Čiji je naš jezik

Torlak.png


Prizrensko-timočki dijalekat je poprilično heterogen; odlikuje vanrednim šarenilom govora. Svima im je zajedničko da su, komparativno gledano, mnogo više srpski nego bugarski. Na žalost, nisu urađeni ni opisi pojedinih govora, npr. pirotskog, a kamo li komparativne studije...

Pirotski govor pripada timočko-lužničkoj govornoj zoni. Ona zajedno sa ostalim zonama jugoistične Srbije, svrljiško-zaplanjskim, južnomoravskim, čini sastavni deo prizrensko-timočkih govora, najarhajičnijom govornom skupinom štokavskog dijelekta srpskog područja. Norveški slavista Olaf Broh, koji je na početku veka proučavao govore jugoistočne Srbije, odvaja pirotski govor ili govor pirotske doline (Pirot, Bela Palanka) od Planinskog i zaplanjskog govora. Broh tu podelu pravi na osnovu toga da se u pirotskom slogotvorno i dosledno čuva (pln) , dok u planinskom iza labijala prelazi u (vuk). Međutim, razlike između pirotskog govora i drugih govora timočko-lužničke zone su ređe ali nedovoljno raščlanjene, jer dosadašnji radovi o dijalektima istočne i južne Srbije ne sadrže podatke o daljoj dijalekatskoj raščlanjenosti ove zone. Pored toga, nasuprot susednim govorima Timoka, Zaglavlja i bugarskih govora u Zabrđu i Burelu, govori u pirotskoj opštini još uvek ostaju monografski neopisani. Uprkos odsustvu monografskog opisa pirotskog govora, u srpskoj dijalektologiji je prisutno mišljenje da osobine pirotskog govora nisu nepoznate nauci (Ivić 1991) i da je on istovetan sa govorima oko Timoka i u Zaglavku i deli njihove osobine. Pirotskog govora nema kao posebne lingvističke jedinice, kao što je na primer timočki, kao podvrsta timočko-lužničkog dijalekta. Govorne prilike na teritoriji opštine Pirot proučavali su T. Teodorov, Olaf Broh, Aleksandar Belić. Kasnijim ispitivanjima došlo se do zaključka da mnoge osobine govora iznete od strane navedenih lingvista nisu mogle biti odlika pirotskog govora. U nekim slučajevima glavni informatori su bili ljudi koji nisu govorili pravim pirotskim jezikom.

Primeri leksika:
ložica - kašika (ložica je starije od metateze žlica)
vilica - viljuška (srpski deminutiv spram ruskog)
zemnik - podrum (srpska reč mesto turcizma)

Primer pirotskog:
Na groblju-

O, lele, lele, moj Vito, moj dobri drugare,
Da li vidiš, more, da sam kod teb došla,
Da se, Vito, s tebe razgovorim,
Da ti se, Vito, požalim,
Kakoje na men teško bez tebe.
Oj, Vito, Vito, moj drugare ubavi,
Zašto me, Vito, zacrni,
Zašto me, more, ostavi samu,
Da kukam kako crna kukavica,
da ce mučim, more, sama bez tebe,
da budem tužna mučenica,
da ne znam kvo je rados i milos.
O, Vito, Vito, moj dobri domaćine,
Bez tebe ni se kuća ispraznila.
Kako če, more, kuća bez domaćina.
Ja se, Vito, odzrtam na sve strane,
da li ču negde da te vidim,
a tebe nema da mi se javiš.
Nema te kod volovi, da ji timariš,
Nema te kod ovce, da ji pokrmiš,
Nema te na livadu, da ju pokosiš.
Oj, Vito, Vito, moj golem radeniče,
kuj li če s 'g njive da ore,
Kuj li če lozje u Gajbudžu da reže,
Kuj li če, more, lisnici u Stralje da dene.
O, Vito, Vito, moj umetni sejbijo,
Ti si, more, sve znal da rabotiš,
Ti si sve znal da naprajiš,
Na teb se, Vito, nijedna rabota neje otela od ruće,
Ti se, Vito, od ništa nesi bojal,
Ti si smejal na zmiju u usta da pljuneš.
Oj, lele, Vito, moj tužni mučeniče,
Kako li je na teb, kad te crna zemlja pritisnula,
Ti, moj Vito, tam naše devojče m 'lečko da najdeš,
pa da mu, Vito, kažeš, kako ga majća ne mož da prežali.
Oj, lele, Grozde, Grozde, devojče moje ubavo,
Ti si, ćerko, moje tužno prvenče,
Ja sam ti se, sine, mlogo raduvala,
I bašta ti se, sine, mlogo raduval,
Gde ide da ide, kad dojde on npvo y ljuljću pogleda,
A ti mu se, sine, smeješ.
Oj, lele, sine. crna mi te sudbina odnese,
Podmukla te boles izede.
Pa mi se, ćerko. teška rana otvori,
Pa taj rana nikad ne može da zaraste.
A s'g mi se, sine, još jedna rana otvorila,
Tvojega sam, ćerko, baštu izgubila.
Pa kako da vi, sine. prebolujem,
pa kako, ćerčice moja, da vi prežalujem.
O, Vito, Vito, Vito, žalni drugare moj,
Kako me, more, teka napušti da samujem,
Što se, Vito, na men ne sažališ,
Pa da se iz crnu zemlju digneš.
Znaješ li, drugare, da je žito prerodilo,
Kuj če s’g, Vito, snopovi da vrzuje,
Znaješ da ti je Neša m’leč’k i nekadaran.
Najesen če u školu pojde,
A nema baštu da ga posavetuje i da mu nešto pokaže
Počela deca očenaš da uče,
A on, kad trebe da kaže: oče, - ne može,
seti se da baštu nema, žal ga, pa vika...
„Mani se, mori, mani se, dosta je tolko.
S izvijanje ne mož iz zemlju da ga digneš.
Oči, mori, ima da izgubiš, zdravlje ima da izgubiš.
Pa, kuj če da te gleda, kuj če decu da ti gleda. "
Ne diraj me, strinće, ne diraj me.
S kuga ču ja da povrevim, ako s njega neču,
deca če si porastu, drugare če si najdu,
samo ču si ja kako crna kukavica da kukam...


