Bojite li se starosti svojih roditelja?

RužnaKoLopov

Buduća legenda
Moderator
Poruka
35.547
Bojite li se starosti svog roditelja?


“Postoji pauza u porodičnoj historiji, gdje se godine gomilaju i preklapaju i prirodni poredak nema smisla. To je kada sin postane otac svoga oca."
Tada otac ostari i počinje da se gubi, polako kao magla...
To je kada jedan od roditelja koji su te čvrsto držali za ruku kad si bio mali ne želi više biti sam.
To je kada otac, nekad čvrst i nepobjediv, postane slab i dvaput udahne prije nego ustane.
To je kada otac, koji je nekada zapovijedao,
danas samo uzdiše, stenje i traži gdje su vrata i prozor i sve mu je sada daleko.
To je kada jedan od bivših voljnih, marljivih roditelja ne uspijeva da se obuče i ne sjeti se da uzme lijekove.
A mi, djeca, nećemo učiniti ništa osim prihvatiti da smo odgovorni za taj život.
Taj što nam je dao život zavisi od nas, da umre u miru.
Svako dijete je otac očeve smrti. Možda je
čudna starost oca i majke, kao posljednji napor. Naše posljednje pojavljivanje. Prilika da vratimo brigu i ljubav koja nam je pružana decenijama.
I baš kada smo prilagodili naš dom za brigu o našoj djeci, blokirali utičnice, instalirali igraonice, sada ćemo promijeniti izgled namještaja za naše roditelje.
Prva transformacija se odvija u kupatilu. Mi ćemo biti roditelji naših roditelja koji će sada staviti rukohvat u kadu. Jer tuš, jednostavan i osvježavajući, sada je oluja za stare noge naših čuvara.
Ne možemo ih uskoro ostaviti.
Kuća onoga ko brine o roditeljima imaće rukohvate na zidovima. I naše ruke će se ispružiti u obliku rukohvata.
Ostariti znači držati se za predmete, starenje je zapravo penjanje uz stepenice bez stepenica. Bićemo stranci u sopstvenom domu. Svaki detalj ćemo posmatrati sa strahom i neznanjem, sa sumnjom i brigom.
Bićemo frustrirani arhitekti, dizajneri, inženjeri.
Kako nismo očekivali da se naši roditelji razbole i trebaju nas. Žalićemo za kaučima, kipovima i spiralnim stepenicama. Žalit ćemo zbog svih prepreka i tepiha.
Blago onom sinu koji je otac svoga oca prije smrti, a teško onom koji se samo pojavi na sahrani i ne oprašta se svaki dan.
Moj prijatelj Joseph Klein je pratio oca do
njegovih posljednjih minuta. U bolnici, sestra je pokušavala da ga podigne sa kreveta na nosila, pokušavajući da promijeni posteljinu kada je Džo viknuo sa stolice:
- Daj da ti pomognem.
Ustao je i po prvi put uzeo tatu u krilo. Stavio je njegovo lice na svoje grudi, uzeo ga za ramena. Oca mu je obuzeo kancer, od njega je ostao samo mali, naborani, krhki, drhtavi starac. Grlio ga je dugo, kao on njega u djetinjstvu, u nekom dobrom vremenu. Beskonačno vrijeme.
Ljuljao je svog tatu s jedne strane na drugu i mazio ga. Smirujući se pred ocem, tiho je rekao:
- Ovdje sam, ovdje sam tata!
Ono što otac želi čuti na kraju svog života je da je njegov sin tu.
(Carlos Fuentes)



IMG_7901.jpeg
 
Bojite li se starosti svog roditelja?
Ne bojim se. Neka su mi živi i zdravi, i do stotke, pa i od stotke.
Majka je bila mlađa od mene sad kad sam je izgubila.
U snovima mi je uvek film da je posećujem, a njena oronula kućica-spolja ružna i neugledna, a unutra-raj na zemlji. Sve lepo-svega ima... i ja, kao stigla, malo iznenađena u sekundi da je ona tu, ali da sredim ponešto, da pomognem, da ulepšam. Ona se uvek izgubi negde... i nema je više. Velika mi je tuga u životu što nije dočekala da joj nešto pomognem.
Imam oca i njegovu drugu ženu za roditelje. Želim da im se uvek nađem. Sasvim prirodno je da želim da im se nađem i da im pomažem koliko to umem i mogu-a sve se da naučiti.
 
