

" Оно што се објективише као слика само по себи није објекат, о томе се ради.

Pazi, molim te, slika bandere u glavi jeste objekt, a bandera nije! Šta je tebi, da li si ti čitav? Na osnovu činjenice da slika bandere koja se nalazi u tvojoj glavi nije objekt, već samo slika objekta, ti već godinama pokušavaš da nas ubediš da ni ona bandera koja se nalazi izvan ljudske glave, koju je glava slikala i u sebi sačuvla njenu sliku, takođe nije objekt i da nikakvi objekti izvan glave ne postoje, već samo slike objekata u glavi. Pa, «majkumubožju», daj već jednom pokušaj i priđi nekoj banderi koju si glavom slikao i udari glavom o nju i uveri se da ona kao objekt postoji i izvan tvoje glave, pa da konačno ovu petnaestgodišnju diskusiju po pitanju da li bandere kao objekti postoje izvan ljudske glave ili ne, privedemo kraju.

I molim te, kad budeš udarao glavom u banderu i kad budeš osetio bol, nemoj ni slučajno opet da ustvrdiš da bandere kao objekta izvan tvoje glave nema, već da postoji samo osećaj bola u tvojoj glavi od udarca u banderu. Ili da ustvrdiš da nisi udarao ni u kakvu banderu koja se nalazi izvan glave, već samo u sliku bandere koja se nalazi u tvojoj glavi.

 

[oziman]

Pazi, molim te, slika bandere u glavi jeste objekt, a bandera nije!

Слика бандере у сазнајућој свести изглeда овако:

То је дакле објекат, слика наспрам сазнајућег субјекта.

Сада, оно што се тако објективише, као та слика, ти кажеш да је бандера мислећи на ово.

Него. Ова бандера је такође слика наспрам субјекта, баш попут оне горе "слике бандере"?

Зар не примећујеш да када кажеш "слика бандере" и "бандера" говориш о једном истом, о слици наспрам твог сазнајућег субјекта, самим тим не о оном што се као та слика објективише?

Šta je tebi, da li si ti čitav? Na osnovu činjenice da slika bandere koja se nalazi u tvojoj glavi nije objekt, već samo slika objekta, ti već godinama pokušavaš da nas ubediš da ni ona bandera koja se nalazi izvan ljudske glave, koju je glava slikala i u sebi sačuvla njenu sliku, takođe nije objekt i da nikakvi objekti izvan glave ne postoje, već samo slike objekata u glavi.

Бити објекат значи бити НАСПРАМ сазнајућег субјекта као слика коју он опажа. То значи бити објекат. То је дакле постојање за другог као његова представа, као слика у његовој сазнајућој свести.

Међутим, осим постајања за неког другог, бандера постоји и за саму себе, када је нико не опажа. И КАДА самим тим НИЈЕ ОБЈЕКАТ у нечијој свести. Већ нешто друго.

Pa, «majkumubožju», daj već jednom pokušaj i priđi nekoj banderi koju si glavom slikao i udari glavom o nju i uveri se da ona kao objekt postoji i izvan tvoje glave, pa da konačno ovu petnaestgodišnju diskusiju po pitanju da li bandere kao objekti postoje izvan ljudske glave ili ne, privedemo kraju.
I molim te, kad budeš udarao glavom u banderu i kad budeš osetio bol, nemoj ni slučajno opet da ustvrdiš da bandere kao objekta izvan tvoje glave nema, već da postoji samo osećaj bola u tvojoj glavi od udarca u banderu. Ili da ustvrdiš da nisi udarao ni u kakvu banderu koja se nalazi izvan glave, već samo u sliku bandere koja se nalazi u tvojoj glavi.

Нећу у таквом случају рећи да сам ударао у слику бандере, него се слици званој "бандера" у мојој свести, састављеној од осећаја боје, у том случају придружује и осет бола.
Као што бола нема када га не осећам, тако нема ни слике бандере када је не опажам.
Има онога што се тако објективише, то нико не спори, али то не личи на ово:

То је нешто суштински другачије, само по себи.

пс. Не могу јасније ово да појасним. Штета што је ово знање, не теби, него многима затворена књига, иако је нешто најпростије могуће.