BABA VITKA, IZ RUTEVCA KOD ALEKSINCA:
Kuj to viče? Eve, idem, sam da omijem ruke. Iš, bre! O, ove kokoške me pojedoše, otrov gi izeo. Sag nemaju mesto tam po šljivak, no tunaka, pred kuću mi čobrljaju i kljucaju. Sve živo mi uakaše. Ene, paradajz mi iznačinjale, kupus obrstile. Em ga ima lečka, tu ga i one upropastiše. I zagrađiva i zatvara rupe pa ništa. One opet preripe. Sag ću gi i krila izkastrim, pa ću gi vim kako će ondak. Ete ti ga pa sad i kapija mi se ispetila. Kuku crna ja. Kako ću bez mušku ruku u kuću. Moje gi muke nema nigde. Sve palo na moju grbinu. I leba i sleba i da pometem i da operem i stoku da namirim i na njivu da idem. E, nesam ti ja više za to. Otvaraj se, bre, oganj te spržio. Gurni, bre, dete, ako miš da ulegneš. Tako, jače, jače! De bre, tede me obališ.
Šta treba bre dete? Ej, al da znaš, neću ništa da pazarim, pare nemam ako te neki pratijo za poletiku odma se vrći kude njega. Ja se s poletiku ič ne bakćem. Te poletike me pojedoše. Nemo me bre turaju više u usta. Oni još ne mož da smislu kakva ja mog da budem. Kad gi se ja raspovrtim, nekem će litnu kraci. Ja sam za dobro dobra ki leba, a za lošo gora gu nema. Čekaj bre, nesi li ti Čokanova, pa a? Kuku mene, pa ja se obruka načisto. A rekla bi da imaš nalik na njega. Ej, nemoj da zameriš na baba-Vitku. Baba Vitka ostarela pa izlapela. Kuku, šta urade crna ja, de sag da se denem. Odavno nesam taki rezil napravila. Ej, doboga mene. A, Vitke, pa Vitke da bogda crkla. No, bi šta bi, ja se izrezili. A dobro te pustiše da svrneš. Treba prag da zasečem, da se zna kad si mi ulegla u kuću.
Kam da te zagledam. Pa ti si porasla, poglej, kolko si izdžigljala. Vidla sam te kad si bila ovolicka. Beše dežmekasta sas dugačku kosu. Ručice ti bile zagrljajaste. A i ti si bila lepačka, ki slika. Kad te mati izvede u narod udzrcao se mlad i star. Mati ti se beše uzortila, da te neki ne uroči. Sve ti na benke turala crveni konci. I da znaš, da si marila od oči. Od ovaj svet se ne mož živi. Usta gi se njina, šta ima da se udziraju u dete. Viču mlogo lepo. Pa mora da bude lepo. Lepi otac i mati pa mora i dete da budne lepo, jel tako? Pa tako, dabome. No, što ne svrneš da te baba-Vitka ponudi sas nešto slatko i kafu. Imam mlogo lepo slatko od smokve. Imam i sok od višnje. Pa što ne svrneš!

Stara Planina

Od kada se puška ne oglasi,
ne zaklati se na motku jab'lka.
Ne čuše se trube talambasi,
ne iznese nova preobuka.

Ne zapojaše vesele pevice,
niti l'žlja pronese bukliju.
Na sabornjak svenuše kitice,
i proraste troskot po avliju.

Vreme mu je i doba jesenja,
al' običaj tija odovde nesta.
Ne povede oro mladoženja,
nit na konjče iskrutka nevesta.

Ugasoše iže i odžaci,
po kolevke popadla prašina.
Jedu moljci klašnje po sand'ci,
po bačve se vata molušina.

Posrnula štala, istumbena jasla,
istruleli julari na direk, odavno.
Travuljak golem, stoka ga ne pasla,
burjan se zgustil, a od njega t'vno.

Išupljili crvi drvlja od trlicu,
izronil se kamik na tocilo.
Rdža svude, da l' ubi grlicu?
Nema više onoj koje je nekad bilo.

Pusti minuše niz sokaci dni,
ni detinja piska se ne čuje.
Vinjage se stisle bez vildani,
dzvono samo na smrt izbivuje.

Ne viju se nad vraknjice venci,
prazan voznik s'g u podrum t'vni.
Ostanuli sami kako tenci,
starci čeku da se navek st'vni.
 
Poslednja izmena:
dr Aleksandar Belić
"DIJALEKTI ISTOČNE I JUŽNE SRBIJE"

O TIMOČKO-LUŽNIČKOM GOVORU dr Belić piše:

„Ovaj je govor nazvan timočko-lužničkim zbog toga što se njegove crte u lužničkom kraju od onih koji se nahode u dijalektu, uglavnome, severno od Nišave. Lužnički pod-dijalekt, koji se nahodi već pod uticajem zaplanjskoga govora, deli od timočkoga, starijeg dijalekatskog tipa ove grupe, pruga koja se, uglavnom, poteže istočnom padinom planine Stola, ide na sever planinskim lancima ne spuštajući se u doline koje s juga i istoka vode ka Pirotu, i na taj način ostavljen ceo pirotski kraj timočkom govoru. Tako se pruža na sever do nišavske doline kojom ide sve do Sićevačke klisure, pod planinama koje se i gubi...”

Posle dela koji se odnosi na etnografsku stranu stanovništva ovog kraja, dr Aleksandar Belić nastavlja:

„...Najtipičniji i po svojim crtama najarhaičniji je timočko-lužnički govor, osobito pak njegov timočki pod-dijalekat. Za njega se može slobodno tvrditi da se, u glavnome, samostalno razvijao, bez velikih unutrašnjih poremećaja. Rano se odvojio, možda već pre XII veka, od ostalih govora srpskih.
Na ovaj govor, i u docnije vreme, niti je uticao, u većoj meri, koji srpski govor, niti govori susedne Bugarske ... Zato je timočko-lužnički govor vrlo lepo sačuvao svoj stari i fonetski i morfološki sklop. Njegove fonetske crte, i to sve, od prve do poslednje, ili predstavljaju crte starog srpskog jezika ili izmenu koje su se izvršile specijalno u ovom govoru. Jedna od najvažnijih i najkarakterističnijih ovoga govora jeste izmena Đ i B, koji su postali od TJ i DJ, u Č i Dž. Po toj se crti može najbolje poznati dokle se pruža ovaj govor. To je izmena stara i ona se izvršila onda kada su veze ovoga dela govora istočne i južne Srbije bile prekinute sa ostalim našim govorima...

