Čiji je naš jezik

[Pumpaj Dinstanović]

Molim te obrati pozornost glede točnosti izričaja, dijete moje. H. V. H. nije bio hrvatskim već bosanskim banom, dok Beloš Vukanović je bio. Tako loš uradak i prozirni falsifikati zacijelo štete ugledu Majke Crkve u ovakvom tješkom vrjemenu obćega bluda.

Hrvoje nije bio nit' bosanski ni hrvatski ban, a Urvan ga je tako nazvao jer ga je i sam Palmotić u drami (ban Hrvata).

P. S. To je posljedica tradicije, koja je iskrivila originalnu ulogu Hrvoja i pomiješala ga, ili bolje rečeno priključila mu lik i djelo bratamu Vuka Vukčića, a koji jeste bio hrvatski ban.

 

[matijakupa]

Analogan primer kurtoazije:

Ekskluzivno: Nesvakidašnje otkriće u Arhivu SANU u Sremskim Karlovcima. Prepisku sa patrijarhom Samuilom Maširevićem hrvatski ban vodio ćiriličnim krasnopisom

ĆIRILICU je poštovao i Ivan Mažuranić! Najznačajniji stvaralac Hrvatskog narodnog preporoda, pesnik, jezikoslovac, ban i političar, uvažavao je srpsko pismo, i lično, ponekad, pisao ćirilicom!
Mažuranićeva prepiska sa srpskim patrijarhom Samuilom Maširevićem iz 1862. godine otkrivena je tek ovih dana u Arhivu srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima. Svoja pisma, učtiva i puna uvažavanja prema srpskom patrijarhu, Mažuranić je pisao ćiriličnim krasnopisom. Prepiska se odnosila na plate učitelja u sremskokarlovačkoj bogosloviji.
Istoričar i direktor Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima, Žarko Dimić, kaže da je “ćirilični Mažuranić” i za njega veliko iznenađenje, mada se u ovom arhivu čuva i fond srpskog narodnog pokreta 1848-1849. godine.
- Bilo je to vreme kada su Srbi i Hrvati, prvi put u svojoj istoriji, zajedno pokušali da ostvare neke političke rezultate u okviru Habsburške monarhije - ističe Dimić, i dodaje da se kopije Mažuranićevih pisama na ćirilici sigurno nalaze i u hrvatskim arhivama, ali da njihovo obnarodovanje nije u interesu novog hrvatskog jezika.
Međutim, novosadski lingvista prof. dr Dragoljub Petrović kaže da su u Mažuranićevo vreme mnogi Hrvati u prepisci sa pravoslavnim Srbima pisali ćirilicom.
- To nije teško objasniti i razumeti. Bio je to znak “građanskoga reda” i potvrda činjenice da su i oni znali koje je srpsko pismo. Uostalom, za Mažuranića se zna da je bio pokatoličeni Srbin od roda Janković Stojana - navodi profesor Petrović, podsećajući da je autor epa “Smrt Smail-age Čengića” bio pod uticajem Vuka Karadžića i Đure Daničića.
- Docnije, tokom svog sedmogodišnjeg banovanja, Mažuranić se nije libio da se založi i za zabranu srpskog pisma kojim je samo 11 godina ranije komunicirao sa patrijarhom Maširevićem. I Marija Terezija, poznato je, bila je veliki protivnik ćirilice, ali niko srpskom pismu nije naškodio kao jugoslovenski komunisti posle Drugog svetskog rata, koji su svaki pomen ćirilice tumačili kao pojavu srpskog nacionalizma.

JELAČIĆEV POTPIS
I HRVATSKI ban Josip Jelačić (1801 -1859) pisao je ćirilicom. U sremskokarlovačkom arhivu pronađeno je njegovo protokolarno pismo iz 1849. godine, upućeno srpskom patrijarhu na kitnjastoj ćirilici. Ćirilica je i u ovom slučaju očigledno bila način da se srpskom crkvenom poglavaru ukaže dužno poštovanje.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura....ic-na-cirilici​

Zaključak analogan zaključku da Zlatarić svoj jezik smatra hrvatskim glasio bi da je za Mažuranića srpska ćirilica bila preferencijalno pismo službenog jezika u trojednici.

Pitanje je samo dali si ti sebe uvjerio u te "analogije" ili samo ove neuke kojima je bežični internet omogućio da razglabaju o situaciji u Iraku ili tebi dižu rejting o tome jel Vedran Ćorluka ipak - Srbin?

Da se vratimo na temu, usporediti pisanje na ćirilici sa izjavom o pripadnosti svog jezika može netko neuk ili zlonamjeran.
Pošto za tebe nema spora da si jako inteligentan i štoviše - pametan, ostaje samo ovo drugo.

Nego, što ćemo ako ja sad časkom nađem pet-šest pisama vrsnih srpskih književnika, političara i ostalih prvaka na latinici?
Oće li to pobiti tvoju teoriju?

 

[Пилипенда]

Мој рођени је, претпостављам због преоптерећености разрјешавањем „мистерије Хабделић”, пропустио да текстуалном предлошку за „Топ листу надреалиста” патера Красића придода и неизоставног патера Хорвата. Ево, ускачем да припомогнем:
http://emilcic.exactpages.com/Pater Horvat.htm

 

[Urvan Hroboatos]

Ja sigurno znam jedno: da je Kašićev prijevod tiskan, izbjegli bismo Ilirce, Vuka, Zagrebačku školu, vukovce, jugoideologiju.... Imali bismo, mi Hrvati, jezik koji bi zauzeo svoj prostor i sigurno se vremenom kodificirao kao opći nacionalni jezik, i to već u 17. st.

Taj je jezik kao ovaj sad, samo nješto arhaičniji, nu što vrijedi kad je tiskan tek 2000., a time je puno vode proteklo
tek tako.... Nehrvati bi zbog latinice i jezika pobjegli kao vrag od tamjana, i sav bi proces integracije bio ubrzan.