Ево ти опет овај Шопенхауров цитат. Па га споји са овим мојим цртањем, и можда неким чудом и појмиш о чему се ту ради:

"Postojanje, koje je uslovljeno saznanjem, jeste iskljucivo postojanje u prostoru, pa, prema tome, postojanje neceg prostornog i delotvornog: samo je to uvek nesto saznato, pa, shodno tome, i postojanje za drugog. Nasuprot, sve
sto na taj nacin postoji, moze imati jos i postojanje za sebe sama, za koje mu nije potreban nikakav subjekat. Ali to postojanje za sebe sama ne moze biti ni prostornost ni delotvornost zajedno sa ispunjavanjem prostora, vec je to nuzno postojanje druge vrste, naime postojanje izvesne stvari po sebi, koja upravo kao takva nikad ne moze biti objekat."

Шопенхауер

А ево и блог о томе:
http://forum.krstarica.com/entry.php/4886-KORELATIVNOST-SUBJEKTA-I-OBJEKTA

 

[Ljubo2]

OZIMAN:

Зар не примећујеш да када кажеш "слика бандере" и "бандера" говориш о једном истом, о слици наспрам твог сазнајућег субјекта, самим тим не о оном што се као та слика објективише?

Vidim još nisi izvršio eksperiment koji sam ti preporučio, tj. izašao na ulicu i potražio neku bamderu i lupio glavom o nju i tako se uverio da ipak ima razlike između "bandere".i "slike bandere".

Molim te, ne budi dosadan i nemoj više da mi se obraćaš

 

[SUPERKULER]

OZIMAN:



Vidim još nisi izvršio eksperiment koji sam ti preporučio, tj. izašao na ulicu i potražio neku bamderu i lupio glavom o nju i tako se uverio da ipak ima razlike između "bandere".i "slike bandere".

Molim te, ne budi dosadan i nemoj više da mi se obraćaš

Kako možeš tako da ga ispališ!
U pitanju je "epohalno otkriće filozofije"!
To "epohalno otkriće " je soipsizam koje je pandam beskrajnom negiranju ili beskrajnom pitanju!
Moždani lavirint!
Ozi obožava moždane lavirinte-ne mora ni da izlazi iz stana!

 

[oziman]

Vidim još nisi izvršio eksperiment koji sam ti preporučio, tj. izašao na ulicu i potražio neku bamderu i lupio glavom o nju i tako se uverio da ipak ima razlike između "bandere".i "slike bandere".

Molim te, ne budi dosadan i nemoj više da mi se obraćaš

Слика бандере у сазнајућој свести изглeда овако:

То је дакле објекат, слика наспрам сазнајућег субјекта.

Сада, оно што се тако објективише, као та слика, ти кажеш да је бандера мислећи на ово.

Него. Ова бандера је такође слика наспрам субјекта, баш попут оне горе "слике бандере"?

Зар не примећујеш да када кажеш "слика бандере" и "бандера" говориш о једном истом, о слици наспрам твог сазнајућег субјекта, самим тим не о оном што се као та слика објективише?

Бити објекат значи бити НАСПРАМ сазнајућег субјекта као слика коју он опажа. То значи бити објекат. То је дакле постојање за другог као његова представа, као слика у његовој сазнајућој свести.

Међутим, осим постајања за неког другог, бандера постоји и за саму себе, када је нико не опажа. И КАДА самим тим НИЈЕ ОБЈЕКАТ у нечијој свести. Већ нешто друго.

Нећу дакле у таквом случају рећи да сам ударао у слику бандере, него се слици званој "бандера" у мојој свести, састављеној од осећаја боје, у том случају придружује и осет бола.
Као што бола нема када га не осећам, тако нема ни слике бандере када је не опажам.
Има онога што се тако објективише, то нико не спори, али то не личи на ово:

То је нешто суштински другачије, само по себи.

пс. Не могу јасније ово да појасним. Штета што је ово знање, не теби, него многима затворена књига, иако је нешто најпростије могуће.

