De administrando imperio

Car Konstantin kaze, radi se o "nadimku." Eponimu. It nakon sto su postali sluge rimskog Cara.

"Srbi su ovaj nadimak dobili . . .jer su sluge rodjene po romejskim Carem" Dakle, tek onda su dobili taj romejski izgovorni "nadimak."

1644779293566.png


1644779390925.png
 
... i ko je onda dao ime Beloj Srbiji po "belom roblju"?

Ovde je najinteresantnije od svega da jedan Grk, pišući svoje delo na grčkom, etimologizuje na latinskom jeziku Servus - "rob".
:mrgreen:
Justinijan je zaista u sklopu reformi uveo u službenu upotrebu naziv servi za ratne zarobljenike, po ugledu na drevni Rim, koji su imali obavezu da služe u vizantijskoj pešadiji. Sad je zaista pitanje da li naziv Srbi ima veze sa ovom činjenicom, ali poznato je da su serve, odnosno pešadince, većinski činili Iliri i Dačani.
 
Justinijan je zaista u sklopu reformi uveo u službenu upotrebu naziv servi za ratne zarobljenike, po ugledu na drevni Rim, koji su imali obavezu da služe u vizantijskoj pešadiji. Sad je zaista pitanje da li naziv Srbi ima veze sa ovom činjenicom, ali poznato je da su serve, odnosno pešadince, većinski činili Iliri i Dačani.

Servi su ratni zarobljenici, a u isto vreme zapravo pešadinci vojske i uveo ih car Justinijan?
 
Тај део је чудан и одудара од остатка текста. Чак стоји у контрадикторности са свим осталим.
Servilija Cepionis
Kvint Servilije Cepion
Мура Сервиане одбрамбебни зид подигао 6 римски цар Сервио Тулио
Ово остаје скроз неистражено директан превод је сиров нисам сигуран да је реченица тако било оригинално баш написано.
Јер као на другој теми где је @КРЦУН поставио рад Шустера Шевца о имену или етнониму Серба да је латински и германки облик имена рабљен и списама који у стварности није ни постојао један од разлога да се направи разлика у односу на балканске Србе мислим да је тај латински назив и код нас остао на титулама и грбоовима са запада са истом намером.

Ако је оно што говори Шевц истина онда је Порфирогенит управо игром речи заправо указао зашто је до тога доло али не скривајући право порекло имена и етнонима.
 
Latin served us servile with the help of servilis, itself from servus, the Latin word for "slave." Servus is also an ancestor of serve, service, and servitude. Synonyms of servile in English include subservient, slavish, and obsequious. Subservient implies the cringing manner of someone who is very conscious of having a subordinate position. Slavish suggests abject or debased servitude. Obsequious implies fawning or sycophantic compliance and exaggerated deference of manner. Servile suggests the fawning behavior of one in forced servitude.

Дакле видимо ниђе везе са везом....
 
Ne pise to. Car Konstantin izricito pise da je romejski "eponim" servi nastao po rijeci Srbi. I to na nacinu na koji romeji izgovaraju rijec Srbi (dijalekt i prosogotai.)
A to sto ti pitas to ne pise, to je tvoja izmisljotina.
Те начине писања проналазимо код Аристофана.

Aristophanous Komodiai endeka, on ai men ennea meta skolion palaion, kai neoteron, panu ophelimon. ... Aristophanis Comoediae undecim cum scholiis antiquis, quae studio & opera nobilis viri Odoardi Biseti Carlaei sunt quamplurimis loci accurate emendata, & perpetui nouis scholiis illustrata. Ad quae etiam accesserunt eiusdem in.
https://archive.org/details/bub_gb_46Rraf1UeBIC/page/n23/mode/1up
 
