Bojite li se starosti svojih roditelja?

[Duki Lu]

moji su vec odavno na drugom svetu

I moji, nažalost.
Dok su bili živi, plašila sam se zvuka i rotacije kola hitne pomoći.
Prva misao je bila majka narušenog zdravlja.
Plašila sam se telefonskog poziva u nevreme.
Plašila sam se trenutka ako ih izgubim.
Išlo je brzo i obrnutim redom.
Otišao je prvo otac, vitalan, uvek zdrav.
Ona, iako narušenog zdravlja, ubrzo za njim. Tuga je sve ubrzala.
Nisam imala vremema ni snage da ih u mislima zadržim.
Imala sam utisak da sam potonula i da se uzburkano more smirilo iznad moje glave.
Nedostaju mi jutarnji telefonski pozovi i pitanje kako sam.
Nedostaje mi njihova briga o meni koju su uvek pokazivali, koja me je nervirala iako sam znala da tako pokazuju svoju ljubav.

Sve manje poziva, sve manje pitanja kako sam, sve manje nekom zadajem brigu.Ljubavi, one istinske, bezuslovne, ponajmanje.
Vreme sve melje...
Vreme ubrzava

 

[Cro_čvarak]

Ponekad mi to padne napamet, to baš ne bi bilo veselo pošto sam neoženjen. Otac mi je odavno pokojni, majka je još relativno dobro, vidit ćemo dokada? Doduše ta njena loza je nevjerojatno vitalna, najstariji brat s 81 se bavi kravama, a ovaj iza njega s 75 radi još neke zidarske ili keramičarske radove, ona s 73 vrtlari, kuha, šeta više kilometara i sl.

 

[The_Night_Hawk]

Nisam se toga nikad plasio jer su moji uvek bili vitalni.
Ali mog dobrog tate vise nema.
danas sam plakao kao kissa jer mi prvi put nije imao ko cestitati rodjendan i da mi stisne ruku,
Sestra i majka nisu bas u tom fazonu.
tata nikad nije trazio pomoc ni za sta a otisao je tako brzo i iznenada da sam i sad zbunjen,
Majka ima svoje fazone i decje price oduvek ali ja ocutim.
Tesko je i njoj i to znam.
Pomazem koliko mogu i njoj i sestri koja nije najboljeg zdravlja.
A druga sestra je daleko i ima autisticno dete,
Jedino sto ja mogu je da cuvam sebe koliko je mogucce jer nema ko da im pomogne.
Takav je zivot...dobio sam te karte i cekam sta ce da bude u nastavku partije .

 

[ChristopherWalken]

Ja je jedva čekam !
Mislim da će mi to biti divan period života.

Ja ti to želim

 

[RužnaKoLopov]

Mislim da život u kom nemamo vremena da se staramo o svojim najbližima, a gde ćeš bliže ako to nisu otac i majka, svakako i naša deca, je promašen. Trčati za uspehom, a potlačiti roditelje i decu... pa, zapitajmo se onda kakav nas to uspeh opčinjava i da li je taj uspeh vredan njih, naših najbližih-koji žele da nas imaju uz sebe?
Tuga je svet u kom je čoveku prosto matematika da gurne roditelje u starački dom. Oh, svaka čast staračkim/stacionarnim domovima-ja svojim roditeljima nemam te mogućnosti da pružim svako-nedeljno gozbe i fešte za svaki praznik i razne zanimljive aktivnosti, ali mislim da ništa ne može da zameni bliskost svog sa svojim.

Mislim da ti sto kažu da nemaju vremena ustvari imaju veliki strah da se upute na taj zajednicki put zamjenjenih “uloga”

 

[kalis]

Ja ti to želim

Hvala.
Nekako volim da razmišljam da su nam detinjstvo i starost gratis periodi u životu. Tad imamo 24h samo za sebe. Između ta dva perioda jurimo, radimo, proleti život, a onda na kraju, kao i na početku, imamo 24 časa samo za sebe. I ko kaže ne zna šta će sa sobom u penziji, ne razumem ga uopšte. Nek je samo zdravlja.

 

[Dozzimer85]

I moji, nažalost.
Dok su bili živi, plašila sam se zvuka i rotacije kola hitne pomoći.
Prva misao je bila majka narušenog zdravlja.
Plašila sam se telefonskog poziva u nevreme.
Plašila sam se trenutka ako ih izgubim.
Išlo je brzo i obrnutim redom.
Otišao je prvo otac, vitalan, uvek zdrav.
Ona, iako narušenog zdravlja, ubrzo za njim. Tuga je sve ubrzala.
Nisam imala vremema ni snage da ih u mislima zadržim.
Imala sam utisak da sam potonula i da se uzburkano more smirilo iznad moje glave.
Nedostaju mi jutarnji telefonski pozovi i pitanje kako sam.
Nedostaje mi njihova briga o meni koju su uvek pokazivali, koja me je nervirala iako sam znala da tako pokazuju svoju ljubav.

Sve manje poziva, sve manje pitanja kako sam, sve manje nekom zadajem brigu.Ljubavi, one istinske, bezuslovne, ponajmanje.
Vreme sve melje...
Vreme ubrzava

Gledah spot Imagine Dragons Bones i čitah tvoj post...

Sve je refleksija nas samih, posebno ono što umom recikliramo, ali srce, je srce, konekcija bez refleksnosti....

Vreme.
Jedino što nam je svima zajedničko, a toliko, toliko svojstveno...