Gajevom grafijom, dio Pjesme nad pjesmama

PJESAN OD PJESNI SALAMUNOVIJEH
[PJESMA NAD PJESMAMA]
1. 1Celunuo mene celovom od usta svojijeh, ere su bolje dojke
tvoje od vina,
2mirisajuće pomastijemi najboljijemi. Ul’je izlijeto ime tvoje;
zato mladičice obljubiše tebe.
3Potegni mene, za tobom trčati ćemo na miris od pomasti
tvojijeh. Uveo je mene kralj u skrovita svoja; radovati ćemo
se i veseliti ćemo se u tebi, spometnici od dojaka tvojijeh
vrh vina; pravi ljubi tebe.
4Črna sam, ali pristala, kćeri Jeruzalemove, kakono prebivalište
čedarova, kakono kože Salamunove.
5Nemojte razgledati mene erbo pocrnila jesam, jere me je
priobrazilo sunce. Sinovi matere moje rvali su se suproć
meni, postavili su mene pudaricu u vinogradijeh, vinograd
moj nijesam čuvala.
6Ukaži mi koga ljubi duša moja, gdje paseš, gdje počivaš o
podne da se ne počnem skitati za stadijemi od druga tvojijeh.
7Ako ne poznaš tebe, o najljepša meju ženami, izidi i otidi
za stopami od stada i pasi kozliće tvoje kod pribivališta od
pastira.
8Konjičtvu momu na kočijah faraunovijeh prilikovao sam
tebe, prijateljice moja.
9Lijepa su ličca tvoja kakono od grlice, vrat tvoj kakono od
prsi uresje.
10Verižice zlatne učiniti ćemo tebi crvotočne srebrom.
96
11Dokle bješe kralj na postelji svojoj, despig moj podao je
vonja svoga.
12Kitica od mire obljubljeni moj meni, meju dojkami mojijemi
pribivati će.
13Grozdak ciparski obljubljeni moj meni u vinogradijeh
Engadovijeh.
14Eto si ti lijepa, prijateljice moja, eto si lijepa ti, oči tvoje
od golubica.
15Eto si lijepi ti, obljubljeni moj, i pristali. Odric naš pun
cvijetja,
16grede od kuća našijeh čedarske, podgredničtva naša od
cipresa.

2. 1Ja cvijet od polja i lijer od dolina.
2Kakono lijer meju dračami, tako prijateljica moja meju
kćerimi.
3Kakono jabuka meju stabrijemi od dubrava, tako obljubljeni
moj meju sinovi. Pod sjenom od onoga koga bjeh željela
sjedoh i plod njegov sladak grlu momu.
4Uveo je mene u pohranu od vina, uredio je u meni ljubav.
5Pokrijepite mene cvijetjem, obložite me jabukami, jere
ljubavju venem.
6Lijeva njegova pod glavom mojom, desnica njegova zagrliti
će mene.
7Zaklinam vas, o kćeri jeruzolimske, za košute i jeljene od
polja, da ne probudite ni činite razbuditi se ljubljenu dočijem
ona bude htjeti.
8Glas od ljubljenoga moga; eto on ide skačući priko gora,
priskačući priko gorica.
9Priličan je obljubljeni moj košuti i štenetu od jeljena. Eno
on stoji za zidom našijem gledajući proz prozore, izgledajući
kroz razmrežja.
10Eto obljubljeni moj govori meni. Ustani, pospješi se, prijateljice
moja, golubico moja, ljepahna moja i dođi.
11Jur bo je zima prošla, dažd je otišao i uklonio se je.
12Cvijetja su se prikazala na zemlji našoj, vrijeme je od
obrezan’ja došlo, glas od grlice čuo se je na zemlji našoj;
97
13smokva je iznijela prvine svoje, vinogradi cvjetajući podali
su vonja svoja. Ustani, prijateljico moja, ljepahna moja i
dođi;
14golubico moja, u izdubkah od kamena, u spili od međe
ukaži meni obraz tvoj, oglasi se glas tvoj u ušiju mojijeh.
Ere glas tvoj sladak i obraz tvoj uljudni.
15Pohitajte nama lisičice malahne, koje sharaju vinograde,
ere je vinograd naš procavtio.
16 Obljubljeni moj meni, a ja njemu. Koji se pase meju lijerijemi
17 dokle sviće dan i prignu se sjene. Vrati se, priličan budi,
obljubljeni moj, košuti i štenetu od jeljena, vrh gora od Betera.

Nu, Biblija nije tiskana. Navode se dva razloga: rutensko- glagoljaška Levakovića i Mrnavića, ter pismo biskupa Zagrebačkoga Franje Ergelskoga. Prvi su inzistirali na glagoljici ili ćirilici, te rusificiranome jeziku; drugi na kajkavštini.

http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20001205/prilozi.htm

Držalo se da je pravi razlog hrvatski jal "našijenaca, narodnih štetočina i zlotvora", zapravo zavist Tomka Mrnavića, rodom iz Šibenika, bosanskog biskupa i jastrebarca fra Rafaela Levakovića, pustolovna i nemirna ohridskoga biskupa i upravitelja prizrenske biskupije, urednika u Propagandi.
Obojica su bili vatikanski ljudi i zagovornici tiskanja knjiga za slavenski svijet, ali su bili protiv Kašićeva prijevoda, jer nije pisan ćirilicom ili glagoljicom. Bilo je tu hrvatskoga jala i zavisti, posebno "anonimki", koje se prepisuju senjskomu biskupu Ivanu Krstitelju Agatiću. Možda je ista ruka te dvojice pisala i zagrebačko pismo papi Urbanu VII. Ivan Golub koji je istraživao pismohranu Svetoga Oficija otkrio je pismo od desetak redaka, u kojemu tadanji zagrebački biskup Franjo Ergelski, sin pokrštenoga muslimana Hasanovića, traži od pape da se zabrani tiskanje Kašićeve Biblije, jer je pisana na dubrovačkomu dijalektu, koji nije jezik cijeloga naroda, zapravo zagrebačkome (kajkavske) biskupije. Po svemu sudeći, a i sumnjajući, to je pismo zapečatilo sudbinu Kašićeva prijevoda. Domorodni su biskupi zdušno ispoštovali papinu odluku. Očito je da je Svetomu Oficiju bila važnija katolička vjera nego hrvatski jezik, što je i razumljivo, u duhu tadanje katoličke obnove.
U svemu, sve bi se moglo svesti na dva razloga: što nije pisana ćiriličnim ili glagoljskim slovima i jezikom jezične ekumenizacije tj. staroslavenskim jezikom. Prijevod se očito nije poklapao s maglovitim idejama i fantazijama o općeslavenskomu liturgijskom jeziku.
....

Možda su za biskupa lagali, nu ja bih ipak poručio- ubuduće, braćo Hrvati, nemojte za zagrebačkoga biskupa birati muslimana kajkavca. Što je previše- previše je.