Justinijan je zaista u sklopu reformi uveo u službenu upotrebu naziv servi za ratne zarobljenike, po ugledu na drevni Rim, koji su imali obavezu da služe u vizantijskoj pešadiji. Sad je zaista pitanje da li naziv Srbi ima veze sa ovom činjenicom, ali poznato je da su serve, odnosno pešadince, većinski činili Iliri i Dačani.
Последњих година у Енглеској, Француској и Немачкој појавио се низ лингвиста, историчара и палеографа који се баве истраживањем махом средњевековних докумената, архитектуре и музејских артефаката и утврђивањем њихове аутентичности. У тој групацији предњаче немачки историчари и лингвисти: У. Топер (Topper), В. Камајер (Kammayer), Л. Г. Гајзе (Geise), Х. Илиг (Ilig) и др. Њихова пажња усмерена је на тзв. мрачни средњи век средње Европе тј. историјски период од Христа све до XVII века. Још у XVII веку Исак Њутн, а касније и неколико научника XIX века, дошли су до закључка да у временском рачунању историје Европе постоји вишак од 300-500 година. У том периоду је, према њиховим налазима, настало много докумената чија је историјска аутентичност дискутабилна, посебно због непостојања оригиналних рукописа.

Сматра се да је највећи део ових докумената (насталих између XII и XVII века) преписиван, дописиван, чак и измишљан по манастирима средње Европе и под окриљем римокатоличке цркве. Аутори мисле да је намера овако организованог преписивања била грађење свести римокатоличке цркве о својој сопственој величини и важности и свесно стварање комплекса код народа које су имали намеру да освоје.

Још у XIX веку (1878.) објављена је студија британског историчара Џона Вилсона Роса под називом “Тацит и Браћолини: фалсификовани анали у XV веку”, где је подробно описано како су у време италијанског хуманизма настали многи фалсификати, између осталог и Пођа Браћолинија (Poggio Bracciolini) који је био професионални фалсификатор и продавац „античких“ докумената и старина. Тацитова “Германија” је био једини документ у историји који описује Германе. Даљим истраживањима савремени немачки аутори дошли су до закључка да су дела античких писаца, као што су Цезар, Тацит, Еузебије, Полибије, уствари дрски фалсификати па се самим тим поставило питање да ли су те историјске личности уопште и постојале.

Такође, Константин Порфирогенит и његово дело означени су као фалсификат са почетка XVII века, посебно зато што је пронађено да је Константин (у X веку) организовао писарнице у којима су се преписивали рукописи са грчке мајускуле на грчку минускулу а оригинали уништавали што је апсурдно. “Краљевство Словена” Мавра Орбинија, са почетка XVII века, сматра се нешто мало више веродостојним али се поставља питање како то да Орбини није знао за Порфирогенита, а такође нигде не спомиње долазак Турака на Балкан. Да ли су онда Турци стигли тек после Орбинија ако је познато да нема џамија из тог периода као материјалних доказа?

Да подсетим, старогрчки језик преведен је тек у XIII и XIV веку па самим тим наведени аутори сумњају да је и део грчких рукописа фалсификован. У вези са тим српски лингвиста Милан Будимир, изврстан познаваоц старогрчког, одавно је заступао тезу да је тај језик конструисан из више језика, а да се базира на српским протодијалектима, у лингвистици данас познат као језик предгрчких Пеласта.
1.png

Наслов: Tacitus and Bracciolini: The Annals Forged in the XVth Century ...
Том 6 књиге Tacitus and Bracciolini, the Annals forged in the XVth century [by J.W. Ross], John Wilson Ross
Аутор: John Wilson Ross
Издавач: Diprose & Bateman, 1878
 
Пази овде се може узети период између 7-9. века имамо неке рупе касније од по 70. година и између 10-11 века. То би се свело на 200-300 година.
Појавио се и један Рус који тврдио да је инквизиција украла 1000 година и да је 1000 од Христа. Овде треба бити преопрезан.
Уколико је ДАИ фалсификат ми немамо ништа од историје до 11-12 века тако да све осим великожупанског периода пре успона Диоклије можемо обрисати.
@Kole11 је нашао извор где се помињу Срби из Сарбике ико Солуна и бране јуначки Солун од Нормана у 13. веку.
Ако је Константин нешто смутио то је дупла сеоба и положај и територијалну величину те Србије пре Бугара. Или то можемо посматрати као 2 одвојене независне сеобе у Сарбику и Далмацију..