Autor “DIJALEKATA” zapaža da i kod timočko-lužničkog, i kod južnomoravskog dijalekta ima pojava koje ne predstavljaju specifične bugarizme a katkada se za njih ne može, na osnovu materijala koji su dr Beliću u to vreme bili poznati, dokazati „da se nahode još u kome drugom dijalektu srpskom a nesumnjivo je da su se morali nekada upotrebljavati u njima”. Inače, kao što vredi za fonetiku, vredi i za morfologiju. Ona još jasnije pokazuje da je i ovaj dijalekat živeo zajedničkim životom sa štokavskim srpskim dijalektima i zajedno sa njima pretrpeo neke izmene svojih pozitivnih crta... On je dosta progresivan i uspeo je da stvori nekoliko svojih gramatičkih osobina. Sa tačke gledišta svoga osnovnoga materijala ovaj govor predstavlja homogenu celinu, koja se lepo, dosledno razvila.

Uticaj jednih govora na druge
-Dr Aleksandar Belić polemiše sa prof. Jagodićem i teorijom „prelaznih govora”, ističući:
„... Istina je da jedni govori utiču na druge. Kada se pak govori o sličnosti među obližnjim balkanskim jezicima i crtama kojima se on ogleda, treba imati na umu uvek to, da ni osnovna pitanja o njihovim odnosima u dalekoj prošlosti još nisu rešena... Mnoga sličnost između njih svakako nije slučajna i vodi svoje poreklo iz mnogo daljeg vremena nego što je vreme ustanovljavanje njihovih današnjih odnosa na Balkanskom poluostrvu...”
 
Poslednja izmena:
Dakle, na jugoistoku imamo sasvim prirodnu pojavu, gde jezik na svojoj periferiji poprima karakteristike perifernih govora sudednog jezika (dialect continuum). Tako nešto je na srpskom zapadu do 15. veka bio šćakavski govor, koji je predstavljao prirodni prelaz iz srpskog u hrvatski. Onda je došlo do pogibije od Turaka, pomora od kuge, i izbeg Hrvata te dolazi do masovnog pomeranja srpskog jezika na zapad. (Tek u poslednjih 100 godina formiraju se govori koji su mešavina srpskog i kajkavskog, uz dominantnu štokavicu. Ove govore karakteriše kajkavsko gutanje završnog suglasnika (ak(o), neg(o), nešt(o), ovak(o), tak(o)), gubitak futura drugog, prevod sa kajkavskog ("pravimo tortu" postaje "radimo tortu" od "delamo tortu"; "zar ne?" postaje "šta ne?" zbog "kaj ne?") itd.)

Tu, dakle, nemaš diskurs, Slavene. Ili ga barem ja ne shvatam.
 
Pa gledaj, ti prosto povlačiš da je svaki[/B} štokavski govor - u korenu srpski. Ja samo koristim sličnu logiku, kako bih te to pitao. Kako onda neki štokavski govori nisu hrvatski, kao prelaz prema srpskom, sličan ovome što si opisao za srpsko-bugarski jezički "prelaz"?

Uzgred, ima li u Bugarskoj isto pojas prelaza bugarsko-srpskoga, kao sto ima u Srbiji?
 
Uzgred, ima li u Bugarskoj isto pojas prelaza bugarsko-srpskoga, kao sto ima u Srbiji?

Немој ме држати за реч, али тај "шопски" говор је уједно и прелаз од бугарског ка српском, јер мислим да су за основу бугарског узети источни дијалекти. Она "јакавица" о којој смо већ говорили.
 
Немој ме држати за реч, али тај "шопски" говор је уједно и прелаз од бугарског ка српском, јер мислим да су за основу бугарског узети источни дијалекти. Она "јакавица" о којој смо већ говорили.

i sta je makedonski valjda isto neki hybrid.z:D
 
Немој ме држати за реч, али тај "шопски" говор је уједно и прелаз од бугарског ка српском, јер мислим да су за основу бугарског узети источни дијалекти. Она "јакавица" о којој смо већ говорили.

Slažemo se. Zato proveravam Mrkaljev stav...

...uzgred, ne odgovori mi oko onog, baš sam hteo postavit' komentar na tvoj nalog - a ono...?
 
Slavene, upravo sam ti rekao da su šćakavski govori prelaz iz srpskog u hrvatski. Danas ih nazlaimo u zapadnoj Bosni i u Burgerlandu u Austriji. To su zaista "srpsko/hrvatski" tj. "hrvatsko/srpski" govori.

Pola Srpstva fizički je prešlo tu šćakavsku granicu tokom 400 godina Turske okupacije. Tamo su masovno unijaćeni, katoličeni i pohrvaćivani.

Nemam problem da ma koji Hrvat kaže da je Hrvat i da govori hrvatski jezik, jer je to njegovo demokratsko pravo. Imam problem kada polemišemo o naučnim argumentima i u naučnim okvirima. Onda stvari stoje malo drugačije.
 
Slavene, upravo sam ti rekao da su šćakavski govori prělaz iz srpskog u hrvatski. Danas ih nazlaimo u zapadnoj Bosni i u Burgerlandu u Austriji. To su zaista "srpsko/hrvatski" tj. "hrvatsko/srpski" govori.

Pola Srpstva fizički je prešlo tu šćakavsku granicu tokom 400 godina Turske okupacije. Tamo su masovno unijaćeni, katoličeni i pohrvaćivani.

Nemam problem da ma koji Hrvat kaže da je Hrvat i da govori hrvatski jezik, jer je to njegovo demokratsko pravo. Imam problem kada polemišemo o naučnim argumentima i u naučnim okvirima. Onda stvari stoje malo drugačije.

Bro'. Možeš li mi odgovoriti na ono što sam te pitao (u vezi Kopitara)?
 