 

[T0rkvemada]

Ja sigurno znam jedno: da je Kašićev prijevod tiskan, izbjegli bismo Ilirce, Vuka, Zagrebačku školu, vukovce, jugoideologiju.... Imali bismo, mi Hrvati, jezik koji bi zauzeo svoj prostor i sigurno se vremenom kodificirao kao opći nacionalni jezik, i to već u 17. st.

Taj je jezik kao ovaj sad, samo nješto arhaičniji, nu što vrijedi kad je tiskan tek 2000., a time je puno vode proteklo
tek tako.... Nehrvati bi zbog latinice i jezika pobjegli kao vrag od tamjana, i sav bi proces integracije bio ubrzan.

Gajevom grafijom, dio Pjesme nad pjesmama



Nu, Biblija nije tiskana. Navode se dva razloga: rutensko- glagoljaška Levakovića i Mrnavića, ter pismo biskupa Zagrebačkoga Franje Ergelskoga. Prvi su inzistirali na glagoljici ili ćirilici, te rusificiranome jeziku; drugi na kajkavštini.

http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20001205/prilozi.htm

Držalo se da je pravi razlog hrvatski jal "našijenaca, narodnih štetočina i zlotvora", zapravo zavist Tomka Mrnavića, rodom iz Šibenika, bosanskog biskupa i jastrebarca fra Rafaela Levakovića, pustolovna i nemirna ohridskoga biskupa i upravitelja prizrenske biskupije, urednika u Propagandi.
Obojica su bili vatikanski ljudi i zagovornici tiskanja knjiga za slavenski svijet, ali su bili protiv Kašićeva prijevoda, jer nije pisan ćirilicom ili glagoljicom. Bilo je tu hrvatskoga jala i zavisti, posebno "anonimki", koje se prepisuju senjskomu biskupu Ivanu Krstitelju Agatiću. Možda je ista ruka te dvojice pisala i zagrebačko pismo papi Urbanu VII. Ivan Golub koji je istraživao pismohranu Svetoga Oficija otkrio je pismo od desetak redaka, u kojemu tadanji zagrebački biskup Franjo Ergelski, sin pokrštenoga muslimana Hasanovića, traži od pape da se zabrani tiskanje Kašićeve Biblije, jer je pisana na dubrovačkomu dijalektu, koji nije jezik cijeloga naroda, zapravo zagrebačkome (kajkavske) biskupije. Po svemu sudeći, a i sumnjajući, to je pismo zapečatilo sudbinu Kašićeva prijevoda. Domorodni su biskupi zdušno ispoštovali papinu odluku. Očito je da je Svetomu Oficiju bila važnija katolička vjera nego hrvatski jezik, što je i razumljivo, u duhu tadanje katoličke obnove.
U svemu, sve bi se moglo svesti na dva razloga: što nije pisana ćiriličnim ili glagoljskim slovima i jezikom jezične ekumenizacije tj. staroslavenskim jezikom. Prijevod se očito nije poklapao s maglovitim idejama i fantazijama o općeslavenskomu liturgijskom jeziku.
....

Možda su za biskupa lagali, nu ja bih ipak poručio- ubuduće, braćo Hrvati, nemojte za zagrebačkoga biskupa birati muslimana kajkavca. Što je previše- previše je.

