pa složićeš se da je besmisleno pisati povelju izmedju dubrovnika i bosne a koja se odnosi na turke.

dakle misli se 99.99% na podanike država tog kneza i bana.
autor teksta koristi reči prema svojoj predstavi a njihovo značenje ne označava jezičku pripadnost
već je imenovanje podanika država na koja se povelja odnosi. pismenije bi bilo da je upotrebio nazive država u smislu dubrovčani i bosanci. ali nije ostavivši nam tako svojim oftopičarenjem

dragocene informacije.
možda u bosni ima samo srba pa upotreba tog naziva za podanika ima i etničku i lnigvističku interpretaciju. ali da li su svi podanici dubrovačkog kneza romani? ima li u toj regiji grka i srba ili ne? da li se pravo po povelji odnosi i na njih?
ko dubrovčanima obradjuje vinograde i zemlju, vesla po brodovima, čuva stoku, prodaje posede...?
citat:
Из овога се види да бан одговара за своје поданике Србе, и да ако неко од њих скриви нешто дубровачком трговцу, мора и да одговара пред баном. Дубровчане назива Власима, што је назив којим су у то доба називани романски становници у словенској близини. Исто тако Дубровчани су у својим латинским повељама име Србин преводили као Sclavus.
Прије ових повеља бана Нинослава, Стефан Немањић у вријеме док је још био велики жупан, у једној својој повељи упућеној Дубровчанима њих назива Власима а своје поданике Србима: са не емле Срблин Влаха без суда, а у дубровачкој латинској повељи тај дио гласи Ut Sclavus non apprehendat
Raguseum sine iudicio (
Влах=Raguseus).[6]
Треба имати на уму да је Хум тада био под Немањићима, па је тако ова повеље Стефана Немањића и извор за етнички идентитет Хумљана у првој половини XIII вијека. У вријеме Немањића поред назива Хумљани за народ, чији корјен није етнички него регионални, у Хуму у то доба живе Срби и Власи. Ти Власи су могли бити сточари или трговци романског или неког другог етничког поријекла, као и србизовани старосједиоци или Срби који су се професионално бавили сточарством.