Bogoslav Šulek :zstidljivko:
Iz svega ovoga, kao što sada rekoh, vidi se, da su Hrvati i Srbi jedan narod, jednoga roda i koliena. Ovu istinu potvrduje ciela povjestnica: već u staro vrieme držali su ih pisci za jedan narod,l8 i pravo kaže sam g. V. K. na str. 19. svoga „Kovčežića," „da vrlo lasno može biti, da su Srbi i Hrvati, kad su se amo doselili, bili jedan narod pod dva različna imena; i da to svi pametni Srbi i Hrvati priznaju, da sujedan narod." Ako su pako biHjedan narod, mora da su imali ijedanjezik, ta narodi se upravo jezikom razlikuju. Kakav je to jezik bio, kojim Srbi i Hrvati onda govorahu, kad su ovamo došli, o tom se samo toliko zna, da je bio od prilike onaj isti, koji je i dan danas,; nu potanko se to neda ustanoviti, buduć daneimapisanih spomenikah od one dobe: prepirati se dakle o tom, u čem se je razlikovao jezik Hrvatah od jezika Srbah, to će reći iztraživati Markove konake. Ako je možda i bilo kakve razlike u njihovu jeziku, nestade je za ono tisuću godinah neprestanoga obćenja, miešanja i selenja. A takve stvari, kao što je n. p. razno izgovaranje crkveno-slavenskoga fe, sad kao e, sad kao i, sad kao ie, to se nemože držati za razlučilo jednoga jezika od drugoga, kao što se nedrži ni u raskom jeziku; jer neima na svijetu povećega naroda, u kojega ne bi bilo, neću reći ovakvih, nego puno znatnijih razlikah. Pomislimo samo na Talijane i Niemce, kolikih tu ima nariečjah i razriečjah, pak opet se drže za naiod jednoga jezika. Srbi su se s vremenom razsprostranili na iztok i sjever; Hrvati su se pružili na zapad i jug. Srbi su si pridružili silu Bugarah, primivši i u svoj jezik mnoge bugarske osobine; Hrvati su si pripojili Čakavce i Kekavce, prelivši u svoj jezik koješta iz njihova narječja. Zato se svi ovi mogu nazvati narod jednoga jezika kao što ih je bio nazvao već mudri Dositej Obradović, pišuć: „Ko nezna da žitelji crnogorski, dalmatinski, hercegovski, bosanski, srbijski, horvatski, slavonijski, sremski, bački i banatski (osim Vlahah) jednim istim jezikom govore?" Nevalja dakle radi neznatne razlike u govoru turati koga iz hrama obće narodnosti; već ono, što su jedni i dragi granice naroda razprostranili, nek se drži za obću stečevinu, a ne za razlog razdora. - Dobro bi zaista bilo, da se Srbi i Hrvati jednim iraenom zovu; nu različitost imena nemože im, ako su pametni, smetati u tom, da se ljube i štoju, kao što nesmeta rođenoj braći da se paze, što se jedan zove Ivan a dragi Pavao. Isto tako misli o predmetu tom i u glavnoj stvari i učeni Šafarik, i buduć da ga i sami Srbi za svoga prijatelja (i to svim pravom) drže, zato nam se nemože na ino nego navesti od rieči do rieči njegovo mnjenje o toj stvar. Ugled tolika muža učinit će možda, da moje umovanje o Srbih i Hrvatih nebude onako samo naprečac zabačeno. Šafarik zaglavljuje svoje razglabanje najstarije srbsko-hrvatske povjestnice ovimi važnimi riečmi:
„O povstani dvojiho nafeči v obvodu drevnich Chorvat rozdilnych zpytateluv rozdilna jsou zdani. Nektefi mysli, že puvod jednoho z nich do novejši pada doby, do toho času, když po vpadech tureckych zpustle Chorvaty prchlymi stehovanci (Uskoky) z Bosny, Hrecegoviny, a Srbska znova zalidnč-ny byly. Cožtrebas o Slavonii, dele Turkum podrobene, ponekud pfipustiti by se mohlo, ač i tam tuze podobne neni, o zapadnich Chorvatech duvodnč tvrditi se nemuže. Nejen že krajiny pomofske od Cetiny až do Istrie, kde se nyni illyrsky mluvi, nikdy cele nezpustly a od lidi srbskeho pokoleni na novo zalidneny nebyly, nybrž nejstarši pi'semne pamatky nadto vysvedčuji, že v nichjiž v 9tem a lOtem stol. nareči dnešnimu veskrze podobne panovalo. Jini pfedstiraji, že puvodni Chorvati od Bosnakuv ajihodalmatskych Illyruv feč pfejali, ode domaciho sveho nafeči upustivše. Tato domnenka ješte mnohein menč, než ona, podobnosti do sebe ma. Takovato zmčna bylaby již mezi 1. 640-800 zbehnouti se musila; než tehdaž, jakož i pozdeji, rozdrobeni Srbove a IIlyrove na samostatnć Chorvaty tak velikeho vplyvu nemčli, by jim byli sve nafeči vnutkati mohli. Nezby va tedy, leč pfij iti za prave, což všc sama podava, že ve dfevnich Chorvatech, jakož podnes, tak i ve prastare dobe, dvoje, ovšetn jen malo od sebe rozdi'lne panovalo nafeči, jehož puvod v rozdilnosti slova-
nskych čeledi а vetvi, v tech zemich se osadivšich, hledati se musi. Obyvatele jihozapadnich Chorvat, ač jmenem od Srbuv rozdilni, nafečim od nich nebyli rozdilni: oboji nekdy v jedne a tež zatatranske krajine, v Červene Rusi, pfebyvali (§. 31. č. 1.), oboji vystoupivše temer stejnym časem z ni a všedše do Шупкшп, zase v sousedstvi se rozsadili."
Dakle Hrvati i Srbi su braća i po krvi, i po mlieku, narod jednoga roda i jednoga jezika - to je posljedak nepristranoga povjesničkoga iztraživanja, to je cilj i svrha ove moje razprave. Ja nit sam roden Srbin, nit Hrvat: kao Slavenin jednakom ljubavlju ljubim oba ova meni srodna plemena; jednakim štovanjem štujem njihov značaj i njihova slavna djela; jednakom željom želim im sreću i napredak. Samo ova ljubav i želja, samo ovo štovanje probudi me, da se primim pera - Bog dao, bilo u dobri čas! - nebi-li mi za rukom pošlo zaroniti jaz, razstavljajući Hrvatei Srbe, koji su, istom nedavno ponješto zasipani, klete ruke opet počeli izkapati. Zato sam pisao „sine ira et studio, quorum causas procul habeo," i dokazivao sam ne pretežnost ovoga ili onoga nego ravno-pravnost obojice. Jer oba ova pobratim-naroda jednako su stara i hrabra, slavna i dična; oba su jednakih zaslugah oko nezahvalne Evrope stekla, odbijajuć poput željezna zida poplavicu azijatskog barbarstva; oba su riedkim u povje-stnici junaštvom uzbijala biesne navale u Tatarah i Turakah, i Franakah i Talijnanah, dok su napokon ovu svojom i otaca svojom krvlju napojenu domovinu srećno spasili, i sad ljepšoj budućnosti idu u susret. No da budućnost ovu postignu, treba im uzajamne ljubavi, treba im da se paze kao blizanci, da rastu u poredo kao dva jaka krošnjasta stabla, nikla iz jednog koriena, koji je oba veže, iz kojega oba svoju hranu crpe. A korien taj je njihov krasni narodni jezik. Huda sreća raztrga državni vez, koji ih u davnoj domovini vezaše; nemila sudbina razstavi ih još vjerom, i imenom, i azbukom, sada ih samo jezik kapča, jedina, istina, nu jaka kopča. On je njihov amanet, njihov otac i majka: zato treba, da se kao dobra djeca natječu u plemenitoj ljubavi i njegi ove svoje mile majke, a ne u ispraznu dokazivanju, da ovomu ili onomu nije prava mati nego samo raaćeha. - Znam, da Srbi žele razprostranjivanjem svog imena postići samo ono veće jedinstvo kod južnih Slavenah; nu narodno ime može se samo dobrovoljno primiti, a nametnuti se neda, zato im Hrvati odgovaraju nar.
mpsmnm*
pjesmom:
,,A ja junak nametnice neću, Da se ne bih nikad oženio!"

