Petar Hektorović:
Ribanje i Ribarsko prigovaranje
(Drugi dan)
HEKTOROVIĆ:
Pojdoše vozeći kude sami htihu,
Luku obhodeći gdi ju našli bihu.
K Suletu gredihu daržeć se varh vitra,
U tom višća bihu ona dva i hitra.
Bud da vitarac mal, lipotom ča znahu
Odzdol biše ustal, još vekši čekahu.
Malo provozivši prî ner se umori.
Riči potočivši Nikola govori:
(Jutro drugoga dana nađe već ribare na moru, kako idu ka Suletu. Čekajući jači větar, vozali su se Nikola i Paskoje, pa da prěkrate vrěme, Nikola reče
NIKOLA:
Recimo po jednu, za vrime minuti,
Bugaršćinu srednu i za trud ne čuti,
Da srpskim načinom, moj druže primili,
Kako meju družinom vasda smo činili;
HEKTOROVIĆ:
Kako da se utiče, jer biše od volje,
Sam Paskoj pokliče ča može najbolje:
PASKOJE:
"Dva mi sta** siromaha dugo vrime drugovala,
Lipo ti sta drugovala i lipo se dragovala,
Lipo plinke dilila i lipo se razdiljala,
I razdiliv se opet se sazivala.
Već mi nigda zarobiše tri junačke dobre konje dva siromaha,
Tere sta dva konjica mnogo lipo razdilila.
O trećega ne mogoše junaci se pogoditi
Negli su se razgnivala i mnogo se sapsovala.
Ono to mi ne bihu, družino, dva siromaha,
Da jedno mi biše vitez Marko Kraljeviću,
Vitez Marko Kraljeviću i braćen mu Andrijašu, mladi vitezi
Tuj si Marko potrže svitlu sablju pozlaćenu
I udari Andrijaša brajena u srdašce.
On mi ranjen prionu za njegovu desnu ruku
Tere knezu Marku potihora besijaše:
Jeda mi te mogu, mili brate, umoliti,
Nemoj to mi vaditi sabljice iz sardašca, mili brajane,
Dokle ti ne naručam do dvi i do tri beside.
Kada dojdeš, kreže Marko, k našoj majci junačkoj,
Nemoj to joj, ja te molim, kriva dila učiniti,
I moj dil ćeš podati, kneze Marko, našoj majci,
Zašto si ga nigdar veće od mene ne dočeka.
Ako li te bude mila majka uprašati, viteže Marko:
Što mi ti je, sinko, sabljica sva karvava?
Nemoj to joj, mili brate, sve istinu kazovati
Ni naju majku nikako zlovoljiti,
Da reci to ovako našoj majci junačkoj:
Susrite me, mila majko, jedan tihi jelenčac
Koji mi se ne hti sa drumka ukloniti, junačka majko,
Ni on meni, mila majko, ni ja njemu.
I tuj stavši potrgoh moju sablju junačku
I udarih tihoga jelenka u srdašce,
I kada ja pogledah onoga tiha jelenka
Gdi se htiše na drumku s dušicom razdiliti.
Vide mi ga milo biše kako mojega brajena, tihoga jelenka,
I da bi mi na povrate, ne bih ti ga zagubio.
I kada te jošće bude naju majka uprašati:
Da gdi ti je, kneže Marko, tvoj brajen Andrijašu?
Ne reci mi našoj majci istine poništore,
Ostao je, reci, junak, mila majko, u tujoj zemlji
Iz koje se ne može od milin'ja odiliti, Andrijašu;
Onde mi je obljubio jednu gizdavu devojku.
I odkle je junak tuj devojku obljubio,
Nikad veće nije pošal sa mnome vojevati,
I sa mnome nije veće ni plinka razdilio.
Ona t' mu je dala mnoga bilja nepoznana
I onoga vinca junaku od zabitja, gizdava devojka.
Li uskori mu se hoćeš, mila majko, nadijati.