Gomnaida, Junija Palmotića

    Govnušinu pripijevati
spravite se, pjesni moje!
Nećete se izmrljati
zasve er gnusno djelo to je,
čim svud siva zrak sunčani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Govnene su riječi tvoje,
govnena su tvoja djela,
u nosu ti govna stoje,
govna su te odsvud splela,
u ustijeh djestro hrani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Sve je tijelo tve govneno,
po svemu činu govnen ti si,
a u gaćah usmrđeno
mješte zvonca gоvno visi,
smrade iz repa istiskani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Tako infame imaš pȁre,
rilica ti tako smrdi
kako župsko kad magare
mlade trave sito prdi,
kad goniti mȁs podrani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Iz govnena fjata tvoga,
gdje ti kimci bradom vrve,
ustim, kako iz brljoga,
bljuješ žabe, rigaš crve.
Zatisnite nos, građani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Od gubave tvoje sline,
venenozi sasrature,
strmelji se smrtni čine,
škrpijuni i smugure
i sve slične njim pogani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Ti si od nijedne ruke i scijene,
eskremenat od naravi,
gnusne muke potištene
ti si upljuvak zaisto pravi,
ljeti meso ki pogani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Vrijedne od babe i čivile
ti se nijesi othranio:
sred merdolja gnusne vile
kolijevka ti je kablić bio
brabonjcima napengani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Podojka je tvoja bila
stita govan djestrarica,
ne bivši se namjerila
finija i bolja kundurica
da govneća toga othrani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Ti kad verse hoć činiti
govna ustim rigaš tada
i končete govoriti
ne pristaješ pune gada,
smiješeni zvijerče i pogani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Popovi se sveđ govnari
oko gusta vrte govna,
a u tebi se gnusne čari
sveđ i djela plode otrovna.
Grada versim ne pogani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Govnušina i govnena
jednako je korta zvana:
govnim su ono sprema općena;
ti si u stranju od govana,
kupusinom nakakani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Toliko su nada svima
versi i pjesni tve duboke
da bi dobro bilo njima
sva zajazit djestra i kloke,
da su u dublje ukopani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Znaš, kad jeduć na barjelu
rosan kupus neobuljeni
u govnenom tvome zdjelu...
i ako vjere neć dat meni,
Grčici se javi Stani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Ka namjera neka nije
cijeća tako gadne usere,
slaga da ti kiridžije
doć imaju s Inglitere,
smrade u lažah ustarani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Pave u Stonu još te hvali,
veće pecat da cekina
u Levantu tebi fali
smrtim Lukše Mišičina,
glamazalo intrigani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Jošter speći većekrati
uz tu tvoju hotimicu,
htio si u Stonu celivati
lijepu Maru Ostjelicu,
šulje bulje privraćani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Bjež' od suda, tužan, bježi
govneniče pun sramote,
gdje se plode skarambeži,
er bi obraćen u balote,
da te niko ne obrani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Dum Garcija tebe zove
u ispanske strane od svijeta
da ti vrati tve dugove
i slična se tuj munita
prezimenu tvomu hrani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Kad njegova Ečelenca
te dinare tebi vrati,
blizu će ti bit Valenca,
gdje ćeš vrijeme tve trajati,
nesvjesniče zamantrani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Tu kad tvoja smiješna faca
upazi se i kompara,
u ošpedalu mahnitaca
upiši se za govnara,
bivši gоvnari svud poznani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Vijeće od govan tuj prignuto
primit će te umilmente,
vikajući: "Ben venuto,
signor nostro eccellente,
s govnjom krunom korunani!"
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Svak te od nas prima rado,
svaki želi bit uza te
er smo čuli da si vlado
sve djestrarske mađistrate,
gdje se seru tvoji mještani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Glas govnene tve dobrote
po svijetu se svem poteza:
vrag uzeo dvije balote
manjkaše ti ke za kneza,
naš prinčipe poštovani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Kud se ja sam zaletio?
Kud srnete, moji versi?
Govnogrizac Merdonio
ove hvale ne dostoji
svijem gnusobam imbratani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Više tebe kad proleti
jato ljuna i čavaka,
od veselja svaka pjeti
počne: "Kaka, kaka, kaka!"
Ljuna bo se govnom hrani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Ni od zvijeri ni od ptice
tva prilika ljudim para,
ni od morske pijavice,
nego popa od govnara:
tim se čistit djestre stani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Toliko su, o Merdašu,
potištena tvoja djela
da se kordaš na Kobašu
za svjećara od srdjela,
kako čine svi vilani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Videć ribu tuj gdje bara,
stvar se učini tebi lijepa
na očima svijeh traktara
svuć bezočno gaće s repa,
da se čude Kobašani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Jedno, neka možeš njima
mješte janke kanjošiti,
drugo, golijem da repima
družbu od trakte mož loviti;
drag bo ti je pestelj slani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Kad ne uzimaš trakte veće,
upiši se greboderom;
miljorati tvoje sreće
ne mož boljom ti namjerom,
bivši za to kaparani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Spomeni se, o Merdošu,
od Zamula na Kaštio
u velikom kada košu
večeru si ti donio,
kô najfinji kapetani...
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Što će u košu biti temu,
izvan sebe svak ostaje;
tot salate minca u njemu
i hmućavo jedno jaje
i paljavac raskišani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Kako gora nesmotrna
jednom bređa upazi se,
što će biti, svjetna i crna:
tot tamašan miš se rodi
kô i ti prknom ukakani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Znaš, kad jednom za stvar lijepu
slagat družbi ne krati se,
da golubić u dželepu
za večere spravlja ti se
veoma lijepo konfrigani?
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Veseli se Junac Stijepo
ki vam bješe za bofuna,
da ti čitaš tako lijepo
i najslađa dva bokuna
u trbuh se spremit kani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Kad vivanda ta prislatka
upazi se obrnuta
u govnena dva lapatka
i smrdeća tri vrnuta
i struk trupa uzvonjani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Znaš, Merdašu, o Dokture,
kad za kože tri zlaćene
pod Pelješac odnije sture
sve bešave i govnene,
da svi vide Pelješani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Ter si podat razumjeti
Škapićevoj ženi htio
zlatne kože da donijeti
iz Grada si naredio,
ke ti u skrinji majka hrani?
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Još sasranijem feraulom
za matarac ti se služi
kad s Vučicom, tvojom bulom,
balatur te prazan združi,
samijem prknom ka te zani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Valovića zato Vicu
na koljenijeh klečuć moli
da ti zaimlje ku slamicu,
gdje ćete oba ležat goli
na pasiju zavezani.
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Kad ti vide fizonomi
nos i granfe od ljifana,
kažu da je ćud veomi
tva na grapšu inklinana.
Tim se gnusit već ne kani!
Vȁs si govnen, kneže usrani!

    Kad da naša pokrajina
množ veliku zaboravi
od famozijeh lupeština
kijem se u mlados ti proslavi,
o hajduče svud spjevani?
Vȁs si govnen, kneže usrani!

-----------------

 

[Пилипенда]

Ja sigurno znam jedno: da je Kašićev prijevod tiskan, izbjegli bismo Ilirce, Vuka, Zagrebačku školu, vukovce, jugoideologiju.... Imali bismo, mi Hrvati, jezik koji bi zauzeo svoj prostor i sigurno se vremenom kodificirao kao opći nacionalni jezik, i to već u 17. st.

Па сад, рођени, не може се сигурно знати шта би било да је било, али могуће је да би било другачије да је тај пријевод печатан... Могуће је да би то имало великог утицаја на Хрвате. Могуће је чак и да би током вијека и по Хрвати и научили штогод од свог језика па би у Сабору имао ко разумјети Сакцинског кад је ономад проговорио на народном језику.

Nehrvati bi zbog latinice i jezika pobjegli kao vrag od tamjana, i sav bi proces integracije bio ubrzan.

Е мој рођо, кад би тако сви „нехрвати” побјегли па ко би остао за „процес интеграције”? Личке куне златице, далматински товари и славонски храстови?

Možda su za biskupa lagali, nu ja bih ipak poručio- ubuduće, braćo Hrvati, nemojte za zagrebačkoga biskupa birati muslimana kajkavca. Što je previše- previše je.

Немој тако, роде, па сам си рекао да му је само патер био муслиман, он сам се ваљда родио као католик. Ако га ипак зовеш муслиманом због очеве вјере... Кхам, кхам...

 

[Tandoori Masala]

Da, o tom se i radi. Dubrovnik je bio u zapadnoj zoni, i govor mu je- dugi jat- kao u centralnome dijelu (Stolac, Čapljina,..). Stvar je u tom što je Dubrovnik zemljopisno "istočno", pa u tom odpada teza da je nastanjivan, pretežito, iz područja istočne Hercegovine (Gacko, Trebinje, Bileća,...). Osim toga, ne miješajmo sinkroniju i dijakroniju:

"Prva polovina XVI stoleća pokazuje najviše domete. Iz Trebinja je otišlo u dubrovačku službu 117 momaka..."

Bogumil Hrabak, Momci iz Hercegovine i Bosne u dubrovačkom zanatstvu, trgovini i pomorstvu u XIV, XV i XVII stoleću, Prilozi, br. 9/1, Institut za istoriju, Sarajevo 1973, str. 32.


"Na osnovu svega onoga što je ovdje rečeno može se dati ovaj zaključak. Centralnohercegovački govor čini zaseban govorni tip koji pripada mlađim govorima štokavskog dijalekta. Ovaj govor išao je zajedno s istočnohercegovačkim govorom sve do XVI ili početka XVII vijeka. Pošto se u tom periodu vrši islamizacija ch. područja, a i zbog drugih momenata - uglavnom ekonomske prirode, ch. područje prekida uže kontakte sa svojim ih. zaleđem i od tog vremena nastavlja da živi samostalnim životom. Otuda u ovom govoru nalazimo na mnoge arhaizme za koje ne zna ih. govor. Sve promjene koje su zahvatile ih. područje poznate su i našem ch. govoru. One, pak, pojave koje su se pojavile kasnije u ih. govoru, ne karakterišu naš ch. govor. A to zbog toga što su inovacije ranije išle od JI ka SZ."