Не знам како то Мавро Орбин игнорише Турке кад даје највише извора о Косовском боју. Мало ми критике личе да су од оних који га нису читали.
Помиње Мавро Орбин такође Порфирогенита у вези зидања Рагузе где читаву његову легенду преузима али се не слаже око датовања Порфирогенита већ говори да се десило 2 века раније. Историчари су то померили у 7. век због присуства Словена у том наводу Порфирогенита а Орбин вратио из 4. века у 2. век продубљујући још древност Словена.
 
Пази овде се може узети период између 7-9. века имамо неке рупе касније од по 70. година и између 10-11 века. То би се свело на 200-300 година.
Појавио се и један Рус који тврдио да је инквизиција украла 1000 година и да је 1000 од Христа. Овде треба бити преопрезан.
Уколико је ДАИ фалсификат ми немамо ништа од историје до 11-12 века тако да све осим великожупанског периода пре успона Диоклије можемо обрисати.
@Kole11 је нашао извор где се помињу Срби из Сарбике ико Солуна и бране јуначки Солун од Нормана у 13. веку.
Ако је Константин нешто смутио то је дупла сеоба и положај и територијалну величину те Србије пре Бугара. Или то можемо посматрати као 2 одвојене независне сеобе у Сарбику и Далмацију..

Не знам како то Мавро Орбин игнорише Турке кад даје највише извора о Косовском боју. Мало ми критике личе да су од оних који га нису читали.
Помиње Мавро Орбин такође Порфирогенита у вези зидања Рагузе где читаву његову легенду преузима али се не слаже око датовања Порфирогенита већ говори да се десило 2 века раније. Историчари су то померили у 7. век због присуства Словена у том наводу Порфирогенита а Орбин вратио из 4. века у 2. век продубљујући још древност Словена.
Појава списа који се приписује Порфирогениту послужила је као „научни темељ“ за књигу Луцијуса, Овај спис може се посматрати и као својеврсни одговор Римокатоличке цркве на дело Дубровчанина Мавра Орбина под називом „Краљевство Словена“, које је изашло 1601. год. у Пезару, најпре са благословом Римокатоличке цркве, да би га након ишчитавања, Црква ставила на индекс забрањених књига.

Орбиново дело је пуно недостатака и није никаква "библија аутохтонизма". Међутим, уз све своје слабости, Орбин је у свом делу навео преко 300 референци, тј. позива на литературу, што пре њега нико није урадио. Ова књига касније постаје сметња политици. Орбин је поменуо у својим референцама дело ромејског цара Константина Порфирогенита под називом „Савези, права и друштва Римског царства“ (Foedera, ivra, ас societates imperii Romani) које је написано управо кад и наводни царев спис „О управљању Царством“ око 959. год, при чему се Мавро Орбин за датирање наведеног Порфирогенитовог списа позива на дело Арпотака Бурдегалефа, чије нам је дело данас непознато. Цитат Порфирогенита који налазимо код Орбина несумњиво доказује да је реч о истом спису који се нама данас представља под називом „О управљању Царством“. У наведеном делу ромејског цара, на које се Орбин позива у свом „Краљевству Словена“, нема ни помена о наводној сеоби Срба и Хрвата на простор Балкана. Очигледно да је реч о правом делу ромејског цара, које нам је касније дошло у измењеној варијанти од стране језуитског реда коме је припадао холандски издавач, а све зарад поткрепљења политичких амбиција његовог наручиоца.

То што дело Бурдегалефа ни]е дошло до нас, не значи да није постојало. Критичари Мавра Орбина, за оправдавање свог негативног става користе чињеницу да „многе“ (у ствари само неколико) референце у његовом делу, не могу да се пронађу, тј. нису доступне нашој службеној науци. То што нека дела из Орбинове литературе данас нису доступна, никако не значи да их је Орбин измислио, већ да су у међувремену уништена или сакривена. С друге стране, службена наука „верује на реч“ понајпре ромејским (грчким) писцима, иако бројне референце из њихових радова такође данас нису доступне.
 
Мавро Орбин на почетку сеобу Срба доводи директно са Кавказа из Сарматије азијске у 4. веку поделили су се на Дунаву део је прешао Дунав а део отишао на север.
Касније се враћа на Халкокондилов навод и говори да су северни Срби населили Далмацију (у време ДАИ) то су они Трибали Лаоника Халкондила.
Дакле Орбин ставља Србе у 2 сеобе на Балкан у 4 и 7. веку.
 