Ево ти опет овај Шопенхауров цитат. Па га споји са овим мојим цртањем, и можда неким чудом и појмиш о чему се ту ради:

"Postojanje, koje je uslovljeno saznanjem, jeste iskljucivo postojanje u prostoru, pa, prema tome, postojanje neceg prostornog i delotvornog: samo je to uvek nesto saznato, pa, shodno tome, i postojanje za drugog. Nasuprot, sve
sto na taj nacin postoji, moze imati jos i postojanje za sebe sama, za koje mu nije potreban nikakav subjekat. Ali to postojanje za sebe sama ne moze biti ni prostornost ni delotvornost zajedno sa ispunjavanjem prostora, vec je to nuzno postojanje druge vrste, naime postojanje izvesne stvari po sebi, koja upravo kao takva nikad ne moze biti objekat."

Шопенхауер

А ево и блог о томе:
http://forum.krstarica.com/entry.php/4886-KORELATIVNOST-SUBJEKTA-I-OBJEKTA

 

[SUPERKULER]

"Postojanje, koje je uslovljeno saznanjem, jeste iskljucivo postojanje u prostoru, pa, prema tome, postojanje neceg prostornog i delotvornog: samo je to uvek nesto saznato, pa, shodno tome, i postojanje za drugog. Nasuprot, sve
sto na taj nacin postoji, moze imati jos i postojanje za sebe sama, za koje mu nije potreban nikakav subjekat. Ali to postojanje za sebe sama ne moze biti ni prostornost ni delotvornost zajedno sa ispunjavanjem prostora, vec je to nuzno postojanje druge vrste, naime postojanje izvesne stvari po sebi, koja upravo kao takva nikad ne moze biti objekat."

Шопенхауер
Ozi ovo nije razumeo,a Šopenhauer i nije mogao do kraja ,obzirom na nedostajuća saznanja kojima mi raspolažemo...
Tačno je zapažanje da su vreme,prostor,geometrija i bla,bla moždani produkti-predstave stvarnosti!
A u stvarnosti koja je veoma himerastična i sva u večim ili manjim skupovima kvantnih pozicija,nema ni prostora ni vremena ni ostalih
subjektivnih odrednica koje su stvarnim dešavanjima nesvojstvene.
ALI IZ TOG SE NE MOŽE IZVUČI KONKLUZIJA DA TA STVARNOST NE POSTOJI!!!
Naprotiv,potvrde u našim predstavama koje zovemo i verifikacijama,naročito koje se odnose na potvrde drugih subjekata o kojima imamo
predstavu-UVERAVAJU NAS da stvarnost najnormalnije postoji.
Jesu slike u našem umu PREFABRIKOVANA STVARNOST,a da nije tako-čemu bi nam služile nauke da nam
objasne i približe tu stvarnost.
Bergsonove zablude su još gore-takva uopštavanja su nenaučna i sasvim pogrešna-izjednačavanjem izmišljenog trajanja (moždana aktivnost na
pobuđivanju sećanja i posmatranje introspektivno tog procesa te slutnja o istom!) s voljom(sic!)! ! ! Na osnovu čega? Nenaučno -kvazinaučno...
Može se i solipsistički misliti ALI JE SASVIM SMEŠNO I NELOGIČNO O TOME DRUGIM SUBJEKTIMA TO SAOPŠTAVATI JER ZA SOLIPSISTU
NE POSTOJE DRUGI SUBJEKTI SEM U SOPSTVENOM UMU!
Moguća je komunikacija ,ako se kompromisno prihvata realitet postojanja te se komunicira u nekovrsnoj dualnosti realizma i idealizma,a šta Šopi
i primenjuje i priznaje! I,ne samo po Hegelu,ispada preispoljna budala ili šarlatan...Trečeg nema...

 

[phobos and deimos]

"Postojanje, koje je uslovljeno saznanjem, jeste iskljucivo postojanje u prostoru, pa, prema tome, postojanje neceg prostornog i delotvornog: samo je to uvek nesto saznato, pa, shodno tome, i postojanje za drugog. Nasuprot, sve
sto na taj nacin postoji, moze imati jos i postojanje za sebe sama, za koje mu nije potreban nikakav subjekat. Ali to postojanje za sebe sama ne moze biti ni prostornost ni delotvornost zajedno sa ispunjavanjem prostora, vec je to nuzno postojanje druge vrste, naime postojanje izvesne stvari po sebi, koja upravo kao takva nikad ne moze biti objekat."