Asim Peco, Mjesto centralnohercegovačkog govora među ostalim govorima današnje Hercegovine, Izabrana djela, knj. 1, Govori istočne i centralne Hercegovine, Sarajevo 2007, str. 332. Rad prenesen u latinicu iz Južnoslovenskog filologa, knj XXV, Beograd, 1961-1962, 295-325.

 

[Urvan Hroboatos]

"Prva polovina XVI stoleća pokazuje najviše domete. Iz Trebinja je otišlo u dubrovačku službu 117 momaka..."

Bogumil Hrabak, Momci iz Hercegovine i Bosne u dubrovačkom zanatstvu, trgovini i pomorstvu u XIV, XV i XVII stoleću, Prilozi, br. 9/1, Institut za istoriju, Sarajevo 1973, str. 32.


"Na osnovu svega onoga što je ovdje rečeno može se dati ovaj zaključak. Centralnohercegovački govor čini zaseban govorni tip koji pripada mlađim govorima štokavskog dijalekta. Ovaj govor išao je zajedno s istočnohercegovačkim govorom sve do XVI ili početka XVII vijeka. Pošto se u tom periodu vrši islamizacija ch. područja, a i zbog drugih momenata - uglavnom ekonomske prirode, ch. područje prekida uže kontakte sa svojim ih. zaleđem i od tog vremena nastavlja da živi samostalnim životom. Otuda u ovom govoru nalazimo na mnoge arhaizme za koje ne zna ih. govor. Sve promjene koje su zahvatile ih. područje poznate su i našem ch. govoru. One, pak, pojave koje su se pojavile kasnije u ih. govoru, ne karakterišu naš ch. govor. A to zbog toga što su inovacije ranije išle od JI ka SZ."

Asim Peco, Mjesto centralnohercegovačkog govora među ostalim govorima današnje Hercegovine, Izabrana djela, knj. 1, Govori istočne i centralne Hercegovine, Sarajevo 2007, str. 332. Rad prenesen u latinicu iz Južnoslovenskog filologa, knj XXV, Beograd, 1961-1962, 295-325.

Ne vidim što bi ovo trebalo pokazivati. Neki radnici ne utječu-posebice jer nisu građani koji imaju potomstvo- na govor grada, a po konfesiji i nisu pravoslavci, budući a Dubrovnik takve nije uzimao u službu. Može s epostaviti još zanimljivije pitanje o govoru trebinskih katolika, koji su pravoslavizacijom sigurno asdimilirani- kad su to bi odseljeni katolički Hercegovci u Hrvatsko zagr+orje, kako tek ne bi bili puno govorom bliži susjedi.

Pecin rad iz povijesne dijalektologije ima manje dokaza i bitnih pokazatelja nego drugi povijesnodijalektološki radovi. I na popularnoj- a ne znanstvenoj razini- drugačiji su tekstovi (tičući se Dubrovnika i istočne Bosne) i uvjerljiviji i podkrjepljeniji:
https://archive.today/4uuH

 

[Сребрена]

"Први прави практични управник Хрватске" , Србин и православац, један од најзначајнијих српских личности у Хабзбуршкој монархији 19. века
Огњеслав Утјешеновић Острожински (1817 – 1890)

Сербски поета- Велики жупан у Хрватској

Spojler

Написао је песму " Ускрснуће Јелачића бана" (данас познату као "Устани, бане") у време злогласног маџарског бана Khuen-Héderváryja :

Bilo je to godine, devetsto i treće,
Kad su našu Hrvatsku stigle nesreće.
Mađarske zastave dig'o Hedervary
Silom hoće Hrvatsku da nam pomađari.

Ustani bane, Hrvatska te zove, zove,
Ustani bane Jelačiću.

http://hr.wikisource.org/wiki/Ustani_bane



U "Pozdravu Srbiji" on peva:

Blago tebi majko od junaka,
Srpska zemljo, gnezdo sokolova,
Slavna kćeri majke Slave svoje!
U prastaro zlatoplodno vr'jeme
Valjana si kći u majke bila.

Blago tebi majko od junaka,
Srpska zemljo, gnezdo sokolova,
Slavna kćeri lajko Slave svoje!
Valjana si kći u svoje majke,
E si ropske slomila okove.

http://books.google.rs/books?id=qjc...ce=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Spojler

Данас се посебно помиње раритетна његова збирка Давидових псалама, али испевана у сербскоме стиху
http://archive.org/stream/psalmidavidovip00ostgoog#page/n231/mode/2up

Ognjen Utješinović je doprineo da još 1787. godine austrijski car Josif Drugi na zahtev Srpskog komiteta u Beču, čiji je Utješinović bio član, odobri osnivanje pravoslavne crkve.


http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=281.0
http://sr.wikipedia.org/wiki/Огњеслав_Утјешеновић_Острожински
http://www.vesti-online.com/Stampan...7239/Od-cinovnika--do-carskog-savetnika/print[/

 

[Pumpaj Dinstanović]

srpski etnos stran, kao i Gunduliću koji daje nekoliko spomena o likovima iz kosovska mitologije (Miloš Obilić, Branković,..), u funkcij idavanja pedigrea liku Sunčanice, Srpkinje koja treba završiti u sultanovu haremu, dočim mu- Gunduliću- Smederevo, simbol zadnje obrane srpske države u 15. st., grad je koji se nalazi u- Bugarskoj.

Ovo nije realno utemeljeno stanovište.

Gundulić ne daje nekoliko spomena o likovima Kosovske mitologije, već je praktično čitavo VIII pjevanje Osmana smješteno tu. Osim Miloša Kobilića i Vuka Brankovića, on pominje i kneza Lazara, ali i despota Đurđa Brankovića, pa čak i ženske ličnosti kao što je bila Jerina.

Od Mare se i od Vuka
slavni despot Đurađ rodi,
vrh raškoga svega puka
nakon svekra ki gospodi.

Spominje još i Grgura i (despota) Stefana Brankovića. Kao što naglasih, čitavi niz ličnosti koje se javljaju uopšte ne dolazi iz kosovske legende. U romanu imamo i Aleksandra Velikog u ulozi Lesandra Srbljanina, koji je tu zahvaljujući srpskoj Aleksandridi. Gundulić pominje i cara Uroša (Dušana) i Nemanjiće.