Мавро Орбин на почетку сеобу Срба доводи директно са Кавказа из Сарматије азијске у 4. веку поделили су се на Дунаву део је прешао Дунав а део отишао на север.
Касније се враћа на Халкокондилов навод и говори да су северни Срби населили Далмацију (у време ДАИ) то су они Трибали Лаоника Халкондила.
Дакле Орбин ставља Србе у 2 сеобе на Балкан у 4 и 7. веку.
Орбиново дело је пуно недостатака и није никаква "библија аутохтонизма".
 
Орбиново дело је пуно недостатака и није никаква "библија аутохтонизма".
Слажем се аки даје много више података изгубљених извора полапских СЛОВЕНА и срба да буде граматички тачно према @Boris T да се служимо академским појмовима чак и о Србима које сврстава такође у "краљевство Словена" ту је велико богатство података које нигде не постоји самим тим и маркоманску азбуку , вандалску упоредно са словенским писмом упоређујући да је маркоманска и словенска азбука готово идентична.

Хрвате не помиње само 1 страница о Шубићкој Хрватској.и у својој верзији ЉПД.
 
Слажем се аки даје много више података изгубљених извора полапских СЛОВЕНА и срба да буде граматички тачно према @Boris T да се служимо академским појмовима чак и о Србима које сврстава такође у "краљевство Словена" ту је велико богатство података које нигде не постоји самим тим и маркоманску азбуку , вандалску упоредно са словенским писмом упоређујући да је маркоманска и словенска азбука готово идентична.

Хрвате не помиње само 1 страница о Шубићкој Хрватској.и у својој верзији ЉПД.
Дело Константина VII Порфирогенита се појављује пре дела млетачко-далматинског писца Јоаниеса Луциуса под називом „Краљевство Далмације и Хрватске“ из 1666. године који је сачинио своје дело зарад политичких интереса Млетачке републике (Венеције). Дело је имало искључиви политички циљ и сврху да оправда млетачко заузимање делова Далмације након Кандијског (Морејског) рата с Османском империјом (1645-1658 и 1666-1669). Дакле, Луциус је први писац који је изнео хипотезу да су Словени дошљаци, а да су Романи староседеоци у Далмацији, што је и главна теза списа који се приписује Порфирогениту.

Отуд и сага о некаквој ,Рватској' и некаквим ,Рватима'.

Данас, хрватска историографија присваја Луцијуса као њиховог научника, за кога чак тврди да је био први хрватски историчар и да се заправо звао Иван Лучић, Да то није тачно, као доказ може да нам послужи то што се Јоанис Луцијус никада и нигде није потписао као Иван Лучић. Такође, своја дела писао је искључиво на латинском, а не на „хрватском“ (у то време литература на том језику није била позната науци). Чак је и свом издавачу, холандском картографу Јоанесу Блеу, замерио што га је потписао у првом издању књиге из 1666, год као „Јоанис Луцији Далматини“, при чему је реч „Далматини“ својевољно додао издавач, тако да је у другом издању књиге из 1668, год, аутор потписан само као Јоанис Луцијус. Дакле, он себе није сматрао чак ни Далматинцем, а камоли Хрватом. Његово име Иван Лучић само је конструкт хрватске националистичке имагинације.
 
Орбиново дело је пуно недостатака и није никаква "библија аутохтонизма".

Mislim da je NickFreak želeo da kaže da se naši novoromantičari kunu u Orbinija i stalno ga pominju; zašto su Srbi preveli i izdali samo jedan deo knjige, onda stalno kažu da se on zapostavlja, ne uzima u razmatranje, itd...pa još to došlo i do nekih teorija zavere da je Orbini, tobože, zabranjene stvari pričao o autohtonosti Slovena i zbog toga došao na metu Vatikana. I to posebno kao da je Orbini pisao neke stvari koje bi trebalo da budu u potpunoj kontradiktornosti sa Porfirogenitovim Spisom o narodima.