Шопенхауер
Ozi ovo nije razumeo,a Šopenhauer i nije mogao do kraja ,obzirom na nedostajuća saznanja kojima mi raspolažemo...
Tačno je zapažanje da su vreme,prostor,geometrija i bla,bla moždani produkti-predstave stvarnosti!
A u stvarnosti koja je veoma himerastična i sva u večim ili manjim skupovima kvantnih pozicija,nema ni prostora ni vremena ni ostalih
subjektivnih odrednica koje su stvarnim dešavanjima nesvojstvene.
ALI IZ TOG SE NE MOŽE IZVUČI KONKLUZIJA DA TA STVARNOST NE POSTOJI!!!
Naprotiv,potvrde u našim predstavama koje zovemo i verifikacijama,naročito koje se odnose na potvrde drugih subjekata o kojima imamo
predstavu-UVERAVAJU NAS da stvarnost najnormalnije postoji.
Jesu slike u našem umu PREFABRIKOVANA STVARNOST,a da nije tako-čemu bi nam služile nauke da nam
objasne i približe tu stvarnost.
Bergsonove zablude su još gore-takva uopštavanja su nenaučna i sasvim pogrešna-izjednačavanjem izmišljenog trajanja (moždana aktivnost na
pobuđivanju sećanja i posmatranje introspektivno tog procesa te slutnja o istom!) s voljom(sic!)! ! ! Na osnovu čega? Nenaučno -kvazinaučno...
Može se i solipsistički misliti ALI JE SASVIM SMEŠNO I NELOGIČNO O TOME DRUGIM SUBJEKTIMA TO SAOPŠTAVATI JER ZA SOLIPSISTU
NE POSTOJE DRUGI SUBJEKTI SEM U SOPSTVENOM UMU!
Moguća je komunikacija ,ako se kompromisno prihvata realitet postojanja te se komunicira u nekovrsnoj dualnosti realizma i idealizma,a šta Šopi
i primenjuje i priznaje! I,ne samo po Hegelu,ispada preispoljna budala ili šarlatan...Trečeg nema...

Dobro, hebo mu ja majku jel mora stalno isto. Nije smak sveta ako jedan ne moze da pokapira.

 

[oziman]

"Postojanje, koje je uslovljeno saznanjem, jeste iskljucivo postojanje u prostoru, pa, prema tome, postojanje neceg prostornog i delotvornog: samo je to uvek nesto saznato, pa, shodno tome, i postojanje za drugog. Nasuprot, sve
sto na taj nacin postoji, moze imati jos i postojanje za sebe sama, za koje mu nije potreban nikakav subjekat. Ali to postojanje za sebe sama ne moze biti ni prostornost ni delotvornost zajedno sa ispunjavanjem prostora, vec je to nuzno postojanje druge vrste, naime postojanje izvesne stvari po sebi, koja upravo kao takva nikad ne moze biti objekat."

Шопенхауер
Ozi ovo nije razumeo,a Šopenhauer i nije mogao do kraja ,obzirom na nedostajuća saznanja kojima mi raspolažemo..
Tačno je zapažanje da su vreme,prostor,geometrija i bla,bla moždani produkti-predstave stvarnosti!
A u stvarnosti koja je veoma himerastična i sva u večim ili manjim skupovima kvantnih pozicija,nema ni prostora ni vremena ni ostalih
subjektivnih odrednica koje su stvarnim dešavanjima nesvojstvene.
ALI IZ TOG SE NE MOŽE IZVUČI KONKLUZIJA DA TA STVARNOST NE POSTOJI!!!

Upravo се изводи та конклузија. Да та стварност коју опажаш као скуп објеката, дакле, објективна стварност не постоји као таква изван свести када није опажена.
Постоји оно што се тако објективше. То нико не спори. Али поента је да то није објекат само по себи већ нешто друго.

"Ali to postojanje za sebe sama ne moze biti ni prostornost ni delotvornost zajedno sa ispunjavanjem prostora, vec je to nuzno postojanje druge vrste, naime postojanje izvesne stvari po sebi, koja upravo kao takva nikad ne moze biti objekat."