I ovdje valja dakle istina poslovice „preprijatelj neprijatelj." Želeć da srpsko ime Hrvatom omili, bezrazložnim njega narivanjem mržnja se proti njemu probuđuje; želeć slogu gojiti, u prvelikoj revnosti razdor se zameće. A u sadašnje doba svestranog udraživanja (associatie) treba južnim Slavenom za njihov duševni razvitak više nego ikad sloge, ako neće da se, budući razcie-pkani, razplinu u moru velikih narodah Evrope.
Hrvati i Srbi živili su već 1200 godinah bez rata jedan uz dragoga: a sada da se svadaju i kolju za golo ime? Na takvo šta može ih samo neprijatelj nagovarati.
Neka dakle imc srpsko živi i nadalje uz ime hrvatsko,19 kamo ga je sudbina postavila. Hrvat neka se raduje srbskomu napretku, a Srbin hrvatsko-mu; jedan neka dragoga pomaže, podupire, zaklanja. brani; što je hrvatsko, neka bude zajedno i srbsko, al što je srbsko, neka bude takodjer i hrvatsko.20 Hrvat neka se nasladuje knjigami Dositeja i Vuka kao svojom svojinom, a Srbin neka ljubi Gundulića i Dorđića kao svoje gore list; Srbin i Hrvat neka se svietle kao dvije zviezde posestrime, kao Lelj i Polelj (Castor i Pollux); jedna neka drugu obasjava svojim svjetlom, da se tako obje podvostručenom svjetlošću viekom sjaju na slavenskom nebu.

Markiran je deo koji je Šulek falsifikovao, a evo originala iz Srbi svi i svuda:

Svak može vidjeti da su ove razlike, kad se govori o dva različna jezika i naroda, vrlo malene; a još kad se uzme da ih je najviše moglo i moralo postati u našijem krajevima (pošto su se Srbi i Hrvati amo doselili) za hiljadu i dvjesta godina; tako vrlo lasno može biti da su Srbi i Hrvati, kad su se amo doselili, bili jedan narod pod dva različita imena, kao npr. sad gdjekoji što govore i pišu: Srbi i Bošnjaci, ili: Srbi i Crnogorci, ili: Srbi i Dalmatinci, ili: Serben und Raizen itd.
 
Što ovaj čovjek uopće hoće s neprovjerenim citatima, nepostojećima i usto marginalnima ?

Misli li da će svjetska lingvistika i slavistika, koja je o toim rekla što misli, mijenjati stav zbog ovakvih urotomanskih uradaka ?

Da će Hrvati-koji ni ne znaju za ovakva jezikobjesnila- i za jotu promijeniti svoj stav o vlastitom nacionalnom jeziku ? Što god ovakov agitprop istandarao. Koji i nema pojma o tom koja su ključna suvrjemena djela hrvatske jezične povijesti, nego se bavi tričarijama i marginalijama.

Ovdje nije rečeno ništa osim podrapanih ideologema blagopočivše onda još zelene slavistike
o njezinih fikcija.

Samo babarije i tračarije. Nema razlikovanja književnog jezika i narječja, niti razdiobe narječja, niti kritične ocjene siromašnih historiografskih izvora.

Samo jedna te ista dosadna vukovačka mantra, preuzeta od nadređenoga "stratega" Miklošiča. Već rekoh drugdje:

Prvo- za Dobrovskog su Hrvati bili govornici kajkavskog i sadašnji Slovenci, dok su čakavci i štokavci bili "Srbi". No, tomu se žestoko usprotivio Slovenac Kopitar, koji je, iako stručno inferiorniji Čehu Dobrovskom, bio politički jači kao cenzor svih slavenskih knjiga u monarhiji. Po Kopitaru, nisu Slovenci zapravo Hrvati, nego su kajkavski Hrvati zapravo Slovenci, a Srbi su čakavci i štokavci, dok Hrvata, nekakvih, zapravo- ni nema. Onda je Slovak Šafarik došao s idejom da su štokavci Srbi, a i oni koji pišu čakavski i štokavski, iako sami kažu da su Hrvati (npr. Rafael Levaković kaže da piše na hrvatskom (njegov je idiom štokavsko-rusinski), a Šafarik veli da Levaković piše na srpskom, kao i protestantski pisci Stjepan Konzul Istranin i Dalmatin). Onda Ilirci 1840-ih dignu graju, pa Šafarik mijenja svoju "nauku", te postumno 1864. izlazi njegova povijest južnoslavenskih književnosti, u kojima su skupa hrvatske knjige na čakavštini, štokavštini i kajkavštini, dok su srpske samo one koje i sada držimo za takve. Zweites Band: Kroatische und Illyrische Literatur. Drittes Band: Serbische Literatur.

Onda Slovenac Miklošič opet daje Srbima, ali kroji na treći način: kajkavci su mu zapravo Slovenci, čakavci su Hrvati, a štokavci Srbi. Tako su od početka Slovenci, prvo samo grana Hrvata, "uvećani" za kajkavske Hrvate, dok su Srbi, jadni, "osiromašeni" za čakavce, koji su u početku proglašavani Srbima.