A kad na te napadu gusari u čarnoj gori,
Nemoj to se prid njimi, mili brate, pripadnuti,
Da izglasa poklikni brajena Andrijaša
Bud da me ćeš zaman, brate, pri potribi klikovati
Kada mi te začuju moje ime klikujući, kleti gusari,
Taj čas će se od tebe junaci razbignuti
Kako su se vasdakrat, brajene, razbigovali
Kada su te začuli moje ime klikovati,
A neka da ti vidi tvoja ljubima družina
Koji me si tvoga brata brez krivine zagubio!
Vesel budi, gospodaru, i vesela ti družina, naš gospodaru!
Ova pisan da bude tvoj milosti na počten'je".
HEKTOROVIĆ:
Uz toj odgovorih: Paskoje, hvala ti!
A pak Nikoli rih: bugari sada ti.
NIKOLA:
"Kada mi se Radosave vojevoda odiljaše
Od svojega grada divnoga Siverina,
Često mi se Radosav na Siverin obziraše
Tere to mi ovako belu gradu besijaše:
Ovo mi te ostavljam, beli grade Siverine, moj divni grade.
Ne znam veće viju li te, ne znam veće vidiš li me.
Sva je tada družina barze konje uztegnula
Tere stavši Radosava družina uprašaše:
Jeda nam si, vojevodo, zle bilige ke vidio?
Opeta se zavratimo ka gradu Siverinu.
A on mi se junakom tihim mukom ujimaše, Radosave,
Udrio je ostrogami junačkoga dobra konja
Tere to mi odjizdi prid junaci čarnom gorom.
I kada je bio sridi one čarne gore,
Padnuo je Radosave s družinom vince piti,
Da parvo to biše stražice razredio.
Istom straža pripade k Radosavu vojevodi, Siverincu,
Da ti je u znanje, naju mili gospodine,
Ovo ti se brode turske kirižije karavane,
Neka to jih pojdemo junaci razjagmiti?
Radosav mi stražici vojevoda odbesidi:
Nemojte jih poništo, družino, razjagmiti,
Da isto jim vazmite jedno brime dobra vina, junaci bratjo.
Lipo jim ga vazmite i dobro jim ga platite.
Lipo ga su vazeli i lipo ga su platili,
I kada su padnuli junaci vince piti,
Druga straža pripade k Radosavu Siverincu:
Zlo si vince popio, Radosave vojevodo,
Na te se je spravio Vladko udinski vojvoda, Siverinče!
Barzo mi su junaci barze konje pohitali
Tere mi su poseli junačke dobre konje.
Radosav mi ne može svoga konja uhvatiti
Zašto mu se barz konj biše po livadi razigrao.
Za njim to mi potičući vojevoda klikovaše:
Stani jure, konju, stani jure, barzi konju, aj davori konju,
Stani jure, barzi konju, da bi, konju, zaginuo!
Kakono je meni tebe cića zaginuti.
Kada mi ga ne može Radosave sustignuti
Poklopio se je svojim šćitkom perenim
Tere mi je otašao za družinom brez konjica,
Svojom svitlom sabljicom, s vitim kopjem na ramenku, Siverinče.
Za njim se je upustio Vladko udinski vojvoda
Na svojemu, vitez Vladko, junačkomu dobru konju.
I kad mi Radosava Siverinca sustizaše,
Smirio ga biješe meju pleća udariti.
Položivši vito kopje barzu konju meju uši.
Već mi se je Radosave junački izvarnuo, vojevoda,
Tere to mu vito kopje na peren šćitak prija,
Na peren ga šćitak prija, a sabljicom ga obsiče.
Stavši to mi vitez Vladko Radosavu uzbesidi:
Oto sam te kušao, Radosave Siverinče,
Bi li mi se umio pri potribi izvarnuti,
A sadi ti vera budi, Radosave, Vladkova, vitežko kopje,
Da te hoću prid družinom vojevodom postaviti.
Odmetni to od sebe tvoje junačko oružje,
Neka da se meju sobom junaci pozdravimo.
Radosav mi odpasa svoju sablju junačku,
K njemu mi je pristupio Vladko udinski vojvoda
Tere mu je pričao bele ruke vezati, Siverincu,
A sam ga je odveo na svoje divne dvorove.
