U filmu “Baci mamu iz voza” spominje se ona čuvena blokada pisca romana, kada on nikako da mrdne od prve rečenice:
"Noć je bila kišna."
ili
"Te noći pljuštala je kiša."
ili
"Te, kišne noći …"
Istinito – kada pisac piše po zadatku ili pod rokom, u slučaju da mu je i zadatak i rok nemetnuo neko drugi. Slično pismenom zadatku u osnovnoj i srednjoj, koji treba osmisliti i napisati za 45 minuta ili dva spojena školska časa.
Spomenula sam komediju “Baci mamu …”, ali i u mnogim filmovima drugih žanrova pisanje romana predočava se kao naporan, višemesečni posao i iziskuje potpunu izolaciju autora (npr. u brvnari, daleko od civilizacije … ili u nekadašnjem hotelu, punom svakojakih isijavanja ). Uvek je problem ta prokleta, prva rečenica. Čudno,ako se uzme u obzir da je napisana reč (pa i ta, prva rečenica) samo znak kojim bi pisac trebalo da dešifruje svoju već definisanu i pripremljenu misao. Čini mi se da je slika pisca koji se muči s prvom rečenicom – obmana. Jer: misao nastaje znatno pre slovnih znakova,.i kuva se u glavi danima, nedeljama, mesecima, pa i godinama pre nego što će biti utisnuta na papir. Ovo važi kako za roman, tako i za kraće prozne forme. Ako sklop prve rečenice predstavlja muku, onda ona još nije sazrela u glavi. To je kao kada matematičar ne može da se seti formule a hoće da reši matematičku zavrzlamu.
Pisci su, u filmovima i knjigama ( a neretko se tako predstavljaju i u rl),opisani poput ekscentričnih mučenika, ludaka, ljudi sklonih alkoholu, nošenju neobičnih šešira, bizarnom oblačenju, pravljenju nekog svog čudnog reda u svima očiglednom haosu, drogama, a često – u stvaralačkim krizama i svojoj egomanijakalnosti - ne zaziru ni od krađe tuđih dela, ili čak ubistava uspešnijih pisaca. (Recimo, takav je zaplet filma “D.O.A”) Postoje i slučajevi kada pisca progoni lik iz sopstvenog romana, otelotvoren i neprijateljski nastrojen prema svom tvorcu. On žudi da preuzme tvorčev identitet … ali se na kraju najčešće ispostavi da je Frankenštajnovo čudovište samo halucinacija, tj. projekcija autora, poludelog od šizoidnog rada na kakofoniji svog romana. Na taj način se objašnjava koliko je teško stvoriti lik a da lik nije pišćev alter ego, koliko je teško izvajati autentično ljudsko biće koje postoji samo između korica knjige i pomalo liči na svakog od nas, pa, dakle, ujedno i postoji i ne postoji.
Zašto pisati, zašto čitati?
Šta čini tuđe misli zavodljivim? Može li se nešto naučiti iz književnosti?
Pisanje je nekom profesija,nekom opsesija, nekom životna vokacija. Intimno-javni čin. Intiman zato što autor iznosi deo svoje mašte, tj fantazije koji ne-pisac možda nema, ili nikada ne bi priznao ni samom sebi a kamoli podelio sa publikom. Javni – jer te otkrivene misli deli se sa nepoznatim ljudima, bilo da ih je deset, ili deset hiljada. Čitanje je kao lek:sve što nismo znali o sebi a nismo se usudili da pitamo (mamu, prijatelja, psihijatra, psihologa, sebe) možda ćemo saznati čitanjem. Kad čitamo,mi zapravo razgovaramo sa piscem kroz njegove junake. Poistovećivanje sa glavnim akterom drame uvek je u funkciji prepoznavanje samog sebe i upoređivanja sa njim, ali i učenja po principu načela sličnosti: nije li junakinja slična nekom koga poznajem, zar je svet toliko mali da se može svesti na stereotipe koje vidim oko sebe i u knjigama, može li se virtuelni knjiški svet smatrati realnim u onoj meri u kojoj je i ovaj, opipljiviji, samo tvorevina individualnog uma?
Zamislimo svet bez čitača …pa samim tim i bez knjiga.
Volela bih da probamo da ga dočaramo na ovoj temi.
Pustite mašti na volju.