Tim u njih se još začina
što se u pjesan stavi odavna
od Lehsandra Srbljanina
vrh svijeh cara cara slavna.
U njih svud se vitez hvali
koga krunom kopje obdari:
Stjepan Uroš i ostali
od Nemanjić kuće cari.

Inače, mjesto ima i herceg od Sv. Save. Obratiti pažnju da je tu i lik iz srpske epike Mihajlo Svilojević, onda tu je i Kraljević Marko, itd...

Tako da ti je komentar zapravo sasvim van mjesta (uopšteno oko toga da Gundulić Srbe percipira kao nešto mu strano, ali posebno da zna samo za par likova iz kosovske legende). I ne vidim gdje je i kako Gundulić smjestio Smederevo u Bugarsku.
Pa po kritičkoj analizi djela i toj nekoj sumanutoj logici, prije bi se reklo da su Gunduliću Hrvati 'strani', nego Srbi, kojima je dosta više pažnje posvećeno.

 

[Mrkalj]

Ne vidim što bi ovo trebalo pokazivati. Neki radnici ne utječu-posebice jer nisu građani koji imaju potomstvo- na govor grada, a po konfesiji i nisu pravoslavci, budući a Dubrovnik takve nije uzimao u službu.

Dubrovnik je srpski Hong Kong. (Mrkalj)

 

[Пилипенда]

У календару је дат је и попис становништва по разним основама па и по језику.

Хрватски се, по овој табели, говорио у дубровачким кућама колико и кинески. Додуше, ствар се може поправити катичићизацијом (свеопћом замјењивошћу словенског са хрватским) па тако ипак напабирчити 19 хрватоговорећих глава, али нешто ми говори да Катичић никако не би своју теорију потпуне замјењивости примјењивао на овај попис...

 

[Сребрена]

Срећом да сам сачувала цитате о поменутом блгарском језику, везано за тему

http://www.scribd.com/doc/234374443/Istorija-bugarizma-na-balkanskom-poluostrvu

 

[Mrkalj]

Срећом да сам сачувала цитате о поменутом блгарском језику, везано за тему

Genijalno!

 

[Пилипенда]

Срећом да сам сачувала цитате о поменутом блгарском језику, везано за тему

Е, за ово свака част!

 

[Tandoori Masala]

Spojler

У календару је дат је и попис становништва по разним основама па и по језику.

Spojler

Хрватски се, по овој табели, говорио у дубровачким кућама колико и кинески. Додуше, ствар се може поправити катичићизацијом (свеопћом замјењивошћу словенског и хрватског) па се тако ипак напабирчи 19 хрватоговорећих глава, али нешто ми говори да Катичић никако не би своју замјењивост примјењивао на овај попис...

Katičić se pod stare dane stvarno ukrmačio, drobina mu je veća od svih dosadašnjih objavljenih hrvatskih (štokavskih) rječnika poredanih zajedno. Nije ni čudo što mu apetit ne jenjava već godinama, koliko je samo začinjene piletine i riže u Indiji požderao, morale su domaćice, svi oni restorani i ulični prodavci prekovremeno da šljakaju.

 

[Пилипенда]

Katičić se pod stare dane stvarno ukrmačio, drobina mu je veća od svih dosadašnjih objavljenih hrvatskih (štokavskih) rječnika poredanih zajedno. Nije ni čudo što mu apetit ne jenjava već godinama, koliko je samo začinjene piletine i riže u Indiji požderao, morale su domaćice, svi oni restorani i ulični prodavci prekovremeno da šljakaju.

Немој тако, није се он укрмачио од ждрања, њему је то на нервној бази. Кад је све словенско позамјењивао хрватским, кренуо је у свој капитални подухват, да и све српско позамјењује хрватским... Тако је сироти Радослав, све идући за српским, стигао и до Индије...

 

[Pumpaj Dinstanović]

Dakle, uglavnom se slažem. Nu, to uopće ne vrijedi za ovaj ćirilski spomenik. On izvorno nije nazvan srpskim imenom, nego se može odprilike utvrditi kad mu je njeki ćato udario mehanički, na latinskome, srpski žig. To nema veze s izvornim nazivom djela. To bi bilo bizarno kao da i druga hrvatska djela objavljujemo pod pojmovima koja su ili fantazijska (jeronimski jezik), ili sad znače nješto posve drugo (n.pr. bosanski jezik, kojeg Hrvati iz Bosne i Dubrovnika, pa i njeki slavonski pisci rabe, a koji nema veze s onim što se dana podrazumijeva pod bosanski ili bošnjački, t.j. jezik BH Muslimana.

Urvane, ja ne znam gdje je problem. Pa ti kao da nisi pročitao šta sam ja napisao.
Ja ti napišem da nije tako, već da su u pitanju referentna dokumenta, a ti opet o nekom ćati koji mehanički udara, i to zna se tačno kada.

Evo ugovora, (pravni dokument, a ne nekakav mehanički udaren žig) od 31. jula 1511. godina između Franciska Ratkova Micalovića i Petra Đure Šušića. U njemu se spominje kao jedna od stvari koje jedna od strana donosi u odnos već sklopljeni ugovor između Micalovića i Jeronima Sončina o štampanju knjiga na srpskom jeziku i pismu.

Dalje u tekstu se otkriva i koja je namjera budućega 'Ofičja'...podvukao sam relevantni djelić da se lakše obrati pažnja.

To je prije nastanka Molitvenika. Onda, evo ugovora od 20. avgusta 1513. godine, poslije njegova štampanja, a po kojem Micalović kreće u turske krajeve sa 50 primjeraka ovog molitvenika, srpskog po pismu i po jeziku...

Hm, hm, hm...da bude na srpskom jeziku i pismu....za Srbiju, pa onda po štampanju uzima zalihu i kreće u Srbe...

 

[Urvan Hroboatos]

Urvane, ja ne znam gdje je problem. Pa ti kao da nisi pročitao šta sam ja napisao.
Ja ti napišem da nije tako, već da su u pitanju referentna dokumenta, a ti opet o nekom ćati koji mehanički udara, i to zna se tačno kada.

Evo ugovora, (pravni dokument, a ne nekakav mehanički udaren žig) od 31. jula 1511. godina između Franciska Ratkova Micalovića i Petra Đure Šušića. U njemu se spominje kao jedna od stvari koje jedna od strana donosi u odnos već sklopljeni ugovor između Micalovića i Jeronima Sončina o štampanju knjiga na srpskom jeziku i pismu.