Toj "nauci" se počeo nazirati kraj s Vatroslavom Jagićem i Đurom Daničićem, iako je još neko vrijeme održavala, odprilike do 1870-ih. Od onda slavistika nema jedinstvenoga stava, no većina je slavista odbacila izume ranih đilkoša poput Miklošiča i nesporno stavila regionalnu dubrovačku književnost u hrvatsku. To traje od, odprilike, 1890. nadalje. Na to su utjecale i prilike u KuK monarhiji i Jugoslavijama kad je postalo jasnno da nema ništa od srbovanja u Dubrovniku.
 
Što ovaj čovjek uopće hoće s neprovjerenim citatima, nepostojećima i usto marginalnima ?

Misli li da će svjetska lingvistika i slavistika, koja je o toim rekla što misli, mijenjati stav zbog ovakvih urotomanskih uradaka ?

Da će Hrvati-koji ni ne znaju za ovakva jezikobjesnila- i za jotu promijeniti svoj stav o vlastitom nacionalnom jeziku ? Što god ovakov agitprop istandarao. Koji i nema pojma o tom koja su ključna suvrjemena djela hrvatske jezične povijesti, nego se bavi tričarijama i marginalijama.

Ovdje nije rečeno ništa osim podrapanih ideologema blagopočivše onda još zelene slavistike
o njezinih fikcija.

Samo babarije i tračarije. Nema razlikovanja književnog jezika i narječja, niti razdiobe narječja, niti kritične ocjene siromašnih historiografskih izvora.

Samo jedna te ista dosadna vukovačka mantra, preuzeta od nadređenoga "stratega" Miklošiča. Već rekoh drugdje:

Prvo- za Dobrovskog su Hrvati bili govornici kajkavskog i sadašnji Slovenci, dok su čakavci i štokavci bili "Srbi". No, tomu se žestoko usprotivio Slovenac Kopitar, koji je, iako stručno inferiorniji Čehu Dobrovskom, bio politički jači kao cenzor svih slavenskih knjiga u monarhiji. Po Kopitaru, nisu Slovenci zapravo Hrvati, nego su kajkavski Hrvati zapravo Slovenci, a Srbi su čakavci i štokavci, dok Hrvata, nekakvih, zapravo- ni nema. Onda je Slovak Šafarik došao s idejom da su štokavci Srbi, a i oni koji pišu čakavski i štokavski, iako sami kažu da su Hrvati (npr. Rafael Levaković kaže da piše na hrvatskom (njegov je idiom štokavsko-rusinski), a Šafarik veli da Levaković piše na srpskom, kao i protestantski pisci Stjepan Konzul Istranin i Dalmatin). Onda Ilirci 1840-ih dignu graju, pa Šafarik mijenja svoju "nauku", te postumno 1864. izlazi njegova povijest južnoslavenskih književnosti, u kojima su skupa hrvatske knjige na čakavštini, štokavštini i kajkavštini, dok su srpske samo one koje i sada držimo za takve. Zweites Band: Kroatische und Illyrische Literatur. Drittes Band: Serbische Literatur.

Onda Slovenac Miklošič opet daje Srbima, ali kroji na treći način: kajkavci su mu zapravo Slovenci, čakavci su Hrvati, a štokavci Srbi. Tako su od početka Slovenci, prvo samo grana Hrvata, "uvećani" za kajkavske Hrvate, dok su Srbi, jadni, "osiromašeni" za čakavce, koji su u početku proglašavani Srbima.

Toj "nauci" se počeo nazirati kraj s Vatroslavom Jagićem i Đurom Daničićem, iako je još neko vrijeme održavala, odprilike do 1870-ih. Od onda slavistika nema jedinstvenoga stava, no većina je slavista odbacila izume ranih đilkoša poput Miklošiča i nesporno stavila regionalnu dubrovačku književnost u hrvatsku. To traje od, odprilike, 1890. nadalje. Na to su utjecale i prilike u KuK monarhiji i Jugoslavijama kad je postalo jasnno da nema ništa od srbovanja u Dubrovniku.

Ne znam ja šta hoćete ni ti ni on...
I ti si mi čudan s onim linkovima po kojima ja govorim hrvatski torlački, ne? z:mrgreen:
 
Budući da čitaocima nije baš jasno, objasniću o čemu se radi.

U službi faktičnosti, pri svakom doticanju Bohuslava-Bogoslava Šuleka treba imati na umu da se služio i falsifikovanjem.

Bohuslav Šulek, pohrvaćeni Slovak (1816-1895), u tekstu "Srbi i Hrvati" objavljenom u 8. broju zagrebačkog Nevena za 1856. kojim je pokušao da pobije glavne Vukove teze iz članka Srbi svi i svuda poziva se na Dositeja i Vuka falsifikujući navode:

U citatu iz Dositejevog Pisma Haralampiju, u kojem se tvrdi da se jednim jezikom govori u nizu krajeva, Srbiji, Bosni, Slavoniji itd. Šulek je izostavio dve ključne reči u zagradama: "krome muža" (što znači izuzev kajkavaca) uz pominjanje Hrvatske, tako da je ispalo da se istim jezikom govori svuda i u Hrvatskoj, i da Dositej nije ni primetio da kajkavci govore drugačije.

Uz citat Vukovog teksta Srbi svi i svuda iz Kovčežića, Šulek Vukovom tekstu dopisuje rečenicu koje kod Vuka nema, a koja glasi: „i to da svi pametni Srbi i Hrvati priznaju, da su jedan narod".

U oba slučaja Šulek je na nekorektan način citirao, i Dositeja i Vuka, da bi potvrdio svoju tezu o tome da su „Hrvati i Srbi jedan narod, jednoga roda i koljena".

Zbog toga bi i ostale njegove navode trebalo primati s rezervom. Svaki autor ima pravo na svoje mišljenje. Ali niko nema pravo da tuđe mišljenje, radi svojih teza, falsifikuje.

Evo, kao primer šulekovskog citiranja, ja citiram Šuleka: "Medja je srbske i hrvatske Dalmacije rieka Cetina."

Bogoslav Šulek je falsifikator. Tačka.

Da li je neko dokazao suprotno? NE.

Interesantno je da Šulek pojma nije imao da postoje sledeće narodne reči: rupa, rep, majmun, crnica, poklopac, bora... u mesto kojih uvodi češke: dira, hvost, opice, prst, viko, vraska....

Takođe, Šulek nikad nije čuo za ove srpske reči: biljka, dovoljan, nedovoljan, pobožan, pobožnost, ponavljati, dvorac, pa je sam činodeistvovao.... (bilina, dostatan, nabožan, opetovati, zamak) od kojih neke danas hrobolozi, kao već trule, vade iz kontejnera jer misle da su "hrvatske".