Činjenica je da opstoji tu izvesna orbinomanija, ali nažalost ljudi koji se pozivaju na Orbinijevo delo uopšte ga nisu (najčešće, čast izuzecima) ni pročitali, jerbo da jesu videli bi kako on vidi poreklo Srba i kako njihovu seobu u Dalmaciju smešta upravu u epohu VI i VII stoleća naše ere.

To je, inače, jedna dosta previđena činjenica. Mi znamo da je Orbini imao neki rukopis (možda izvode, najverovatnije) DAI u svojim rukama i očigledno ga je koristio. Nisam video da je čak ni Tibor Živković, pa ni neko drugi slično proučavajući Orbinija i njegovu naraciju migracija Srba (sa sve bitkom kod Vogastisburga 631. godine) smestio u taj kontekst; očigledne komplementarnosti sa De administrando imperio. To u najboljem svetlu prikazuje koliko su i nebulozne tvrdnje naših pseudoistoričara, sa vrhuncem one teorije zavere koju je Aca Šargić plasirao. z:lol:
 
Зна се да је велика Хрватска велика Бугарска. Ту нема сумње нарочито у клипу видљиво да део јужних Бугара продире у Хрватску и да су Бугари ангажовани за рат са Аварима не Хрвати.Kubrat grč. : Χουβρατις prevod Хоувратис
Под утицајем Франака су постали Хрвати.



Овде је видљива путања Кубтратових синова када велику Бугарску разбијају Хазари. То је на почетку видеа.
Ради се о јако малој групи која није доминантна до 9. века и интеракције са Францима када полако стају над чело словенских савеза Далмације и Славиније , Словиње.
Она се развијала по западним принципима мање под византијским.
 
Poslednja izmena:
@Kole11 је нашао извор где се помињу Срби из Сарбике ико Солуна и бране јуначки Солун од Нормана у 13. веку.
Ако је Константин нешто смутио то је дупла сеоба и положај и територијалну величину те Србије пре Бугара. Или то можемо посматрати као 2 одвојене независне сеобе у Сарбику и Далмацију..
Reč je o 1186. godini, pa čitam kako naučnici objašnjavaju da je reč o monasima ili studentima koji su došli iz Srbije, misleći na Rašku.

Za 11 vek važi sledeće:
  • narod Srba živi na teritorijama Srbije (solunske), Raške, Bosne, Dalmacije
Dakle u tom periodu svaki pomen teritorije Srbije (ne naroda Srba) vezan je za solunsku oblast.

Tako imamo:
  • Jovan Vladimir je vladar Tribalije i Srbije (solunske)
  • Bodin je vladar Duklje i Srbije (solunske). Vukan, Raški vladar, u Skoplju upozorava cara da ne uznemirava Srbiju (solunsku).
  • Srbija (solunska) pripada dukljanskoj arhiepiskopiji prema pismu papa Aleksandra II iz 1062. godine.
U 12.veku kada Srbija solunska kao i uostalom sve teritorije gde su Srbi živeli, biva pokorena od Grka, srpski narod i dalje nastavlja da živi tamo. Rastko Nemanjić po nekim informacija službuje tamo neko vreme. Prevodilac Zonare u 14.veku ovo mesto zove Srpčište implicirajući srpsko stanovništvo. Srpski kraljevi nastoje da oslobode ovaj kraj. Milutin to i uspeva...

U titulacijama vladara često srećemo pored ostalih srpskih zemalja, Bosne i Raške, navođenje i Srbije.

Prvi pomen Srba na tom području nalazimo u 10.veku u okviru Tomorske županije.
Poslednji pomen kod Gopčevića u 19.veku.

Pre 10.veka, imamo nebrojano mnogo pomena sklavenskih plemena na tom području, seti se samo kralja Prvuda iz 7.veka.

Dakle veoma je lako dokazati da je prva Srbija nastala u solunskoj oblasti. I tu vidimo koliko tradicija može biti tačna, jer mi i danas to područje nazivamo starom Srbijom. Ovo je kao pretpostavku izneo i Relja Novaković još 1981. godine kada je bio moderan istoričar i direktor istorijskog instituta i dok još nije postao ludak, prema Slavenovim rečima.
 