Dalje u tekstu se otkriva i koja je namjera budućega 'Ofičja'...podvukao sam relevantni djelić da se lakše obrati pažnja.

To je prije nastanka Molitvenika. Onda, evo ugovora od 20. avgusta 1513. godine, poslije njegova štampanja, a po kojem Micalović kreće u turske krajeve sa 50 primjeraka ovog molitvenika, srpskog po pismu i po jeziku...

Hm, hm, hm...da bude na srpskom jeziku i pismu....za Srbiju, pa onda po štampanju uzima zalihu i kreće u Srbe...

Čini mi se da se ovdje radi o nepotrebnoj vrtnji u krug. Mario je Grčević u članku o porabi izraza lingua serviana dokazao ono što su znali i stariji istraživači poput Rešetara i Kolendića, a oprimjereno je i drugim tekstovima izvan Dubrovnika, da se u tim slučajevima miješaju pojmovi za jezik i pismo, te da izraz “lingua serviana”- a tu valja reći da sklop idiome & caractere serviano ne mijenja ništa na stvari- govori i ukazuje na jedno te isto: ćirilicu. U doba kad se piše, u Bihaću, o ćirilskom pismu kao o “Chrabatische Sprach”, posve je normalno da se dominantno pismo u Srba u porabi kod ne-Srba ponekad imenuje srpskim imenom.

Pokazateljem toga je i sljedeće:

1. sami Dubrovčani svoj jezik nikada nisu zvali srpskim na svom, južnoslavenskome jeziku

2. izrazi poput lingua/idioma/sermo ...serviana pojavljuju se jedino na latinskome i talijanskome, a auktori su mu skoro isključivo stranci, uz jedva kojeg Dubrovčana

3. nema nijednoga označitelja koji bi upućivao na bilo koji dubrovački latinični tekst, a da se imenuje lingua/idioma/...serviano na latinskom (talijanskome)

4. jezik tih ćirilskih molitvenika je po izrazu isti kao onaj dubrovačkih latiničnih (n.pr. Ranjinin lekcionar), a ta dva molitvenika, iz 1512. i 1520., nemaju nikakve jezične srodnosti s onima koji su objavljivani na ćirilici u autentično etnički srpskom, tj. pravoslavnome krugu. Dosta je uzeti sve srpske jezične vjerske spomenike iz 16. stoljeća, i jasno se vidi da je njihov jezik ili jezični tip nješto posve drugo, ter da između dubrovačkih molitvenika i pravih srpskih nema nikakve veze u frazeologiji, stilu, rječniku, a ni komunikacijskih tijekova.

5. nema ni latinski ni talijanski označavanih tekstova prave srpsko-pravoslavne provenijencije, a da bi bili označavani nazivkom lingua/sermo/idiome...serviana, a da to ima ikakve veze s Dubrovnikom i njegovim jezikom, a napose s onim na ćirilici.

Mislim da je ovo odavno prešlo granice apsurda, i ne kanim više na to trošiti vrijeme.

 

[Mrkalj]

2. izrazi poput lingua/idioma/sermo ...serviana pojavljuju se jedino na latinskome i talijanskome, a auktori su mu skoro isključivo stranci, uz jedva kojeg Dubrovčana

Nije ti se još sleglo...

Na dubrovačkom je to slovinski jezik, a kad se prevede na latinski ili italijanski onda je to lingua serviana kada se piše ćirilicom, odnosno lingua illyrica kada se piše latinicom.

 

[Пилипенда]

1. sami Dubrovčani svoj jezik nikada nisu zvali srpskim na svom, južnoslavenskome jeziku

Ово би, по Катичићевој замјењивости, био јужнохрватски, а шта ли би онда био сјевернохрватски? Хм... А да приупитамо Хабделића, а?

Mislim da je ovo odavno prešlo granice apsurda, i ne kanim više na to trošiti vrijeme.

Узе ми ријеч из уста.

 

[Сребрена]

Spojler

Поштено да ти речем, рођени мој, дојадило ми да будем старомодан. Ма нека сам и сто пута Пилипендиног Пилипенде Пилипенда, ајде реко да се и ја мало модернизирам, да коракнем с временом, да не одем у црну земљу вако задрт и бандоглав ка сви моји што су.
Модерно, дакле, „без потребе за каквим доказивањем ичега” (одлично, брига мање!) да видим и ја, по угледу на Катичића, како то „стоје ствари”. О њему иначе све најбоље, учена глава, академик, кад он нешто рече, то је речено! Значи, могу мирно мијењати словенски са хрватским. Баш да кушам, не би то смјело бити тешко, ал ко зна, док не почмеш све изгледа лако. Још само да одаберем либар на ком ћу то провати. Замислим се... и сјетим! Па да! Разговор угодни народа словинскога! Чувени либар, познат и признат, незаобилазно жежено злато хрватске књижевности. Ајде баш да видим... Ево, наслов одма мијењам у „Разговор угодни народа хрватскога”. Добро, ајмо даље...

Па ово није тешко! Бого мој, лако ли је бити модеран, а ја бандоглаво нисам ћио ни чути... Е, Пилипенда, Пилипенда – промрмљам себи у брк – гори си од оног старог Курјела...

Дркћући од узбуђења, нестрпљив да идем редом, заватим од књиге нако одока, отвори ми се страна двадесет и седма... Видим, пјесма. Загледнем... о светом Сави! Ај баш да видим како ће то ићи...

Ма види ти то, рођени мој, па свети Сава је „круна, дика, поштење и слава хрватскога пука и народа”! Јуче да сам умро... О, свашта ли научих овако по модерном, благо ти је мени!
Него, не знам каква се ово „држава Сербска” спомиње... Дедер, роде, приупитајде тог твог Катичића, он ће знати, учена је то глава.
Мијењај ти ја тако једно по једно... па дођо и на крај пјесме. Ту разрогачим очи ка магарица кад се близни.

О, Бого мој! Ма види ти мога Саве, „хрватске га све державе славе”! О, фала Катичићу ђе чуо и ђе не чуо, до неба му фала! Да не би њега, оста ја у незнању. А онда мора да га и он слави, а? Па и ти, рођени, славиш га и ти посигурно, ђе би ти мимо хрватске државе. Роде мој најрођенији, ја мислио да је Сава само мој кад оно – и мој и твој! Е нек нам је вјечан свети наш Сава, сунце наше што нас озго грије!