Mislim da život u kom nemamo vremena da se staramo o svojim najbližima, a gde ćeš bliže ako to nisu otac i majka, svakako i naša deca, je promašen. Trčati za uspehom, a potlačiti roditelje i decu... pa, zapitajmo se onda kakav nas to uspeh opčinjava i da li je taj uspeh vredan njih, naših najbližih-koji žele da nas imaju uz sebe?
Tuga je svet u kom je čoveku prosto matematika da gurne roditelje u starački dom. Oh, svaka čast staračkim/stacionarnim domovima-ja svojim roditeljima nemam te mogućnosti da pružim svako-nedeljno gozbe i fešte za svaki praznik i razne zanimljive aktivnosti, ali mislim da ništa ne može da zameni bliskost svog sa svojim.
 
Mislim da život u kom nemamo vremena da se staramo o svojim najbližima, a gde ćeš bliže ako to nisu otac i majka, svakako i naša deca, je promašen. Trčati za uspehom, a potlačiti roditelje i decu... pa, zapitajmo se onda kakav nas to uspeh opčinjava i da li je taj uspeh vredan njih, naših najbližih-koji žele da nas imaju uz sebe?
Tuga je svet u kom je čoveku prosto matematika da gurne roditelje u starački dom. Oh, svaka čast staračkim/stacionarnim domovima-ja svojim roditeljima nemam te mogućnosti da pružim svako-nedeljno gozbe i fešte za svaki praznik i razne zanimljive aktivnosti, ali mislim da ništa ne može da zameni bliskost svog sa svojim.
Blago je roditeljima koji tebe imaju...
:vzagrljaj: :heart2: :heart2: :heart2:
 
Што матори родитељ уме да се изопачи ...
Да не поверујеш да је то она мама, тата који су били најбољи својевремено.
Svejedno, koliko možeš, pomozi.
Većina nas ima sećanje na te roditelje u pozitivom kontekstu kao npr. ja-ćale sedi pored mene u čita strip. Imao je ideju da upotrebimo neki cerezit i sl.; On je sve vreme sedeo, a ja sam sve vreme radila: miksala, lepila, popravljala, sve...
Na slavi moj ćale priča o tom poslu-sav ponosan-sve što sam radila ja-preuzeo je na sebe. Nije mi se svidelo to odmah, ali kasnije mislim-hej, oče, ti si to od mene zaradio-šta mi teško, šta mi žao!
 
Šta da kažem, ne bojim se, već se borim da bude dobro. Čak me je i njena doktorica malo ukorila zadnji put, da sam dao previše, učinio daleko više od svih koje zna, ali da je vreme da mislim sada malo i na sebe. Ne shvata da me srećnim čini to što može da hoda, čak i poneki njen osmeh da mi da, a bila je kao biljka. Bojim se kada bih stao sada, da bi se sve ponovo vratilo. Boriću se dok sam živ, drugačije i ne umem.
 
Ljudi koji su iskusili nestanak jednog roditelja prevremeno tokom života su ptice bez jednog krila.
Ti se teturaš po zemlji, svašta postižeš, ali imaš jedan teg-muku i zaostatak. Baš zato mislim da treba da se upoznajemo, da znamo ko odakle dolazi, kome pta treba. Ljudi su na neki način kao slagalice-neka mi se da što nemam, ali često imam da ti dam stvari koje nisi proživeo i ne znaš.
 
Мени је ћале умро са 55 година. Ја сад имам 50. Гледам мајку.....пуши три пакле дневно.....пије литар кафе дневно....Богу хвала што је гледам живу уопште !! Видим да је хвата нека старачка сенилност. Понавља се по сто пута. Има неке дечије резоне. Одбијам јој то на године. Али у сваком случају било би ми тешко да умре. Остао бих сам пошто нисам ожењен а и немам другове са којима се ВИЂАМ. Имам френдове где се чујемо телефоном. Али емоцију коју пружа родитељ ти не могу пружити другови. Можда би могли жена и деца али сада је за то касно. Шта човек да очекује са 50 година као ја. Морам реално гледати на живот.
 