Reč je o 1186. godini, pa čitam kako naučnici objašnjavaju da je reč o monasima ili studentima koji su došli iz Srbije, misleći na Rašku.

Za 11 vek važi sledeće:
  • narod Srba živi na teritorijama Srbije (solunske), Raške, Bosne, Dalmacije
Dakle u tom periodu svaki pomen teritorije Srbije (ne naroda Srba) vezan je za solunsku oblast.

Tako imamo:
  • Jovan Vladimir je vladar Tribalije i Srbije (solunske)
  • Bodin je vladar Duklje i Srbije (solunske). Vukan, Raški vladar, u Skoplju upozorava cara da ne uznemirava Srbiju (solunsku).
  • Srbija (solunska) pripada dukljanskoj arhiepiskopiji prema pismu papa Aleksandra II iz 1062. godine.
U 12.veku kada Srbija solunska kao i uostalom sve teritorije gde su Srbi živeli, biva pokorena od Grka, srpski narod i dalje nastavlja da živi tamo. Rastko Nemanjić po nekim informacija službuje tamo neko vreme. Prevodilac Zonare u 14.veku ovo mesto zove Srpčište implicirajući srpsko stanovništvo. Srpski kraljevi nastoje da oslobode ovaj kraj. Milutin to i uspeva...

U titulacijama vladara često srećemo pored ostalih srpskih zemalja, Bosne i Raške, navođenje i Srbije.

Prvi pomen Srba na tom području nalazimo u 10.veku u okviru Tomorske županije.
Poslednji pomen kod Gopčevića u 19.veku.

Pre 10.veka, imamo nebrojano mnogo pomena sklavenskih plemena na tom području, seti se samo kralja Prvuda iz 7.veka.

Dakle veoma je lako dokazati da je prva Srbija nastala u solunskoj oblasti. I tu vidimo koliko tradicija može biti tačna, jer mi i danas to područje nazivamo starom Srbijom. Ovo je kao pretpostavku izneo i Relja Novaković još 1981. godine kada je bio moderan istoričar i direktor istorijskog instituta i dok još nije postao ludak, prema Slavenovim rečima.
To podrucje i danas pripada ohridskoj episkopiji pripadalo je i onda a objedinjeno definitivno za vreme cara Dusana koji prisvaja ohridsku episkopiju.
Nije nikad razjasnjeno zasto je Skoplje crkveno sediste i carski grad a Ser naveci grad i administrativni centar zasto su i njegova osvajanja krenula u tom pravcu svakako da je solunska Servija bila u rukama cara Dusana.
 
To podrucje i danas pripada ohridskoj episkopiji pripadalo je i onda a objedinjeno definitivno za vreme cara Dusana koji prisvaja ohridsku episkopiju.
Nije nikad razjasnjeno zasto je Skoplje crkveno sediste i carski grad a Ser naveci grad i administrativni centar zasto su i njegova osvajanja krenula u tom pravcu svakako da je solunska Servija bila u rukama cara Dusana.

Nije Skoplju jedinom dat status mitropolije; nije mu crkveno dao Dušan posebni pijetet...šta tu ima da bude nerazjašnjeno...
 
Poenta da sluge rimskog cara nisu robovi vec bi mogli biti i kraljeva garda.
Paralela s druge tene Mehmed pasa Sokolovic pocine kao licni servant ili servil velikog Sulejmana i postaje 1 od 4 velika vezira nakon smrti Sulejmana regent citave osmanske imperije.

Prevod ili cak recenica je iskasapljena kao sto vidimo da servili u 17. veku ne znaci na latinskom isto sto i u 7. Ili 10.veku.
Serbule su bile ropska obuca u 10. veku ali jako rasprostranjena vojna obuca u 7. veku.
 
Колико ја разумем текст, Срби и Србија већ постоје на северу још и пре него што су ступили у контакт са ромејским царем.
Autor kaže da postoji Srbija na severu.
Zatim autor kaže da su Srbi došli kod Iraklija da bi mu se pokorili i postali robovi
I na kraju kaže da su ime dobili po tome što su se pokorili romejskom caru i postali mu robovi.

A to što Srbija već postoji niđe veze.
??????????
 

Back
Top