Шопенхауер

Naprotiv,potvrde u našim predstavama koje zovemo i verifikacijama,naročito koje se odnose na potvrde drugih subjekata o kojima imamo
predstavu-UVERAVAJU NAS da stvarnost najnormalnije postoji.

Други субјекти могу ти дати сведочанстава једино о њиховим представама а не о ствари по себи.

Свако има своју сопствену представу. Сопствену креацију на исту тему. Тема је нешто у "ствари по себи" што делује на чула свесних бића, а креације су објективни светови у њиховим свестима.

Пошто је модел заједнички и креације су сличне.

Али никада исте. Нити упоређивањем тих креација можемо доћи до ствари по себи. Јер друга сазнајућа бића могу једино сведочити о својим представама, а не о ствари по себи која је изван моје тако и изван свачије представе.
Ти и ја можемо једино упоређивати слике из наших представа. А нити слика коју ја опажам , нити та твоја слика коју ти ствараш могу постојати изван представе , моје , твоје или било чије.

Jesu slike u našem umu PREFABRIKOVANA STVARNOST,a da nije tako-čemu bi nam služile nauke da nam objasne i približe tu stvarnost.

Науке откривају законитости у представи, и то је сав домет научног метода. Наука се бави појавом не и оним што се појављује. То није у домету научног метода. Није у домету сазнања. То је трасцендентно. Научни метод нема шта ту да тражи.

Bergsonove zablude su još gore-takva uopštavanja su nenaučna i sasvim pogrešna-izjednačavanjem izmišljenog trajanja (moždana aktivnost na
pobuđivanju sećanja i posmatranje introspektivno tog procesa te slutnja o istom!) s voljom(sic!)! ! ! Na osnovu čega? Nenaučno -kvazinaučno...

Нараво да су НЕНАУЧНА. Бергсон није неки убоги научник него ФИЛОЗОФ.

Ти закључци су филозофски , засновани на непосредним чињеницама свести и као такви аподиктички.

Može se i solipsistički misliti ALI JE SASVIM SMEŠNO I NELOGIČNO O TOME DRUGIM SUBJEKTIMA TO SAOPŠTAVATI JER ZA SOLIPSISTU
NE POSTOJE DRUGI SUBJEKTI SEM U SOPSTVENOM UMU!

Не саопштавам ништа другим субјектима, него слика мог тела саопштава другим сликама око ње о ТРЕЋИМ СЛИКАМА ОКО ЊИХ. При чему су сви слике које говоре у сликама о сликама. Говоре дакле о својим представма а не о ставри по себи.

Права стварност ствари по себи се не саопштава речима. Већ осећањима, увидима, интуицијом

Она се назире у непосредном искуству при чему се суочавамо са нечим што није нити једно, нити мноштво. Нешто што не познаје простор и време.

 

[phobos and deimos]

Koji si ti naivac superkuleru. Lepo kaze covek da se ne obraca tebi vec da je slika koja se obraca drugim i trecim slikama a ti ga optuzujes.
Sta god to znacilo. U svakom slucaju ne obraca se tebi.
Kako bre ne kapiras? Svet je galerija, zato onaj sto jok mnogo crta.

 

[oziman]

Koji si ti naivac superkuleru. Lepo kaze covek da se ne obraca tebi vec da je slika koja se obraca drugim i trecim slikama a ti ga optuzujes.
Sta god to znacilo. U svakom slucaju ne obraca se tebi.

Upravo tako. Не само кад се обраћам њему, него кад се обраћам и самом себи мислећи на ову слику у мојој свести коју зовем "моје тело". При томе баратам сликом ,несвестан своје праве суштине која та слика није.

То важи и за тебе ,и за свакога. И ти ,јадан, једну слику која постоји само у твојој свести док је опажаш зовеш "ја", несвестан свог правог ја које то није.

Ona ista tendencija usled koje mi jasno zamisljamo tu eksteriornost stvari i tu homogenost njihove sredine upravlja nas da zivimo u zajednici i da govorimo.
Medjutim, sto se potpunije ostvaruju uslovi drustvenog zivota, sve vise jaca struja koja nasa stanja svesti nosi iznutra prema vani: postepeno se ta stanja preobrazavaju u predmete ili u stvari; ona se time ne odvajaju samo jedna od drugih, vec i od nas. Posle ih otkrivamo tek u homogenoj sredini u kojoj smo zaledili njihovu sliku, i tek kroz rec koja im pozajmljuje svoju banalnu osencenost. Tako se oblikuje jedno drugo ja koje pokriva ono prvo, jedno ja cija egzistencija ima odeljene trenutke, cija se stanja svesti odvajaju jedna od drugih i lako iskazuju recima.

