Slikar Marko Murat ima jedan crtež na kojem su Sveti Sava i Sveti Vlaho zagrljeni nad Dubrovnikom. U ovom gradu su pronađene i komedije o tome kako su se Sveti Sava i Sveti Vlaho, zaštitnik Dubrovnika, udružili protiv Svetog Petra… Kult Svetog Save u Dubrovniku 19. veka veoma je jak. Uopšte, 19. vek je vek srpstva Dubrovnika, kaže Irena Arsić, profesorka književnosti na Filozofskom fakultetu u Nišu i autorka knjige „Srbi u Dubrovniku” koju je objavila Zadužbina Vladete Jerotića u ediciji „Stari Dubrovnik”. Knjiga je juče predstavljena u Biblioteci grada Beograda.
– Kako su naši ljudi dolazili u Dubrovnik u 19. veku, pozvali su 1829. pravoslavnog popa Đorđa Nikolajevića iz Srema da bude učitelj njihovoj deci i da osnuje školu. Od tada pa nadalje Dubrovčani se nacionalno određuju, tragaju za srpskim korenima, omađijani tom lepotom i starinom – kaže Irena Arsić.
Među Dubrovčanima se, dodaje, ističe krug Srba katolika, intelektualaca: Medo Pucić, Matija Ban, Valtazar Bogišić, Nikša Gradi, dum Ivan Stojanović, Antun Fabris, prva žena izdavač Vasilija Lainović i mnogi drugi.
– Dubrovački 19. vek je preovlađujući srpski. Tu ima mnogo materijala za izučavanje srpskog intelektualnog pokreta, kulture i književnosti jer je veliki broj zbornika i stihova zabeleženih na ćirilici. U drugoj polovini 19. veka novine izlaze na ćirilici i latinici, kao i knjige, u školi se uče oba pisma. U knjizi „Dubrovački Srbi katolici, istine i zablude” Nikola Tolja nabraja 166 intelektualaca Srba katolika i kaže da ih među sveštenstvom ima na desetine. Časopisi „Srđ” i „Slovinac” izlaze na ćirilici i latinici. Da sada objavite članke iz toga vremena, proglasili bi vas nacionalistom, jer su oštro pisali o hrvatstvu i srpstvu Dubrovnika. Bilo je tu polemičnog tona ali su Hrvati bili u manjini. Srbi katolici su bili na vlasti u opštini, vladali su Dubrovnikom – kaže naša sagovornica.
Pominje tri srpske crkve u Dubrovniku. Prvo je podignuta Crkva Svetog Đorđa 1790. na Posatu, jedna na Boninovu i Blagoveštanska u starom gradskom jezgru. Sve postoje i danas.
– Dubrovčani su u Mileševi našli kaluđere kako pevaju u slavu Svetog Save i o tome je pisano u dubrovačkoj književnosti. Antun Sasin je u delu „Razboji od Turaka” pisao da je Turke grom pogodio jer su spalili mošti Svetog Save… Postojalo je u Dubrovniku društvo „Sloga”, radničko društvo, zadruga „Srpkinje Dubrovnika” koje su za vreme Hercegovačkog ustanka delile bolesnima lekove. Tu se istakla dobrotvorka Teodora Bošković koja se obraćala za pomoć imućnim gospođama. NJena kuća danas je depadans hotela „Hilton” u Dubrovniku – pominje Irena Arsić.
Medo Pucić bio je, dodaje, istaknuti istoričar i prevodilac, dum Ivan Stojanović pisac i vođa srpske omladine, Matija Ban političar i pisac, Jovica Perović arhivar, autor „Istorije srpske pravoslavne crkvene opštine ” koja je ostala u rukopisu.
– Kad je Austrougarska zavladala Srbi katolici su se zarekli da neće da se žene i ostavljaju poroda jer ne žele da budu robovi. Utopili su se u Jugoslaviju sa kojom se i završava srpstvo Dubrovnika. Kovanicu „Jugosloven” sastavio je Matija Ban. Kad je Jugoslavija oformljena ovi Srbi su optuženi za proneveru novca. Suđeno im je, proglašeni su nevinim ali je ostala ljaga. Beograd nije imao vremena da se njima bavi, gledao je spoljne granice – navodi naša sagovornica.
Pominje da je sudija Nikša Gradi u Dubrovniku štampao listove „Gušterica” i „Glas dubrovački”, i tu napisao da se vlasnici lista zaklinju da se neće pretvoriti u Hrvate…
– Kada danas kolege iz Hrvatske pišu o ovom autoru, o njegovoj drami „Kosovska devojka” ni reči, kažu da je „zabludeo”. Ni slova da spomenu o Antunu Fabrisu, istaknutom kulturnom radniku. Kada u Dubrovniku prirede veliku „Noć muzeja”, ovih tema nema. A sve je zasnovano na arhivskim istraživanjima. I svaku svoju knjigu prvo sam odnela u njihov arhiv. Mlađi bi trebalo da nastave proučavanja. Istoričari su se bavili Dubrovnikom do rata devedesetih, a sada je manje interesantan jer ima drugih, „aktuelnijih” priča.
politika-istorija