I onda dođe i bogec Hrobi
electricf.gif
i kaže "Srbi su uzeli hrvatsku reč mašta" a ona u srpskom "obstoji" još davno pre nego što su je katolici "prigrlili". Reč je došla u srpski preko ruskoslovenskog.

Na kraju, šta dobijamo ako iz hrvatskog jezika izbacimo sve bohemizme (stroj, klokan, tlakomjer, dojam, pusa, krajolik, pozorno, ličiti (u značenju krečiti), sustav, ploha, znamenka, plin, tekućina, časopis, obzor, pokus, poprsje, dostatan, proslov, skladnja, zemljovid, stupanj, kisik, ugljik, vodik, dušik, predujam, pričina, pelud... ), rusizme (izvješće, odnošaj, odvažan, nevježa, usredotočiti...), vendizme (glazba, glasovir, netopir, ozemlje, brodovlje, brojka, izlika, glasiljka, vijak, zahvala...), kalkove (kolodvor, krugoval, zrakoplov, nazočan, samokrijes...), deformante (zamijetiti od rus. primijetiti; priopćiti od rus. saopćiti; glasovati od. srp. glasati...), srpske arhaizme (netko, što, komu, tomu...), srpske provincijalizme (za nj, u nj) leksik lokalnih srpskih govora (kresnica, hrušt, vilica...) i neologizme (streljivo, dopust, perilica, tipkovnica, poveznica, predočnik, dizalo, brisalo...)?

Oskrnavljeni srpski sa tendencijom arhaične stilizacije.

(A naveo sam manje od 10% reči za primer.)
tongue.gif
 
Poslednja izmena:
Tako smo ustanovili za Bogoslava Šuleka, ne samo da je falsifikator, nego i da je laik za lingvistiku.

Poznati kovač neologizama, Šulek, kaže u predgovoru Rječniku: »Stvar je naravna; od godine 1853, kad je izišao na svetlo prvi svezak ovoga rečnika, napredovali smo svi u poznavanju narodnoga jezika, a bome i ja. Reči, izprva za nevolju kojekako skovane, bile su od onda boljimi zamenjene; a mnoge uzajmljene reči bile su opet povraćene, jer se je našlo pravih domaćih

Kao primer navodim neke srpske reči za koje Šulek nikad nije bio čuo:

biljka, dovoljan, nedovoljan, pobožan, pobožnost, ponavljati, dvorac, rupa, rep, majmun, crnica, poklopac, bora

pa je sam "kojekako kovao" i mesto njih uvodio ove češke reči:

bilina, dostatan, nabožan, opetovati, zamak, dira, hvost, opice, prst, viko, vraska....

Dakle, kada neko pomene "to je hrvatska reč" - on u 99% slučajeva nije u pravu. Kužite?
 
Hroboatos: nauci se počeo nazirati kraj s Vatroslavom Jagićem
Tako je, ali ne zadugo.

Za razliku od piskarala Šuleka, kajkavac Jagić bio je daleko od laika. Bio je to prvorazredni erudita, zaista veliki um. Međutim, od samog početka stavljen u službu politike.

Jagić je bio veliki revizor i veliki cenzor koji je patentirao "srpskohrvatski" jezik, "jezik ideje" koji je omogućio da u nauci pokatkad promoli glavu nekakav štokavski hrvatski, ali to je ostalo na nivou beznačajnih pokušaja.

Međutim, Jagić je uspešno nametnuo ideju o tome da je staroslavenski jezik, ustvari, bugarski dijalekat (do tada je važilo da je u pitanju srpski, što je jedino moguće).

Šta se tou međuvremenu desilo, pa je neko angažovao Jagića da napravi zaokret i uništi sve što su o srpskom jeziku i Srbima rekli Dobrovski, Šafarik, Miklošič i Kopitar?

Desilo se to da Srbi nisu hteli da postanu Iliri, Iliri katolici i Iliri Austrijanci. Oni su hteli da budu Srbi i to je njihov jedini greh. Posledica toga je da je srpski jezik u Trojednici od ilirskog preko narodnog, srpsko-hrvatskog, hrvatskog ili srpskog, preimenovan u hrvatski. A velik deo Srba katolika u Slavoniji i Dalmaciji postao je Hrvatima i u tom talasu. Verovatno su i Hrobijevi čukundedovi na krilima toga talasa postali Hrvati.

Jagić je čitavog svoga životnog puta išao s iglama i koncima, flasterima i selotejpom pokušavajući da kao dr Frankenštajn napabirči naučnu podlogu za nekakav "hrvatski jezik" koji bi bio podloga hrvatske nacije, pomirljive sa težnjama Austo-nemaca i Vatrikana. Delimično je u tome uspeo.

PS. Izvinjavam se zbog šulekovskog citiranja. z:plez:
 
Poslednja izmena:
Ne znam ja šta hoćete ni ti ni on...
I ti si mi čudan s onim linkovima po kojima ja govorim hrvatski torlački, ne? z:mrgreen:

Ne znam tko je "on" (valjda sudionik kojeg ne vidim jer mi je u kanti za smeće), no ovaj je slijed počeo kao polupitanje tko je komu "uzeo" jezik, Hrvati Srbima ili obratno.

Odgovor za normalne je da nitko nije nikomu ništa uzeo, nego se radi(lo) o interferiranju dva srodna i slična jezika koji su utjecali međusobno, no nisu se stopili u jedan standardni jezik. I tu je onda dosadna i nepotrebna naftalinska copy-paste industrija lažnih i poluistinitih citata iz područja jezičnih povijesti, povijesti itd.

Glede pak torlačkoga- točno. Inače kvalitetetan dijalektolog Josip Lisac u svojoj je knjizi o hrvatskim dijelktima štokavskoga narječja bez pravoga opravdanja uvrstio i štokavske, te torlačke govore kojim govore neke manje hrvatske grupe koje su u procesu etnogeneze postali Hrvatima govornicima torlačkoga narječja. Posljedica je to u stručnoj javnosti poluprihvaćene teze lingvista Brozovića o postojanju "srednjojužnoslavenskog dijasistema", ili sistema dijelekata koji bi obuhvaćao sve kajkavske, čakavske, štokavske i torlačke govore u cjelini. Većina slavista drži da takav dijasistem ne postoji, nego samo južnoslavenski dijalekatski kontinuum, od Slovenije do Bugarske.
Liščev je promašaj u tom što je taj torlački uvrstio u dijalektološku knjigu, a mogao je, slično razmišljajući, i engleski zbog Hrvata u Kanadi ili SAD koji su zadržali nacionalnu svijest.

