U jednom periodu života bilo mi je važno da otkrijem svrhu, smisao i cilj života. Toliko snažno mi je trebalo to saznanje da mi ništa više oko mene nije bilo važno. Uistinu, intuitivno sam pomagan, vođen i otkrio da se naš život, nas Duhovnih Bića, Duša, nikada ne završava. Pružena su mi iskustva na višim svetovima i shvatio da smrt ne postoji. Doduše, fizičko telo je potrošna roba kao i zimski ogrtač.
Nakon mojih saznanja o tome sam govorio mojim roditeljima, znali bi me saslušati taman toliko da bi sve to snažnije negirali. Ipak, kada je otac preminuo, tog istog dana u večernjim satima nakon što sam legao odmah se nađem izvan tela u prostoriji gde je njegovo telo bilo na odru. Bilo je tu nekolicine onih koji su pijuckali i ćaskali. Znao sam da me ne mogu videti pa sam produžio do odra. Tamo sam zatekao oca u njegovom duhovnom telu. (Za one koji nisu obavešteni reći ću da mi kao Duša imamo još nekoliko unutarnjih tela koja ostaju oko nas posle napuštanja fizičkog tela.) Prišao sam mu uz reči, "Evo i Milutina!" Tako se zvao a ja sam ga gotovo redovno oslovljavao po imenu. Zagrlili smo se uz reči koje sam mu uputio, "Volim te." Uzvratio je i on meni, "Volim i ja tebe."
Vratio sam se onda u svoje telo u krevetu i nastavio spavati.
Znam da sve ovo što pišem nema mnogo zajedničkog sa temom, ali dobro je da se uvek otkrije nešto više, pa makar i tamo gde tako nešto ne očekujemo.
Zašto mi je pruženo ovo iskustvo?
Jednostavno, zbog starih karmičkih ostataka naš odnos je često bio zategnut i varničio je. Baš zbog toga sam imao obavezu da ga bukvalno odnegujem u starim danima. Tek pošto sam sa tom negom otklonio ono što nas je sprečavalo da jedan drugom damo ljubav umesto nategnutih odnosa
među nama ovoga puta više nije bilo nikakvih negativnih energija i mogli smo sagledati jedan drugog onako kako bi uvek trebalo pa smo vrlo lako jedan drugom uputili reči ljubavi.
Nekoliko meseci kasnije posetio sam ga tamo gde je živeo. Sačekao sam da se vrati njegoivoj kući, učinivši da za njega budem nevidljiv. Prošao je pored mene i kada je već gotovo zakoračio na kapiji ja sam ga šaljivo doviknuo, "Ooooo Milutineeeeee!" Okrenuo se zbunjeno a ja sam se već tresao od smeha. Smeh je bio tako snažan da više nisam ostao duže, iako sam želeo, već sam se odmah vratio u telu i dalje tresući se od smeha.
Odakle taj smeh? Jednostavno, često nakon što sam mu još za njegovog života pričao da se život ne završava znao je da negoduje rečima, "Mora da si se uhvatio neke sekte!" Ovaj moj smeh je bio upravo vrsta mog likovanja i značio je, "Sada vidiš da li sam bio sektaš ili sam govorio istinu!"
Da zaključim; Jedino što je važno to je da za vreme svog života nastojimo biti obazrivi prema ljudima oko sebe, da budemo odgovorni i da svoj život nosimo na svojim plećima. Onog trenutka kada neko od naših napusti ovaj svet mi za njih ne možemo više ništa učiniti niti oni za nas. Bar ne u onom smislu kako se veruje, iako i dalje postoji mogućnost da jedni sa drugima na unutarnjim svetovima neke stvari popravimo čak i onda dok je jedna strana još ovde.
Lično, što je moje shvatanje i ubeđenje je da ostatke preminulih treba sahtaniti ili spaliti zbog onih koji ostaju na ovoj planeti da bi bili pošteđeni zaraza i bolesti. Ni jedan drugi razlog ne postoji. Kakav bi zahtev imao za posle mog preminuća, od onih koji ostaju? "Učinite nešto sa mojim zemnim ostacima vas radi. Gde i kako nije moje da vam solim pamet." Jer, po napuštanju mog fizičkog tela neće biti ni jedan jedini razlog zbog kojeg bih se trebao osvrtati. Ako smo za života naučili voleti drtuge ljude onda nam nikada neće biti žao što odlazimo niti se imamo razloga plašiti napustanja ovog sveta.