K njemu su se kupile sve devojke i neviste
I one mlajahne, družino, udovice,
Tere to mi Radosavu Siverincu klikovahu:
Aj davori, davori, Radosave Siverinče,
Mnozim ti nam si čarno ruho postavio, vojevoda!
Već to mi je hotila nika srića Vladkova
Da te je junaka na veri privario,
I njegova t' bi ljubovca čarno ruho pronosila.
Tuj mi se je Radosavu na Vladka razžalilo,
Tere to mu junak izglasa klikovaše:
Neverna ti, Vladko, vera i neverna ti ljubovca, viteže Vladko!
Kada ga je začuo vitez Vladko klikujući,
Vele t' se je na njega vojevoda razgnjivao
Ter mi je dozvao one svoje verne sluge
Kojim to je pridao Radosava Siverinca,
Tere ga je poslao junaka zagubiti."
A sada mi i vasda dobra srića s tobom budi, naš gospodaru,
I zdravo nam svude hodi i veselo domom dojdi.
HEKTOROVIĆ:
Zatim ja ne postav, zahvalih i njemu
Ter mu rih: Budi zdrav i vesel u svemu.
Tako bugarivši bolji put obrati
Htiše, jer svaršivši sedoše ručati.
Ponudiše mene da jim činju družbu
Za pravi družbene i za čast i službu.
I kako ručaše, ne hteć se liniti,
Veselo ustaše i jaše voziti.
Naprid se tiskoše, dobro napirući,
Obadva klikoše, pisam začinjući
Potiho, ne barzeć, svaki vesel i vruć,
Jedan niže daržeć, drugi više pojuć:
NIKOLA i PASKOJE:
"I kliče devojka, pokliče devojka,
Još kliče devojka, mlada mi tere gizdava,
Mlada tere gizdava, sa brig bela devojka Dunaja:
Stani se, Šišmane, stani se, Šišmane,
Stani se, Šišmane, tere mi razbiraj glasove,
Tere razbiraj glasove ča* devojka mlajahta klikuje:
Dva sta kraljevića, dva mi sta kraljevića,
Dva mi sta kraljevića od bojka ne dobegla,
Ali sta ubijena, ali sta živa odvedena?
Nisu ti ubijena, da nisu ti ubijena,
Nisu ti ubijena, da živa mi sta odvedena,
Živa sta odvedena k caru Pajazitu na Portu.
Andrijaš se moljaše, Andrijaš mi se moljaše,
Andrijaš se moljaše baši, alubaši, subaši
Ne toliko za sebe koliko za brata Lazara:
Pušćaj naju, bašo, pušćaj naju, bašo,
Pušćaj naju, bašo, do naju mile majke,
A verom ti se mojom junačkom obetuju,
Sabljice da ne pašu, sabljice već da ne pašu,
Sabljice da ne pašu, konjica da ne jižju,
Kalujer da se postavlju, Svetoj gori da služu".
HEKTOROVIĆ:
Kad pisan dospiše u vrime obroka,
Prem na kraj dopriše Bračkoga otoka
Gdi voda, ne vim zač, na hipe barza je,
Gdi se s Suletom Brač malo ča ne staje.
Zatim malo stavši kopit navadiše
Pak plav privezavši obid pripraviše.
Sidosmo blagovat, nič ono nič ovo,
I onim se čtovat ča biše gotovo.
Za svim tuj razbiše, jur kad siti bismo,
Ježin ke skupiše prem kad sisti htismo.
Nikolu odpravih zarad veće stvarî,
U mošnju mu stavih nikôko dinari,
Njemu naredivši da ide prik gore,
Ništar ne šćedivši kupit sve ča more
Za našu potribu, jer mi se čini to
Nesladko svej ribu blagovat u lito.
______
* grěška se potkrala ili kod zapisivača ili kod pěvača; pěsma je tipična kosovska ekavska srpska narodna pěsma i po strukturi i po tematici i po jeziku
** sta - srpskoslověnski su
*** srpski način = srpski jezik
Majku mu, Hektoroviću, zar nije (1568!) vlaški način?
a sta je sa lipo,svitlo,rvat?