Bergson

 

[phobos and deimos]

Ja se ne drogiram. Pomesao si me sa nekim.

 

[SUPERKULER]

Ni ja...Savršeno sam svestan sebe I veoma dobro poznajem sebe kao subjekat! Oš ti ga opišem,tu himeru duhovnu?
(Pivkani se računjaju ili ne?)

 

[oziman]

Upravo tako. Не само кад се обраћам њему, него кад се обраћам и самом себи мислећи на ову слику у мојој свести коју зовем "моје тело". При томе баратам сликом ,несвестан своје праве суштине која та слика није.

То важи и за тебе ,и за свакога. И ти ,јадан, једну слику која постоји само у твојој свести док је опажаш зовеш "ја", несвестан свог правог ја које то није.

"Ona ista tendencija usled koje mi jasno zamisljamo tu eksteriornost stvari i tu homogenost njihove sredine upravlja nas da zivimo u zajednici i da govorimo.
Medjutim, sto se potpunije ostvaruju uslovi drustvenog zivota, sve vise jaca struja koja nasa stanja svesti nosi iznutra prema vani: postepeno se ta stanja preobrazavaju u predmete ili u stvari; ona se time ne odvajaju samo jedna od drugih, vec i od nas. Posle ih otkrivamo tek u homogenoj sredini u kojoj smo zaledili njihovu sliku, i tek kroz rec koja im pozajmljuje svoju banalnu osencenost. Tako se oblikuje jedno drugo ja koje pokriva ono prvo, jedno ja cija egzistencija ima odeljene trenutke, cija se stanja svesti odvajaju jedna od drugih i lako iskazuju recima."

Bergson

Треба размишљати о себи, па и о другима , на овај начин:

1) Индивидуа која је ево у простору јесте нечији објекат, слика у нечијој свести. То је дакле постојање за тог другог као његова представа.

2) Осим тога, та индивидуа има и постојање за себе самог, када није слика наспрам иједног субјекта и то управо као тај субјект.

На тај начин усмерићемо пажњу са свог опростореног, објективисаног ЈА, ка оном правом метафизичком ЈА.

Међутим , таква контемплација може се одржати само неколико тренутака. Као да постоје механизми који одмах враћају човека са таквих мисли о себи, усмеравајући га ка мислима о себи као индивидуи у простору, Дакле, као објекту, у овом случају објекту самом себи, уместо као субјекту наспрам кога је тај, и сви други објекти.

Jer naša svest je svest određenog živog bića, stavljenog na određenu tačku prostora, i ona je -iako ide u pravcu svoga principa, iako gleda napred - neprestano vučena u obrnutom pravcu, prinuđena da gleda nazad. Ovo retrospektivno gledanje je, kao što smo to pokazali, prirodna funkcija inteligencije i prema tome razgovetne svesti. Da bi se naša svest podudarila sa nečim od svoga principa, trebalo bi da se odvoji od onog što je sasvim postalo i da se priveže za ono što postaje. Trebalo bi da, okretanjem i uvijanjem oko same sebe, sposobnost gledanja bude jedno sa aktom htenja. Bolan napor, koji možemo dati naglo prisiljavanjem prirode, ali koji ne možemo održati iznad nekoliko trenutaka. U slobodnoj akciji, kad skupimo celokupno naše biće da ga hitnemo napred, mi imamo svest više manje jasnu o motivima i o pobudama, i čak, strogo uzevši, o postojanju kojim se oni organizuju u akt; ali, čisto htenje, struja koja prolazi kroz ovu materiju dajući joj život, jeste stvar koju jedva osećamo, i koju, u najbolju ruku, okrznemo u prolazu. Pretpostavimo da smo se tu stavili za jedan trenutak: čak i tada bismo uhvatili samo htenje individualno i u odlomcima.

Бергсон