Заватим опет од књиге нако одока... Неки текст о Немањи, није дуго, ај то ћу лако...

Замијеним ти ја зачас на два мјеста словински са хрватским... и онда ми запе. Набасах на „расциански” и, да простиш, „сербиански”. Сучим би се ово замијенило? Катичић ништа не рече, дедер приупитајде га и то.
Видим, неће то бити тако лако ка што ми се причини с почетка, наука је то, роде, није то ка траву косити по Петрову пољу. Ај биће ваљда лакше на пјесми која иде одма послије тога...

Охо, видидер ти чуда! Хрватска господа Стипану Немањи говоре: „Свитла круно наша”! А па да, виде мене блентавог, и не море дугојачије, кад је свети Сава од Хрвата, куд би му ћаћа био оклен друго! Ћерај ти ја даље по пјесми, мијењај и мијењај... па дођо до на крај пјесме.

Е сад се уставих. Бре?! Гледам па све не вјерујем, жмиркам, трепћем, шкиљим... па пипам прстима слова све једнако не вјерујући шта видим. Бре?!
Ај што је Немања свитла круна Хрвата, ај и то што Саву све хрватске державе славе, ал да хрватска господа „брекћу”?! Еј бре, море ли то?
Да га мало не прећерасмо, а рођени?

Илирска читанка за горње гимназије , Беч, 1860
https://archive.org/stream/ilirskaitankazag02maur#page/n5/mode/2up

 

[Urvan Hroboatos]

Iz gore navedenog vidi se da su jezuiti pisali rečnike srpskog jezika u svrhu obučavanja misionara koji bi stupali u misiju među srpskim pravoslavnim (kao Mikalja na primer) i muhamedanskim stanovništvom. Kao dijalekatsku osnovu uzimali su srpski jezik u Bosni.

Jah, malo morgen. Ze te Kotorane, hrvatski je često značio općeslavenski jezik negdje to sjeverne Rusije, dok Srbe i srpstvo u svojim djelima nisu spominjali (ako i jedbva). Srbin- to se znamenuje rišćanin, kako vele u Bosni Jukiću.


Slaba ti je ideologija, i ti i Milosavljević završiste u kvrgama, da i ja citiram Rakića.

"Kada s' navijestio u pjesnijeh glas tvoj,
naši Dalmatini, i vas rod hrvatski,
držat će i čini pjevanja glas rajski.
Od našega mora do mora ledena
živit od govora dika će plemena."

(Maro Dragović, Kotor, posveta Bartolu Kašiću 1617.)

"Prvo doba kad jezike
vlast nebeska sve razdijeli
građani se bijehu uspeli
na visine jer velike,
plemeniti među ove
i slovinski nam otvori;
ne zna, cijenim, šta govori
oni ki ga robom zove.
Dalmacije sva država,
Ercegovci i Bošnjaci
besjedom su svi jednaci,
ku im rodna zemlja dava,
Moskovije i Poljaka
svi gradovi, sva širina,
mnoga druga mjesta ina
govorom su neinaka;
čestito se ki prostire
Ledenoga priko Mora,
a đe sunce zdrak otvora
svuđe njegov glas dopire.
Mnoge vrijedne pjesni mile
u ovi se čuju pjeti,
kijeh po svijetu slava leti
s kriposću su ku dobile ..."

(Đivo/Živo Bolica, Kotor, u antologijama bokokotorske knjižebvne baštine koje je priredila Vanda Babić, http://shop.knjizaranova.hr/product...a-knjizevnost-Boke-Kotorske-do-preporoda.html , inače http://www.ika.hr/index.php?prikaz=vijest&ID=97145 )

 

[Mrkalj]

Kada s' navijestio u pjesnijeh glas tvoj,
naši Dalmatini, i vas rod hrvatski,
držat će i čini pjevanja glas rajski.
Od našega mora do mora ledena
živit od govora dika će plemena.

Kada s' navijestio u pjesnijeh glas tvoj,
naši Dalmatini, i vas rod hrvatski,
držat će i čini pjevanja glas rajski.
Od našega mora do mora ledena
živit od govora dika će plemena.

Kada s' navijestio u pjesnijeh glas tvoj,
naši Dalmatini, i vas rod hrvatski,
držat će i čini pjevanja glas rajski.
Od našega mora do mora ledena
živit od govora dika će plemena.

Kada s' navijestio u pjesnijeh glas tvoj,
naši Dalmatini, i vas rod hrvatski,
držat će i čini pjevanja glas rajski.
Od našega mora do mora ledena
živit od govora dika će plemena.

“Kada s' navijestio u pjesnijeh glas tvoj, / naši Dalmatini, i vas rod hrvatski, /držat će
i čini pjevanja glas rajski. / Od našega mora do mora ledena/živit od govora dika će plemena.”

"Kada s' navijestio u pjesnijeh glas tvoj,
naši Dalmatini, i vas rod hrvatski,
držat će i čini pjevanja glas rajski.
Od našega mora do mora ledena
živit od govora dika će plemena."

(Maro Dragović, Kotor, posveta Bartolu Kašiću 1617.)

Ajde, dugo nisi.... Kao kad bi Platon Atanacković, kao jedan prečanin, Vuku za prevod Novog zaveta napisao da je to delo dao na korist našim Srbijancima i celom rodu Hrvatskom - zaista Zagrebačka nadbiskupija je sve do 1960-tih preporučivala svojim vernicima Vukov prevod Novog zaveta. Kašić, inače, veoma jasno razdvaja Dalmatince od Hrvata koji su za njega isključivo kajkavci (Sclavoni) i to je, u segmentu identiteta autora, jedino bitno kada je u pitanju atribucija jezika Kašićevog opusa.

E sad, činjenica je da ti ne razumeš ove Dragovićeve strihove. Nemaš pojma šta oni znače. Pitaj me kako znam.

Kad već pominješ kraj u kvrgama; narod ste definisali posvetama, jezik poslanicama, a državu i vladare lažnim darovnicama. Dobro, samo kažem.

Zaboravio si da staviš fotografije knjižurina. To mi je uvek najbolji deo.

 

[Mrkalj]

Nije ti se još sleglo...

Na dubrovačkom je to slovinski jezik, a kad se prevede na latinski ili italijanski onda je to lingua serviana kada se piše ćirilicom, odnosno lingua illyrica kada se piše latinicom.

... dočim se latinsko lingua slavonica nikad ne odnosi na "slovinski" već na kajkavski ("hrvatski").