Usput, to pokazuje i proizvoljnost dijalektologije kad prijeđe granice opisa i uplovi u vode klasifikacija i kategorizacija.
 
Hroboatos: neke manje hrvatske grupe koje su u procesu etnogeneze postali Hrvatima

Aferim! Hrobiju se mora priznati talenat za retoriku kao i višegodišnja samopregornost u dokazivanju nedokazivog. Ono što vidiš kod Hrobija - neke sitne korektnosti, kao ovo sa torlačkim, to ubacuje sa zadnjom namerom, eda bi kod čitalaca koji ga nisu upoznali stekao kredibilitet i time pokušao proturiti glavnu i najveću laž. On je prevejani propagandista, a kombinovanje istina, poluistina i laži je oprobani metod dobre propagande. Hrvati su se generalno u tome pokazali darovitima. Oni neprestano ratuju, a Srbi samo povremeno - rezultat - Hrvati su vazda u prednosti.

... ali čoveče, da Šulek, čovek koji je dobio žuljeve od kovanja reči, da nije znao za rupu ili za rep... ncccc....
 
Hroboatos: Što ovaj čovjek uopće hoće s neprovjerenim citatima, nepostojećima i usto marginalnima ?

Misli li da će svjetska lingvistika i slavistika, koja je o toim rekla što misli, mijenjati stav zbog ovakvih urotomanskih uradaka ?

Da će Hrvati-koji ni ne znaju za ovakva jezikobjesnila- i za jotu promijeniti svoj stav o vlastitom nacionalnom jeziku ? Što god ovakov agitprop istandarao. Koji i nema pojma o tom koja su ključna suvrjemena djela hrvatske jezične povijesti, nego se bavi tričarijama i marginalijama.

Laki je malo nervozan! z:mrgreen:



Ne znam tko je "on" (valjda sudionik kojeg ne vidim jer mi je u kanti za smeće), no ovaj je slijed počeo kao polupitanje tko je komu "uzeo" jezik, Hrvati Srbima ili obratno.

Odgovor za normalne je da nitko nije nikomu ništa uzeo, nego se radi(lo) o interferiranju dva srodna i slična jezika koji su utjecali međusobno, no nisu se stopili u jedan standardni jezik. I tu je onda dosadna i nepotrebna naftalinska copy-paste industrija lažnih i poluistinitih citata iz područja jezičnih povijesti, povijesti itd.

http://stitch.blog.hr/2005/05/269722/tko-je-kome-ukrao-jezik.2.html

I to priznanje, kao i druga iz srpskog pera, dokazuju da je upravo hrvatska književna baština iz prošlih stoljeća mogla voditi Srbe u njihovu mučnom traženju svoga književnog izričaja i književnog jezika; jedino od Hrvata mogli su za sebe crpsti dragocjeno iskustvo i ako se već može govoriti o uzimanju nečijega književnog jezika, Srbi su poprimili hrvatski književni jezik, a ne obrnuto, kako se to uporno tvrdilo već stotinu godina. Doista je čudna srpska logika!

Kako vidim, ovaj degenko i dalje ovude reklamira laksative i sredstva za ubrzanu probavu.

Mrki, aj' se kladimo da ne mozes naci nijedano Hrobijevo pisanije sa vise pojedinacnih gluposti i lazi od ovog gore.
 
podvala je i dalje ta da vi ne možete dokazati "srpski jezik" bez negiranja hrvatskog, ma koliko se trudili z:dm3:

Aj' posmatrajte sad ti i Hrobi svoj salto-mortale u ogledalu, neka ovo bude lekcija tukcu i za njegova prosipanja na temama o ustasama.

Srdja Trifkovic: Starceviceva psihoticna varijanta velikosrpstva ne dopusta mogucnost da ma kakva Srbija moze biti ista drugo do velika Srbija. Apriorno tretiran kao nelegitiman, stavise demonski, svaki oblik srpskog identiteta postaje nepodnosljiv izazov sledbenicima pravastva. Ova je ideologija razlicita od mitelevropske, a pocivala je na aksiomatskom stavu o nepremostivim razlikama u karakteru i interesima izmedju Srba i Hrvata. Devetnaestovekovno pravastvo naislo je na plodno tle u dvadesetovekovnoj Jugoslaviji, bez koje ne bi bilo procvetalo. Pruzilo je ideolosku podlogu iracionalnoj - i na kraju razuzdano genocidnoj - srbofobiji dominantnog dela hrvatskog bica...

Ustase su stoga pripadale Orijentu 19. veka, a ne Evropi 20. veka: bili su isuvise primitivni da budu fasisti, kako rece Malaparte. Njihov hipertrofirani osecaj sebe definisan je kroz mrznju prema drugome. Dok je za nacistu "Jevrejin" predstavljao nuzan drustveni, psiholoski i politicki koncept, za ustasu "Srbin" je daleko vise od toga; Srbin je integralni deo njegovog Hrvatsva. Bez Srbina hrvatstvo nije moglo da bude definisano, a kamoli dozivljeno.

Sve ovo gore stoji da bi se pokazalo kako su hrvatske primedbe o srpskoj potrebi da se negira nesto hrvatsko da bi se 'dokazalo' nesto srpsko rezultat odbrambenog delovanja psiholoske projekcije, kako bi se potisnuo tezak poremecaj hipertrofiranog nacionalnog ega. A nisam slucajno izabrao ni Srdju Trifkovica jer vrednost ovako hirurski preciznih analiza ne mogu da mu ospore ni najveci neopravaski online srbozderi; naprotiv, stidljivo, ali zavidljivo iskreno, do granice divljenja, odaju mu priznanje i pohvale:

Hroboatos: Šešelj ne će ostati ni kao nacionalni publicist- tu je najbolji pisac sa srpske strane Srđa Trifković, a kamoli kao netko čija su djela ostavila traga na bilo kojem od ovih polja.

Hroboatos: Usput, pada mi na pamet da je možda jedini funkcionalni srpski polemičar- bar koliko sam vidio, vjerojatno ima još koji- Srđa Trifković. Iako i on pada kod jače analize, ipak je za ovakve dibiduse kao Voja - stratosfera.

Ovo mu sad dodje kao spoj edipalnog kompleksa i stokholmskog sindroma. :zima2:
 
Poslednja izmena:

Back
Top