Justinijan je zaista u sklopu reformi uveo u službenu upotrebu naziv servi za ratne zarobljenike, po ugledu na drevni Rim, koji su imali obavezu da služe u vizantijskoj pešadiji. Sad je zaista pitanje da li naziv Srbi ima veze sa ovom činjenicom, ali poznato je da su serve, odnosno pešadince, većinski činili Iliri i Dačani.
Последњих година у Енглеској, Француској и Немачкој појавио се низ лингвиста, историчара и палеографа који се баве истраживањем махом средњевековних докумената, архитектуре и музејских артефаката и утврђивањем њихове аутентичности. У тој групацији предњаче немачки историчари и лингвисти: У. Топер (Topper), В. Камајер (Kammayer), Л. Г. Гајзе (Geise), Х. Илиг (Ilig) и др. Њихова пажња усмерена је на тзв. мрачни средњи век средње Европе тј. историјски период од Христа све до XVII века. Још у XVII веку Исак Њутн, а касније и неколико научника XIX века, дошли су до закључка да у временском рачунању историје Европе постоји вишак од 300-500 година. У том периоду је, према њиховим налазима, настало много докумената чија је историјска аутентичност дискутабилна, посебно због непостојања оригиналних рукописа.
Сматра се да је највећи део ових докумената (насталих између XII и XVII века) преписиван, дописиван, чак и измишљан по манастирима средње Европе и под окриљем римокатоличке цркве. Аутори мисле да је намера овако организованог преписивања била грађење свести римокатоличке цркве о својој сопственој величини и важности и свесно стварање комплекса код народа које су имали намеру да освоје.
Још у XIX веку (1878.) објављена је студија британског историчара Џона Вилсона Роса под називом “Тацит и Браћолини: фалсификовани анали у XV веку”, где је подробно описано како су у време италијанског хуманизма настали многи фалсификати, између осталог и Пођа Браћолинија (Poggio Bracciolini) који је био професионални фалсификатор и продавац „античких“ докумената и старина. Тацитова “Германија” је био једини документ у историји који описује Германе. Даљим истраживањима савремени немачки аутори дошли су до закључка да су дела античких писаца, као што су Цезар, Тацит, Еузебије, Полибије, уствари дрски фалсификати па се самим тим поставило питање да ли су те историјске личности уопште и постојале.
Такође, Константин Порфирогенит и његово дело означени су као фалсификат са почетка XVII века, посебно зато што је пронађено да је Константин (у X веку) организовао писарнице у којима су се преписивали рукописи са грчке мајускуле на грчку минускулу а оригинали уништавали што је апсурдно. “Краљевство Словена” Мавра Орбинија, са почетка XVII века, сматра се нешто мало више веродостојним али се поставља питање како то да Орбини није знао за Порфирогенита, а такође нигде не спомиње долазак Турака на Балкан. Да ли су онда Турци стигли тек после Орбинија ако је познато да нема џамија из тог периода као материјалних доказа?
Да подсетим, старогрчки језик преведен је тек у XIII и XIV веку па самим тим наведени аутори сумњају да је и део грчких рукописа фалсификован. У вези са тим српски лингвиста Милан Будимир, изврстан познаваоц старогрчког, одавно је заступао тезу да је тај језик конструисан из више језика, а да се базира на српским протодијалектима, у лингвистици данас познат као језик предгрчких Пеласта.
Наслов: Tacitus and Bracciolini: The Annals Forged in the XVth Century ...
Том 6 књиге Tacitus and Bracciolini, the Annals forged in the XVth century [by J.W. Ross], John Wilson Ross
Аутор: John Wilson Ross
Издавач: Diprose & Bateman, 1878