Što se tiče moje majke i moje brige o njoj, ili slanja u starački dom, ubeđena sam da će za koju godinu moja majka mene poslati u starački dom, i obilaziti me vikendom.
Joj.
Opameti se ukoliko je moguće. :)

Nemam ih.

Sa ćaletom na dve talasne dužine uglavnom. Umro kad je korona zatvarala od raka. Skoro penziju svoju dočekao, nepunih 66.



Majku jedva da sam upoznao. Umrla kad sam bio jedva naučio slova...

Maćehu, hm, koliko je dozvolila.
Neka je živa i zdrava.
Tu sam ako zatreba...
Odvojila se.

Ne bojim se ni sopstvene.
Takva je kakva je sudbina, nažalost moja ni na pola nije ...
 
Bojite li se starosti svog roditelja?


“Postoji pauza u porodičnoj historiji, gdje se godine gomilaju i preklapaju i prirodni poredak nema smisla. To je kada sin postane otac svoga oca."
Tada otac ostari i počinje da se gubi, polako kao magla...
To je kada jedan od roditelja koji su te čvrsto držali za ruku kad si bio mali ne želi više biti sam.
To je kada otac, nekad čvrst i nepobjediv, postane slab i dvaput udahne prije nego ustane.
To je kada otac, koji je nekada zapovijedao,
danas samo uzdiše, stenje i traži gdje su vrata i prozor i sve mu je sada daleko.
To je kada jedan od bivših voljnih, marljivih roditelja ne uspijeva da se obuče i ne sjeti se da uzme lijekove.
A mi, djeca, nećemo učiniti ništa osim prihvatiti da smo odgovorni za taj život.
Taj što nam je dao život zavisi od nas, da umre u miru.
Svako dijete je otac očeve smrti. Možda je
čudna starost oca i majke, kao posljednji napor. Naše posljednje pojavljivanje. Prilika da vratimo brigu i ljubav koja nam je pružana decenijama.
I baš kada smo prilagodili naš dom za brigu o našoj djeci, blokirali utičnice, instalirali igraonice, sada ćemo promijeniti izgled namještaja za naše roditelje.
Prva transformacija se odvija u kupatilu. Mi ćemo biti roditelji naših roditelja koji će sada staviti rukohvat u kadu. Jer tuš, jednostavan i osvježavajući, sada je oluja za stare noge naših čuvara.
Ne možemo ih uskoro ostaviti.
Kuća onoga ko brine o roditeljima imaće rukohvate na zidovima. I naše ruke će se ispružiti u obliku rukohvata.
Ostariti znači držati se za predmete, starenje je zapravo penjanje uz stepenice bez stepenica. Bićemo stranci u sopstvenom domu. Svaki detalj ćemo posmatrati sa strahom i neznanjem, sa sumnjom i brigom.
Bićemo frustrirani arhitekti, dizajneri, inženjeri.
Kako nismo očekivali da se naši roditelji razbole i trebaju nas. Žalićemo za kaučima, kipovima i spiralnim stepenicama. Žalit ćemo zbog svih prepreka i tepiha.
Blago onom sinu koji je otac svoga oca prije smrti, a teško onom koji se samo pojavi na sahrani i ne oprašta se svaki dan.
Moj prijatelj Joseph Klein je pratio oca do
njegovih posljednjih minuta. U bolnici, sestra je pokušavala da ga podigne sa kreveta na nosila, pokušavajući da promijeni posteljinu kada je Džo viknuo sa stolice:
- Daj da ti pomognem.
Ustao je i po prvi put uzeo tatu u krilo. Stavio je njegovo lice na svoje grudi, uzeo ga za ramena. Oca mu je obuzeo kancer, od njega je ostao samo mali, naborani, krhki, drhtavi starac. Grlio ga je dugo, kao on njega u djetinjstvu, u nekom dobrom vremenu. Beskonačno vrijeme.
Ljuljao je svog tatu s jedne strane na drugu i mazio ga. Smirujući se pred ocem, tiho je rekao:
- Ovdje sam, ovdje sam tata!
Ono što otac želi čuti na kraju svog života je da je njegov sin tu.
(Carlos Fuentes)



Pogledajte prilog 1493270

Дивна прича. Да се човек ДУБОКО замисли.
 

Back
Top