 

[Dozzimer85]

Hvala.
Nekako volim da razmišljam da su nam detinjstvo i starost gratis periodi u životu. Tad imamo 24h samo za sebe. Između ta dva perioda jurimo, radimo, proleti život, a onda na kraju, kao i na početku, imamo 24 časa samo za sebe. I ko kaže ne zna šta će sa sobom u penziji, ne razumem ga uopšte. Nek je samo zdravlja.

Nema gratis.

Samo vreme. Za baš to vreme.

 

[KraNp]

Ова прича баца у бедак. Запитам се.....како је онима који су изгубили оца или МАЈКУ у својим тинејџерским годинама или 20-им.

 

[Maki 81]

Da, bojala sam se i bojim se.
Majka mi je preminula pre 7 meseci, deo moje duše je zauvek nestao.
Otac je za sada dobro, shodno godinama.

Da, i ja se često pitam kako je deci koja izgube roditelje veoma rano. Tragedija.
Želim da su svačiji roditelji što duže živi i da su dobro.

 

[електрика]

Мајка преминула, отац има 90 година, бистре главе, узима терапију после тешке операције од пре три године. Држи се. Шта да кажем...

 

[Frederick_]

Izgubio oboje pre vremena.
Al zive u meni. I kroz mene.

 

[Kami]

Majka mi je umrla kad sam bila mala i ceo život mi fali. To je praznina koju ništa ne može nadomestiti. Otac je takođe otišao ali zbog svega, neka mi Bog oprosti, uopšte mi ne nedostaje.

 

[stranac119]

moji su vec odavno na drugom svetu

I moji

 

[Meliot]

Ne, starost i smrt su prirodna pojava. Ko to na vreme ne shvati u problemu je jer će mnogo patiti kada roditelji i oni sami onemoćaju. Jednostavno sam prihvatio da je to prirodan proces stvari.

 

[Zelena milja]

Ne, starost i smrt je prirodna pojava. Ko to na vreme ne shvati u problemu je jer će mbogo patiti kada roditelji i oni sami onemoćaju.

Znamo da je prirodna pojava.
Ali to ne znači da ne smemo da budemo tužni.

 

[Psihologue]

Što se tiče moje majke i moje brige o njoj, ili slanja u starački dom, ubeđena sam da će za koju godinu moja majka mene poslati u starački dom, i obilaziti me vikendom.

Svašta, не тражи оно што не желиш, мисли позитивно.

 

[Psihologue]

Ne, starost i smrt su prirodna pojava. Ko to na vreme ne shvati u problemu je jer će mnogo patiti kada roditelji i oni sami onemoćaju. Jednostavno sam prihvatio da je to prirodan proces stvari.

Тако је , само бих додао та смрт је само прелаз.

 

[Petar_Petrovic]

Svesni smo starosti i smrti ali znamo da je to jedan prirodan proces.
Tu sam za njih 24/7/365 kao sto su oni uvek bili tu za mene...

 

[đavolčić]

Uh. Juče je bilo 11 godina da je tata umro. Mama je hvala Bogu još živa. Ima 84 godine i nije senilna. Sem standardnih staračkih bolesti dobro je. Ja sam eto neoženjen. Valjda se to promjeni. @KraNp @The_Night_Hawk još nije kasno za neke stvari.

 

[Meliot]

Znamo da je prirodna pojava.
Ali to ne znači da ne smemo da budemo tužni.

Svakako nego ne treba padati u očaj, na to sam mislio.

 

[Paula]

I ja ih nemam već dugo... baš dugo.

Jeste teško kad si mali, ali sada nemam uopšte brigu o tome, samo mogu da mislim na decu i sebe.

Pitam se šta je teže, da li kad pregrmiš sve dok si mali ili u starijim godinama kada si svesniji svega.

 

[Kćerka Direktora Cirkusa]

Roditelji su poput zraka koji udišemo. Tek kad ostanemo bez jednog od njih bol koju osjetimo podsjeća baš na gubitak zraka, ne možeš ni disati od bola i tuge. Mamu sam izgubila mladu, tata je tu i cijelim srcem se nadam da ću ga još jako dugo nervirati pozivima kad god čujem kroz grad zvuk hitne pomoći, pa kao slučajno zovem baš tad: ćao, šta radiš tata? -jedemgovna, šta ću raditi, na poslu sam i nije hitna po mene pošla, haj ćao!
Svima vama koji imate žive roditelje želim da što kasnije saznate kako boli kad ih izgubite, a vama koji ste ih izgubili..žao mi je, sjećajte se, mislite o lijepim trenucima, njegujte uspomene. Živi su dok živimo mi koji smo ih voljeli.

 

[Frederick_]

Pitam se šta je teže, da li kad pregrmiš sve dok si mali ili u starijim godinama kada si svesniji svega.

To necemo nikad saznati

 

[Frederick_]

Kad ostanes bez roditelja, onda te kao grom udari jedna jednostavna istina: vise nisi ničije dete.
I odjednom se na tvoja pleća spusti sva ona težina života koju su oni nosili na svojim plećima.
Tada, pod tim teretom, ili poklekneš i padneš, ili ojačaš poput stene.

Ali ta dva moguca ishoda nisu stvar slucajnosti i spleta dogadjaja vec naseg izbora.
Ja sam izabrao da ne pokleknem, i guram.
I mislim da bi bili ponosni jer sam tako odlucio.